03 август 2012

Глас претков цару


 Цар се по дану држи ратнички,
 а ноћу кад би се двор ућуто,
 кад остане насамо са књигама,
 глас непознати неки га гања,
 или му се можда буде сећања
 на списе које је читао у младости.

 И ти жупани рашки,
 онај непознати глас му говори,
 на које би да се завојштиш,
 твоја прадавна су, Царе, својта,
 твоја вера,
 и њихови су преци дошли
 са закарпатских пропланака и језера.

 Тад се разликовали нисте, Царе,
 ни колико на букви два роја пчела,
 ни колико круне бора и бора, 
 нити рибизле од огрозда,
 нити колико кос од дрозда,
 ни колико рода и плиска,
 нити изворска и речна вода.
 Тад се нисте разликовали ни колико
 курјачка два чопора,
 ни колико зорњача и вечерњача,
 нити стада брдска и долинска.

 Били сте, Царе, у Закарпатју
 слични једни другим као два плача,
 као два вриска,
 као врхови копља и мача.

 Били сте блиски једни другим
 као у глави што су два ока,
 као што су две вере милосрдне,
 као живот испосника и пророка
 животи су ваши били слични.

 Заједно сте се у прапостојбини
 отискивали низ бујне воде,
 одлазили чак до њихових делти.
 Опијени ловом,
 заједно сте јурили за дивљачи
 кроз врлети
 и у страху се дозивали
 кад се планина изненада смрачи.

 Ма где сад живели,
 молили се богу ма коме,
 ви сте слика богова старих.
 У вас је душа жалосне Моране
 и Перунова ћуд плаховита.
 Сунцу се радујете као Весна,
 неуништиви сте као богиња Жива.
 И кад војујете, сањате о миру
 као Волос доброћудни,
 бог пастира

Десанка Максимовић

Гатар - Украјинска бајка


Био једном један сиромашан сељак па пошао да се запосли као надничар.
Али где год су му нудили посао, ма колику плату му обећавали, он није пристајао.
– Научите ме – тражио је – да разумем птичји и животињски говор.
Разуме се, то нико није знао. Али једном га срете неки деда.
– Хајде – рече – најми се да радиш код мене.
– А хоћете ли ме научити птичјем и животињском говору?
– Хоћу – рече деда – научићу те, само ћеш морати целу годину дана да радиш овај посао који ти ја одредим. Кад одрадиш, научићу те. Ако ли не будеш радио како ваља, нећу те научити.
И поче сељак да ради код тог деде. Морао је да ложи једну пећ која није
смела да се угаси. Деда му даде два коња и рече:
– Са овим коњима ћеш довозити дрва, а коње ћеш хранити угљем. Само, пази! Пећ не сме да се угаси. Ако се и за часак угаси, сав твој рад је
пропао.
Рече то деда, па ишчезе.
Поче сељак да довози дрва за ту пећ; довозио, довозио, и никако да довезе колико треба; чим баци дрва у њу, а она већ сва изгорела. Једном, када је хранио коње, ови му рекоше:
– Не храни нас само угљем, дај нам бар мало сена, па ћемо и сами изаћи на крај с дрвима.
Положи им он сена, и гле! – раније је возио дрва, душом није могао да дане, а сада довози по мало, одмара се, а пећ гори и не гаси се. Одслужи
сељак, тако, годину дана, па оде по плату.
– Е – рече му деда – сада можеш да идеш; разумећеш све шта птице и
животиње говоре.
Пошао сељак, ишао, ишао, па угледа крај пута једну гостионицу. "Ту ћу", помисли, "да преноћим." Утом зачу – седи гавран и гракће:
– Та гостионица ће ноћас да изгори, невоља ће снаћи оне који у њој заноће!
Сељак то чу, па не сврати у гостионицу, него настави пут. Иде он даље, кад ето му у сусрет неки човек вози кола.
– Здраво!
– Здраво!
Упиташе они један другог ко је и откуда иде, па ће онај човек рећи:
– Најми се да радиш код мене.
- Добро – пристаде сељак. – А где ћемо – упита онда газду – да преноћимо?
- Па, можда бисмо могли у оној тамо гостионици.
– Не, газда, боље да се зауставимо у степи.
Зауставише се они, и тек што легоше да спавају, кад надничар зачу како пас, који све време трчаше за колима, залаја:
– Хеј, дижите се, гостионица гори!
Пробуди сељак газду, а овај поче да му захваљује што га је одговорио да преноћи у тој гостионици.
Кренуше они даље; и ево, већ близу газдине куће зачу надничар шта
врапци једни другима цвркућу, па каза газди:
– Код вас у кући покрадено је све злато и сребро, и ваша жена је тако
очајна због тога да стално носи нож са собом: чим вас угледа, убиће се.
Него да ми – рече – оставимо кола неку врсту пре куће, па да се без њих
привучемо кући, и чим се она појави, да јој отмемо нож.
Тако и учинише.
– Не мари – рече газда жени – не жалости се, важно је да су сви у кући добро и здраво.
И ето, седоше, после, надничари и слуге да вечерају, а с њима заједно и нови надничар гатар. Једе он, а кости баца под сто. Ту онај пас који је путовао с газдом поче да се свађа с кућним псом чуваром.
– Ти – рече – газдино добро ниси сачувао, а сада се гураш за кости.
– А зар можеш – рече пас – да се сачуваш лопова из куће? Све злато и сребро и данас лежи закопано ено тамо у ђубрету.
Гатар све то чу, па после вечере оде газди:
– Ено тамо је – рече – закопано ваше злато и сребро.
И газда га после тога тако заволе да му ускоро даде кћер за жену и узе га за зета.
Живели, тако, млади на миру, док други трговци не почеше да наговарају младу жену:
– Како си могла да се удаш за надничара? Него, испитај ти њега како све то сазнаје, па ћемо онда лако да му дођемо главе.
Стаде жена да испитује мужа:
-Реци па реци, како ти све дознајеш?
-Али, ако ти кажем, ја ћу одмах умрети.
А она ништа не хаје, него стално тера своје.
– Е па, онда ме опреми за смрт – рече јој муж – спреми ми чисту кошуљу.
Опреми се он, и пре него што ће лећи у постељу рече:
– Хајде да одем да још једном нахраним кокоши.
Узе гатар ведрицу проса, па изађе у двориште. Дотрчаше кокошке, а петла нема. Мало после, ето и њега:
-Ах, ви такве и такве – повика он – кад ја нађем неко зрнце, не поједем га, него вас зовем, а ви мене нисте могле да позовете! Не треба у вас имати поверења, као што га наш луди газда има у своју жену, него вас треба кљуном по глави!
Досети се човек – па у кућу, и за батину.
– Ево – рече – како дознајем!
Истуче он жену, па су после мирно и сложно живели.

Три жеље - бајка Лужичких Срба




Био негда човек који је имао троје деце: сина и две кћери. Догоди се и човек тешко оболи. Тада позва своју децу к себи и рече:
            - Убрзо ћу умрети. Будите увек пристојни и добродушни, па ће ва стално пратити срећа.
            На то умре. После погреба деца међу собом поделише наследство. А отац им је само три новчића оставио. Зато се брат са својим сестрама договори да у бели свет оде и тамо срећу потражи, не би ли како и њима помогао.
            Пошто је неколико дана путовао, стиже у велику шуму. Тамо испод једног дрвета седео је мали човек, који га замоли:
- Удели ми штогод, јер сам сиромах!
Младић одговори:
            - Добро, добићеш цело моје наследство.
            И даде му свој новчић. На то рече човечуљак:
            - За твој дар, испунићу ти три жеље. Можеш да их сам изабереш. Али бирај паметно јер ти могу срећу донети.
            Младић одговори:
            - Омогући ми да се могу у голуба, у рибу и у зеца прометнути и опет вратити човечији лик.
            Човек рече:
            - Твоје жеље су већ испуњене. Онолико колико се пута стресеш, толико се пута можеш прометнути и поново вратити у људско обличје.
            На то се човек изгуби.
            Младић се тад, зачас, прометну у голуба и вину у ваздух. Брзо долете у други град и спусти се на стреху. Ту из разговора дочује да је избио рат и да краљ тражи младе и снажне људе. Голуб слете на земљу и прометну се у човека. Младић се најми у војску и пође у рат.
            Краљ изабра себи телесну стражу, која је морала да буде стално крај њега. У њој се нађе и младић.
            Брзо дође до боја, али у њему краљева војска би потучена и преполовљена. На то позва краљ своје заповеднике, саветнике и своју телесну стражу к себи и рече:
            - Ми смо ову битку изгубили зато што сам ја свој чаровни прстен заборавио. Он је код моје кћери, принцезе, која га чува.. Може ли га ко од вас за један час донети, да бих започео нову битку?
            Како се нико не јави, иступи младић и рече:
            - Ја ћу за један час донети прстен!
            Краљ се обрадова.
            - До мог двора је далеко – рече. – Али, ако ми донесеш прстен за један час, даћу ти своју кћер за жену.
            - Младић се брзо удаљи од бојишта и тамо прометне у голуба. Голуб долете до великог језера, тамо се стресе и претвори у рибу, која склизну кроз воду. Кад је риба до обале допливала, стресе се и промени у зеца. Зец је снажно грабио све док издалека не угледа двор. Одмах се опет прометну у голуба и кроз отворен прозор улете у двор, па право према принцези. Тамо стаде на клин и загуче:
            Твој отац ме је к теби послао по свој чаробни прстен. Дај ми га брзо да би краљ добио битку!
            Принцеза се зачуди, а голуб гукну:
            - Извуци из мог крила три пера и сећај се мене!
            Краљева кћи извуче три пера из голубовог крила. На то се промени голуб у рибу, која јој шапну:
            - Скини са мог хрбата три крљушти за успомену!
            Принцеза скиде три крљушти са рибљег хрбата. Риба се стресе и промени у зеца. Зец фркну принцези:
            - Одсеци ми прамичак репа и сећај се мене!
            Тада одсече принцеза прамичак зечијег репа. Зец се стресе  и пред принцезом се изненада створи младић, који јој рече:
            - Чувај та три знамења добро, јер ћеш ме по њима познати.
            Принцеза му донесе чаробни прстен и рече:
            - Сећај се и ти мене, јер сам од данашњег дана твоја. И она га пољуби.
            Младић се потом брзо промени у голуба, који одлете са прозора, а касније и у зеца, да би што брже на бојиште стигао.
            Али, на његову несрећу, у краљевој војсци је служио и некакав чаробњак. Он је све младићеве мене открио. Смишљајући шта да предузме, чаробњак одлучи: „Ако својом праћком погодим сваку животињу која се војсци приближи, сасвим је извесно да ћу убити и тог младића. А тада ћу прстен однети сàм и принцеза ће бити моја.”
            Чаробњак збиља устрели зеца, а прстен којег је имао зец на репу однесе краљу. Краљ узе прстен, навуче га себи на прст и потегну са својом војском у бој против непријатеља. И сада је добио битку.
            После битке позове чаробњака и рече:
            - Ти си моје краљевство избавио. Зато ти дајем моју кћер за жену.
Потом се врати са војском у главни град, где их је народ радосно поздрављао. Краљ заповеди да му дозову кћер, којој рече:
            - Овај човек је твој заручник, јер он је моје краљевство избавио.
            Али се принцеза успротиви:
            - То није тај! Томе човеку нисам дала чаробни прстен. Ја за њега не марим!
            Краљ на то гневно рече:
            - Дао сам своју краљевску реч, и морам је одржати! Остављам ти ипак неколико дана да размислиш. Када то време прође, он ће бити твој младожења.
            Док се то одигравало, лежао је зец још увек у пољу. Али наиђе онај мали човек, цимну зеца за ногу и рече:
            - Устај! Сад је прави час да у двор одјуриш!
            Зец се одмах освести, скочи, промени се у голуба и одлете према двору. Тамо кроз отворен прозор улете у принцезину собу. Она га одмах препозна и безмерно се обрадова, јер је све време мислила да јој је прави заручник у боју погинуо. Одмах позва краља и рече:
- То је мој прави заручник!
            Али краљ у то не поверова, па младић рече:
            - Ја могу доказати да сам по чаробни прстен ишао и од принцезе га добио. А моје доказе ваша кћи има у својим рукама.
            Принцеза намах донесе пера, крљушти и прамен са зечјег репа. Младић се промени у голуба, и гле – на његовом крилу недостајала су три пера. Потом се промени у рибу, и гле – на њој су на хрбату недостајале три крљушти. Тада се преобрази у зеца, и гле на његовом репу бејаше прамен длака одсечен. Затим се младић опет преобрати у човека.
            Сада се краљ лично осведочио, па зато рече:
            - Да, ти си њен прави заручник! Тај, који је и мене и тебе преварио, мора бити кажњен.
            Па лажног младожењу зграбе и у тамницу баце.
            Већ другог дана венча се принцеза са својим лепим изабрником. А стари краљ је потајно послао људе по његове две сиромашне сестре. И би свадба и велико весеље. Младић и принцеза дуго поживеше.