Дванаест месеци – Словачка бајка

Била једна мајка и имала две кћери: Холена је била њена, а Марушка пасторка. Своју је одвећ волела, а пасторку гледати није могла, само зато што је Марушка била лепша од њене Холене. Добра Марушка није била свесна своје лепоте, па није могла ни слутити откуда то да се мајка срдила на њу кад год је погледа. Све послове је морала сама радити: спремала је кућу, кувала, прала, шила, прела, ткала, носила траву и без ичије помоћи водила бригу о крави. Холена се само облачила и шетала по одајама. Марушка је, упркос свему, радо обављала све послове и са пуно трпељивости подносила сестрине и мајчине ћефове, баш као кротка овчица. Али, ма колико да је била ваљана, оне су према њој бивале из дана у дан све горе, а једино зато што је Марушка, како је време одмицало, постајала све лепша, а Холена све ружнија. Једном помисли мајка: „шта ми треба да лепу пасторку држим у кући; ако момци дођу на разговор, загледаће се у Марушку, а Холену неће хтети“. Од тога тренутка гледаху маћеха и њена кћи да се отарасе убоге Марушке; мориле су је глађу, тукле, али она је све подносила и, пркосећи невољама, постајала сваким даном све лепша. Мајка и кћи су за њу измишљале такве муке какве честитом човеку ни на ум не би пале. А једног дана, негде половином јануара, прохте се Холени да омирише љубичице.

-          Иди, Марушка, донеси ми из шуме литицу љубичица, хоћу да је заденем за појас да бих је могла мирисати – заповеди сестри.

-          Ах, побогу, сестрице мила, шта те је спопало! Ко је још чуо да љубичице расту под снегом? – рече убога Марушка.

-          Ти, слинавице слинава, немаш шта да причаш кад ти ја заповедам! Иди брзо, и ако не донесеш из шуме љубичице, убићу те! – запрети Холена.

Маћеха дограби Марушку, изгура је кроз врата, а врата за њом чврсто затвори. Девојка је ишла кроз шуму горко плачући. Снег је био висок, а на њему ни стопе. Лутала је, дуго лутала, глад је морила, тресла се од зиме и чинило јој се да би било најбоље кад би нестала са овог света. Тада угледа некакво светло. Пође прем а светлуцању  и стиже чак на врх планине. На врху гори велика ватра, а око ватре поређано дванаест каменова; на тим каменовима седе дванаесторо људи: три човека су седобрада, три нешто млађа, три још млађа, а три сасвим млада и најлепша међу њима. Нису ништа говорили, већ су мирно седели и гледали у ватру. Тих дванаесторо људи били су месеци. Јануар је седео на највишем месту, коса и брада били су му бели као снег, а у рукама је држао штап. Марушка се збуни и један тренутак је тако зачуђено стајала. Онда се осмели, приђе и замоли.

-          Добри људи, хоћете ли ме примити да се огрејем крај ватре? Зима ми је!

Јануар се, подигавши главу, јави девојци:

-          Због чега си дошла, девојчице моја, шта тражиш овде'?

-          Идем по љубичице – одговори Марушка.

-          Сада није време да се иде по љубичице

-          Ах, знам ја то, видим, али сестра Холена и маћеха заповедиле су ми да им донесем љубичице из шуме. Ако им не донесем, убиће ме. Лепо вас молим, стричеви моји, покажите ми где их могу наћи.

Тада се усправи Јануар, па приђе најмлађем месецу, даде му штап у руке и рече:

-          Брате Марте, седни на врх!

Месец Март седе на камен који је био на највишем месту и замахну штапом преко ватре. У истом тренутку ватра силније букну, снег поче копнети, напупеше гране, а под буквама се зачеше нови изданци и зазелене трава. У травици се разбукташе пупољци – настаде пролеће. У грмљу, под лиснатом одећом, расцветаше се тада и љубичице, а било их је толико да се Марушки чинило као да се некакав плави покривач растире по земљи.

-          Брзо бери, Марушка, хитај! – рече јој Март.

Радосно је Марушка брала, брала и убрзо набра велику киту љубичица. Потом се месецима лепо захвали и весело пожури кући. Зачуди се Холена, зачуди се маћеха спазивши Марушку где носи љубичице: похиташе и отворише јој врата; уто мирис љубичица испуни целу одају.

-          Где си их набрала? – упита је оштро Холена.

-          Тамо горе. У шуми, под грмљем, расту и има их пуно – одговори Марушка.

Холена узе љубичице, задену их за пас, мирисала их је, дала и мајци да ужива, а сестри није рекла ни „омириши их“. Другог дана, док је седела крај пећи, прохте се Холени јагода. И одмах дозва сестру, рекавши јој:

-          Иди, Марушка, и донеси ми из шуме јагода!

-          Ах, побогу, сестрице мила, где да нађем јагоде? Од кога си то чула да под снегом успевају јагоде? – узвикну Марушка.

-          Ти, слинавице слинава, шта још причаш кад ти ја заповедам! Брзо иди, и ако не донесеш, убићу те! – запрети јој зла Холена.

Мајка опет дограби Марушку, изгура је кроз врата, а врата за њом чврсто затвори. Горко плачући, девојка иђаше кроз шуму. Снег је био висок, а на њему ни стопе, ни трага. Луташе девојка, луташе дуго; глад ју је морила, од зиме се тресла. Онда угледа исто оно светло које је видела претходног дана. С радошћу се ка њему упути. Поново дође до велике ватре око које је седело дванаест месеци. Јануар је још увек био на врху.

-          Добри људи, хоћете ли ме пустити крај ватре? Зима ми је! – замоли Марушка.

Окренувши главу, рече јој Јануар:

-          Зашто си поново дошла, шта овде тражиш?

-          Идем по јагоде – одговори Марушка.

-          Зар не видиш да је зима, а на снегу јагоде не расту – вели Јануар.

-          Па ја то знам -  тужно одврати Марушка – али сестра Холена и маћеха су ми наредиле да донесем јагоде; ако их не донесем, убиће ме. Лепо вас молим, стричеви моји, покажите ми где да их нађем.

Диже се Јануар, приђе месецу који му је седео насупрот, даде му штап у руке и рече:

-          Брате Јуне, седни на врх!

Месец Јун седе на камен, јара огњена сасвим отопи снег, земља се зазелене, дрвеће се заодену листом, птице започеше песму, црвени цветови се у шуми расцветаше – настаде лето. Радосна Марушка поче брати јагоде. Зачуди се Холена, зачуди се маћеха када видеше да Марушка доноси кући пуну прегачу јагода. Потрчаше обе да јој отворе врата, а уто се кућа испуни мирисом јагода.

-          Где си их набрала? – упита је радознало Холена.

-          Горе, у шуми. Много их тамо расте под младим буквама – одговори јој Марушка.

Холена узе јагоде, наједе се до сита, и маћеха се наједе, а Марушки не рекоше ни „узми једну“. Јагоде су биле тако укусне да укусније у животу нису окусиле. Пожелеше да их имају још, и то што више.

-          Дај ми, мајко, котарицу, идем сама у шуму! – рече наједном Холена.

-          Та слинавица би нам пола по путу расула. Некако ћу наћи место и побрати све јагоде.

Мајка се противила, али Холена узе котарицу, стави је на главу и пође у шуму. Било је пуно снега, нигде стопе. Холена је лутала, дуго лутала, али пријатан укус јагода ју је гонио све даље и даље. Најзад угледа у даљини светло. Пође ка њему. Стиже на сам врх, а тамо гори велика ватра а око ватре дванаест каменова на којима седе дванаест месеци. Холена се примаче ватри и испружи руке да би се огрејала, а не поздрави људе нити запита сме ли да се огреје.

-          Зашто си дошла, шта тражиш? Љутито је упита Јануар.

-          Што ме питаш, старкељо, не мораш ти знати камо ја идем – обруси дрско Холена, па се окрену од ватре и пође даље у шуму.

Јануар набра чело и махну штапом изнад главе. У истом тренутку небо се натмури, пламен ватре смањи, а снег поче да пада тако густо као да се расипају перине ношене леденим ветром. Холена није видела ни прст пред носом. Лутала је, лутала, падала на сметове, све спорије ишла, посртала. А снег је непрестано засипа, ледени ветар удара, па Холена грди Марушку, грди све одреда. Удови јој се у дебелом кожуху мрзну. Мајка је чекала Холену, провиривала кроз прозор, излазила пред врата, забринута што Холене још нема. Пролазе часови, а Холена не долази. „Зар су је јагоде зачарале кад се од њих не може да одвоји? Морам отићи да сама погледам шта је с њом“, помисли маћеха, узе котарицу, стави је на главу и запути се у шуму за Холеном. А снега пуно, нигде стопе. Дозиваше Холену, али нико јој се није одазивао. Лутала је, дуго лутала, снег је сипао, ледени ветар дувао по шуми. Марушка скува ручак, побрину се о крави, а Холене и маћехе ни од корова. „Где ли су се тако дуго задржале?“ питала се Марушка седајући уз преслицу. Већ је пуно вретено, већ је у кући затамнело, а Холена и маћеха се не враћају. „Ах, забога, шта ли им се догодило!“ чуди се добра девојка и провирује кроз узани прозор. Изјутра их је чекала на доручак, чекала на ручак, али не дочека ни Холену ни маћеху, никада више. Обе су се у шуми смрзле. Остала је доброј Марушки колиба и кравица, и комадић поља, нашао се томе и домаћин, па су он и она живели добро и спокојно.  


https://kinorusija.wordpress.com/2013/04/11/12-mesyatsev-1956/#more-3047

О чаробњаку - Пољска бајка

Био један врло сиромашан дечак, који је имао само оца. Он би седао на песак и прстом цртао слова на њему. Састављао их је и тако научио да чита. Једном изиђе чаробњак и запита га:

― Би ли пристао да служиш код мене четири године?

― Пристао бих― одговори дечак.

― А умеш ли да читаш?― упита га чаробњак.

― Умем.

― Онда ми ниси потребан― рече чаробњак и оде даље.

Дечак промени место на песку. Иде опет онај исти чаробњак и пита га:

― Умеш ли да читаш?

― Не умем― одговори дечак.

― А би ли пристао да служиш код мене четири године?

― Бих.

Чаробњак га одведе својој кући и даде му пса и мачку да би се забављао ако му буде досадно. Затим  му даде кључеве од свих соба и нареди му да иде у све собе, сем једне. Дечак поспреми све собе и целу годину дана није ни завирио у ону једну. Кад је прошла година дана, чаробњак га упита да ли ће остати код њега и следећу годину. Он му рече да ће остати. Пред крај друге године уђе у ону собу. У њој се налазио једино сточић, а у њему само једна књига. Он извади књигу и отвори је, и чим прочита један лист, претвори се у вола. Преврну други лист― поново се претвори у човека.

Када му се друга година службе завршила, чаробњак га упита да ли ће остати и трећу годину, али он одговори да би отишао кући. Чаробњак га пусти а он оде оцу и рече му:

― Направите уже! Ја ћу се претворити у велику свињу. Истерајте ме на вашар и продајте само за сто талира. А кад ме продате, уже скините.

Отац тако и учини. Људи су га питали колико тражи за ту свињу, а он је одговарао― сто талира. Затим кренуше даље. Онда наиђе чаробњак и даде за њега сто талира. Сељак скиде уже и пусти свињу. Чаробњак је отера кући, у свињац, и затвори. Кроз један час погледа― свиње већ нема. Дечак затим рекне оцу да купи узду, јер ће се претворити у коња, и да га отера на вашар и опет прода чаробњаку за две стотине талира. Отац учини тако. Али заборави да скине узду. Чаробњак одмах одведе коња ковачу да га поткује. Сељак се досети да није скинуо узду, оде ковачу и рече дечаку који је тамо учио занат да је скине. Дечак му скиде ту узду, а коњ се прометне у голуба и побеже. Тада дечак повика чаробњаку:

―Господине, господине, побеже коњ!

Чаробњак се прометну у јастреба и полете за њим. Долетеше у шуму, голуб се прометну у лисицу а јастреб у вука. Дојурише у шумарак, лисица се прометну у шеву, а вук у голуба и настави да је гони. Шева долете до врата једног грофа, а у њему баш беше грофова кћи. Шева лепо запева, а она пружи руку према њој и рече јој:

― Шевице драга!― и ова се претвори у прстен и паде јој на прст. Она оде оцу и показа му тај прстен.

Отац се, чим је погледао у прстен, разболе. Ниједан доктор није био у стању да га излечи од те болести. Онда дође чаробњак и рече да ће јој излечити оца, само ако му за то да онај прстен.  Она не хтеде да му да прстен и он се врати кући. Дође други пут― она опет не хтеде да му га да, него му рече да дође у петак. Отац је поучи да му не даје прстен у руке, него да га баци на земљу. Кад је чаробњак дошао, она му баци прстен на земљу и од њега се направи просо. Чаробњак се претвори у ћурана и стаде кљуцати то просо. Грофова кћи је стајала близу и једно зрнце јој је упало у ципелу. Кад је чаробњак појео последње зрно, прометне се у лисицу, узе грофа на грбачу и понесе га по соби. Затим га пусти и гроф одмах оздрави а чаробњак нестаде. А оно зрнце проса претвори се у дечака, који оде оцу. 

Захвална Весни Какашевски

Злидњи - Украјинска бајка

На крају једног села, баш уз степу, живела два брата: богаташ и сиромах. Дође једном сиромашни брат богатоме и седе поред њега за сто. А богати га тера.

― Одлази― каже― даље од стола: боље иди на гумно и терај вране!

Оде сиромашни брат и стаде да тера вране. Оне одлетеше, али један јастреб час одлети, час се опет спусти. Сиромах се већ уморио терајући га, па поче да га грди.

А јастреб му каже:

-Нема теби живота у овом селу, нема ти среће, него боље иди у друго село.

Врати се сиромах кући, скупи жену, децу, узе нешто одеће и покућства, па потеже у друго село, пребацивши чутурицу преко рамена. Иду они тако путем, иду, а злидњи се (они су као мехурићи на води или нешто слично) закачили за сељака и говоре:

― Куда нас носиш? Ми се нећемо одвојити од тебе, јер ти си наш.

Ожеднеше деца и сељак се спусти до речице, захвати воду, а затим гурну злидње у чутуру, затвори је запушачем и закопа на обали.

Пођоше они даље. Иду тако, иду, кад угледају― лежи село, а на крају села празна кућа: њени становници су помрли од глади. И почеше они ту да живе. Седе они тако једном у кући и чују неко виче с тавана: ''Скини! Скини!'' Изађе газда на трем, узе конопац и попе се на таван. Види он, на тавану јаре с роговима (а то је био ђаволчић, далеко му лепа кућа!). Веза човек јаре за рогове и хтеде полако да га спусти доле. Тек што га је донео до лествица, а на трем почеше да падају паре. Сиђе човек доле и поче да их скупља. Накупи тако цела два ћупа.

Позва тада газда, преко гласника, свог брата да дође да живи код њега. Кад брат то чу, помисли: ''Сигурно нема шта да једе кад ме зове''. Нареди да му се напеку лепиње, и крену. Путем чу да му се брат обогатио и би му жао да носи лепиње, узе их и закопа у земљу. Дошао он брату, а овај му показује један сандук са парама, па онда и други. Богатог почне да једе завист. А брат му каже:

―Имам ја још пара у чутурици закопаној поред речице, узми их ако хоћеш.

Богати брат више не хтеде да седи у гостима, него пожури до речице и― држ за чутуру! Тек што је отвори, а злидњи искочише и чшепаше га.

―Ти си наш, наш! ― вичу.

Дође он својој кући и види― све што је имао изгорело, а тамо где му је стајала  кућа остало само згариште. И поче он тада, заједно са злидњима, да живи у колибици у којој је раније живео његов брат.

Злидњи― беда, глад, сиромаштво. По украјинском народном веровању, злидњи су сићушна фантастична бића; ако се у кућу настане злидњи, њеним становницима прети велика беда, и ма колико велико било њихово богатство, очекују их глад и сиромаштво.

Захвална Весни Какашевски

Дивље гуске - Руска бајка

Живели човек и жена и имали кћер и малог сина.

― Кћери моја,― рече мајка једанпут― ми идемо на посао, а ти чувај братића! Не излази из дворишта, буди паметна, купићемо ти мараму.

Отац и мајка одоше, а девојчица заборави шта су јој наредили. Стави братића крај прозора, а сама отрча на улицу и тамо се заигра.

Дивље гуске прелетеше туда, дохватише дечака и однесоше га на крилима.

Врати се девојчица, кад има шта да види: братића нигде нема! Уплаши се, стаде да јури тамо-амо, али њега нема, па нема!

Дозивала га је, плакала, говорила да ће је зло снаћи кад се мајка и отац буду вратили. Али се брат не одазва.

Истрча она у поље и спази у даљини дивље гуске које ускоро ишчезоше у мрачној шуми. Тада се она досети да су јој оне однеле брата. О дивљим гускама су одавно кружили лоши гласови. Говорило се да оне односе и краду малу децу.

Девојчица појури не би ли их како достигла. Трчала је, трчала, кад угледа једну пећ.

― Пећи, пећи, реци ми куда су гуске одлетеле?

А пећ јој одговори:

― Ако поједеш мој ражани колачић, рећи ћу ти.

― Ражани колачић да једем! Код мог оца ни пшенични се не једе...

И пећ јој не хтеде рећи. Отрча девојчица даље, кад угледа једну јабуку.

― Јабуко, јабуко, реци ми куда су дивље гуске одлетеле?

― Ако поједеш моју дивљу јабуку, рећи ћу ти.

― Код мог оца се ни питоме јабуке не једу...

И јабука јој не хтеде рећи. Отрча девојчица даље, кад угледа― тече млечна река а обале јој од каше.

― Млечна реко, обале од каше, реците ми куда су гуске одлетеле?

― Ако поједеш моју кашу с млеком, рећи ћу ти.

― Код мог оца се ни павлака не једе...

Тако је она дуго трчала по пољима, по шумама. Кад већ поче да се смркава, пође она кући. Одједном угледа колибицу на кокошјој нози, са једним прозорчићем, а колиба се око себе окреће.

У колибици стара баба-Јага преде кудељу. А на клупици седи братић, игра се сребрним јабукама. Девојчица уђе у колибу.

― Здраво, бако!

― Здраво, девојчице! Зашто си дошла?

― По маховини сам ходала, по мочварама газила, хаљине сам поквасила, те дођох да се огрејем.

― Седи и кудељу преди.

Баба-Јага јој даде вретено и оде. Девојчица преде, кад одједном истрча испод пећи мишица и рече јој:

― Девојчице, девојчице, дај ми кашице, а ја ћу ти нешто рећи.

Двојчица јој даде кашицу, а мишица јој рече:

― Баба-Јага воду у кориту греје. Опраће те, ошурити, у пећ ставити, испећи и појести.

Девојчица седи ни жива ни мртва, плаче, а мишица ће јој опет рећи:

― Не чекај, узми брата и бежи, а ја ћу за тебе кудељу испрести.

Девојчица узе брата и побеже. А баба-Јага приђе прозорчићу и упита:

― Девојчице, предеш ли?

― Предем, бако, предем...

Баба-Јага воду у кориту загреја и пође по девојчицу. Кад у колиби никог нема. Баба-Јага повика:

― Гуске дивље, летите у потеру! Сестра брата однесе!...

Сестра са братом дотрча до млечне реке. Кад спази дивље гуске, замоли:

― Речице, мајчице, сакриј ме!

― Хоћеш ли да поједеш моју кашу?

Девојчица поједе кашу и захвали. Река је сакри испод своје обале од каше.

Девојчица са братом опет потрча. А дивље гуске се вратише и право на њу кретоше. Шта ће сад? Ето невоље! Кад одједном, угледа она јабуку...

― Јабучице, мајчице, сакриј ме!

― Хоћеш ли да поједеш моју дивљу јабучицу?

― Девојчица брже-боље поједе и захвали. Јабука је заштити и лишћем сакри. Дивље гуске је не опазише и прелетеше покрај ње.

Девојчица опет потрча. Трчи, трчи, још јој мало до куће остало. Тада је дивље гуске опазише, загакаше, крилима је ударају и брата јој из руку отимају.

Дотрча девојчица до пећи:

― Пећице, мајчице, сакриј ме!

―Хоћеш ли да поједеш мој ражани колачић? Девојчица дограби колачић и стрпа га у уста, а сама се са братом у пећ сакри.

Дивље гуске су летеле, летеле и велику грају дизале, те се баба-Јаги вратише без сестре и брата.

Девојчица захвали пећи и заједно са братићем отрча кући.

А мајка и отац тек што се беху вратили.


Захвална  Весни Какашевски