Бајка о Ивану-царевићу, жар-птици и сивом вуку - Руска бајка

Живео у једном царству неки цар по имену Вислав Андронович. Имао тај цар сина царевића: најстаријег – Димитрија-царевића, средњег – Василија-царевића и најмлађег – Ивана-царевића. Цар Вислав Андронович имао је тако богат врт каквог ни у једном царству не беше. У том врту је расло разно ретко дрвеће са плодовима и без њих. Имађаше у њему цар једну омиљену јабуку. На тој јабуци расле су јабуке од сувога злата.

            Навади се жар-птица да долеће у царев врт. Перје јој беше од злата, а очи налик на источњачки кристал. Сваке ноћи она би долетела у врт, цела на омиљену цареву јабуку, стресла са ње златне јабуке и опет одлетела.

            Цару Виславу Андроновичу беше веома жао јабуке и зато позва к себи своја три сина те им рече:

            - Децо моја драга, ко од вас може да ухвати у мом врту жар-птицу? Ономе ко је буде живу ухватио даћу још за живота половину свога царства, а после моје смрти и другу половину.

            Тада царевићи рекоше углас:

            - Милостиви господару, оче наш, ваше величанство! Са великом радошћу ћемо се трудити да ухватимо жар-птицу живу.

            Прве ноћи пође у врт Димитрије-царевић да чува стражу. Кад седе под јабуку са које је жар-птица јабуке отресала, заспа и не чу када је жар-птица долетела и јабуке отресла. Цар Вислав Андронович позва ујутру свога сина Димитрија-царевића  и пита га:

            - Шта је, сине мој драги, јеси ли видео жар-птицу?

            Царевић одговори оцу:

            - Не, милостиви оче-господару! Ноћас није долетела.

            Друге ноћи пође у врт Василије-царевић да чува стражу. Седе под ону исту јабуку и како је седео тако је и заспао, те не чу када жар-птица долете и јабуку отресе. Ујутру га цар Вислав призва себи и упита:

            - Шта је, сине мој драги, јеси видео жар-птицу?

            - Не, милостиви оче-господару! Ноћас није долетела.

            Треће ноћи пође Иван-царевић да чува стражу и седе под ону исту јабуку. Седи он тако, седи,   кад одједном нека светлост обасја цео врт као да је у њему хиљаду свећа. Долете жар-птица, седе на јабуку и поче трести јабуке. Прикраде се Иван-царевић вешто птици и ухвати је за реп. Али је не могаде задржати. Оте се жар-птица и одлете, а Ивану-царевићу остаде у руци само једно перо из њеног репа. Ујутру, чим се цар Вислав пробуди, оде Иван-царевић к њему и даде му перо жар-птице. Обрадова се цар што је најмлађи син успео макар једно перо жар-птице да добави. А то перо било је тако прекрасно и сјајно да би у мрачној соби намах тако заблистало као да си у њу унео мноштво свећа. Цар Вислав стави то перо у своје одаје и нареди да се оно чува.

            Отада жар-птица није више долетала у врт.

            После неког времена цар Вислав дозва себи своје синове и рече им:

            - Децо моја драга! Дајем вам свој благослов, пођите и нађите ми жар-птицу те је живу донесите. А оно што сам раније обећао добиће онај који ми жар-птицу донесе.

            Царевићи Димитрије и Василије узеше од оца благослов и кренуше да траже жар-птицу сами, јер им је било криво што је Иван-царевић успео да ишчупа жар-птици перо из репа. А Иван-царевић стаде моилити оца да и њему да благослов. Цар Вислав му рече:

            - Сине мој мили! Чедо моје драго! Ти си још млад и наук ѕа тако далек и тежак пут. Немој се од мене одвајати! И тако су браћа твоја пошла. А ако и ти одеш, сва тројица се нећете скоро вратити. Ја сам већ стар и смрт ми се приближава. Ако умрем за време вашег одсуства, ко ће уместо мене царством управљати? Може доћи од буне и неслоге међу народом, а војску неће имати ко да предводи.

            Али ма како се цар Вислав трудио да задржи Ивана-царевића, не пође му то за руком, те Иван- царевић узе благослов од родитеља свога, одабра себи коња и пође на пут, ни сам не знајући куд.

            Ишао он тако путем, те стиже, најзад, на једно широко поље. А у пољу стоји стуб, и на стубу записане речи: „Онај ко пође од овога стуба право, тај ће бити гладан и јадан; ко пође на десну страну, тај ће бити жив и здрав, а коњ ће му бити мртав; а ко пође на леву страну, сам ће бити убијен, а коњ ће му жив и здрав остати.“

            Прочита Иван-царевић овај натпис и крене на десну страну. Мишљаше: коњ ће ми бити убијен, али ја ћу остати жив па ћу себи касније наћи другог коња.

            Ишао он тако један дан, два дана, три, кадодједном у сусрет му иде велик и превелик сиви вук те му рече:

            - Здраво да си, јуначе млади, Иване-царевићу! На стубу си прочитао шта је написано: да ће твој коњ мртав бити, Зашто онда овуда идеш?

            Изговори вук те речи, растрже коња на две половине и оде.

            Ивану-царевићу би жао коња, заплака горко и пође пешице. Ишао тако читав дан, умори се и хтеде мало да одахне, када га достиже сиви вук и рече му:

            - Жао ми је, Иване-царевићу, што си се ходајући тако измучио. Жао ми је и што сам  твога доброг коња растргао. Узјаши мене, сивога вука, и реци куда да те носим и зашто?

            Иван-царевић рече сивоме вуку куда треба да иде. Покјури вук брже од коња и не прође дуго а вук га донесе усред ноћи до једног каменог зида, не много високог. Заустави се вук и рече:

            -Е, Иване-царевићу, сиђи са мене, сивога вука, и пређи преко овог каменог зида. Ту, иза зида, налази се врт, а у врту жар-птица седи у кавезу златном. Узми жар-птицу, али кавез не дирај. Ако кавез узмеш, нећеш моћи из врта изаћи: одмах ће те ухватити.

            Прескочи Иван-царевић преко зида и нађе се у врту. Спази жар-птицу у златном кавезу и полакоми се. Извади птицу из кавеза и и пође натраг, па промисли и рече: „Шта ће ми птица без кавеза? Куд ћу са њом?“ Врати се и тек што скиде златни кавез, одједном нешто загрме и затутњи по целом врту, као да су кроз златни кавез биле жице спроведене. Стражари се одмах пробудише, дотрчаше у врт, ухватише Ивана-царевића са жар-птицом и доведоше га своме цару Долмату.

            Цар Долмат се разгневи на Ивана-царевића и повика:

            - Како те није стид, млади човече, да крадеш! Ко си и одакле си, чији си син и како те зову?

            Иван-царевић му одговори:

            - Ја сам иу Виславовог царства, син цара Вислава Андроновича, а зову ме Иван-царевић. Твоја жар-птица се навадила да нам сваке ноћи долеће у врт и откида златне плодове са омиљене јабуке мог оца. Сво je дрво већ обрала. И отац ме је послао да пронађем жар-птицу и да му је донесем.

            - Ех, ти, младићу, Иване-царевићу – рече цар Долмат – зар се тако ради? Да си дошао мени, ја бих ти часно и поштено жар-птицу дао. А шта ће бити сада ако ја по целоме царству тазгласим како си ти нечасно поступио. Али слушај, Иване-царевићу! Ако испуниш ово што ти тражим и одеш преко девет брда и девет вода у десето царство, и донесеш ми од цара Афрона коња златогривог, опростићу ти грешку и уз велике почасти ћу ти жар-птицу дати. А ако то не извршиш, разгласићу по читавом царству да си лопов нечастан.

            Иван-царевић напусти цара Долмата тужан и жалостан обећавши да ће му довести коња златогривог.

            Дође он сивоме вуку те му исприча све што му је задао цар Долмат.

            - Здраво да си, јуначе млади, Иване-царевићу! – рече му сиви вук. – Зашто ме не послуша, зашто узе златни кавез?

            - Крив сам пред тобом – одврати му Иван-царевић.

            - Добро, хајде! – на то ће вук. – Узјаши мене, сивога вука, однећу те куда треба.

            Узјаха Иван-царевић вуку на леђа, а вук појури брзо као стрела.

            Јурио он тако, јурио, најзад стиже усред ноћи у царство цара Афрона. Када стигоше до царских коњушница од белога камена, сиви вук рече Ивану-царевићу:

            - Уђи, Иване-царевићу, у коњушницу. Сви стражари чврсто спавају. Узми коња златогривог. На зиду виси златна узда, али еј ти немој узети, иначе ће зло бити.

            Иван-царевић уђе у коњушницу, узе коња и хтеде да се врати. Кад на зиду угледа златну узду, полакоми се. Тек што је скиде, настаде тресак и тутњава по свим коњушницама, као да су у ту узду биле жице спроведене. Стражари се одмах пробудише, дотрчаше, Ивана-царевића ухватише и цару Афрону одведоше. Цар Афрон га стаде испитивати:

            - Здраво да си, младићу! Реци ми из које си земље, ко ти је отац и како ти је име?

            Иван-царевић му одговори:

            - Из Виславовог сам царства, цин цара Вислава Андроновича, а име ми је Иван-царевић.

            - Ех, ти, млади јуначе, Иване-царевићу! – рече му цар Афрон – Зар то може часни јунак да ради? Да си дошао к мени, ја бих ти часно и поштено златогривог коња дао. А шта ће бити сада ако ја по целом царству разгласим да си ти у моме царству нечасно поступио? Али, послушај, Иване-царевићу! Ако испуниш ово што ти тражим и одеш преко девет брда, девет вода у десето царство и доведеш ми принцезу Јелену Прекрасну, за којом одавно моје срце и душа тугују, ја ћу ти грешку опростити и коња златогривог са златном уздом даривати. А ако то не извршиш, по читавом царству ћу разгласити да си ти неластан лопов и да си неласно дело у моме царству починио.

Тада Иван-царевић обећа цару Афрону да ће му довести принцезу Јелену Прекрасну, а кад изиђе из одаја, горко заплака. Дође своме сивом вуку и исприча шта му се све десило.

- Здраво да си, јуначе млади, Иване-царевићу! – рече му сиви вук. – Зашто ме не послуша, зашто узе златну узду?

- Крив сам пред тобом! – одврати му Иван- царевић.

- Добро, хајде! – настави сиви вук. –Узјашп мене, сивога вука, ја ћу те однети куд треба.

Узјаха Иван-царевић вуку на леђа, а вук појури брзо као стрела. Јурио је он тако брзо као што се у причи прича, и дојури до царства у коме је живела принцеза Јелена Прекрасна. Када стиже до златне ограде која је окруживала прекрасан врт, вук ће царевићу:

- Сиђи, Иване-царевићу, са мене, сивога вука, и врати се оним путем којим смо дошли, те ме чекај на пољу испод храста зеленог.

Пође Иван-царевић куд му је заповеђено. А сиви вук седе покрај златне ограде и чекаше да изиђе у врт принцеза Јелена Прекрасна. Пред вече, када се сунце клонило западу и ваздух постаи пријатнији и прохладан, изиђе принцеза Јелена Прекрасна у врт да се шета са својим дворкињама и пратиљама. Када дође до онога места где је сиви вук седео иза ограде, он одједном прескочи ограду, зграби Јелену прекрасну, поново скочи назад и даде се у трк. Дојури он тако до зеленог храста, где га је Иван-царевић очекивао и рече му:

- Иване-царевићу, седни ми брзо на леђа!

Иван-царевић седе на њега, а сиви вук појури ка царству цара Афрона. Принцезине пратиље и дворкиње које су шетале по врту заједно са принцезом, отрчаше у дворац и послаше потеру не би ли стигла сивога вука. Али ма како гоничи били хитри, не успеше да стигну сивога вука па се вратише.

Док је Иван-царевић седео на сивоме вуку заједно са прекрасном принцезом Јеленом, заљуби се он у њу и она у Ивана-царевића. Када сиви вук дође до царства цара Афрона, Иван-царевић мораде да одведе принцезу Јелену у дворац и да је преда цару. Царевић се тада ражалости и поче сузе проливати. Сиви вук га упита:

- Зашто плачеш, Иване-царевићу?

Иван –царевић му на то одговори:

- Сиви вуче, пријатељу мој! Како да не плачем и не тугујем? Заволео сам из дна душе прекрасну принцезу Јелену, а сада треба да је предам цару Афрону за коња златогриво, а ако је не предам, цар Афрон ће ми част укаљати у свим земљама.

- Служио сам те много, Иване-царевићу – рече сиви вук – учинићу ти још и ово. Послушај ме, Иване-царевићу: ја ћу се начинити прекрасна принцеза Јелена. Ти ме одведи цару Афрону и узми коња златогривог. Цар ће мислити да сам ја права принцеза. Кад узјашеш коња златогривог и одеш далеко, тада ћу ја измолити цара Афрона да изиђем на широко поље у шетњу. И када ме он пусти са пратиљама и дворкињама, ти ме се сети – и ја ћу се опет створити крај тебе.

Тек што сиви вук изговори те речи, удари о земљу и претвори се у красну принцезу Јелену, тако да нико ни познати не би могао да то није она. Иван-царевић узе сивога вука и пође у дворац цару Афрону, а прекрасној Јелени рече да га чека изван града. Када Иван-царевић дође цару Афрону са тобожњом принцезом Јеленом Прекрасном, цар се веома обрадова што је добио благо које је одавно желео. Поведе лажну принцезу, а коња златогривог предаде Ивану-царевићу. Иван-царевић узјаха коња и изиђе из града. Смести на коња Јелену Прекрасну и крену према царству цара Долмата.

Сиви вук је живео код цара Афрона три дана као прекрасна принцеза Јелена, а четвртог дана дође цару молећи га да се прошета по равном пољу како би голему своју тугу ублажила. А цар Aфрон одговори:

- Ах, прекрасна моја принцезо Јелена! Ја ћу за тебе све учинити, пустићу те у поље равно да се прошеташ.

И одмах нареди пратиљама и дворкињама да пођу са прекрасном принцезом у шетњу у поље широко.

А Иван-царевић ишао путем са Јеленом Прекрасном, разговарао са њом и умало не заборави на сивога вука. Сети се и рече:

- Ах, где ли је мој сиви вук?

Тек што је то рекао, стаде сиви вук пред царевића и рече му:

- Узјаши, царевићу, мене, сивога вука, а прекрасна Јелена нека јаше коња златогривога.

Иван-царевић узјаха сивога вукате тако пођоше у царство цара Долмата. Ишли они, ишли и када стигоше на три врсте од тог царства, Иван-царевић стаде молити сивога вука:

- Саслушај ме, пријатељу драги, вуче сиви! Много си ми добра учинио, учини ми још и ово последње. Ево шта да учиниш: претвори се у коња златогривог, јер се ја не могу од овога коња растати.

Наједном удари сиви вук о земљу и претвори се у коња златогривог. Иван-царевић остави прекрасну принцезу Јелену на зеленој ливади, узјаха сивога вука и пође у дворац цару Долмату.

Чим стиже, спази га цар Долмат где јаше на коњу златогривом, много се обрадова, и изиђе из својих одаја. Дочека царевића на дворишту, изљуби га срећан, узе га за десну руку и поведе у дворац. Од силне радости, цар Долмат нареди да се приреди гозба. Пили су, јели, веселили се равно два дана, а трећега предаде цар Долмат Ивану-царевићу жар-птицу у златном кавезу.

Узе царевић жар-птицу, изиђе из града, седе на коња златогривог са прекрасном принцезом Јеленом и пође у своју земљу, царство цара Вислава Андроновича.

Цар Долмат хтеде сутрадан да пројаше на своме коњу златогривоме. Нареди да се оседла, узјаха и крену у широко поље. Тек што је разиграо коња, коњ збаци са себе цара Долмата, претвори се у сивога вука, одјури и стиже Ивана-царевића.

- Царевићу-Иване! – рече он. – Узјаши мене, сивога вука, а принцеза Јелена Прекрасна нека јаше на коњу Златогривом.

Царевић-Иван узјаха сивога вука и пођоше на пут, Када стигоше до онога места где је сиви вук растргао коња Ивану- царевићу, вук се заустави и рече:

- Е, па, Иване-царевићу, доста сам те верно и поштено служио. На овоме месту сам твога коња растргао, довде сам те и довео. Сиђи с мене, сивога вука, сада имаш коња златогривог, узјаши њега и путуј куд ти је драго. А ја ти више нисам слуга.

Тек што то изговори, сиви вук ишчезе. Иван-царевић заплака горко за сивим вуком и пође даље са својом прекрасном принцезом.

Јахао је он тако, јахао са својом принцезом Јеленом на коњу златогривом и заустави се на дванаест врста од своје земље.Сјаха са коња и заједно са прекрасном принцезом леже под једно дрво да се мало одмори од врућине која беше припекла. Златогривог коња привеза за дрво, а кавез са жар-птицом постави крај себе. Док су тако лежали у трави ухвати их сан.

За то време браћа Ивана-царевића – Димитрије и Василије – лутајући по разним царствима и не нашавши жар-птицу, враћаху се у своју земљу празних руку. Наиђоше они на свога уснулог брата Ивана-царевића и прекрасну принцезу Јелену. Када угледаше на трави жар-птицу у златном кавезу и коња златогривог, полакомише се и смислише како да убију свога брата Ивана-царевића. Царевић-Димитрије исука мач из корица, прободе Ивана-царевића и сасече га. Затим тазбуди прекрасну принцезу Јелену и стаде је испитивати:

- Прекрасна девојко! Из ког си ти царства, чија си кћи и како ти је име?

Прекрасна принцеза Јелена, када спази Ивана-царевића мртвог, препаде се и стаде горке сузе проливати. Кроз плач она говораше:

- Ја сам принцеза Јелена Прекрасна, а довео ме је Иван-царевић кога сте ви страшној смрти предали. Да сте ви били прави јунаци, изишли бисте са њим на равно поље и живога га победили. А ви убисте човека у сну, и какву сте похвалу заслужили? Човек у сну је исто што и мртав човек.

Тада царевић Димитрије прислони свој мач на груди прекрасне принцезе Јелене и рече јој:

- Слушај, Јелено Прекрасна! Ти си сада у нашим рукама. Ми ћемо те повести оцу нашем, цару Виславу Андроновичу, а ти му реци да смо ми довели тебе, и жар-птицу и коња златогривог. Ако то не речеш, одмах ћу те убити!

Прекрасна принцеза Јелена уплаши се смрти и обећа да ће говорити онако како су јој заповедили. Тада царевић-Димитрије и царевић-Василије бацише коцку коме ће припасти прекрасна принцеза Јелена, а коме златогриви коњ. И прекрасна принцеза припаде царевићу-Василију, а златогриви коњ  - царевићу-Димитрију. Тада царевић-Василије поведе прекрасну принцезу Јелену, посади је на свог доброг коња, а царевић-Димитрије узјаха коња златогривог и узе жар-птицу даје преда своме оцу, цару Виславу Андроновичу. Тако они кренуше даље.

Иван-царевић лежаше мртав на оном месту равно тридесет дана. Наиђе туда сиви вук те позна по мирису Ивана-царевића. Хтеде да му помогне, да га оживи, али није знао како то да учини.

Опази вук једнога гаврана и два гавранчића који су туда летели и хтели да се на земљу спусте. Сакри се вук иза жбуна и тек што се гаврани спустише на земљу, вук искочи из жбуна, зграби једног гавранчића и хтеде да га растргне. Тада му гавран рече:

- Здраво да си, сиви вуче! Не дирај ми моје младе птиче, оно ти ништа није скривило.

- Слушај, Гавране Гаврановићу! – рече сиви вук. – Твоје птиче нећу дирнути и пустићу га жива и здрава ако ми нешто учиниш. Одлети преко девет брда, преко девет вода, и из десете земље ми донеси мртву и живу воду.

Тада Гавран Гаврановић одговори вуку:

- Ово ћу ти учинити, али ми сина не дирај.

Тек што то изговори, гавран одлете.

После три дана гавран долете и донесе са собом два меха: у једном жива вода, а у другом – мртва. Даде их сивом вуку. Сиви вук узе воду, растргну гавранчића на два дела, попрска га мртвом водом – и гавранчић срасте поново, попрска га живом водом – гавранчић се прену и полете. Затим сиви вук попрска Ивана-царевића мртвом водом и његово тело срасте, попрска га живом водом, а Иван-царевић устаде и проговори:

- Ах, како сам дуго спавао!

Сиви вук му на то одговори:

- Да, Иване-царевићу, спавао би ти вечно да мене не беше. Твоја браћа те убише и са собом прекрасну принцезу Јелену одведоше, и коња златогривог, и жар-птицу. Сада без одлагања похитај да што пре стигнеш у своју земљу. Твој брат Василије жени се данас твојом невестом, прекрасном принцезом Јеленом. Да би што пре стигао тамо, узјаши мене, сивога вука, и ја ћу те однети тамо.

Иван-царевић узјаха сивога вука и он одјури у царство цара Вислава Андроновича.

Не прође дуго, а они стигпше у град. Иван-царевић сјаха са сивога вука, пође у градф и када стиже у дворац, затече царевића-Василијагде се жени прекрасном принцезом Јеленом.

Иван-царевић уђе у палату, а чим га Јелена Прекрасна спази, скочи одмах иза стола, стаде га грлити и љубити те повика:

-  Ово је мој драги суђеник, Иван-царевић, а не онај злотвор који за столом седи!

Тада се цар Вислав Андронович диже са стола и запита прекрасну принцезу Јелену о чему она то говори. Јелена Прекрасна му исприча целу истину, шта је и како је било: како је Иван-царевић дошао до ње, до коња златогривог и жар-птице, како су га старија браћа убила док је спавао и како су јој претили и натерали је да каже како су они све то нашли. Цар Вислав Андронович се разгневи и нареди да царевиће Димитрија и Василија одведу у тамницу.

Иван-царевић се ожени прекрасном принцеѕом Јеленом и живео је са њом у слози и љубави, тако да једно без другога нису никако могли.

https://kinorusija.wordpress.com/2012/04/15/ivan-tsarevich-i-seryy-volk-2011/#more-2032

Златна јабука - бајка Лужичких Срба

Живео некад отац који је имао три сина. Најмлађи, кога су звали Јанк, одликовао се марљивошћу и добротом, али је био глуп, па, како отац од њега није имао користи у управљању великим домаћинством, посла га у далеки свет.

На свом путовању обре се Јанк у туђинском селу и тамо од неког сељака заиште посао. Сељак му одмах рече:

- Имам за тебе посла. На ливади ми леже три пласта сена. Треба да их преко ноћи чуваш. Али пази ... многи су то пре тебе чинили, али ником није пошло за руком да сено сачува.

Јанк пристаде. Пре него што је на ливаду отишао, даде му сељак вечеру да га у пољу не би глад мучила, а даде му и виле, да се има чиме бранити.

На путу, неочекивано, придружи се Јанку сива мишица, која га људским гласом  запита куда ће. А Јанк мишици, као да су стари пријатељи, све по реду исприповеди. На то рече мишица:

- Још нико досад није тако пријатељски са мном разговарао. Зато желим да ти помогнем. Ако се будеш по мојим саветима управљао, сачуваћеш сено. После тога ће ти се и срећа осмехнути.

Јанк обећа да ће се по њеним саветима управљати, па мишица отпоче:

- Не брини ништа и не плаши се ничег. Кад стигнеш, лези на средњи пласт лицем према земљи и не обазири се, ма шта да се око тебе догађа. Три коња ће доћи сено да чупкају.

Јанк послуша мишицу и леже потрбушке на средњи пласт. Усред ноћи, око дванаест часова, створише се три коња – један бели, други мрки, трећи црни, и одмах почеше сено јести. Када више нису имали шта да једу, почеше и Јанкову одећу чупкати. Повлачили су га са пласта час на једну, час на другу страну, али Јанк је непомично лежао и ни за педаљ се није хтео помаћи. Када откуца дванаести час, изгубише се коњи, а Јанк уморан усни.

У зору пође сељак да види да ли је Јанк још жив. Угледа га како на пласту спава, повуче га за рукав и упита како је било. Јанк само одговори:

- Добро.

Другог дана навече, када се Јанк поново упутио на ливаду, придружи му се опет мишица и рече:

- Јанк, данас ће бити горе, али не брини. Важно је да се не мичеш, ма шта да се око тебе одиграва. Када откуца дванаести час, цве ће се свршити, а ти ћеш остати жив.

Опет дођоше три плаха коња да сено једу. На крају одвукоше и Јанка са пласта и почупаше му сву одећу. Али Јанк се и не помери нити јаукну када су га за ноге уједали. Тачно у дванаест изгубише се, а он исцрпен усни.

У зору се сељак још више зачуди када га на пласту угледа, али задовољно протрља руке.

Треће вечери се и по трећи пут придружи Јанку мишица, али овог пута показа му дрво на коме је висио велики бич и рече:

- Јанк, данас ће бити лоше! Не смеш да заспиш. Ниједан од коња не сме се средњем пласту приближити. Они ће бити веома дивљи и насртљиви, налетаће на пласт, али ти замахуј бичем, брани се.

Када коњи дођоше, одмах навалише на средњи пласт, али их Јанк спремно дочека бичем. Што је више замахивао, све више су и коњи дивљали. Налетали су у махнитом галопу, али их је заустављао Јанков бич, тако да се нису могли ни приближити пласту, а камоли сено чупнути. Тако су целе ноћи наваљивали, али их Јанк, снажно размахујући бичем, распршивао на све стране. Када откуца дванаести час, све се наједном стиша, коњи ишчезоше, а Јанк изломљен леже на пласт и усни.

У рану зору дође сељак да погледа да ли је Јанк жив, а кад тамо – момак лежи на чистом злату. Док је спавао, сено се претворило у злато.

Сељак га одмах пробуди и повика:

- Јанк, па ти си срећан, пресрећан! Не само да си ми сено сачувао него си га у злато претворио. Колико новаца желиш, реци!

Али Јанк одговори

- Шта ће ми новац! Ја од њега нећу постати паметнији. Желим да одем у неки други крај па ми ти, ако хоћеш, дај нешто хране за пут.

Сељак се зачуди, али му ипак напуни џепове златом и рече:

- Путуј срећно, момче! А ово мало злата што сам ти дао биће довољно да се путем храниш и превоз плаћаш. Желим ти да увек тако предано радиш као што си код мене радио и да себи праву срећу пронађеш!

Јанк се опрости од сељака и, певајући, пође из села. Али већ је однекуд за њим трчала мишица, стиже га и рече:

- Ако напушташ овај крај, и ја идем с тобом. Пут нас води преко мора. Али не бој се, ја ћу увек бити уз тебе да те саветујем.

Јанк упита мишицу шта треба  да чини када у другу земљу дође, а она му поче да објашњава:

- Укрцај се на лађу, а када у туђи и далеки крај стигнеш, па те људи буду  за ово и оно питали, можеш одговорити само „функ“ и „фонк“, и ниједне речи више. Али добро слушај шта теби говоре, ради како ти се каже и не брини ништа.

Јанк се укрца на лађу и отплови у туђу земљу. Тамо га мишица одведе староме градинару, који га одмах запита да ли би хтео да остане на његовој градини. Јанк одговори:  „функ“, а на питање градинарево уме ли да риља и копа, одговори: „фонк“. Градинар га тада узме у службу, одведе на земљиште где је био врт и објасни му како да цвеће и бокоре негује, а како леје да обрађује.

Јанк је пажљиво слушао и радио како му се говорило. Његово је цвеће дивно процветало, замирисало опојним мирисом, тако да се и сам стари градинар зачудио.

Једнога дана рече му он:

- Твоје цвеће дивно цвета. Ти добро радиш па сам одлучио да ти дам посебну башту. Сади на њој шта желиш.

И  даде Јанку најбољи део земље. Сада је Јанк самостално радио и цвеће засађивао, а мишица га је саветовала како да посао најбоље обави, на који начин да земљу обделава, ђубри и залива, а на који начин да растиње одржава.

За кратко време сав расад процвета, и пред очима мештана указа се нови врт. Сви су радо навраћали на Јанков део земље. И властелин, коме је цела земља припадала, одушеви се вртом. Он затражи од старог градинара да Јанка ослободи других послова, јер ће убудуће момак само за њега и његов двор радити.

То је било највеће признање баштованском помоћнику и стари градинар, веома задовољан, оде да пренесе то Јанку. Али пре тога он упита момка:

- Умеш ли тако добро да радиш, да ти ни сам властелин не може наћи мане?

Јанк одговори „функ“. А када га овај запита уме ли и боље од тога, одговори „фонк“, и тако постаде дворски цвећар.

Властелин је имао лепу кћер, коју је намеравао да уда, па је једног дана позвао најугледније јунаке из целе земље на свечаност избора младожење. На тај дан саопшти млада властелинка да Јанк, који одгаја тако лепо цвеће, може такође да дође на ову свечаност. Слуга оде Јанку на градину и саопшти му то. Јанк одговори „функ“.

Око властелиновог дворца брзо су се окупили сви позвани јунаци. Млада властелинка оде у горње одаје, отвори прозор и рече окупљеним витезовима:

- Ја ћу сада ову јабуку бацити доле, и на кога падне, тај ће бити мој заручник.

И девојка баци јабуку, а она паде право Јанку на главу. На то сви повикаше: „Срећно, младожењо!“ Али само он одговори „функ“.

Млада властелинка се озлоједи што је златна јабука право на Јанка пала, али је дату реч морала одржати. Зато на двору убрзо прославише свадбу и Јанк поста млади властелин. Али, када год би га његова жена нешто запитала, он би само изговарао „функ“ и „фонк“, и ништа више.

Тако протече неколико година. Млада жена се све више љутила што Јанк  и даље остаје нем. А највише је у себи беснела када би витезови из суседних дворова  у посету долазили. Јанк би тада изговарао само „функ“ и „фонк“, и то је био цео његов разговор са гостима. Најзад одлучи стари властелин да стање измени и рече својој кћери:

- Ја ћу да започнем рат  и твога Јанка да истурим у прве редове. Тада ће га непријатељ лако убити.

И учини како је наумио. Једнога дана позва Јанка и рече му:

- Рат је избио. Ти ћеш нашу војску предводити, али као предводник, мораш ићи испред ње.

Јанк одговори „функ“.

- Поведи војску и сутра у једанаест започни битку! – закључи властелин.

А Јанк одговори са „фонк“.

 Када се Јанк отпреми за битку, дадоше му коња, али тако бедног да је једва ноге дизао. Али мишица истрча на пут и рече:

- Јанк, биће ти тешко, али чини како те саветујем. Тај коњ је изнемогао, но ти ћеш добити бољег. Одјаши за онај грм и чекај до једанаест. Тада ће се ту створити други коњ. Мамузе и сабљу имаће на себи.

Јанк је већ био некакву сабљу добио, али се одмах могло видети да је стара и зарђала. Зато послуша мишицу. Брзо се појави очекивани коњ и он без страха одјаха у бој. Како је ишао први, непријатељски војници одмах навале на њега, али он се чврсто држао и обарао их својом сабљом. Тачно у дванаест затрубеше трубе и означише крај битке. Тада он за оним грмом замени коња и врати се на староме кући. Код куће су га сви очима пуним милоште гледали, питајући га како је победио. Доносећи му најбоља јела, почеше га наговарати да и сутра крене у бој. Он само одговори „фонк“.

Али другог дана доби Јанк још беднијег коња. И сабљу му утрапише тупу, само да не би победио. На путу га је већ чекала мишица, која рече:

- Данас ће бити страшније. Чувај се! Одјезди опет ономе грму, тамо ћеш затећи силнијег коња и оружје боље од јучерашњег, Овога пута биће то мач. Коњ ће ти много помоћи, али се ти мораш снажније борити, јер ће непријатељ војевати сурово.

Када Јанк до грма дојаха, затече тамо младог, огњевитог коња, који му је светли мач носио. Јанк узјаха коња и одјезди право у бој. Он све непријатеље порази, а сам не би ни рањен.

Стари властелин се јако зачуди када доброга коња и светли мач на Јанку угледа. Пошто је Јанк опет добио битку, лукави старац рече у себи: „Сутра ћу му дати најгоре кљусе, па ће га непријатељ свакако убити.“

Млада властелинка дочека га тако као да се његовој победи радује. Он је поздрави са „функ“, а када га она запита како је то све постигао, одговори „фонк“. Трећега дана дадоше Јанку старо кљусе које је једва ноге дизало, а уз њега и тупи, рђом изједен мач којим се више није могло да војује. Али опет дотрча мишица и рече:

- Данас ће бити јако зло, и бићеш близу погибељи. Али, добићеш доброг коња, ватренијег од пређашњег.

Мишица му даде и завој којим ће крв зауставити у случају да буде рањен. Јанк зађе за грм, а коњ пристиже у једном скоку. Јанк се на њега баци и – хуу! као ветром отфијука у битку. Али га непријатељ овога пута спремно дочека. Витлајући мачевима, ранише Јанка. Када видеше да са њега крв лије, обрадоваше се, верујући да ће убрзо умрети. Али Јанк хитро преви себи рану, па мушки настави борбу док не савлада непријатеља. А кад би све готово, пусти он огњевитог коња и врати се на оном хромом кљусету кући. Тамо га сви дочекаше веома пријатељски.

Властелин, пак, посла одмах по лекара, коме нареди да Јанку отров у рану стави. Али то Јанку ништа не нашкоди, јер је завој који му је мишица дала одавно затворио рану. Док је Јанк још у постељи лежао, јави му се поново мишица и рече:

- Сад си оно најгоре претурио преко главе, ал` нешто још мораш за мене учинити. После тога слободно проговори, јер је прошло седам година од како си нем. Вечерас у једанаест часова отиди у коњушницу. Тамо ћеш затећи три коња који на хрбатима леже. Крај средњег ћеш наћи и велики сребрни нож. Њиме распори коњима трбухе.

Замало се Јанк не успава, јер је прошло већ једанаест кад се прену. Брзо отрча у коњушницу, зграби нож и распори првоме коњу трбух. Из њега искочи човек. Из трбуха другог коња изађе жена, а из трећег -  необично лепа кнегињица. Јанк се од свега тога толико уплаши, да одбаци нож и утече из коњушнице. Све трчећи, врати се у дворац и поново леже у постељу, где чврсто заспа.

У зору дође лекар да опипа Јанково чело и увери се да је мртав. Али Јанк је био жив. Он пође лекару у сусрет и пријатељски га прими. Лекар тад хтеде да му рану погледа, али Јанк рече:

- Није потребно. Она је већ зарасла.

На то се сјатише дворани и зачуђено запиташе:

- Како то да ти говориш и да више ниси нем?!

Јанк им поче да приповеда, али не доврши, јер се у дворишту заустави лепа стаклена кочија. Из ње изађе девојка, која замоли Јанка да са својом женом уђе у кочију, а она ће их одвести где треба.

Јанк са својом женом уђе у кола, а девојка их одвезе у суседни дворац. Тамо је велики сто, препун богатих јела и пића, већ био припремљен за свечану гозбу. Не потраја дуго, а појави се кнез, са кнегињом и кнегињицом. Он Јанка срдачно дочека и рече:

- Ми смо оно троје које си ослободио. Да ниси све тачно извршавао како ти је мишица казивала, остали бисмо заувек зачарани. Зато ти велико хвала!

Потом су сели, јели и пили и заједно се радовали. И од тог времена беху срећни као добри суседи и пријатељи.  

Глупи Петар - бајка Лужичких Срба

У мужаковској црногорици живео је некада богати сељак који је имао три сина: Јана, Јурија и Петра. Јан беше вешт, Јуриј предузимљив, а Петар помало глуп. Због тога је Јан водио бригу о домаћим пословима, Јуриј превозио угљен и жито у град, а Петар је из дана у дан палио луч. Једном се врати Јуриј из града и исприповеда браћи да се Ханка, млада господарица Стакленог града, удаје и да њен отац, ради тога, позива младе људе из целе земље на велико такмичење. Ко први дојаше у Стаклени град, добиће лепу Ханку за жену. А Стаклени град је био на високој и стрмој планини.

Јан и Јуриј одмах одлуче да учествују на такмичењу. Купе себи кићену одећу, а за коње набаве најлепшу опрему. Много бриге су потом поклањали својим риђанима: чешљали су их, тимарили и давали најбољу зоб.

Свакога дана је Петар, док су обедовали, слушао прекомерна хвалисања оба брата. Они су се понашали тако као да су већ победили. И Петар је желео да иде на то такмичење, али своју жељу није смео ни поменути, јер се бојао да га браћа због тога не исмеју. А ни коња није имао.

На три дана пред такмичење, Петар је морао отићи на ливаду да напласти сено. Када се заморио, легао је на пласт. Изненада, нешто поче да чупа и једе његово сено. Петар се прену и угледа прекрасног ждрепца. Намах га дограби за узду. Коњ поскочи да би се отргао, али Петар га је чврсто држао и говорио:

- Не пуштам те! Моја браћа ће за три дана одјездити у Стаклени град, а ја не могу са њима јер немам коња. Сад ћу на теби јахати.

- Ако ли ме данас пустиш, обећавам да ћу ти се за три дана поново вратити, још боље опремљен и са кићеном одећом за тебе.

Петар је само часак размишљао, па пусти коња.

Трећега дана спремише се браћа за такмичење. Обукоше блистава одела која је и Петар много волео, а није имао. Када паде вече, одјездише према планини на којој се уздизао Стаклени град.

Петар је, сав зајапурен, трчао по повртњаку тражећи свога коња, али њега нигде није било. Гневан и очајан, леже под врбов грм. Тек што га свлада сан, кад зачу рзање и угледа оседланог коња, а на њему китњасту, сребром и златом опточену одећу. Он ухвати ждрепца и поче да навлачи одело. Али, као је оно било ново и круто, а он неспретан, десет пута га је навлачио и свлачио и у томе проведе целу ноћ.

У рану зору је био готов. Скочи на свог зеленка и потера га ка Стакленом граду. На себи је имао необично одело, а под собом коња страшно плаховитог: скакао је преко гора и долова. На послетку је и полетео и убрзо престигао све такмичаре.

На врху планине нађе се Петар први пред градским вратима, која се уз силан тресак отворише. Тамо га је, на улазу у дворац, очекивала лепа и млада кћи господара Стакленог града са својим оцем и целом четом дворана. Она му се осмехну, а њен отац га позва к себи и пријатељски упита:

- Одакле си, јуначе?

- Ја сам из Лучаног града – одговори Петар смело.

Али господар за тај град није никада чуо. Зато одлучи да се најпре обавести, па онда да Петру дà своју кћер за жену. Млада господарица стави победнику блистав златан прстен на прст, а њен отац га богато награди и поручи му да за три недеље поново дође.

Петар пође кући. Коњ га врати у повртњак и тамо му обећа да ће за три недеље поново догалопирати.

Када су се браћа другога дана у зору вратила кући, Петар је већ стајао крај пећи и палио луч. Дарове је сакрио испод боровине, а прст на коме је био прстен завио, као да се тобоже посекао.

За време обеда Јан и Јуриј су навелико и нашироко приповедали о протеклом такмичењу.

- Ја сам на свом риђану тако силовито јурио даје камење на све стране летело – рече Јуриј.

А Јан додаде:

- И мој риђан је био међу првима, али није могао све шанчеве да прескочи. Штета, много је обећавао.

Јуриј запита:

-Петре, ниси ли можда посматрао такмичење?

Петар одговори:

-Нешто мало сам видео. Онај момак је имао прелепог коња и сјајну одећу.

Описао је победника, али се ниједном речју није одао, већ се само исшпотиха смејао браћи зато што га нису познала.

После неког времена, уђе у двориште њихове куће необична путница. Била је то дворска дама, која запита: „Драги домаћини, ја тражим Лучани град. Покажите ми ако знате пут до њега!“  

Ни отац, ни Јуриј, ни Јан о томе граду ништа нису знали. Напослетку позваше Петра. Иако је Петар био у своме замашћеном радном оделу, дворска дама га је одмах познала.

- Шта се догодило када имаш завијен прст? – упита га она.

- Ох, ништа ... мало сам се секиром рецнуо и прст обложио комадићем коре – промрси Петар.

Дворска дама зачута и одмах одјезди даље.

Протекоше три седмице и пред заказан дан, навече, оде Петар у повртњак, тамо леже под грм и усни. У сред ноћи се прену. Угледа мајушног човека а иза њега господску стаклену кочију са четири коња.Мали човек, који је на рукама носио злаћано одело, приђе му и рече:

- Обуци ову одећу и седни у кочију! Пођи у Стаклени град, али пре него што тамо стигнеш, покупи све просјаке које на путу сретнеш.

Убрзо наиђе Петар на некаквог гегавог пешака, који је на друму од богатијих пролазника милостињу скупљао

- Ко си ти? – упита га Петар.

- Ја сам велика испичутура – одговори му просјак.

- Седни у кочију, требаће ми испичутура!

Нешто касније срете човека с огромним устима и трбухом великим као буре. Петар га запита:

- Ко си ти?

- Ја сам велики ждерац, изелица.

- Седни у кочију, изелица ће ми требати.

Потом наиђе на једног брзог тркача, на снажног тегљача и на једног громогласног викача. И све их Петар прими у кочију. Пре заласка сунца, стиже он са својим људима на врх планине. Тамо угледа дугачак ред дивних посребрених кочија које су, све до једне, према Стакленом граду јездиле. Толико је било кочија да су закрчиле пут. Пошто је Петар био на зачељу, он израчунада се ни за цео дан неће приближити граду, па зато пређе на шумсли путељак. Али и шумски путељак био је закрчен обореним деблима. Тада повика тегљач:

- Хоћеш ли, господару, да пут рашчистим!

И одмах скочи са кочије и одбаци дрвље устрану. Џиновска дебла летела су увис. Захваљујући томе, стиже Петар пред вече пред врата Стакленог града, која му се одмах отворише.

Цео двор је био на ногама. Млада господарица ухвати Петра за руку. Он се осмехивао док гаје она водила, али њен отац грубим гласом рече:

- Ја још не знам, у ствари, ни шта си ни ко си ти, Петре. За твој Лучани град смо се распитивали, али ништа нисмо сазнали. Зато мораш, пре него што ти ишта обећам, да извршиш три задатка. Прво: заповедио сам да се за тебе и твоје људе напече дванаест хлебова од дванаест фунти. То морате за три дана појести.

Петар се није дуго премишљао. Једанаест хлебова је дао великом ждеравцу, а дванаести је оставипо за себе и остале пратиоце. Убрзо су сви хлебови били поједени, па господар Стакленог града заповеди да им принесу дванаест џиновских врчева пива. То је морао Петар са својим људима да попије за шест дана. Ни овог пута се Петар не узбуди. Једанаест врчева не дао великом пијачу, који их је испио сам.

Млада господарица, која се веома бојала да Петар неће моћи да испуни све задатке, одједном се од бриге и стрепње разболи. Лекар је тврдио да ће господарица оздравити једино од воде са здравца-студенца, који је био сто миља удаљен. Због тога постави господар Стакленог града и трећи услов Петру: за дванаест часова да довуче котао воде са здравца-студенца.

Петар испрва није знао шта да чини, а онда се сети брзог тркача. Њега посла по здраву воду. За три часа је тркач већ био код здравца-студенца. Тамо се и сам здраве воде напио, али ... како је био уморан, сео је мало на обалу и ту и заспао.

Петар је стајао на градским вратима и чудио се што нема тркача да се врати. Већ је и једанаести час минуо. Тада се момак сети громогласног викача и поручи му да тркача дозове. Овај поче тако ватрено да виче да се земља тресла. И млада господарица је из постеље на земљу пала. Али тркач се пробуди, поскочи, зграби свој котао и поче тако грабити да је петама у леђа ударао, а коса му се вијорила око главе. У последњем тренутку дванаестог часа, стиже он у Стаклени град и Петар однесе котао воде господару.

Како је Петар и трећи задатак извршио, млада господарица, која је од воде оздравила, замоли оца да се венчање више не одлаже, већ да се одмах обави. Господар није имао куд, па мораде дозволити. Цвадбено весеље трајало је много дана. Најбоље су прошли испичутура и изелица, али и господарица је била веома срећна.

У међувремену се код куће отац и мајка забринули шта ли се то Петру могло догодити. Они нису знали ни кад је, ни куд је пошао, ни како се изгубио.

После три седмице, пожеле Петар да своју младу жену поведе кући. Стари господар даде зету на дар десет црних, а својој кћери пет снежнобелих коња и велику невестинску спрему. Тако стигоше у мужаковску црногорицу и на Петров зелени повртњак. Али, тамо где је стајао пласт, сизао се сада прекрасан двор, а око двора врт. Пред улазом је стајао исти онај мајушни човек, који рече:

- Ја сам се о теби побринуо и саградио ти све ово. Двор припада теби, јер си ме оне ноћи пустио иако сам ти био веома потребан. А и зато што си се држао мојих савета.

Отац, мајка, Јан и Јуриј чудили су се како је на њиховом повртњаку могао да никне такав сјајан двор. Највише су се, ипак, зачудили када је у њихово двориште ушла блистава кочија у коју су била упрегнута четири коња. Из кочије је изашао наочит витез, а за њим чудесно лепа властелинка. Мајка прва препознаде свог Петра, а браћа се згрануше. Али их Петар све топло поздрави и исприповеда им шта се са њим збило  и како је своју срећу нашао.

Напослетку замоли оца и мајку да код њега у двору станују. Тако и би. Браћа су становала у кући и управљала родитељским добром. Петар је са својој лепом женом имао миран и срећан живот, а ако није у међувремену умро, он и данас живи у Лучаном граду.  

Чардак ни на небу ни на земљи - Српска бајка

Био један цар, па имао три сина и једну кћер, коју је у кавезу хранио и чувао као очи у глави.

Кад девојка одрасте, једно вече замоли оца да јој допусти да изиђе с браћом мало пред двор у шетњу, и отац јој допусти. Али тек што изиђе пред двор, у један мах долети из неба змај, шчепа девојку између браће и однесе је у облаке. Браћа отрче брже боље, к оцу и кажу му шта је било, и рекну да би они ради своју сестру потражити. Отац им допусти да иду да је траже, и да им свакоме по коња и остало што треба запут, и тако они отиду.

По дугоме путовању наиђу на један чардак, који нити је на небу ни на земљи. Дошавши онде, помисле да неће у ономе чардаку бити њихова сестра, па се одмах стану договарати како би се у њ попели, и после дугог промишљавања и договора, договоре се да један од њих свога коња закоље, и од коже коњске да окроје опуту, па притврдивши један крај од ње за стрелу,да пусте одоздо стрелу из лука да се добро за чардак прихвати, како би се уз њу пети могли.

Млађа два брата рекну најстаријему да он свога коња закоље, али он не хтеде, па ни средњи не хтедне,онда најмлађи закоље свога, од коже његове окроји опуту, један крај од ње веже за стрелу, пак је пусти из лука у чардак. Кад дође да се пење уз опуту, опет најстарији и средњи не хтедну се пети, него се попне најмлађи.

Попевши се горе, стане ићи из једне собе у другу, и тако наиђе на једну собу у којој види своју сестру гдје седи а змај јој метнуо главу на крило па спава а она га биште. Она, кад види брата својега, уплаши се и почне га тихо молити да бежи док се није змај пробудио, али он не хтедне, већ узме буздован, па размахне њиме и удари змаја у главу, а змај иза сна маши се руком на оно место гдје га је он ударио, па рече девојци: "Баш овдје ме нешто уједе". Кад он то рекне, а царев га син још једном удари у главу, а змај опет рече девојци: "Опет ме нешто овдје уједе."

Кад он и трећи пут замахне да га удари, онда му сестра руком покаже да га удари у живот, и он га удари онамо, и како га удари, змај остане наместу мртав, а царева га кћи стури скрила, па притрчи брату своме, те се с њиме пољуби, па онда, узевши га за руку, стане га водити кроз све собе. Најпре га уведе у једну собу у којој је био један вран коњ за јаслима привезан с цијелијем такумом од чистога сребра. Потом га одведе у другу собу у којој је за јаслима стајао бели коњ с такумом од сухога злата. Најпосле га одведе и у трећу собу где је за јаслима био кулатаст коњ и на њему такум драгим камењем искићен. Кад прође те собе, онда га сестра одведе у једну собу у којој је девојка једна седила за златним ђерђефом и златном жицом везла. Из те собе одведе га у другу у којој је друга девојка златне жице испредала. А најпосле уведе га у једну собу у којој је трећа девојка бисер низала, и пред њом на златној тепсији од злата квочка с пилићима бисер кљуцала.

Све ово обишавши и видевши, врати се натраг у ону собу гдје је змај мртав лежао, па га извуче напоље и баци на земљу, а браћа, кад га виде, умало их грозница не ухвати. Потом најмлађи брат спусти најпре сестру своју браћи, па онда све три девојке сваку с њезинијем радом, једну за другом; спуштајући девојке браћи, сваку је намјењивао чија ће која бити, а кад спусти трећу, и то ону с квочком и пилићима, он њу за себе намени. Браћа његова, завидећи му што је он био јунак те је сестру нашао и избавио, пресеку опуту да он не би могао сићи, па онда нађу у пољу једно чобанче код оваца, и преобуку га имјесто брата свога оцу поведу, а сестри својој и девојкама оштро запрете да никоме не казују шта су они учинили.

После некога времена дозна најмлађи брат на чардаку да се браћа, његова и оно чобанче оним девојкама жене. Онај исти дан у који се најстарији брат венчавао, он узјаше на вранца, па, баш када су сватови из цркве излазили, долети међу њих, те свога брата, младожењу, удари мало буздованом у леђа, да се одмах с коња преметнуо, па онда одлети опет натраг у чардак. Кад дозна да му се средњи брат жени, а он, у оно исто време кад су сватови из цркве ишли, долети на ђогату, те и средњега брата онако удари, да се одмах с коња преметнуо,па између сватова опет одлети. Напослетку, дознавши да се чобанче његовом девојком жени, узјаше на кулаша, и долети у сватове баш кад су из цркве излазили, те младожењу буздованом удари у главу, да је наместу мртав пао, а сватови онда ђипе да га ухвате, али он не хтедне ни бежати, него остане међу њима, па се покаже да је он најмлађи царев син а не оно чобанче, и да су га браћа из зависти оставила на ономе чардаку у комеје он сестру нашао и змаја убио, а то све засведочи и сестра и оне девојке.

Кад цар то чује, он се наљути на своја два старија сина и отера их одмах од себе, а њега ожени девојком коју је себи изабрао и остави га након себе да царује.


http://www.youtube.com/watch?v=OXqd0XL9SL8

УСУД - Српска бајка

Била два брата заједно у кући, па један све радио, а други једнако беспосличио и готово јео и пио. И Бог им да те стекну у свачему: у говедима, у коњма, у овцама, у свињама, у челама и у свему другоме. Онај који је радио једном помисли у себи: „Што бих ја и за овог лењивца радио? Боље да се оделим, па да за себе радим, а њему што драго!“ И тако једанпут рече своме брату: „Брате, није право, ја све радим, а ти ни у чему не помажеш, него само готово једеш и пијеш. Ја сам наумио да се поделимо.“ Овај га стане одвраћати: „Немој, брате, та добро нам је обојици, ти имаш све у рукама и своје и моје, а ја сам задовољан како год ти урадиш.“ Онај други остане при своме, и тако се приволи и овај па му рече: „Кад је тако, да ти је просто, ето дели како знаш.“ Онда онај подели све по реду, па свак своје узме преда се: нерадин узме за стоку говедара, за коње коњушара, за овце овчара, за козе козара, за свиње свињара, за челе кованџију, па им рече: „Остављам све своје добро на вама и на Богу“, пак стане живети код куће као и пређе. А онај други брат трудио се око свога добра сам као и пређе, чувао и надгледао, али напретка никаква није видео, него све пропаст,, од дана на дан горе, докле тако не осиромаши да већ није имао ни опанака него ишао бос. Онда рече у себи: „Идем к брату своме да видим како је у њега.“ И тако идући, наиђе на ливади на стадо оваца; кад тамо, а код оваца нема чобана, него једна прелепа девојка седи па преде златну жицу. Он, назвавши јој „помози Бог“, запита је чије су јој овце, а она му одговори: „Чија сам ја, онога су и овце.“ А он је запита: „А чија си ти?“ Она му одговори: “Ја сам твога брата срећа.“ Онда се он разљути, па јој рече: „А где је моја срећа?“ Девојка му одговори: „Твоја је срећа далеко од тебе.“ – „А могу ли је наћи?“, запита он, а она му одговори: „Можеш, потражи је.“ Кад он то чује и види да су овце брата његова добре да не могу боље бити, не хтедне даље ни ићи да гледа другу стоку, него оданде управо отиде к брату. Кад га брат виде, ражали му се и заплаче: „Камо се од толико времена?“ Па видећи га гола и боса, одмах му да једне опанке и новаца. После тога, пошто су се неколико дана почастили, дигне се брат да иде кући својој. Како дође кући, узме торбу на раме и у њу хлеба,  и штап у руке, па пође у свет да тражи своју срећу. Путујући тако, дође у једну велику шуму и, идући кроз њу, нађе једну седу матору девојчуру под једним грмом где спава, па измахне штапом те је опали по стражњици, а она се једва дигне и једва отвори очи од крмељи, па му проговори: „Моли се Богу што сам заспала, а да сам будна била, не би ти добио ни тих опанака.“ Онда јој он рече: „А ко си ти да ја не бих добио ни ових опанака?“ А она му одговори: „Ја сам твоја срећа.“ Кад он то чује стане се бусати: „И ти ли си моја срећа, Бог те убио! Ко тебе мени даде?“ А она се одмах утече: „Мене је Усуд теби дао.“ Он је онда запита: „А где је тај Усуд?“ А она му одговори: „Иди па га тражи.“ И у тај мах нестане. Онда човек пође да тражи Усуда. Идући тако, дође до једног села, и види у селу велику газдинску кућу и у њој велику ватру, па помисли у себи: „Овде ваља да је неко весеље или слава“, па пође унутра;  кад он унутра, а то на ватри велики казан, кува се у њему вечера, а поред ватре седи домаћин. Човек онај, ушавши у кућу, назове домаћину: „Добар вече!“ А домаћин му прихвати: „Бог ти добро дао!“, па му рече да седне до њега, па га стане питати откуда је и куда иде, а он му све приповеди како је био газда, и како је осиромашио, па како сад иде Усуду да га пита зашто је сиромах. Потом запита домаћина зашто он толико силно јело готови, а домаћин му рече: „Е, мој брате, ја сам газда и свега имам доста, али своје дружине никако не могу наситити, све као да ала из њих зија; само ћеш видети кад станемо вечерати шта ће радити.“ А кад седну вечерати, све је грабило једно од другога, и онај велики казан с јелом за тили час прође. После вечере дође редуша те покупи све кости на једну гомилу, па их баци за пећ, а он се стаде чудити где млада баци кости за пећ, док уједанпут изиђу две старе оклепане вешти, сухе као авети, и почну сисати оне кости. Онда он упита домаћина: „Шта ти је оно за пећком, брате?“ А он му одговори: „Оно је, брате, мој отац и мати, као да су се оковали на овоме свету, не хтеше црћи једанпут овога света.“ Сутрадан на походу рече му домаћин: „Брате, опомени се и мене, ако где нађеш Усуда, и запитај га каква је ово несрећа, те не могу своје дружине никако заситити, и зашто ми отац и мати никако не умиру.“ Он се обећа да ће га питати, па се опрости с њиме и пође даље да тражи Усуда. Идући тако, после дугога времена, једно вече дође у друго село, па се замоли у једној кући да га приме на конак. Они га приме и упитају га где иде, а он им каже све по реду што је и како је. Онда му они почну говорити: „Забога, брате, кад тамо идеш, питај и за нас што нам се говеда не даду него све натрашке иду.“ Он им се обрече да ће упитати Усуда, пак сутрадан крене даље. Идући тако, дође на једну воду, па почне викати: „О водо! О водо! Пренеси ме!“ А вода га упита: „Куда идеш?“ А он јој каже куда иде. Онда га она пренесе, па му рече: „Молим те, брате, питај Усуда зашто ја немам рода у себи.“ Он јој обећа да ће питати, па онда дође даље. Идући тако задуго, најпосле дође у једну шуму, и онде нађе пустиника, па га упита не би ли му могао казати што за Усуда. Пустиник му одговори: „Иди овуд преко планине, па ћеш доћи баш пред његов двор, али кад изиђеш пред Усуда, ништа не говори, него штогод он ради, оно ради и ти, докле год он сам не запита.“ Човек захвали пустинику, па пође преко планине. Кад дође у Усудове дворе, има шта и видети: у двору као да је царевина, ту су слуге и слушкиње, све се ужурбало, а Усуд седи сам за готовом софром па вечера. Кад човек то види, седне и он за софру па стане вечерати. После вечере легне Усуд спавати, легне и он. Кад буде око поноћи, стане страшно тутњити и из тутњаве зачује се глас: „О Усуде! О Усуде! Родило се данас толико и толико душа, подај им шта ћеш.“ Онда Усуд устане, па отвори сандук с новцима, и стане бацати по соби саме дукате, говорећи: „Како мени данас, тако њима довека.“ Кад ујутру дан осване, али нема оних дворова великих, већ место њих средња кућа; али у њој опет има свега доста. Кад буде пред вече, седне Усуд за вечеру, седне и он са њим, а нико не говори ни речи. После вечере легну спавати. Кад буде око поноћи, почне страшно тутњити, и из тутњаве зачује се глас: „О Усуде! О Усуде! Родило се данас толико и толико душа, него дај им шта ћеш.“ Онда Усуд устане, и отвори сандук с новцима, али нема дуката, него сребрни новци и гдекоји дукат. Усуд стане просипати  новце по соби говорећи: „Како мени данас, тако њима довека.“ Кад ујутро дан осване, али нема ни оне куће, него место ње стоји мања, и тако је Усуд сваку ноћ радио, а кућа му се свако јутро смањивала, док најпосле од ње постане мала колебица, те Усуд узме мотику и стане копати, и тако су копали вас дан. Кад буде увече, узме Усуд комад хлеба, па одломи од њега половину те да и њему. Тако вечерају, и после вечере легну спавати. Кад буде око поноћи, опет почне страшно тутњити, и из те тутњаве зачује се глас: „О Усуде! О Усуде! Данас се родило толико и толико душа, подај им шта ћеш.“ Онда Усуд устане и отвори сандук, па стане просипати све саме џиџе и гдекоји марјаш надничарски вичући: „Како мени данас, тако њима довека.“ Кад ујутру сване, а колеба се претвори у велике дворе као што је била први дан. Онда га Усуд запита: „Што си дошао?“ Он му каже све по реду своју невољу и да је дошао да га пита зашто му је дао злу срећу. Онда му Усуд рече: „Ти си видео како сам прву ноћ дукате просипао, и шта је било после. Како је мени било ону ноћ кад се ко родио, ономе ће онако бити довека. Ти си се родио сиротињске ноћи, ти ћеш бити сиромах довека. А твој се брат родио сретне ноћи, он ће бити сретан довека. Него кад си заканио и толико се трудио, казаћу ти како ћеш се помоћи. Има у твога брата кћи Милица; она је сретна као и отац јој. Кад отидеш кући, а ти узми к себи Милицу, па штогод стечеш, све кажи да је њезино.“ Онда он захвали Усуду, па му опет рече: „У томе и томе селу има један богат сељак и свега има доста, само је несретан у томе што му се чељад никад не могу да насите, изеду на један оброк пун казан јела, па им је и то још мало. А отац и мати онога сељака као да су се оковали на овоме свету, остарели и поцрнели и осушили се као авети, а не могу да умру. Он ме је молио, Усуде, кад сам код њега био на конаку, да те питам шта би то било.“ Онда му Усуд одговори: “То је све зато што не поштује оца и матере; њима баци иза пећке да једу, а да их метне у зачеље, па прву чашу ракије и прву чашу вина њима да дà, они не би ни полак онога јели, и душе оне би се опростиле.“ Потом он опет запита Усуда: „У томе и томе селу, кад сам ноћио у једној кући, тужио ми се домаћин како му се говеда не даду, него све натрашке иду; па ме молио да те питам шта би то било.“ А Усуд му одговори: „То је зато што он о крсном имену најгоре закоље, а да закоље најбоље што има, све би се штркљала говеда.“ Онда га он запита и за воду: „Шта би то било да она вода нема рода?“ А Усуд му одговори: „Зато нема што није човека никад удавила; али не шали се, не казуј јој док те не пренесе, јер ако јој кажеш, одмах ће те удавити.“ Онда он захвали Усуду, па пође кући. Кад дође на ону воду, вода га запита: „Шта је код Усуда?“ А он јој одговори: „Пренеси ме, пак ћу ти онда казати.“ Пошто га вода пренесе, он потрчи, па кад одмакне подалеко, а он се осврне па повиче: „ О водо! О водо! Ниси никад човека удавила, зато рода немаш.“ Кад вода то чује, а она се разлије преко обале, па за њим,, а он бежи, те једва утече. Кад дође у оно село к ономе човеку што му се говеда нису дала, он га једва дочека: „Шта је, брате, забога! Јеси ли питао Усуда?“ Он му одговори: „Јесам, и Усуд каже: кад славиш крсно име, а ти закољеш најгоре, а да закољеш најбоље што имаш, све би ти се штркљала говеда.“ Кад он то чује, рече му: „Остани, брате, у нас, ето до нашег крсног имена нема три дана; па ако буде истина да ти дам јабуку.“  Он остане до крснога имена. Кад дође крсно име, домаћин убије најбољег јунца, и од онога часа марва се стане штркљати. После тога домаћин му поклони петоро говеда, а он му захвали и пође даље. Кад дође у оно село к ономе домаћину што је имао неситу чељад, домаћин га једва дочека: „Како је, брате, забога! Шта вели Усуд?“ А он му одговори: „Усуд вели: оца и матере не поштујеш, него им бацаш за пећку да једу; а да их метнеш у зачеље, па прву чашу ракије и прву чашу вина њима даш, не би ти чељад ни пола толико јела, а отац и мати би ти се упокојили.“ Кад домаћин то чује, каже жени, а она одмах умије и очешља свекра и свекрву, па их лепо преобуче, а кад дође вече, домаћин их посади у зачеље и прву чашу ракије и прву чашу вина њима да. Од тога часа не могаше чељад ни полак јести колико су донде јела, а сутрадан и отац и мати преставе се. Онда му домаћин да два јунца, а он му захвали па пође кући. Кад дође у свој завичај, стану га сретати познаници и питати: „ Чија су то говеда?“ А он свакоме одговараше: „Браћо, Милице, моје синовице.“ Како дође кући, одмах отиде брату своме, па га стане молити: „Дај ми, брате, Милицу да је моја. Видиш да немам никога.“ А брат му одговори: „ Добро, брате, ево ти Милице.“ Он узме Милицу па је одведе кући, и после тога стече много, али је за све говорио да је Миличино. Једанпут изиђе на њиву да обиђе жито, а жито лепо, не може лепше бити. На то удари онуда један путник па га запита: „Чије је то жито?, а он се превари па рече: „Моје.“ У који мах он то рече, жито се упали и стане горети, а он кад то види, потрчи за човеком: „ Стани, брате, није моје, него је Милице, моје синовице.“ И тако се жито одмах угаси, и он с Милицом остане срећан.  

Суђаје

Према народном веровању, судбина је сила од које се не може умаћи. Рационално непојмљива, надприродна, одређивана као израз воље или ћуди, тумачи се као све оно што се појединцу кроз живот дешава. Сматра се да човека сналазе догађаји који су му досуђени по рођењу. „Уколико ce има y виду привидна непромењивост судбине, онда поступцима за њеном променом човек открива могућност свог укорењивања y свету и остваривања свог животног смисла. Причама о судбини чини ce тај први корак ка њеном сагледавању, оспоравању и мењању. Међутим, тежња да ce предвиди будућност и настојање да ce успостави контрола над сопственом животном неизвесношћу означеном појмом судбине показују y равни прагматичног своју релативност. Могућност промене ce открива y успостављању једног другачијег односа према свету y коме ce и представа о судбински условљавајућем ентитету сагледава y његовој зависности од виших и рационално непојмивих сила“. (Бојан Јовановић „Дух паганског наслеђа“)

У словенској митологији тај чин досуђивања обављају Суђаје и то прве, треће или седме ноћи од рођења детета. У народу их описују као младе и лепе жене обучене у беле хаљине, али се понегде мисли и да су то старије жене, углавном сестре. Има их три, мада се у неким изворима појављују и само две, као два супротстављена принципа – добро и зло, правда и неправда, дело и недело. Уобичајено је да им се припрема дочек – очисти се кућа, облаче се чисте хаљине, дете се окупа и чисто преповије, припрема им се трпеза – приноси жртва (погача или хлеб, сир, мед, босиљак, понегде новац). Долазе ноћу и постоји веровање да се спуштају кроз димњак. Судбину најпре одређује прва суђаја; друга обично има супротно мишљење, али се на крају све три сложе са оним што предложи трећа, обично најмлађа суђаја, чија је пресуда коначна и непроменљива. Може их, у ретким случајевима,  видети мајка детета и ако се у кући затекне странац (трговац, путник, просјак). Остали укућани им могу чути евентуално гласове.

Појављују се код свих словенских народа. Код нас су то суђенице, суђаје, суделнице, присудњаче, усуде, понегде и ориснице, код Руса су рожанице, уделвнице, наречице, код Пољака –рожданице, код Чеха – судичке, родичке, код Бугара – ориснице, код Хрвата -  ројенице, рођенице, суђенице, код Словенаца – сујенице, сојенице, код Лужичких Срба – судичке, восуднице...Може се наћи и назив вреснице, судице, жрибнице, самовиле и скончанице.

Помоћнице богова, богиње или хијерархијски изнад богова?

Чајкановић их назива „божанске жене“. У разним изворима појављују се везано за бога Рода, Усуда, свевишњега, прародитеља, али постоји веровање да је судбина моћнија од врховног Бога и да врховни Бог није у стању да је измени. „Тако су, на пример, Суђаје y источном, и Усуд и Урис као њихов пратилац y западном делу Србије, зависни и подређени непознатој вишој животној сили. Усуд je оличење животне детерминанте која je и сама детерминисана. Упућујући, према познатој истоименој народној причи, свој глас новорођенима „како мени данас, тако њима довека", он само преноси ону дубљу, тајанствену условност која свакодневно одређује како његово имовно стање, тако и судбину рођених y том дану. Усуд je показатељ своје судбине која симболише оно непознато, неодређено које долази као промена и чије митско значење упућује на дубље духовно поимање те промене. У поменутој српској причи изражена je само слутња о сили што свакодневно мења животни амбијент Усуда и посредно утиче на судбину рођених y том дану.“ (Б.Јовановић „Дух паганског наслеђа“)

Постоји и претпоставка да је богиња Мокоша (која је имала две помоћнице, Судбу и Несудбу) главна суђаја, она која преде нит живота. То није искључено ако се узме у обзир да је поред осталих функција које јој се приписују, начин на који је представљена, као предиља и да важи између осталог и за саму заштитницу предиља.

Сретен Петровић у „Систему српске митологије“ каже следеће: „Према Рибакову, Руси имају представу о једном божанству - мајци и две небеске рожанице, што се исказује у форми два реда митских бића која се сложно међусобно преплићу, али не чине строги систем.“ Захваљујући обимном фолклорном материјалу (руском, украјинском, пољском, литавском и др.) допушта се установљавање имена бар двеју словенских рођеница – „мајка Лада "Велика Лада" и њена кћер - Леља. Ове две богиње пролећног, односно летњега циклуса-повезане су са пролећним препородом природе - са почетком пољских радова, а затим и са каснијим сазревањем плодова после летњег солстиција.“

Шта су суђенице досуђивале? Чајкановић каже да се изрицање судбине није односило на неке нарочите појединости из живота, него суђаје просто одређују колико ће времена дете да живи, и каквом смрћу ће да умре. Са друге стране Натко Нудило каже: „Сугјенице, у бијело одјевене, изилазе у многим нашим причама, те у ноћи новорогјеноме дјетету (отуда им друго име Рогјенице), стојећи му више главе, одрегјују, шта ће се њему за вијека догодити, а навластито му опредјељују „Сугјен дан“ смрти. Привидно, кано да је све под руком њиховом, Чак и брак не отимље се сугјењу, јер се вјенчавају само „Сугјеник“ и „Сугјеница“.“

Бића или божанства судбине можемо наћи и код других несловенских народа. Код Грка су то Мојре, код Римљана Парте или Парке, код Гала Матроне, код Скандинаваца, Исланђана и Германа су то Норне или Норсе.

Едда казује да има добрих и лоших Норнир и да их има више од три, иако се само три именом зову (Урдкр, Вердханди, Скулд) и да су неке потекле од богова неке од патуљака. Ј.Грим у „Немачкој митологији“ каже да су се оне појављивале и пред битке и чак их изједначава у једном моменту са Валкирама.

Мојри има три – Клота, Лахеса и Атропа. Клота је преслицом прела животну нит коју је Лахеса одмеравала својим аршином док не дође до Атропиних маказа. Одређивале су судбину и боговима и људима. Грци им приписују и измишљање пет самогласника алфабета. Њихово деловање подробно се описује у миту о Мелеагару.

Парсе или Парке су три богиње које живе у подземном свету, господарице људског живота, чију потку преду. Кад им се прекине нит, престаје живот.

У хришћанству као пандан суђајама имамо три мудраца који су дошли да дарују новорођеног Исуса.

„Рожаница је, према миту ловачких племена, приказана у лику жене са широким лосовим, односно јеленским роговима, каткада и са четири вимена. То је преплет антропоморфних и зооморфних елемената. Рожанице су обично представљене у пози породиље са размакнутим и сагнутим ногама у колену, чија представа асоцира на положај приликом порођаја.“ (С.Петровић)

      У Србији постоји један занимљив топоним Рожанци, а код Кочевља Роженица, а поред самог Триглава је топоним Родицe.

Најпознатија наша пословица, коју је записао Вук, а везана директно за суђаје гласи:

 НИЈЕ ТРЕЋУ НОЋ ДОЧУВАН 

Празник суђаја је 9. септембра.

http://www.youtube.com/watch?v=_1A61ef9IIw

Словенски бог РОД или Стварање света

Белешка 14.02.2014

Желим да нагласим данас, након скоро две године од настанка овог текста, да сам у складу са новим сазнањима променила мишљење о богу Роду и његовом постојању уопште. Текст нећу брисати, напротив, оставићу га да подсећа и мене и друге на то колико човек може да буде у заблуди због недовољно знања и погрешне литературе. Овде, конкретно везано за овај текст, мислим на Александра Асова и тзв, Звездану књигу Коледа. Слава!

Сви народи знају самог првог Бога – свеопшти принцип, живо, креативно размишљање, бесконачност у времену и простору универзума. Простор сам, а у исто време, бескрајно много. У Велесовој књизи пише:

„Има оних који су у заблуди,

Који Пребројавају Богове и тако деле Сваргу.

Род Ће се њих, као безбожника, одрећи.

Зар Вишњи, Сварог, и други Богови Представљају мноштво?

Бог је један и Бројан.

И нека се нико не усуди да то

Мноштво одваја и при том тврди да ми

Имамо много богова.“

Све што постоји – само је мали део. Он има и много имена. Древни Руси и Словени су га знали као Свевишњега, или  понекад још једноставније скраћивањем имена – Вишњи. Други народи, Индијци га зову Вишну.

„Свет је на почетку био заоденут тамом. Али Свевишњи је показао Златно Јаје, у

коме се налазио Род – Родитељ свега постојећег.

Род је створио Љубав – Ладу-мајчицу. Пробивши снагом Љубави, зидове своје тамнице он створи Васељену – небројено мноштво звезданих светова, као и наш

овоземаљски свет.“ (А.Асов „Словенски богови“)

Све рођено од њега носи његово име ПриРОДа, наРОД, РОДитељ, РОДбина, поРОД...

Син Свевишњега поделио је свет на три дела: горњи, средњи и доњи. Врх је на небесима. Ту живе богови који владају људима.Они раде праву ствар и због тога се њихово пребивалиште зове ПРАВ.  Испод је свет људи, што јасно (јавно) видимо. Он нам је открио (јавио) богове, те се стога зове ЈАВ. Доле је свет прошлости. Тамо су отишли преци. То је НАВ. Одатле долазе опсесије и лоши снови.

„Тако је Род створио све оно што нас окружује, све што је при Роду, све оно што

називамо Природом. Род је свет поделио на Јав – свет видљив, појавни, и Нав – свет

невидљив, духовни. Род је одвојио правду од неправде.

Гром силни је од стране Рода устоличен у огњеној кочији. Бог Сунца Ра, који се

појавио из лика Рода, устоличен је у златном чуну, а Месец у сребрном.

Род је из својих уста испустио Дух Божји – птицу Мајку Сва. Род је у виду Духа

Божијег створио Сварога – Небеског Оца.“ (А. Асов „Словенски богови“)

Род је родио Сварога – великог Бога, који је завршио стварање света. Од њега је настало и мноштво других богова и богиња. „Сварог је привео крају стварање света. Он је постао владар овоземаљског Света, господар Божијег Царства. Сварог је поставио 12 стубова који подупиру небески свод.“ (А. Асов „Словенски богови“)

Важно је разумети да Бог, породица и сви остали Сварогови богови, хероји и народ нису били  независни од родитеља, родбине и једни од других. Сви су они прва манифестација Бога, иако сваки има свој карактер и другачији је од других. Основна карактеристика словенско-руске вере је да је цео свет један – богови и природа. И људи који себе зову унуцима, али не и робовима богова. То јест, људи и богови су били у крвном сродству, а не страна створења једни другима.

Хришћанcка сведочења о Роду. Род – Прави, Једини, праРОДитељ богова и творац света, „Сведржитељ“, „први и последњи“, поменут је у проповедима против паганизма „Инспирација Светог духа“, „Слово о идолима“, „Слово пророка Исаије“, рукописима древних руских Житија Светих. Византијски писац Григорије из XII века је написао да је култ Рода – једна од светских религија. Хришћански аутор нема никаквог разлога да велича паганску религију, а опет он је тврдио да  је Род некада обожаван у Египту (под именом Озириса), у Вавилону, Грчкој (под именом Аполона), у Риму, и словенским земљама. Наравно, он је безнадежно збуњен именима богова, али још увек је знао да је Род – један од највиших божанстава обожаваних у различитим деловима света. У Египту су то били Атум (Хелиополис) или Птах (Мемфис), у Вавилону Ану, у Грчкој Уран, али се они суштински потпуно разликују од Рода. У „Слову пророка Исаије“  написаном у  XII веку аутор пореди Рода и његове две Рожданице са феничанским богом Баалом како „седе на небу“. Више он прекорева древног руског бога. Постаје јасније да Род није ружни идол, већ древни господар небеса. Немачки хроничар бискуп Хелмонд 1156. год. пише: „Међу многим божнствима поља, шума, туга и радости они (Словени) признају једног Бога који влада над њима на небу, који је свемогућ, који брине само о небеским пословима, други богови га слушају, обављају своје дужности, потичу сви од њега, од свих њих је важнији, он је бог богова“. Тако се код западних Словена „бог богова“ зове Световид, вероватно је он једна од главних инкарнација Рода.

Чак и после покрштавања Руса, сто година касније,  Словени су наставили да 8. септембра сваке године организују прославе у част великог бога Рода. „Да, то је јасно: нико није хтео да пође за Иваном, несвестан рода својега!“

У XVI веку руски хришћански свештеници и даље радо објашњавају. Дакле, овај пут у рукопису гласи: „Свега је творац Бог, а не Род“. Народ није оспоравао, сложио се: „ Тако је, свет је родио творац. Зато је његово име – Род.“ Зато га и зову у руским преводима Библије- „рододатель“

Рода прате Рођенице (Рожданице). У руском црквенословенском спису „Кирикова питања“ из XII века налазимо: „Да ли се Роду и Рожданицама(Суђајама) даје хлеба, сира и млека?...“ како је то повезано са судбином. Ко су Рожданице? И по чему их две?

Вероватно зато што у животу сваког људског бића има и срећних и несрећних тренутака. Прва је одговорна за дела, а друга шаље своју мрачну сестру – недела. Понекад се говори – губитник је рођен под несрећном звездом, а срећник под срећном.

Многи верују да су Рожданице Лада и Љеља, иако их никада у својим изворима тако не зову. Јасно је да су Рожданице девице живота и судбине.

У  XVI веку у „Повељи Светог Саве“ налазимо конфесионално питање: „ не блудите ли богомрски блуд са женама, не молите ли се вилама, или Роду и Рођеницама, и Перуну, и Хорсу, и Мокоши, не једете ли и не пијете?“

Празник Рожданица је је сутрадан након јесењег празника у част Рода – 9. септембра. У том тренутку, када су летње жетве завршене и летина скупљена, можете јести и пити по вољи, без страха од беде – глади и зиме. Касније је католичка црква увела празник почетком септембра, празник Рођења Пресвете Богородице, где се „благосиља хлеб“. Друга прослава Рода и Рожданица је после 25. децембра.

„Свет је на почетку био заоденут тамом. Али Свевишњи је показао Златно Јаје, у коме се налазио Род – Родитељ свега постојећег.

Род је створио Љубав – Ладу-мајчицу. Пробивши снагом Љубави, зидове своје тамнице он створи Васељену –небројено мноштво звезданих светова, као и наш овоземаљски свет“. (Александар Асов „Словенски богови“)

„Сунце се, тад, појави из лица Његовог.

Месец сјајни из груди Његових.

Рој звезда из очију Његових.

Зоре ведре из обрва Његових.

Ноћи тамне из мисли Његових.

Ветрови силовити из даха...“

„Звездана књига Коледа“

Древни митови о Земљи су извор легенде о стварању света, о рођењу различитих делова универзума из делова Господара Словена – Рода(Прадеда, Прадо), код Индијаца – Прајапати, Пуруша, Брахма, у оригиналу древни Рудра, код скандинаваца – Имира, на Кавказу Тха. То је уобичајено да су све традиције народа Земље  најбоље сачуване код Словена унете у „Звездану књигу Коледа“.

Најбољи од свих је текст о рађању Света сачуван у Ведама (Праведним) међу Словенима. На пример, у разним приказима „Књиге Голубова“. Најкомплетнија збирка ових духовних стихова дата је у књизи С. Бесзонова „Калъки перехожіе“, 2.том, потеклих из богумилских прича о стварању света. Тако у књизи „Питања и одговори Григорија, Василија и Јована Богослова“ у Берлину, бугарски зборник XIII века на питање: “ Од чега је Господ створио небо и земљу?“ је одговорио: “Помешао је море са млеком и маслом и тако створио небо и земљу“. Ова прича је у Индијским Ведама – узбуркао је океан млека и маслаца и завио у планину Мандара:  „У почетку се воде океана, измешане соковима трава и дрвећа, претворише у млеко, потом млеко поче да прелази у маслац“ (Легенда Астика).

„Род је постао Небески Извор. Створио је воде Великог океана. Из морске пене

појавила се Патка Света, која је излегла многе Богове; јасуне и демоне дасуне.

Род је створио Краву Земун и Козу Седуњу. Из њихових вимена потекло је млеко

које се разлило и претворило у Млечни Пут. Потом је створио камен Алатир, којим

је почео да меша Млеко. Од маслаца добијеног након бућкања, створена је Мајка

Сирова Земља.“ (А. Асов „Словенски богови“)

Блиски су индијски ведски текстови – „Рг-веда“ X Мандала, „Мokshadharma“ књига 12. глава 182: „из свеобухватног цвета изађе Брахма, састављен од Веда. Планине – треба знати – су његове кости; земља – његова маст и месо; његова крв – океани; пространства – црева; ветар – његов дах; (...) Сома, Сунце и Месец – поглед што му је у очима; небо изнад – његова глава;  ноге – пребивалиште - на земљи; његове руке – стране света“.

Те слике налазимо и у скандинавским предањима – (Старија Едда – Сага Богова - Wöluspa). Такође постоје сличне слике и у „Гримнировој песми“ (Едда): „тело Имира постаде земља, кости – планине, лобања небо, коса – шума, а од трепавица Имирових – зидине Мидгарда“.

Нису изузетак ни финска предања (види почетак „Калевале“), грчка (Аполодорова „Митолошка библиотека“), римљана (Овидије „Метаморфозе“). У кавкаском епу „Нарт“ стоји следеће: „Бог над боговима Тха(...) је рекао(...): Овде сам створио небо – оно је изашло из уста мојих...“

Савремени народи приказују Родов кумир у фалусном облику осликан црвеном бојом. То може само бити и гомила камена, која има свој антипод у Индији, где фалусни облик симболизује Рудру. Идоли су увек смештени на отвореном и што већи то боље. За прављење идола Рода најбоље је користити букву, брест или јасен, а могу се заменити и јавором. Обреди повезани са Родом несвесно су пренети у хришћанство – полагање Ускршњих јаја на гробове предака. Посебна прослава у част Роду пада 21. априла (код православних Руса Родион-ледолом). Пагански је то Радгост, који је као и Сварог поштован као соларно божанство.

Поједини сматрају да Род представља монотеистичку страну словенске религије, јер он заправо представља Бога каквим га данас представљају монотеистичке религије, али С. Васиљев у својој „Словенској митологији“  каже да „нас забелешка Прокопа још из  IV века, када утицаја хришћанског на Словене још сигурно није било, задржава да не паднемо у ту заблуду“ .  Бога Рода С. Васиљев помиње у поглављу „Врховни Бог“ када цитира Срезњевског: „Уклањај се пред Богом невидљивим, не приближуј се људима који се моле Роду, Рожданицама, Перуну и Аполину, Мокоши и Перегини и свим мрским боговима, нити (се приближуј) жртвама мрских богова“, али за врховног бога ипак поставља Сварога и Рода не помиње у том својству.

У „Старој Српској религији и митологији“ В. Чајкановић Рода спомиње када говори о приношењу жртава Суђајама: „Суђајама су приношене и жртве(погача или хлеб, вино, босиљак, новац), исте онакве какве су стари Руси приносили Роду и Рожданицама...“ Такође објашњава да је он врховни Бог (везује га превасходно за Русе као врховног националног бога).

У Енциклопедијском речнику Словенске митологије стоји следеће:

„РОД - у староруским поукама против па-

ганства (XI-XII в.) митолошки лик, који

отеловљује јединство рода. Помиње се иза

главних паганских богова, заједно са

женским ликовима - рожатщама. Р. и ро-

жаницама било je намењено посебно жр-

твоприношење -≫ јела (каша, -≫ хлебова,

сирева) и -≫ пића (медовине). Култ рожа-

ница, као и других женских ликова који

се помињу у множини (—> берегин>е, —>

грознице и ел.), повезан je са женском

средином, представама о продужењу ро-

да и судбини новорођенчета, коме рожа-

нице (уп. хрв. роженице и ел.) одређују

усуд. Р. и рожаницама блиски су ликови

-> Усуда и -> суђеница код Јужних

Словена.

Симбол коловрат или колесо бога Рода су на телу или одећи осликавали људи од карактера с веровањем да онда нема силе која ће да их победи.