Аждаја и царев син - Српска бајка

Био један цар и имао три сина. Једном најстарији син пође у лов, па како изиђе из града, скочи зец из грма, а он за њим, те овамо те онамо док утече зец у једну рекавицу, а царев син за њим, кад тамо, а то не био зец, него аждаја, па дочека царева сина те га прождере. Кад после тога прође неколико дана а царев син не долази кући, стану се чудити шта би то било те га нема. Онда пође средњи син у лов, па како изиђе из града, а зец скочи из грма, а царев син за њим, те овамо те онамо док утече зец  у ону рекавицу, а царев син за њим, а то не био зец него аждаја, па га дочека те прождере. Кад после тога прође неколико дана а цареви синови се не долазе натраг ни један, забрине се сав двор. Онда и трећи син пође у лов, не би ли браћу нашао. Како изиђе из града, опет скочи зец из грма, а царев син за њим, те овамо те онамо док утече зец у ону рекавицу. А царев син не хтедне ићи, него пође да тражи другога лова говорећи у себи: „Кад се вратим, наћи чу ја тебе.“ Потом ходајући дуго по планини, не нађе ништа, па се онда врати у ону рекавицу, кад тамо, а у рекавици једна баба. Царев син јој наѕове Бога: „Помози Бог, бако!“ А баба му прихвати: „ бог ти помогао, синко!“ Онда запита царев син: „Где је, бако, мој зец?“ А она му одговори: „Мој синко, није оно зец, него је оно аждаја. Толики свет помори и затоми.“ Чујући то царев син, мало се забрине, па рече баби: „Шта ћемо сад? Ту су ваљда и моја два брата пропала.“ Баба му одговори: „Јесу, богме; али није фајде, него синко иди кући, док ниси и ти за њима.“ Онда јој он рече: „Бако, знаш ли шта је? Ја знам да си ти рада да се опростиш те напасти.“ А баба му се утече у реч: „ О мој синко, како не бих! И мене је тако ухватила, али сад се нема куд.“ Онда он настави: „Слушај добро шта ћу ти казати. Кад дође аждаја, питај је куда иде и где је њезина снага, па све љуби оно место где ти каже да јој је снага, као од милине, докле је искушаш, па ћеш ми после казати када дођем.“ После царев син отиде у двор, а баба остане у рекавици. Кад сође аждаја, стане је баба питати: „Та где си забога? Куда тако далеко идеш? Никад нећеш да ми кажеш куда идеш..“ А аждаја јој одговори: „Е моја бако, далеко ја идем.“ А онда јој се баба стане умиљавати: „А зашто тако далеко идеш? Кажи ми где је твоја снага, ја не знам шта бих радила од милине, све бих оно место љубила.“ На то се аждаја насмеја, па јој рече: „Онде је моја снага, у оном огњишту.“ Онда баба притисне грлити и љубити огњиште, а аждаја кад то види, удри у смех па јој рече: „ Луда жено! Није ту моја снага. Моја је снага у оном дрвету пред кућом.“ Онда баба опет притисне грлити и љубити дрво, а аждаја опет у смех па јој рече: „Прођи се луда жено, није ту моја снага.“ Онда баба запита: „Да где је?“ А аждаја стане казивати: „Моја је снага далеко, не можеш ти тамо отићи. Чак у другоме царству, код царева града има једно језеро, у оном језеру има једна аждаја, а у аждаји дивљи вепар, а у вепру зец, а у зецу голуб, а у голубу врабац, у ономе врапцу је моја снага.“ Кад баба то чује, рече аждаји: „То је богме далеко, то ја не могу љубити.“ Сутрадан кад аждаја отиде из рекавице, царев син дође к баби, па му баба каже све што је чула од аждаје. Онда он отиде кући, па се преруши; обуче пастирске хаљине и узме пастирски штап у руке, те се начини пастир, па пође у свет. Идући тако од села до села и од града до града, најпосле дође у друго царство и у царев град, под којим је у језеру била аждаја. Дошавши у онај  град, стане распитивати коме треба пастир. Грађани му кажу да треба цару. Онда он управо к цару. Пошто га пријаве, пусти га цар преда се, па га запита: „Хоћеш ли чувати овце?“ А он одговори: „ Хоћу, светла круно!“ Онда га цар прими и стане га саветовати: „Има овде једно језеро, и покрај језера врло лепа паша, па како изјавиш овце, оне одмах иду онамо те се развале око језера, али којигод чобан тамо отиде, онај се више не враћа натраг; зато, синко, кажем ти, не дај овцама на вољу куд оне хоће, него држи куда ти хоћеш.“ Царев син захвали цару, па се оправи и изјави овце, и узме са собом два хрта што могу зеца у пољу стићи, и једнога сокола што може сваку тицу ухватити, и понесе гајде. Како он изјави овце, одмах их пусти к језеру, а овце како дођу на језеро, одмах се развале око језера, а царев син метне сокола на једну кладу а хрта и гајде под кладу, па засуче гаће и рукаве те загази у језеро па стане викати: „ О аждајо, о аждајо! Та изиђи ми данас на мејдан да се огледамо, ако жена ниси.“ Аждаја се одзове: „Сад ћу, царев сине, сад.“ Мало час, ето ти аждаје, велика је, страшна је, гадна је! Како аждаја изиђе, ухвати се с њим попојаске, па се понеси летни дан по подне. А кад подне пригреје, онда рече аждаја: „Та пусти ме, царев сине, да замочим своју пусту главу у језеро, па да те бацим у небеске висине.“ А царев јој син одговори: „Бре аждајо, не копај трица; да је мени царева девојка да ме пољуби у чело, још бих те више бацио.“ Аждаја се на то одмах отпусти од њега и отиде у језеро.  Кад буде пред вече, он се лепо умије и оправи, сокола метне на раме а хрте уза се и гајде под пазухо, па крене овце и пође у град свирајући гајде. Кад дође у град, сав се град слегне као на чудо где он дође а пре ниједан чобанин није могао доћи са онога језера. Сутрадан царев син оправи се опет, и пође с овцама управо к језеру. А цар пошље за њим два коњаника да иду крадом да виде шта он ради, те се они попну на једну високу планину откуда ће добро видети. А чобан како дође, метне хрте и гајде под ону кладу, а сокола на њу, па засуче гаће и рукаве те загази у језеро па повиче: „О аждајо, о аждајо! Изиђи ми на мејдан да се још огледамо, ако жена ниси.“ Аждаја му се одазове: „Сад ћу, царев сине, сад.“ Мало час, ето ти аждаје, велика је, страшна је, гадна је! Па се ухвате попојаске, те се понеси летни дан до подне. А кад подне пригреје, онда рече аждаја: „ Та пусти ме, царев сине, да замочим своју пусту главу у језеро, па да те бацим у небецке висине.“ А царев јој син одговори: „“Бре аждајо, не копај трица; да је мени царева девојка да ме пољуби у чело, још бих те више бацио.! Аждаја се на то одмах отпусти од њега и отиде у језеро. Кад буде пред ноћ, царев син крене овце као и пре, па кући свирајући у гајде. Кад уђе у град, сав се град усколеба и стане се чудити где чобан долази кући свако вече, што пре ниједан није могао. Она два коњаника још су пре од царевога сина била дошла у двор и приповедила цару све по реду шта су чули и видели. Сад кад цар виде чобана где се врати кући, одмах дозове к себи своју кћер и каже јој све шта је и како је „него“ вели „сутра идеш с ћобанином на језеро да га пољубиш у чело“. Она кад то чује, бризне плакати и стане се молити оцу: „Нигде никога немаш до мене једину, па и за мене не мариш да погинем.“ Тада је отацузме слободити и храбрити: „Не бој се, кћери моја, видиш, ми променисмо толике чобане, па којигод изиђе на језеро, ниједан се не врати, а он ево два дана како се са аждајом абори, па му ништа не науди. Ја се уздам у Бога да он може ту аждају свладати, само иди сутра с њиме, еда би нас опростио те напасти што толики свет помори.“ Кад ујутру бео дан освану, дан освану и сунце ограну, уста чобан, уста и девојка, па се сташе опремати на језеро. Чобанин је весео, веселији него игда, а девојка царева тужна, сузе пролива, па је чобан теши: „Госпођо секо, ја те молим немој плакати, само учини што речем, кад буде време, ти притрчи и мене пољуби па се не бој.“ Кад пођоше и кретоше овце, чобан путем једнако весео, свира у гајде весело, а девојка иде покрај њега па једнако плаче, а он кашто пусти дулац*  па се окрене њојзи: „ Не плачи злато, не бој се ништа.“ Кад дођу на језеро, овце се одмах развале око језера, а царев син метне сокола на кладу а хрте и гајде пода њу, па засуче гаће и рукаве па загази у воду и повиче: „О аждајо, о аждајо! Изиђи ми на мејдан да се још огледамо, ако жена ниси.“ Аждаја се одзове: „Сад ћу, царев синем сад.“ Мало час, ето ти аждаје, велика је, страшна је, гадна је! Како изиђе, ухвате се попојаске па се понеси летни дан до подне. А кад подне пригреје, тада беседи аждаја: „Та пусти ме царев сине да замочим своју пусту главу у језеро, па да те бацим у небеске висине.“ А царев јој син одговори: „Бре аждајо, не копај трица; да је мени царева девојка да ме пољуби у чело, још бих те више бацио.“ Како он то рече, а царева девојка притрчи и пољуби га у образ, у око и у чело. Онда он махне аждајом и баци је у небеске висине, те аждаја кад падне на земљу, сва се на комаде разбије, а како се она на комаде разбије, скочи из ње дивљи вепар, па нагне бегати, а царев син викне чобанске псе: „Држи! Не дај!“, а пси скоче те за њим, па га стигну, и одмах га растргну, али из вепра скочи зец, па нагне преко поља, а цар пусти хрте: „Држи! Не дај!“, а хрти за зецом те га ухвате и одмах растргну, али из зеца полети голуб, а царев син пусти сокола те соко ухвати голуба и донесе царевоме сину у руке. Царев син узме голуба те га распори, а то у голубу врабац, а он држ` врапца. Кад ухвати врапца, рече му: „Сад да ми кажеш где су моја браћа.“ А врабац му одговори: „Хоћу, само ми немој ништа учинити. Одмах иза града твојега оца има једна рекавица, и у оној рекавици имају три шибљике; подсеци оне три шибљике, па удри њима по корену; одмах ће се отворити гвоздена врата од великога подрума; у ономе подруму има толико људи и старих и младих, и богатих и сиромаха, и малих и великих, и жена и девојака, да можеш населити читаво царство; онде су и твоја браћа.“ Кад врабац то све искаже, царев га син одмах за врат те удави. Цар главом бијаше изишао и попео се на ону планину откуда су они коњаници гледали чобана, те и он гледао све што је било. Пошто чобан тако дође главе аждаји, почне се и сутон хватати, и он се лепо умије, узме сокола на раме а хрте уза се, а гајде под пазухо, па свирајући крене овце и пође двору цареву, а девојка поред њега још у страху. Кад дође у град, сав се град слегне као на чудо. Цар који је све његово јунаштво гледао с планине, дозове га преда се па му да своју кћер, те с места па их венчају и учине весеље за недељу дана. Потом царев син каже ко је и откуд је, а цар се онда и сав град још већма обрадује, па пошто царев син навали да иде својој кући, цар му даде многе пратиоце и оправи га на пут. Кад буду код оне рекавице, царев син заустави све пратиоце па уђе унутра те подсече оне три шибљике, и удари њима по корену, а гвоздена се врата одмах отворе, кад тамо, а у пподруму свет Божји. Онда царев син заповеди да сви излазе један по један и да иду куд је коме драго, а он стане на врата. Излазећи тако један за другим, ето ти и браће његове; он се с њима загрли и ижљуби. Кад већ сав народ изиђе, захвале му што их је попуштао и избавио и отиду сваки својој кући. А он са својом браћом и младом отиде кући своме оцу, и онде је живео и царовао до свога века.

*дулац – део гајди кроз који улази ваздух у мешину, а излази кроз пребираљку и трубањ 

Глас претков цару

 Цар се по дану држи ратнички,

 а ноћу кад би се двор ућуто,

 кад остане насамо са књигама,

 глас непознати неки га гања,

 или му се можда буде сећања

 на списе које је читао у младости.

 И ти жупани рашки,

 онај непознати глас му говори,

 на које би да се завојштиш,

 твоја прадавна су, Царе, својта,

 твоја вера,

 и њихови су преци дошли

 са закарпатских пропланака и језера.

 Тад се разликовали нисте, Царе,

 ни колико на букви два роја пчела,

 ни колико круне бора и бора, 

 нити рибизле од огрозда,

 нити колико кос од дрозда,

 ни колико рода и плиска,

 нити изворска и речна вода.

 Тад се нисте разликовали ни колико

 курјачка два чопора,

 ни колико зорњача и вечерњача,

 нити стада брдска и долинска.

 Били сте, Царе, у Закарпатју

 слични једни другим као два плача,

 као два вриска,

 као врхови копља и мача.

 Били сте блиски једни другим

 као у глави што су два ока,

 као што су две вере милосрдне,

 као живот испосника и пророка

 животи су ваши били слични.

 Заједно сте се у прапостојбини

 отискивали низ бујне воде,

 одлазили чак до њихових делти.

 Опијени ловом,

 заједно сте јурили за дивљачи

 кроз врлети

 и у страху се дозивали

 кад се планина изненада смрачи.

 Ма где сад живели,

 молили се богу ма коме,

 ви сте слика богова старих.

 У вас је душа жалосне Моране

 и Перунова ћуд плаховита.

 Сунцу се радујете као Весна,

 неуништиви сте као богиња Жива.

 И кад војујете, сањате о миру

 као Волос доброћудни,

 бог пастира

Десанка Максимовић

Гатар - Украјинска бајка

Био једном један сиромашан сељак па пошао да се запосли као надничар.

Али где год су му нудили посао, ма колику плату му обећавали, он није пристајао.

– Научите ме – тражио је – да разумем птичји и животињски говор.

Разуме се, то нико није знао. Али једном га срете неки деда.

– Хајде – рече – најми се да радиш код мене.

– А хоћете ли ме научити птичјем и животињском говору?

– Хоћу – рече деда – научићу те, само ћеш морати целу годину дана да радиш овај посао који ти ја одредим. Кад одрадиш, научићу те. Ако ли не будеш радио како ваља, нећу те научити.

И поче сељак да ради код тог деде. Морао је да ложи једну пећ која није

смела да се угаси. Деда му даде два коња и рече:

– Са овим коњима ћеш довозити дрва, а коње ћеш хранити угљем. Само, пази! Пећ не сме да се угаси. Ако се и за часак угаси, сав твој рад је

пропао.

Рече то деда, па ишчезе.

Поче сељак да довози дрва за ту пећ; довозио, довозио, и никако да довезе колико треба; чим баци дрва у њу, а она већ сва изгорела. Једном, када је хранио коње, ови му рекоше:

– Не храни нас само угљем, дај нам бар мало сена, па ћемо и сами изаћи на крај с дрвима.

Положи им он сена, и гле! – раније је возио дрва, душом није могао да дане, а сада довози по мало, одмара се, а пећ гори и не гаси се. Одслужи

сељак, тако, годину дана, па оде по плату.

– Е – рече му деда – сада можеш да идеш; разумећеш све шта птице и

животиње говоре.

Пошао сељак, ишао, ишао, па угледа крај пута једну гостионицу. "Ту ћу", помисли, "да преноћим." Утом зачу – седи гавран и гракће:

– Та гостионица ће ноћас да изгори, невоља ће снаћи оне који у њој заноће!

Сељак то чу, па не сврати у гостионицу, него настави пут. Иде он даље, кад ето му у сусрет неки човек вози кола.

– Здраво!

– Здраво!

Упиташе они један другог ко је и откуда иде, па ће онај човек рећи:

– Најми се да радиш код мене.

- Добро – пристаде сељак. – А где ћемо – упита онда газду – да преноћимо?

- Па, можда бисмо могли у оној тамо гостионици.

– Не, газда, боље да се зауставимо у степи.

Зауставише се они, и тек што легоше да спавају, кад надничар зачу како пас, који све време трчаше за колима, залаја:

– Хеј, дижите се, гостионица гори!

Пробуди сељак газду, а овај поче да му захваљује што га је одговорио да преноћи у тој гостионици.

Кренуше они даље; и ево, већ близу газдине куће зачу надничар шта

врапци једни другима цвркућу, па каза газди:

– Код вас у кући покрадено је све злато и сребро, и ваша жена је тако

очајна због тога да стално носи нож са собом: чим вас угледа, убиће се.

Него да ми – рече – оставимо кола неку врсту пре куће, па да се без њих

привучемо кући, и чим се она појави, да јој отмемо нож.

Тако и учинише.

– Не мари – рече газда жени – не жалости се, важно је да су сви у кући добро и здраво.

И ето, седоше, после, надничари и слуге да вечерају, а с њима заједно и нови надничар гатар. Једе он, а кости баца под сто. Ту онај пас који је путовао с газдом поче да се свађа с кућним псом чуваром.

– Ти – рече – газдино добро ниси сачувао, а сада се гураш за кости.

– А зар можеш – рече пас – да се сачуваш лопова из куће? Све злато и сребро и данас лежи закопано ено тамо у ђубрету.

Гатар све то чу, па после вечере оде газди:

– Ено тамо је – рече – закопано ваше злато и сребро.

И газда га после тога тако заволе да му ускоро даде кћер за жену и узе га за зета.

Живели, тако, млади на миру, док други трговци не почеше да наговарају младу жену:

– Како си могла да се удаш за надничара? Него, испитај ти њега како све то сазнаје, па ћемо онда лако да му дођемо главе.

Стаде жена да испитује мужа:

-Реци па реци, како ти све дознајеш?

-Али, ако ти кажем, ја ћу одмах умрети.

А она ништа не хаје, него стално тера своје.

– Е па, онда ме опреми за смрт – рече јој муж – спреми ми чисту кошуљу.

Опреми се он, и пре него што ће лећи у постељу рече:

– Хајде да одем да још једном нахраним кокоши.

Узе гатар ведрицу проса, па изађе у двориште. Дотрчаше кокошке, а петла нема. Мало после, ето и њега:

-Ах, ви такве и такве – повика он – кад ја нађем неко зрнце, не поједем га, него вас зовем, а ви мене нисте могле да позовете! Не треба у вас имати поверења, као што га наш луди газда има у своју жену, него вас треба кљуном по глави!

Досети се човек – па у кућу, и за батину.

– Ево – рече – како дознајем!

Истуче он жену, па су после мирно и сложно живели.

Три жеље - бајка Лужичких Срба

Био негда човек који је имао троје деце: сина и две кћери. Догоди се и човек тешко оболи. Тада позва своју децу к себи и рече:

            - Убрзо ћу умрети. Будите увек пристојни и добродушни, па ће ва стално пратити срећа.

            На то умре. После погреба деца међу собом поделише наследство. А отац им је само три новчића оставио. Зато се брат са својим сестрама договори да у бели свет оде и тамо срећу потражи, не би ли како и њима помогао.

            Пошто је неколико дана путовао, стиже у велику шуму. Тамо испод једног дрвета седео је мали човек, који га замоли:

- Удели ми штогод, јер сам сиромах!

Младић одговори:

            - Добро, добићеш цело моје наследство.

            И даде му свој новчић. На то рече човечуљак:

            - За твој дар, испунићу ти три жеље. Можеш да их сам изабереш. Али бирај паметно јер ти могу срећу донети.

            Младић одговори:

            - Омогући ми да се могу у голуба, у рибу и у зеца прометнути и опет вратити човечији лик.

            Човек рече:

            - Твоје жеље су већ испуњене. Онолико колико се пута стресеш, толико се пута можеш прометнути и поново вратити у људско обличје.

            На то се човек изгуби.

            Младић се тад, зачас, прометну у голуба и вину у ваздух. Брзо долете у други град и спусти се на стреху. Ту из разговора дочује да је избио рат и да краљ тражи младе и снажне људе. Голуб слете на земљу и прометну се у човека. Младић се најми у војску и пође у рат.

            Краљ изабра себи телесну стражу, која је морала да буде стално крај њега. У њој се нађе и младић.

            Брзо дође до боја, али у њему краљева војска би потучена и преполовљена. На то позва краљ своје заповеднике, саветнике и своју телесну стражу к себи и рече:

            - Ми смо ову битку изгубили зато што сам ја свој чаровни прстен заборавио. Он је код моје кћери, принцезе, која га чува.. Може ли га ко од вас за један час донети, да бих започео нову битку?

            Како се нико не јави, иступи младић и рече:

            - Ја ћу за један час донети прстен!

            Краљ се обрадова.

            - До мог двора је далеко – рече. – Али, ако ми донесеш прстен за један час, даћу ти своју кћер за жену.

            - Младић се брзо удаљи од бојишта и тамо прометне у голуба. Голуб долете до великог језера, тамо се стресе и претвори у рибу, која склизну кроз воду. Кад је риба до обале допливала, стресе се и промени у зеца. Зец је снажно грабио све док издалека не угледа двор. Одмах се опет прометну у голуба и кроз отворен прозор улете у двор, па право према принцези. Тамо стаде на клин и загуче:

            Твој отац ме је к теби послао по свој чаробни прстен. Дај ми га брзо да би краљ добио битку!

            Принцеза се зачуди, а голуб гукну:

            - Извуци из мог крила три пера и сећај се мене!

            Краљева кћи извуче три пера из голубовог крила. На то се промени голуб у рибу, која јој шапну:

            - Скини са мог хрбата три крљушти за успомену!

            Принцеза скиде три крљушти са рибљег хрбата. Риба се стресе и промени у зеца. Зец фркну принцези:

            - Одсеци ми прамичак репа и сећај се мене!

            Тада одсече принцеза прамичак зечијег репа. Зец се стресе  и пред принцезом се изненада створи младић, који јој рече:

            - Чувај та три знамења добро, јер ћеш ме по њима познати.

            Принцеза му донесе чаробни прстен и рече:

            - Сећај се и ти мене, јер сам од данашњег дана твоја. И она га пољуби.

            Младић се потом брзо промени у голуба, који одлете са прозора, а касније и у зеца, да би што брже на бојиште стигао.

            Али, на његову несрећу, у краљевој војсци је служио и некакав чаробњак. Он је све младићеве мене открио. Смишљајући шта да предузме, чаробњак одлучи: „Ако својом праћком погодим сваку животињу која се војсци приближи, сасвим је извесно да ћу убити и тог младића. А тада ћу прстен однети сàм и принцеза ће бити моја.”

            Чаробњак збиља устрели зеца, а прстен којег је имао зец на репу однесе краљу. Краљ узе прстен, навуче га себи на прст и потегну са својом војском у бој против непријатеља. И сада је добио битку.

            После битке позове чаробњака и рече:

            - Ти си моје краљевство избавио. Зато ти дајем моју кћер за жену.

Потом се врати са војском у главни град, где их је народ радосно поздрављао. Краљ заповеди да му дозову кћер, којој рече:

            - Овај човек је твој заручник, јер он је моје краљевство избавио.

            Али се принцеза успротиви:

            - То није тај! Томе човеку нисам дала чаробни прстен. Ја за њега не марим!

            Краљ на то гневно рече:

            - Дао сам своју краљевску реч, и морам је одржати! Остављам ти ипак неколико дана да размислиш. Када то време прође, он ће бити твој младожења.

            Док се то одигравало, лежао је зец још увек у пољу. Али наиђе онај мали човек, цимну зеца за ногу и рече:

            - Устај! Сад је прави час да у двор одјуриш!

            Зец се одмах освести, скочи, промени се у голуба и одлете према двору. Тамо кроз отворен прозор улете у принцезину собу. Она га одмах препозна и безмерно се обрадова, јер је све време мислила да јој је прави заручник у боју погинуо. Одмах позва краља и рече:

- То је мој прави заручник!

            Али краљ у то не поверова, па младић рече:

            - Ја могу доказати да сам по чаробни прстен ишао и од принцезе га добио. А моје доказе ваша кћи има у својим рукама.

            Принцеза намах донесе пера, крљушти и прамен са зечјег репа. Младић се промени у голуба, и гле – на његовом крилу недостајала су три пера. Потом се промени у рибу, и гле – на њој су на хрбату недостајале три крљушти. Тада се преобрази у зеца, и гле на његовом репу бејаше прамен длака одсечен. Затим се младић опет преобрати у човека.

            Сада се краљ лично осведочио, па зато рече:

            - Да, ти си њен прави заручник! Тај, који је и мене и тебе преварио, мора бити кажњен.

            Па лажног младожењу зграбе и у тамницу баце.

            Већ другог дана венча се принцеза са својим лепим изабрником. А стари краљ је потајно послао људе по његове две сиромашне сестре. И би свадба и велико весеље. Младић и принцеза дуго поживеше.

Свирац чудотворац - Белоруска бајка

Живео некад свирац. Свирао је од малих ногу. Чува он тако волове, одреже врбову грану, направи свиралу и, кад засвира, волови престану пасти, наћуле уши и слушају. Птице се стишају у шуми, чак ни жабе по барама не крекећу.

Истера он стадо на ноћну пашу, а тамо весеље: момци и девојке певају, збијају шале, ко младост, зна се. Ноћ блага, топла. Красота!

Онда свирац засвира у своју свиралу. Момци и девојке за трен ока се смире. И сваком се чини као да му се неки слатки осећај разлива по срцу, као да га незнана нека сила понела и носи га све више и више у плаво ведро небо, јасним звездама.

Седе у ноћи пастири код стада, и ни да се макну. Не осећају да их боле руке, ноге, преко дана изморене, да глад подсећа на се.

Седе и слушају.

И све би да седе тако целог свог живота и да слушају свирачеву свирку.

Свирала умукне. И нико не сме ни с места да се макне, да не поплаши тај чудесни звук, што се попут цвркута расуо по шуми и дубрави, и диже се под само небо.

Опет свирала засвира, али сад нешто тужно. И голема туга све освоји. У позне сате враћају се с кулука сељаци и снаше, зачују свирку, застану, слушају. И пред очима им искрсне сав њихов живот – чемер и беда, зли спахија и његови службеници. И таква их обузме туга да им дође да закукају, као над покојником, као да им синове воде у војску.

Али, ево, свирац засвира нешто весело. Сељаци и снаше побацају косе, грабуље, виле, подбоче се и играју.

Играју људи, играју коњи, игра дрвеће у дубрави, играју звезде, играју обкаци – све игра, весели се.

Такав је, ето, био чудотворни свирац, што год је хтео могао је од људског срца да уради. Кад је одрастао, направио је себи виолину и кренуо у свет. Куд дође, засвира, људи га нахране, напоје, као најмилијег госта, и још му и понешто даду за пут.

Дуго је свирац тако ишао по свету, веселио добре људе, без новца срце резао злим спахијама: где он дође, људи их више не слушају. Спахијама је стајао као кост у грлу.

И спахије намислише да га отерају у смрт. Сад овог, сад оног стадоше наговарати да убије или утопи свирца. Али не нађоше никог вољног за то: прости су људи волели свирца, а спахијски службеници су га сматрали чаробњаком, па га се бојали.

Онда се спахије договорише са ђаволима. А зна се: спахије и ђаволи су од исте сорте.

Ишао једном свирац друмом, а ђаволи послали на њега дванаест гладних вукова. Препречили вукови пут свирачу, зубима шкљоцају, стоје, а очи им горе попут жеравице. А у свирача ништа осим виолине у торби нема. „Е“ – мисли он – „дошао ми крај.“

Узе виолину да пред смрт још једном засвира. Наслонио се на дрво и превукао гудалом преко струна.

Као жива проговори виолина, затитраше друмом звуци. Замре грмље и дрвеће, ни листак да трепне. А вукови, како су разјапљених чељусти стали – тако и остали. Претворили се у уво, заборавили глад.

Престао свирац да свира, а они нестали у шуми као кроз сан.

Кренуо он даље. Сунце већ зашло за шуму, само на крошњама још блиста, као да их облива златном бујицом. Тихо, ни жива душа се не чује.

Сео свирац на обалу реке, извадио из торбе виолину, засвирао. Тако дивно засвираода су се и земља и небо удубили у свирку. А кад започе полку, све живо заигра. Звезде у игри лете као зимска мећава. Облаци плове небом, а рибе се тако разиграле да је река узаврела као вода у лонцу.

Ни водени цар не издржа – и он поче да игра. И тако се размахао да је вода преплавила обале. Уплашили се ђаволи, поискакали из речних залива. Пуцају од беса, шкргућу зубима, а ништа не могу свирачу.

Кад свирач виде да је водени цар људима нанео невољу, поплавио им поља и вртове, престаде свирати, стави виолину у торбу, и пође даље својим путем.

Иде он, тако иде, и одједном види – трче к њему два господичића.

- У нас је данас забава – кажу. – Дођи да нам свираш, пане свирачу. Богато ћемо те наградити.

Помисли свирац: ноћ пала, нема преноћишта, а и новаца нема.

- Добро – рекао им – свираћу вам.

Доведу они свирача у дворац. А тамо, тушта и тма младе господе и госпођица. На столу стоји некаква велика, дубока здела. Господа и госпођице јој притрчавају редом, замачу у њу прсте, па нечим мажу у очи.

Пришао свирац здели. Замочио прст и намазао очи. И како то учини, виде да то нису господа и госпођице, већ ђаволи и вештице и да се обрео у паклу, а не дворцу.

„Аха“ – помисли он – „ево на какву ме забаву господичићи довукоше! Па, добро. Сада ћу ја вама засвирати!“

Подеси он виолину, па превуче гудалом по живим струнама – и све се у паклу разлете у прах, а ђаволи и вештице се разбежаше главом без обзира. 

Звонка липа - бајка Лужичких Срба

            Живели отац и мајка, и имали кћер Мирку. Пре него је Мирка одрасла, умре мајка. Другог месеца по мајчиној смрти оде девојчица својој куми на прело. Кума јој поче говорити како би добро било да се њен отац поново ожени, и да њу, куму, за жену у кућу доведе.

            - Ја ћу те много боље од праве мајке пазити, јер ћу ти сваке вечери ножице у млеку прати – говорила је.

            Мирка то исприповеда оцу, и отац узе куму за жену. Прве вечери, збиља, опра она својој пасторки ноге у млеку, али друге вечери не, а касније – никад више.

            Временом доби Мирка четири сестрице. Прва је имала једно око, друга два, трећа три, а четврта, најмлађа, четири ока. Сада је морала и за сестре радити, њихове хаљине прати, све прљаве и тешке послове у кући обављати, па чак и стоку напасати. А маћеха јој је давала да са собом на пашу носи само стари, стврднути хлеб и заљућени сир. Па ипак, израсте Мирка у лепу девојку, образа бељих и руменијих од својих сестара.

            То је маћеху мучило и трудила се да сазна од чега јој пасторка постаје тако здрава и лепа. Зато посла кћер са једним оком да с Мирком напаса стоку. Док су стада и крда на ливади пасла, рече једноока сестра:

- Мирка, плети ми косе и певај!

Мирка поче да чешља сестрину косу и да је плете у кике, а док је то радила, певушила је тихим гласом: „Спи једно око, спи!“ И девојка усни. Тада дође шарена крава и даде Мирки са једног рога да једе, а са другог да пије. Када су се навече кући вратиле, упита маћеха своју кћер:

            - Шта си видела?

            Али девојка ништа није видела. Зато је сутрадан сестра са два ока морала стоку на испашу гонити. Када су биле изван куће, рече она Мирки:

            - Ходи, очешљај ме!

            Мирка је сестри чешљала косу и при том певала: „Спи једно око, спијте оба!“ И опет дође шарена крава и даде Мирки са једног рога да једе, а са другог да пије. А навече, кад стигоше кући, упита маћеха своју кћер:

            - Шта си видела?

            Али девојка ништа није видела. Зато је кћи са три ока морала другога дана да стоку на пашу тера. Када су биле на пашњаку, рече она сестри:

            - Седи, Мирка, и очешљај ме!

            А Мирка је и њу чешљала и исту песму певала: „Спи једно око, спијте два, спијте сва три!“ Поново дође шарена крава и даде Мирки са једног рога да једе, а са другог да пије. Кад би вече, прену се сестра и рече: „Време је, пођимо кући!“ Код куће упита маћеха кћер:

            - Шта си видела?

            А она, такође, није ништа видела. Другога дана потера најмлађа, четвороока кћи, стоку на пашу. А на пашњаку рече она сестри:

            - Приђи, Мирка, и очешљај ме!

            Мирка приђе, седе и поче певушити: „Спи једно око, спијте два, спијте три!“ Али на четврто заборави. Опет дође шарена крава и даде Мирки са једног рога да једе, а са другог да пије. За то време, док су три ока спавала, четврто је све видело. Навече се сестра тобоже прену из сна и рече: „Време је, пођимо кући!“ Код луће упита маћеха:

            - Шта си видела?

А кћи јој одговори:

            - Док су моја три ока спавала, дошла је шарена крава и нашој Мирки дала са једног рога да једе, а са другог да пије.

            Маћеха се силно разгневи и одлучи да шарену краву закоље. Стоку је предала својим кћерима, а пасторки је заповедила да седи код куће. Зато је Мирка свакога дана, горко плачући, отпраћала из штале своју шарену краву. Једном јој рече крава:

            - Данас ће ме заклати. Замоли маћеху да мој бураг уредиш. У њему ћеш наћи коштицу; њу засади поред прозора. Из коштице ће израсти липа, која ће бити од стакла. Под липом ће кевтати псић.

            Пасторка учини како јој је шарена крава рекла. Из коштице израсте шарена липа, под њом се створи студенац, а крај студенца закевта псић. Сада је Мирка на студенцу одећу прала и хладила своје раскрвављене руке.

            Једном наиђе наочит момак. Хтеде да прође мимо, али га привуче кевтање Миркиног псића и некаква пријатна звоњава. Угледа дивну липу која је треперила и звонила, под липом студенац, а на студенцу прелепу Мирку. Све му то прирасте за срце, а највише му се допаде Мирка, иако је била у неугледној одећи. Он је запроси код маћехе.

            Маћеха хтеде да пукне од једа што је тако наочит момак, крај њених кћери, запросио пасторку. А када схвати да је њега привукла стаклена липа са својом необичном звоњавом, заповеди кћерима да узму секире и дрво посеку. Момку, пак, рече да по девојку дође кад прође седам дана.

            За то време четири сестре су ударале секирама у стабло, али липа никако да падне. Када момак после седам дана стиже пред Миркину кућу, сруши се стаклена липа и паде на његова кола, гране јој се поломише, лишће преста да звони. Момак се растужи, али одлучи да заједно са Мирком повезе и њену липу. Када су кренули и псић потрча за колима, па и њега поведоше.

            Мирка је добила сина. Када је маћеха за то сазнала, више није могла да издржи. Опседале си је зле мисли. Једног дана пође Мирки у посету, а са собом поведе своју кћер са два ока. Мирка је лежала у постељи. Маћеха седе крај прозора и запита:

            - Кћери, како се осећаш? Да ниси болесна?

            - Нисам – одговори јој Мирка.

            - Кћери моја – рече тад маћеха – онда можеш устати. Приђи прозору и погледај како се рибе у твом студенцу играју!

            Мирка устаде и приђе прозору, али је маћеха гурну преко прозора у студенац. Девојка паде и потону, али се у води претвори у патку, која изрони и поче тужна да плови по студенцу. Маћеха погледа кроз прозор, али угледа само пловку и поверова да се Мирка утопила. Брзо свуче хаљину са своје кћери која је имала два ока и заповеди јој да легне у Миркину постељу.

            Када се млади домаћин кући врати и своју жену у постељи угледа, зачуди се и упита:

            - Од чега си тако поружнела? Да се ниси разболела?

            - Ах, много сам болесна! – одговори девојка, подражавајући Миркин глас. – Ко зна да ли ћу икада више бити онако лепа.

            - Не жалости се – рече јој тада он. - Нека се само твоје добро срце не промени.

            Око поноћи улете патка кроз отворен прозор у собу, прометну се у старицу и, плачући, окупа свог синчића. Када га је повила, села је уз колевку и, љуљајући дете, говорила:

            - Моја липа не звони, добри псић не лаје, а мој син јако, јако плаче! Синчићу мој, још ћу те две ноћи походити, а потом никада, никада више нећу доћи!

            Друге ноћи улете патка поново кроз отворен прозор, прометну се у старицу, припреми ведро и убрусе и окупа сина. Уто закевта псић и пробуди младог домаћина. Он устаде, погледа кроз прозор и на своје велико чудо спази да се липа усправила. Пође он у собу да то саопшти жени, али тамо, уместо своје жене, угледа старицу. Сакри се иза завесе да види шта та стара жена ту ради. А она љуља његовог сина и говори

- Моја липа не звони, добри псић не лаје, а цин ми јако, јако плаче! Синчићу мој, још ћу те једне ноћи походити, а потом никада, никада више нећу доћи!

Онда се старица прометну у пловку и кроз прозор излете напоље. Човек, који је иза завесе све чуо и све видео, протрља очи мислећи да сања, а кад видде да је будан, одлучи да друге ноћи у заседи чека.

Треће ноћи улете патка поново кроз прозор, претвори се у старицу, окупа и уреди сина. А када га је повила и положила у колевку, поче силно да плаче и говори:

            - Моја липа не звони, добри псић не лаје, а мој син јако, јако плаче! Синчићу мој, ово је последња ноћ, и никада, никада више нећу доћи!

            У исти час искочи човек из свог заклона и ухвати старицу за руку пре него је узмогла да се у патку прометне. Она поче да јеца и да моли:

            - Пусти ме, пусти, драги, док је прави час!

            - Не пуштам те! – одговори овај, познавши глас своје жене. – Нећу те пустити док ми не кажеш шта треба да учиним.

             Тада старица рече:

            - Ја имам појас около трбуха. Ако успеш да тај појас једним замахом сечива прережеш, остаћу крај тебе, ако ли не успеш, биће великог зла.

            Млади домаћин одмах замахну сечивом, пресече појас отпрве и пред њим се створи Мирка, још лепша него пре. Она му исприповеда шта јој се пре три дана догодило, па млади човек, не часећи часа, дограби маћехину кћер са два ока и најури из куће. Маћеха кад је виде, од јада пресвисну.

            Сада опет липа звони, испод ње лаје псић, а синчић се осмехује.

Правда увек правда остаје - бајка Лужичких Срба

           Био једном један ловац који је имао јединца сина. Син је од оца учио ловачке вештине. Када се време ловачке вештине завршило, прохте се младићу да оде у свет, не би ли још штогод научио и мало од белог света видео. Отац се не успротиви: купи му нову одећу и даде му нешто новца за пут.

            Тумарајући по земљи, стиже младић до невелике крчме на друму. У крчми је већ седео један гост. Млади ловац му се одмах придружи. Пошто су се упознали и многе згоде и незгоде једно другоме исприповедали, поменуше успут и истину и правду. Странчево мишљење било је да правде на свету нема и да се новцем свака неправда у правду може преобратити. А млади ловац је тврдио да правда увек правда остаје. Нису се могли сложити. Напослетку предложи странац да се опкладе у три стотине талира. Али младић није имао толико новаца, па уместо талира заложи своју главу. Договоре се да одмах пођу и од три суца одговор затраже.

            Већ другог дана обрате се они у граду првоме суцу ц питањем ко је у праву. Судац им одговори да је могуће новцем неправду у правду преиначити. Од овог продуже даље, к другоме суцу, али и он је био истога мишљења. На крају пронађу и трећег суца, који им, такође потврди да се новцем може неправда у правду преобратити. После тога, када су се поново нашли за крчмаревим столом, упита странац младића:

            - Но, шта сада мислиш? Јеси ли се најзад уверио да се од грубе неправде може правда направити?

            Ловац одговори:

            - Када суци тврде, морам веровати. Али у главу ми то, збиља не иде!

            Тако је млади ловац изгубио опкладу. Странац му хтеде оставити главу за три стотине  талира, али толико новаца овај није имао. Док су се око тога објашњавали, приђе им један од присутних гостију. Чувши о чему ова двојица расправљају, приговори им да се у клађењу мора остати при ономе како је уговорено: ловац је своју главу заложио и изгубио, сада је мора дати. Али странац то нипошто није хтео. Како га је непознати упорно хушкао, он одузе младићу само очни вид, а главу му остави и при том рече:

            - Ако ти се вид поврати, тада ћу и ја поверовати да на свету правда увек правда остаје.

            Сада је млади ловац био потпуно слеп. Иако је вече одмакло, њему се није остајало у тој крчми, где су га тако ништавним и беспомоћним начинили. Зато замоли крчмара да га изведе на пут који води у град. Али, и крчмар је био неваљалац. Он одведе младића на пут за вешала и ту остави. Ловац је немоћно тапкао по земљи и убрзо више није знао куда би. А пошто је био болан и обесхрабрен, леже ту где се затекао. У себи је гајио наду да ће, кад јутро осване, неко ипак наићи и извести га на прави пут. Са удаљеног торња откуцавало је једанаест часова.

            Не потраја дуго, кад нешто запуцкета у његовој близини. Мало затим зачу ловац бат корака, а нешто касније и разговор. То су били духови који су се ту с времена на време састајали. Стајали су недалеко од њега, тако да је могао да разабере сваку њихову реч.

            - Овде смо се и прошле године у исти дан састали и расправљали о неделима које смо починили – шапутали су духови – Зато, нека и данас свако од нас изнесе свој најуспешнији посао у протеклој години.

            - Ја сам – поче први – становницима града Рамула воду одузео а да они до дана данашњег нису открили шта је то што је учинило да им врело пресахне.

            - А шта је то,  у ствари? – упита други.

            - Ја сам велику крастачу на врело ставио. Ако жабу одстране, вода ће извирати као и пре.

            На то ће други:

            - Ја сам у Сарагавину принцезу зачарао да јој ишчили лепота и да постане сама кост и кожа. Но њој би се могло помоћи, кад би неко извукао сребрни клинац забоден у зид више њене постеље.

            - Ја сам данас једног човека толико наговарао, све док овај није одузео очни вид некаквом ловцу, који се кладио, главу заложио и изгубио. Али, и њему би се могло помоћи кад би му неко очи умио водом која ту, недалеко од нас, из малог извора истиче.

            Тако се хвалио трећи дух. Али убрзо изби поноћ и духови се изгубише.

            Млади ловац је добро упамтио све што је ту чуо. Највише га је обрадовало сазнање да свој вид може повратити. Сутрадан рано зачу он да кола мимо њега пролазе. Дозва возача и запита га за онај извор, али бозач о извору ништа није знао, па продужи даље. И сви други који су после њега пролазили истим путем и које је ловац за извор питао, нису умели да одговоре. Тако је седео све до подне и већ почео да се колеба обузет сумњом. На крају прође туда  и некаква старица. Она је за извор знала и поможе слепоме ловцу да до њега дође. Младић накваси своје очи водом. Намах све сину и постаде јасно, што је значико да му се вид повратио.

            Сада запита људе за град Рамул и запути се тамо. Када стиже у то место, понуди се мештанима да има пронађе изгубљену воду. Али житељи Рамула су само вртели главом, говорећи:

            - До прошлог месеца билпо је много људи који су то покушавали, али ништа нису постигли. Ми смо свима доста новаца давали, а када смо видели да је све узалуд, дигли смо руке од трагања.

            Ловац им одговори да новац не тражи, већ само жели да помогне унесрећеном становништву. Тада су они дозволили да покуша. Ловац поручи радницима да копају на месту где је некад вода извирала натапајући околне њиве. Када су копајући дошли до самог врела, ловац распусти људе, а даље настави сам да копа. И гле – на некадашњем врелу стоји жаба крастача, велика и дебела као ћуп. Он је одгурну, а вода шикну и потече у њиве. За кратко време били су сви студенци у граду пуни воде. Мештани потом припремише богату гозбу у његову част и ловца богато наградише.

            После немолико дана отпутова ловац у Сарагвин. Тамо сазна да је принцеза још јако болесна и да јој ниједан лекар не може помоћи. Краљ је изјавио да ће своју кћер дати за жену ономе ко је буде излечио.

            Ловац купи себи раскошну одећу и оде у двор. Тамо се представи као странац који је из туђине запуцао да излечи оболелу принцезу. Краљ му одговори да нема више ни трунке наде, али да ће још једном и са њим покушати. Ловац на то рече да иде у град по лекове, али да ће се одмах вратити. Он се у граду накупова разних слаткиша, па се врати принцези. Даде јој то као лек и поче пажљиво да разгледа више њене главе, тражећи сребрни клинац.

            Сутрадан рано био је опет код принцезе, којој је поново дао мало слаткиша. Али сада је захватио прстима сребрни клинац и вукао га док се није расклимао. Од тога се принцеза осети много боље.

            Трећега дана посети ловац још једном принцезуи, док је она његове „лекове“ узимала, зграби сребрни клинац, сасвим га извуче из дувара и стрпа у џеп. Већ у подне принцеза је била потпуно здрава и тражила да једе.

            У част своје опорављене кћери и ловца, њеног заручника, краљ приреди велику гозбу. На гозби уговоре да убрзо и свадбу објаве. Али ловац замоли краља да га пре свадбе пусти кући, јер се свога дома зажелео. Краљ на то пристаде.

            Када се од куће поново враћао својој заручници принцези, заноћи ловац у оној крчми на друму где су му вид одузели. Тамо опет затече странца с којим се био кладио. У разговору са њим, исприповеда он све шта је доживеои, на крају, упита странца верује ли сада да правда увек правда остаје. Странац се веома зачуди и рече да сад у то верује.

            После тога се у двору прослављало венчање краљеве кћери.

            Али странац у крчми није више имао мира. Он је свом познанику ловцу завидео на срећи и стално се питао зар је могуће да један слепац такво богатство стекне. Најзад се реши да оде под она вешала и да у заседи вреба. Можда ће се догодити да се и њему каква тајна открије, па да се такои сам неком принцезом ожени.

            Кад мину година, оде странац под вешала и тамо леже. Са удаљеног торња откуцавало јеједанаест часова. После тога не потраја дуго, и у близини нешто запуцкета. Један дух је већ стигао на зборно место, за њиме дође други, а нешто касније и трећи. Одмах заподенуше разговор, и уто један рече:

            - Не знам као се то догодило, али неко је за време нашег прошлогодишњег састанка овде био, прислушкивао, и све оно о чему смо разговараали искористио да би нам послове покварио. Зато, пре негошто почнемо говорити о својим неделима, проверимо да нас опет ко не прислушкује.

            На то духови скочише и претражише целу околину. Пронађоше странца и растргоше га.

            А ловац је са својом принцезом био срећан. Кад му таст умре, постаде и краљ, и целог живота се бринуо о томе да у његовом краљевству правда увек правда остане.