Иван Зора – Кавкаска бајка

Било је, а можда и ништа није ни било – живео је у једном граду ковач без деце, а много је желео да их има. Пође једном жена тог ковача по воду. Тек што је напунила врч до врха, види она – носи река три јабуке. Њој се допадоше јабуке, пружи руке за њима, дохвати их и донесе кући. Једну даде мужу, другу поједе сама, трећу подели с мужем на равне делове. Ковачева жена после тога доби дете. Чим се роди, оно викну:

- Спремајте се да ми што пре дате име, иначе ћу одлетети и нећете ме стићи!

Дечаку дадоше име Иван Вечерњи. Тек што га је мати мало подојила, он као ветар полете на небо. Само што је нудиља дошла, зачу се крик:

- Не пуштајте је, одмах ћу доћи на свет и одлетети...

И заиста о поноћи се роди још један син. Дадоше му име Иван Поноћни- Подоји га мати, па и он одлете у небо. Пред јутро, у зору, роди се трећи син, назваше га Иван Зора. Подоји га мати, па и он одлете.

Живела су тако сва три брата на небу и летела међу звездама и облацима. Само једном дневно долећу мајци по млеко: Иван Вечерњи – увече, Иван Поноћни – о поноћи, а Иван Зора – у зору, пред јутро. Долете, мајка их подоји, и одлете. И ниједном се нису срели. Прође време, браћа поодрастоше, млеко им више није потребно, све ређе и ређе се појављују у кући. Долете тако једном недељно, узму хлеб и одлете. А у том граду живео један цар. Цар је имао три кћери лепотице. Те лепотице ни дању ни ноћу нису излазиле из куће, да их сунце или ветар не би опалили. Тако су и живеле невиђено од сунца. Једном ће отац рећи лепотицама:

            - Кћери моје, што стално код куће седите, устаните, прошетајте, погледајте свет, сунце.

            Послушаше кћери, изађоше. Чим изађоше, одједном се у ведро подне скупише облаци, загрме гром, севну муња. Цело небо потамне, долете огроман страшан див, дограби све три лепотице, стави их себи на плећа и нестаде међу облацима. Сви се узнемирише. Цар се растужи, онерасположи – нема му ниоткуда помоћи. Цар разасла гласнике  на све стране да објаве несрећу и да свугде траже лепотице. Али ни трага им нико не нађе. Одједном се појави некаква старица – баба ковачеве жене – и рече цару:

            -Постоји у овоме граду ковач, има три сина. Сва тројица живе на небу, лете у облацима као птице. И небо и земља – све им је као на длану. Ако ико буде могао да пронађе твоје кћери, то су само они.

            Приреди цар одмах велику гозбу и посла људе ковачевој жени да позову њене синове у госте. Она обећа:

            - Чим долете, задржаћу их и послати цару.

            Долете пред вече Иван Вечерњи. Обрадова се мајка, нахрани га, напоји и рече му:

            - Остани, сине, ноћас код куће, сутра је гозба код нашег цара, он те је позвао у госте.

            Остаде Иван Вечерњи. Мајка му простре за спавање. Око поноћи долете Иван Поноћни; и њега прими мајка, нахрани га, напоји и замоли да остане преко ноћи.

- Сутра је код нашег цара гозба. Позива те у госте – рече му.

Пристаде и средњи син те остаде. Види он – спава неко у кући па упита:

- А ко то тамо спава?

– То је твој старији брат, обојица сте се родили исте ноћи. И он је за сутра позван к цару – одговори мајка.

            Заспа и Иван Поноћни.. У зору долете Иван Зора. Мајка и њега нахрани и стави га да спава поред браће. Дође јутро. Иван Вечерњи се наспавао од увече, Иван Поноћни још у дубоком сну, а Иван Зора тек почиње да дрема. Пробуди се најстарији брат и наљути се.

            - Ко се то и с каквим правом извалио овде да спава, не питајући ме?

            Одлучи да обојицу убије, али нема ни лука ни стреле, нити мача. Спази у углу мач Ивана Зоре, ухвати га, али с места не може да га помакне. Виде то мајка па се препаде:

            - За шта ће ти, сине, тај мач? Какве си непријатеље овде нашао?

            - А кога си ти у кућу пустила? – упита син.

            - То су твоја браћа – вели мајка – исте сте се ноћи родили, сви живите на небу. И они су, као и ти, јуче долетели, и њих сам, као и тебе, замолила да преноће.

            Кад се браћа пробудише, загрлише се и изљубише. Затим сви заједно одоше цару. Цар их дочека с великим почастима, погости их, а затим упита најстаријег брата:

Иване Вечерњи, ти летиш по небу, све видиш, знаш ли где су моје кћери?

Иван Вечерњи не знаде, није видео. Цар упита Ивана Поноћног, али ни он ништа није видео. Дође ред на најмлађег брата. Иван Зора устаде, поклони се цару и рече:

- Срећни царе! Лежао сам једном на врху високе планине и посматрао облаке на небу. Одједном чујем шум. Гледам - лети див, носи девојке, а оне вичу и плачу. Дохватим лук, али га пустих. Поплашио сам се - ако погодим дива, убићу га, он ће пасти, разбиће се с њим и девојке, погинуће. И тако див одлете с девојкама. Више их нисам ни видео нити сам ишта чуо о њима.

Цар се обрадова што је наишао на траг својих кћери и рече:

- Подите и тражите моје кћери; ако их нађете - даћу вам их за жене. Најмлађа је таква лепотица да ће и сунце позавидети њеној лепоти, она ће бити твоја жена! - рече цар Ивану Зори.

Иван Зора је знао где тај див може боравити и упути се тамо заједно са браћом. Ко зна колико су ишли, док не дођоше до једне планине. Планина висока, стеновита, не можеш је обухватити погледом, пружила се између два мора, а у подножју планине шатор. У шатору спава човек од гвожђа - див, глава му као стена. Иван Зора посла браћу диву:

- Идите, пробудите га.

Уђоше они у шатор, будише дива, будише, па изађоше и веле:

- Не, не можемо га пробудити. Уђе Иван Зора, приђе диву и тресну га по глави својим луком. Човек-Гвожде се пробуди, препаде се и замоли Ивана Зору:

- Хајде да се побратимимо, ако ти устребам - помоци ћу ти.

Иван Зора му рече:
- Па помози нам - дигни нас на ову стену.

Човек-Гвожде ће на то:

- Ти си ковачев син. Искуј ланац, бацићемо га на врх и попећемо се.

Иван Зора донесе чекић, али нема наковња. Тада Гвоздени Човек предложи:

- Ево вам моја глава! - и подметну главу уместо наковња.

Иван Зора искова огроман јак ланац. Причврсти на ланац карике и искити га кукама. Иван Зора рече браћи:

- Хајде, замахните, пребаците ланац.

Иван Вечерњи и Иван Поноћни приђоше, ухватише ланац - и ни с места га не помакоше.

- Хајде сад ти, Гвоздени Човече - вели Иван Зора. Гвоздени Човек узе ланац, замахну    њиме: ланац полете, али не досегну врха.

- Таква ли је твоја снага? - упита Иван Зора.

- Да, таква је моја снага! - реце Гвоздени Човек.

Тада Иван Зора ухвати ланац, замахну њиме, он полете и паде право на врх. Сва четворица повукоше ланац, он се закачи кукама за стену - можеш ићи по њему као по степеницама. Иван Зора посла браћу. Али ови не могоше да се попну, од страха умало да попадају у провалију. Пође Гвоздени Човек. Још мало па би стигао на врх, али погледа доле, у глави му се заврте,заљуља се и једва се жив спусти.Тада Иван Зора пође и рече:

- Пази, Гвоздени Човече, остављам ти своју браћу, ако им се нешто деси, знај, главом ћеш ми платити.

Иван Зора се попе на врх стене и пође дивовим путем. Ишао је, ишао и види - стоји бронзана кућа. Уђе Иван Зора у кућу - кад тамо седи лепотица-девојка. Распита се за све и сазнаде да је то најстарија царева кћи. Она рече:

- Боље би било да ниси овамо долазио, сад ће доћи седмоглави див и убиће те.

- То је већ моја брига! - вели јој Иван Зора.
- Онда сам ја жена, ти муж - реце она.- Не, ти си снаха, ја девер.

Иде увече седмоглави див кући. Дође до куће, а коњ под дивом се спотаче.

- Ех, проклетниче! - викну див на коња. - шта је, зар те Иван Зора у кући очекује? Чега се плашиш?

Стиже, а Иван Зора седи у хладу и очекује га. Див повика:

- Иване Зоро, реци ми јеси ли ми пријатељ или непријатељ?

- Какав сам ти ја пријатељ - одврати Иван Зора - дочекуј непријатеља!

Скочи див с коња и викну:

- Хајде, дуни тамо у земљу.

- Дувај сам, шта се то мене тиче!

Дуну див у земљу, ова се претвори у бакар. Ухватише се укоштац. Дограби Иван Зора дива и саби га до појаса у бакар. Исука свој мач, једним замахом одруби му три главе. Разбесне се див, ухвати Ивана Зору и саби га до бедара у бакар.Оте се Иван Зора, ухвати дива, одруби му остале четири главе, затим пође лепотици, узе од ње прстен за брата и пође да тражи деветоглавог дива, код којег је чамила друга сестра лепотица. Ишао тако Иван Зора, ишао и стигао до сребрне куће. Ту нађе средњу сестру. Девојка га моли:

- Иди, убиће те

Не, не слуша Иван Зора. Легао у хлад и чека дива. Иде деветоглави див, а коњ му се спотаче поред куће.

- Ату, проклети, зар те Иван Зора код куће чека? - виче див.

Дође - и, заиста, у хладовини лежи Иван Зора, чека га.

- Говори, Зоро, јеси ли ми пријатељ или непријатељ? - пита га див.

- Какав сам ти ја пријатељ - вели Зора - дочекуј непријатеља.

Уби Иван Зора и деветоглавог дива, узе од средње сестре прстен, па пође да тражи дванаестоглавог дива. Стиже и види - све наоколо је златно. Уђе у златну кућу - стоји девојка невиђене лепоте. Приђе Иван Зора, загрли своју невесту и пође је љубити. И лепотица заволе Ивана Зору. Иван Зора јој рече:

- Морам убити дива!

Она заплака:

- Немој, остави, нећеш га убити, погинућеш.

- Не брини, неће ме убити твој дванаестоглави див - реце Иван Зора, изађе, прилегне у хладовини и стаде да чека дива. Враћајући се кући, дивов коњ се спотаче.

- Ау, проклетниче! - викну он. - Да те не плаши Иван Зора? Ништа, ускоро ћеш видети како ће му крв потећи као река, а вране ће кљувати његов леш.

Дојаха и угледа Ивана Зору. Див повика:

- Кажи, Зоро, јеси ли ми пријатељ или непријатељ?

- Непријатељ - рече Иван Зора - какав сам ја теби пријатељ?!

            И ухватише се укоштац. Див скочи с коња, дуну у земљу, и сва земља постаде златна. Саби див Ивана Зору у то злато до појаса, а Иван Зора дива до рамена. Зора замахну мачем и откиде диву девет глава. Див се умори и запита Зору:

- Како се код вас боре?

- Код нас се мало боре, онда се одморе! - одговори Зора.

- Онда ћемо се одморити! - моли див. Зора помисли: "Ако га пустим да се одмори - искочиће, још ће ме убити", и, не чекајући, замахну, одруби диву и три преостале главе. Иван Зора узе лепотицу са собом и пође. Лепотица се осврну и рече:

- Погледај, Зоро, колико злата остављамо.

- Какво ми је па то дивово злато - вели Зора - то је само да се замажу очи. Иван Зора дуну, и све се злато претвори у прашину. Дођоше до сребрне куће, узеше средњу сестру, дуну и тамо Иван Зора, и тамо све постаде прашина. Узеше и најстарију, па пођоше ка стени.Поче Иван Зора да спушта сестре низ стене. Најпре спусти најстарију и викну најстаријем брату.

- Држи, твоја је!

Затим средњу - средњем брату. Хтеде да спусти и најмлађу, али она му рече:

- Издаће те тај Гвоздени Човек. Ти си ми и сунце и месец, ако погинеш, како ћу без тебе живети?

Зора је не послуша, него је натера да се ипак спусти. Тек што она сиђе, Гвоздени Човек дохвати гвоздени буздован, удари по ланцу и раскиде га надвоје. Остаде Иван Зора горе. Шта да ради? Спуштати се без ланца значи убити се. Пође он по тој стени даље. Лепотица му ипак довикне:

- Зоро, иди на крај стене, тамо изнад мора виси стеновит истурен део, налик на нос, удари ногом о ту избочину, она ће се срушити и тамо ћеш наћи коња. То је дивов коњ, он је дива збацио са себе, зато су га тамо и затворили, узми тог коња, он ће ти помоћи.

Иван Зора пође ка тој стени, удари ногом у избочину, нађе коња, гледа - а на коњским леђима с педља дебела прашина и прљавштина. Коњ проговори човечјим гласом:

- Пусти ме, Зоро, на три дана у Црну планину, јер сам слаб и не бих те могао подићи.

Иван Зора га пусти. Коњ се врати после три дана. Зора га заузда и скочи на њега. Коњ посрну и рече му:

- Пусти ме још један дан.

Зора му дозволи да се одмори још једну ноћ. Ујутру скочи на њега и пође. Коњ полете као стрела; два дана пре Гвозденог Човека долете у град. Коњ научи Зору:

- Стави на мене све своје оружје и пусти ме још три дана у Црну планину; себи остави само три моје длаке. Чим ме позовеш, одмах ћу долетети.

Зора све тако и учини, а сам се обуче у рите и пође да лута градом. Нађе једног ковача и рече му:

- Радићу ти, а ти ме само храни и ништа ми више не треба.
- Добро - пристаде ковач - иди, ударај чекићем.

Зора дохвати чекић једном руком, удари у наковањ и разнесе цели пањ. Ковач се зачуди његовој снази. Узеше и поставише два пута већи пањ и Зора поче да ради. Оно што ковач уради за пет дана, Зора уради за сат. Радује се ковач што је нашао таквог радника. Врати се најзад и Гвоздени Човек са девојком и браћом Ивана Зоре. Одредише и дан венчања. Али најстарија сестра нема прстена, остао је код Ивана Зоре. Питаху све коваче ко такав прстен може да искује. Не, сви одбијају, нико не може. Стигоше и до газде Ивана Зоре. И он одби, а Иван Зора рече:

- Ја ћу направити такав прстен.

Ноћу ковач заспа, а Иван Зора куцну - куцну чекићем, извади из џепа прстен најстарије сестре и стави га на полицу. Ујутру уђе ковач Зори, виде да спава и гурну га ногом.

- Што си ме осрамотио пред царем?

Зора извади прстен и даде га ковачу. Послаше прстен. Оде и ковач на свадбу, а Зору је позвао, само овај одби, не пође. Када из цркве поче излазити најстарији брат - Иван Вечерњи са најстаријом сестром, изађе Иван Зора на трг,извади три коњске длаке и спали их. Одмах се појави његов коњ. Зора скочи на коња и рече:

- Лети горе, пашћу с неба на њега и научићу га памети.

Коњ узлете у небо, и кад муж и жена изађоше из цркве, Иван Зора налете на њих и из све снаге удари најстаријег брата. Пусти затим коња, пође у ковачницу и седе као да се ништа није десило. И други прстен направи Зора на исти начин. Познадоше девојке своје прстење, али ништа не говоре, боје се, ћуте, а најмлађа лепотица плаче, тугује:

- Он је жив, вратио се, што не долази, што ме не ослободи невоље?

И средњи брат доби исто тако од Зоре. Дође ред и на Гвозденог Човека. Зора позва свога коња, скочи на њега, узе у руке буздован и рече:

- Лети!

Коњ полете на небо. Изађе Гвоздени Човек, води Зорину невесту у цркву; тек што је закорачио у припрату, Иван Зора слете с неба, удари га буздованом по глави, а Гвоздени Човек пропаде у земљу. Иван Зора сјаха с коња, загрли своју невесту и пољуби је. Испричаше све цару. Иван Зора се ожени најмлађом сестром, а кад цар умре, наследи цело царство.

Помор тамо, овде пир, Трице тамо, овде брашно

Кошчеј Бесмртни - Руска бајка

           У једном царству, тамо у некаквој држави, живео цар и имао три сина, а сви му већ били одрасли. Деси се да њихову мајку изненада однесе зли чаробњак Кашчеј Бесмртни. Најстарији син заиска  од оца благослов да иде да тражи мајку. Отац га благослови; он оде, и без икаква гласа нестаде. Средљи син је чекао, па и он затражи од оца благослов, оде и без трага и гласа нестаде. Најмлађи син, царевић Иван, рече оцу:

- Оче! Благослови и мене да и ја одем да тражпм мајку.

Отац га не пусти, већ му рече:

            - Браћа су ти нестала, а ако још и ти одеш, свиснућу од жалости.

            - Не, оче, благословио ме или не – ја идем.

Отац га невољно благослови.

            Царевић Иван оде да изабере коња за себе; на којег год је ставио руку, сваки се срушио; није могао себи да изабере коња, па оде градским путем  покуњене главе.

Однекуд се створи старица и упита га:

            - Што си, царевићу Иване, главу обесио?

            - Одлази, старице, ако замахнем руком направићу кашу од тебе.

            Старица заобиђе другом уличицом, па га опет сретне и вели:

            - Здраво, царевићу Иване! Што си главу обесио?

            А он помисли: „Зашто ли ме ова старица пита? Можда би ми могла помоћи“ – па јој вели:

            - Ето, бако, не могу да нађем доброга коња за себе.

            - Будало, мучпш се, а нећеш старицу да питаш! – рече му она. – Хајде са мном.

            Одведе га до планине, па показа место:

            - Овде копај!

            Када царевић Иван ископа, угледа гвоздену плочу са дванаест брава. Он одмах поломи браве и врата се отворише, па сиђе под земљу. Тамо бејаше богатирски коњ, прикован са дванаест ланаца. А коњ, кад виде спрам себе јахача, поче да рже, копитима да удара, свих дванаест ланаца покида. Царевић Иван обуче богатирску опрему, заузда коња, оседла га черкеским седлом, даде старици новаца и рече:

            - Збогом, старице, Бог те благословио!

            Па узјаха коња и оде.

            Дуго је јахао, док није дојахао до планине; планина преголема, стрма, на њу се никако не може попети. Ту подно планине срете своју браћу; поздравише се и кренуше заједно даље. Дођоше до до станица камена од стопедесет пуди*, а на камену натпис: Ко овај камен баци на врх планине, тај ће моћи и да се попне на њу. Старија браћа нису могла ни да подигну камен, а царевић Иван га једним замахом баци и на врх планине избаци. Одједном се на планини појавише лествице. Он остави коња, наточи из малог прста у чашу крви, даде браћи и рече:

            - Ако у чаши крв поцрни, не челајте ме; то ће бити знак да сам умро.

            Опрости се и оде. Кад се попео на планину, шта све није видео! Каквих је ту било шума, плодова, свакојаких птица!

            Дуго је царевић Иван ишао док није стигао до једне велике куће. У њој је живела царска кћи коју је однео Кашчеј Бесмртни. Царевић Иван обиђе около, свуда ограда, а нигде врата не види. Царска кћи угледа човека, изађе на балкон па му довикну:

            - Погледај, ту у огради има рупа, дотакни је малим прстом и врата ће се отворити.

            Тако је и било. Царевић Иван уђе у кућу. Девојка га дочека, нахрани, напоји, и о њему се распита. Он јој исприча да је пошао да избави мајку од Кашчеја Бесмртнога. Девојка му на то рече:

            - Тешко ћеш доћи до мајке, царевићу Иване! Он је бесмртан, убиће те. Он често долази код мене, ево, овде је његов мач од петстотина пуди, можеш ли га подићи? Ако можеш, иди!

            Царевић Иван не само да подиже мач, већ га и увис баци па пође даље.

Дође до друге куће и већ је знао како да пронађе врата, уђе у кућу, а тамо беше његова мати. Загрлише се и заплакаше. Он и овде испроба своју снагу, баци у вис некакву куглу од хиљаду и по пуди. Када је дошло време да се врати Кашчеј Бесмртни, мајка га сакри. Само што га сакри, наједном Кашчеј Бесмртни уђе у кућу и рече:

            - Уф, уф! Нити видим нити чујем руску кост, а руска кост ми је сама у дворац дошла! Ко је био код тебе? Да није син?

            - Шта ти је, бог с` тобом! Летео си по Русији и надисао се рускога мириса па ти се причињава – одговори мајка царевића Ивана и поче да се улагује Кашчеју Бесмртноме разним речима:

            - Где је твоја смрт, Кашчеју Бесмртни?

            - Моја смрт – одговори Кашчеј – на том и том месту; тамо је храст, под храстом ковчежић, у ковчежићу зец, у зецу патка, у патки јаје, а у јајету је моја смрт.

            Рече то Кашчек Бесмртни, забави се мало и опет одлете. Кад му би време, царевић Иван прими мајчин благослов и пође по смрт Кашчеја Бесмртнога. Ишао је дуго времена, није пио, није јео, није могао више да издржи од глади, па помисли: „Да ми је да пронађем нешто за јело!“ Кад ето ти вучића; он хтеде да га убије. Из вучије јазбине искочи вучица и рече:

            - Немој да ми дираш младунче, бићу ти од користи.

            - Нека ти буде!

            Иван царевић пусти вучића, крену даље и угледа врану: „Е, сад ћу, ваљда“, - помисли – „нешто појести!“ Напуни пушку, хтеде да пуца, а врана му рече:

            - Немој да ме дираш, бићу ти од користи!

            Царевић Иван размисли и пусти врану. Ишао је даље, до мора је дошао и зауставио се на обали. Уто се из воде праћакну мала штука и испаде на обалу. Он је ухвати и онако гладан помисли: „Сад ћу је појести!“ Однекуд се створи велика штука па му рече:

            - Не дирај, царевићу Иване, моје дете, ја ћу теби бити од користи!

            Он пусти и малу штуку.

            Како сад да пређе преко мора? Седео је на обали и мислио. Штука, као да је погодила његове мисли, пружи се преко мора. Царевић Иван пређе преко ње као по мосту и стиже до храста где је била смрт Кашчеја Бесмртног, нађе ковчежић, отвори га, а зец искочи и побеже. Како сад да ухвати зеца? Препаде се царевић Иван кад виде да му је зец побегао. Забрину се, али вук коме беше поштедео живот јурну за зецом, ухвати га и донесе царевићу Ивану. Он се обрадова, узе зеца, распори га и следи се: патка му прхну и одлете. Он запуца, али промаши!

            Опет се забрину. Однекуд се ту створи врана с младунцима, полете за патком, ухвати патку и донесе царевићу Ивану. Царевић је распори, извади јаје и крену, а кад дође до мора, узе да јаје пере, али га испусти у воду. Како да га сад извади из мора? Дубина је огромна! Растужи се опет царевић Иван. Одједном се море заталаса и штука му донесе јаје, па се опет протегну преко мора. Царевић Иван пређе преко ње и упути се право мајци. Дође, поздрави се и она га опет сакри. Уто долети Кашчеј Бесмртни, омириса и рече:

            - Уф, уф! Руску кост нити видим нити чујем, али овде Русијом заудара!

            - Шта ти је, Кашчеју?

            - Шта ти је, Кашчеју Бесмртни? Код мене нема никога – одговори мајка царевића Ивана.

            Кашчеј јој рече:

            - Нешто сам онемоћао!

            То је било зато што је царевић Иван стиснуо јаје, од тога је Кашчеју Бесмртноме позлило. Најзад царевић Иван изађе, показа јаје и рече:

            - Ево, Кашчеју Бесмртни, твоје смрти!

            Овај паде на колена и рече:

            - Немој да ме убијеш, царевићу Иване, живећемо у пријатељству, цео свет ће нам бити покоран.

            Царевића Ивана не заведоше те речи, згњечи јаје, а Кашчеј Бесмртни издахну.

            Царевић Иван и мајка узму све што им је било потребно и крену у родну земљу. Успут сврате по царску кћер код које је царевић Иван пре тога био и поведу је са собом. Наставише пут и стигоше до планине где су царевића Ивана чекала браћа. Девојка рече:

            - Царевићу Иване! Врати се мојој кући: заборавила сам венчану хаљину, брилијантски прстен и саливене ципеле.

            Он доведе мајку и царску кћер, са којом се беше пре договорио да се венчају, а браћа их прихватише, али узму лествице за спуштање, прережу их да се царевић Иван не могне спустити; мајци и девојци припрете грозно да ништа код куће не говоре о царевићу Ивану. Када су стигли у своје царство, отац се обрадује деци и жени, само је туговао много за сином Иваном.

            А царевић Иван се врати у кућу своје невесте, узе венчану хаљину, брилијантски прстен и саливене ципеле, дође на планину и преметну прстен са руке на руку. Појави се дванаест добрих јунака који упиташе:

            - Шта заповедате?

            - Пренесите ме са ове планине.

Добри јунаци га одмах спустише. Царевић Иван стави прстен и они нестадоше. Тада се он упути у своје царство, дође у онај град где живе његов отац и браћа, заустави се код једне старице и упита је:

            - Шта има ново, бако, у нашем царству?

            - Па ето, дете моје, нашу царицу је био заробио Кашчеј Бесмртни; три сина су је тражила, два су је нашла и вратила се, а трећега, царевића Ивана, нема и не знају где је. Цар за њим тугује. А ови царевићи су са мајком довели и неку царску кћер, најстарији хоће њоме да се ожени, а она га шаље да јој најпре однекуд донесе венчани прстен, или да јој направи онакав какав она жели; кога год су питали, нико се још није нашао да га направи.

            - Иди, бако, кажи цару да ћеш га ти начинити, а ја ћу ти помоћи – рече царевић Иван.

            Старица се на брзу руку спреми, дође код цара и рече му:

            - Ваше царско величанство! Ја ћу направити венчани прстен.

            - Добро, баба, направи га. Биће нам веома драго – рече цар – али, ако га  не направиш, оде ти глава.

            Старица се уплаши, дође кући преклињући царевића Ивана да прави прстен, а он спава и не хаје, јер прстен је већ готов. Он се шали са старицом, а старица се сва тресе, плаче, грди га.

            - Ти си се спасао – вели – а ја ћу, будала, главу изгубити.

            Старица је плакала, плакала, па заспала.

            Царевић Иван је устао рано ујутру и будио старицу:

            - Устај, бако, и однеси прстен, али пази: за њега више од једног златника не узимај. Ако питају, ко је прстен начинио, реци: ја главом. Мене не спомињи!

            Старица се обрадова, однесе прстен, а невести се прстен допаде:

            - Такав сам – вели – хтела!

            Она донесе старици пуну ћасу злата, али ова узе само један златник. Цар рече:

            - Зашто си, бако, тако мало узела?

            - Не треба ми више, ваше царско величанство! Ако ми после устреба ти ћеш ми дати.

            Старица то рече и оде.

            Не прође много времена, а пронесе се глас да невеста шаље младожењу по венчану хаљину, или да јој сашије онакву какву она хоће. Старица је и то урадила уз помоћ царевића Ивана и донела венчану хаљину. Затим је донела саливене ципеле, а увек је узимала само по један златник и говорила да је све то она сама направила.

Прочуло се ускоро да ће тога и тога дана код цара бити свадба. Царевић Иван нареди старици:

            - Слушај, бако, кад поведу невесту на венчање, ти ми јави.

            Старица му на време јави, а царевић Иван се брзо обуче у царску одећу и изађе:

            - Ево, бако, ко сам ја!

            Старица му се баци пред ноге:

            - Опрости ми, баћушка, ја сам те грдила!

            - Нека ти бог опрости!

            Потом је дошао у цркву. Брат још није био стигао, па он стаде поред невесте. Тако се и венчаше и у дворац одвезоше. Успут их срете младожења, најстарији брат, па кад виде да невесту воде са царевићем Иваном, посрамљен се врати кући. Отац се обрадовао царевићу Ивану. Пошто је дознао за подлост браће, он их, кад су прославили, отера у прогонство, а царевића Ивана одреди за наследника. 

*пуд - стара мера за тежину

Баш-Челик - Српска бајка

Беше један цар и имађаше три сина и три кћери. Кад га старост обузе, дође време да умре. На самрти дозва синове и кћери, па синовима препоручи да сестре удају за онога ко први дође и запроси их.

-          Подајте, - рече, - тако не били проклети.

Потом цар умре. После његове смрти прође неко време, док једне ноћи стане лупа на вратима: задрма се цео двор, нека хука, вриска, певање, севање, као да сама ватра око двора сипа. У двору се поплашише и стадоше од страха дрхтати.

Наједанпут неко проговори:

-          Отворите, царевићи, врата!

На то вели најстарији цин царев:

-          Не отварајте!

Средњи рече:

-          Не отварајте нипошто!

Али најмлађи рече:

-          Ја ћу да отворим врата, - па скочи и отвори.

Кад врата отвори, нешто уђе у двор, али они нису могли видети друго ништа осим ватре да сипа, па проговара:

            - Ја сам дошао да вам просим сестру најстарију, и то овога часа да је водим, јер ја не чекам, нити ћу доћи да је просим. Зато одговорите: да ли је дајете или не дајете? Хоћу да знам!

            Вели најстарији брат:

            - Ја не дам! Како ћу је дати, кад не знам ко си и од куда си? Ноћас дошао, хоћеш одмах да је водиш, па не знам где бих ишао сестри у походе.

            Средњи вели:

-          Ја не дам сестру ноћас да се води.

Али најмлађи вели:

            - Ја дајем, ако ви не дајете! Зар не знате шта је отац казао? – па сестру ухвати за руку и, дајући је, рече: - нека ти је срећна и честита!

            Кад им сестра преко прага пређе, сви у двору падну по земљи од страха. Сева, грми, тутњи, пуца, сав се двор љуља, но то прође, и сутра осване дан. Они одмах стану гледати да ли има каквог трага од оне силе, али се ништа не може знати.

            Друге ноћи у исто време, почне опет онаква сила, хука и писка око двора царскога, и неко на вратима проговара:

            - Отворите, царевићи, врата! Они се препадну и отворе, а неке силе почну говорити:

            - Дајте средњу сестру, ми смо дошли да је просимо! Најстарији и средњи брат не дадоше, али најмлађи рече:

            - Зар сте заборавили шта је отац рекао?

И она сила с девојком оде.

            Треће ноћи у исто доба опет затресе из темеља двор од велике силе и тутњаве, и опет се глас зачу:

-          Дођосмо да просимо вашу најмлађу сестру!

Старији и средњи брат повичу:

            - Не дамо је! Морамо бар за ову најмлађу знати за кога је дајемо, да је можемо походити као сестру своју. Али најмлађи брат дохвати девојку за руку, па рече:

            - Води је, па нека ти је срећна и весела!

А она сила истог часа оде с великом хуком.

            Прође доста времена, забринута браћа се договоре да иду сестре потражити. Тако дуго путоваше и зађоше у једну планину, али нису знали ни где су ни у којој земљи. Кад се мрак ухвати, они се досете да им вода треба тамо где буду законачили, па крену даље. Дођу до језера и ту седну да вечерају. Онда рече најмлађи брат:

-          Ви спавајте, а ја ћу стражу чувати.

Прође неко доба ноћи, док се све језеро стаде љуљати, пљусак од језера удари по ватри и загаси је половину. Он потегну сабљу и стане до саме ватре, али ето се помоли аждаја са три главе, па на браћу јурне да их прождере. Но најмлађи брат буде јуначка срца, не буди браћу своју, него сам пође на аждају. Удари је трипут и све три јој главе одсече, па трупину баци у језеро.

            Док је он то чинио, ватра се сасвим угасила. Онда он, немајући чиме ватру запалити, пође у пустињу не би ли нешто видео, али нигде ништа. Најпосле се попне на високо дрво, па опази ватру да се сјаји. Учини му се то близу, па пође да ватру донесе и браћи наложи. Тако је дуго ишао, кад наједном дође у пећину. У њој гори велика ватра и око ње девет дивова; натакли два човека и пеку их уз ватру. На ватри стоји велики казан пун исечених људи. Кад то царев син виде, јако се уплаши; вратио би се, али не може, нема куд. Онда повиче:

            - Добро вече, дружино, ја вас тражим одавно!

            Они га добро дочекају и кажу му:

-          Ако мислиш наш друг са будеш, хоћеш ли људе јести и с нама у лов ићи?

            Одговори царевић:

-          Хоћу, што год ви радите, то ћу и ја.

-          Е, кад је тако, онда седи!

Па сви поседају око ватре, скину казан, поваде месо и почну јести. С њима и царевић једе, али им очи заварава, па баца месо преко себе.

            - Хајде, - веле дивови, - да идемо у лов, јер и сутра треба јести. Овде има један царски град, одакле се ми хранимо већ неколико година.

            Кад дођоше близу града, извадише две јеле с гранама из земље па их понесоше са собом. А кад приђоше граду, једну јелу прислонише уз бедем и повикаше царевићу:

            - Хајде, пењи се горе на бедем да ти ову другу јелу додамо, па је узми за врх и пребаци у град, а врх јој задржи, да се скинемо низ њу доле у град. – Он се попе па рече:

            - Ја не знам шта ћу, нисам ово увежбао, не умем је пребацити. Но нека дође који од вас да ми покаже. Један се од дивова испење, ухвати за врх јелу и пребаци у град, а врх јој задржи код себе. Кад се он тако намести, царев син извуче сабљу па га дохвати по врату те му одсече главу. Див падне унутра у град.

            Онда царевић рече:

-          Е, сад хајде један по један редом да вас ја овамо спустим.

Они, не знајући шта је с оним горе на бедему било, пођу једам по један, а царевић све њих по врату док деветорицу не посече. Тада се спусти низ јелу и полако пође у град. Онда пође по граду унакрст, али никог живог не чује, све пусто! Помисли: „Баш су то све дивови искоренили!“ Па онда, дуго по граду тумарајући, нађе високу кулу и виде где у једној соби свећа гори. Он отвори врата, попе се уз кулу и уђе у собу. Кад тамо, има шта да види: соба украшена златом, свилом и кадифом, у њој нема никог сем једне девојке, а та девојка лежи на кревету и спава. Чим царевић уђе у собу, отму му се очи гледати девојку, како је лепа. У исто време опази да иде велика змија низ зид: тако се пружила да јој је глава више главе девојчине била, спремна девојку међу очи да уједе. Царевић притрчи, извади мали нож, прибоде змију у главу уза зид и помисли: „Дабогда се овај мој ножић не да ником извадити без моје руке.“ Онда похита да се натраг врати. Кад дође у дивовску пећину, узе ватру па потрчи к браћи. Затече их још да спавају.

            Он ватру наложи, а сунце огране и сване, па он браћу избуди те устану и тако пођу даље.

            Истога дана поведе пут браћу ономе граду. Тамо је живео цар који је свакога јутра излазио у град и тужно сузе проливао што му народ у граду од дивова страда. Он се бојао да ће и ћерку његову једном појести.

            Порани цар тога јутра, постане гледати по граду, а град опустео, већ је мало народа остало, јер су све дивови појели. Кад наједанпут види он неке јеле онако читаве извађене  па уз бедем прислоњене. Кад дође ближе, имао је шта да види: девет дивова, баш оних крвника градских, а свима главе одсечене. Цар се веома обрадује, а свет се окупи и стане се молити за здравље онога ко их је посекао. У исто време дођоше и слуге да јаве цару како је хтела змија да његову кћер уједе. Кад то цар чује, похита у ону собу своје кћери, кад тамо а змија прибодена уза зид.

            Онда цар изда наредбу да онај који је дивове побио и змију прибо, дође да га господар обдари и да му кћер за жену да.

            После неког времена наиђоше царски људи у некаквој механи на сва три царева сина па их као странце поведоше. Кад они изиђоше пред цара, запита он најмлађег царевића:

            - Јеси ли ти све то чудо у овоме граду починио, дивове исекао и кћер моју од смрти сачувао?

            - Јесам честити царе, - одговори најмлађи царевић.

            Онда му цар даде своју кћер за жену. Старија браћа рекоше цару како су пошли да сестре своје траже. Кад цар све то чује, задржи само оног најмлађег код себе као зета, а оној двојици да две мазге новца, и тако се оба старија брата врате своме дому и у своје царство.

            Најмлађи је непрестано размишљао о сестрама; хтео је ићи да их тражи, али му је било жао оставити своју жену, и тако стално туговаше. У једном цар пође у лов, а њему рече:

            - Остани ти у двору и ево ти девет кључева, чувај их. Можеш – вели – да отвориш три четири одаје, тамо ћеш видети и сребра и злата, оружија и многих других драгоцености, па можеш отворити и свих осам одаја, а девету да се ниси усудио нипошто отворити, јер ако то учиниш, зло ћеш проћи.

            Онда цар оде, а зет одмах отвори једну, па другу собу, и тако редом свих осам соба, и виде у њима свакакве драгоцености. Напослетку, кад дође и на врата девете собе, помисли: „Ја сам много чуда доживео, а сада да не смем отворити ову собу!“ – па је отвори.

            Кад уђе унутра, има шта да види: у соби један човек до колена у гвожђе окован и руке до лаката обе оковане: на четири стране стоје четири дирека, за сваки закачен по један ланац, а крајеви им тако састављени да су човеку око врата обвијени. Тако је тврдо окован био да се није могао ни померити. Пред њим златна чесма из које се вода слива у златно корито, а близу њега пехар украшен драгим камењем. Човек би хтео воде да пије, али не може да дохвати. Кад царевић све то виде, он се много зачуди. Човек проговори:

            - Учини ми добро дело, дај ми један пехар воде да попијем, и знај зацело да ћеш од мене за то добити на дар још један живот.

            Царевић помисли: „Шта има боље него да добијем два живота?“ – па узе пехар, и даде му воде да пије. Онда га царев син упита:

-          Како се зовеш?

Овај одговори:

-          Ја се зовем Баш-Челик.

Царевић пође ка вратима,а  овај га стане молити:

-          Дај ми и други пехар воде, па ћу ти поклонити и други живот.

Царевић помисли: „Сад два живота да ми поклони, а трећи имам, то је велико чудо!“ – Узе пехар те му даде, а овај попије. Царевић онда поче врата затварати, а Баш-Челик рече:

- О, јуначе, кад си већ два добра учинио и два живота добио, учини још једно. Узми овај пехар, наточи га па ми сипај на главу, ја ћу ти за то дати и трећи живот.

Кад царевић то чује, врати се натраг, узме пехар па наточи воде и саспе му на главу. Истог часа прснуше алке око врата, и све гвожђе коеј је Беш-Челика држало. А Баш-Челик скочи као мува, рашири крила, полети у двор и у трен ока дограби цареву кћер, жену свога избавитеља, и ишчезну.

            Пренерази се царев син, а кад стари цар дође из лова, каже му зет све по реду. Цар се у велику бригу баци, па му рече:

-          Јесам ли ти казао да не отвараш девету собу.

Царевић одговори:

            - Немој се срдити на мене, ја идем да Баш-Челика тражим и повратим своју жену.

            Цар га стане одвраћати:

            - Немој, - вели – нипошто да идеш! Ти не знаш ко је Баш-Челик, мени је много војске и новаца пропало док сам га ухватио.

            Али царев син није хтео никако да слуша, него узјаше коња па пође у свет да тражи Баш-Челика.

            Путујући тако дође у једну варош. Кад уђе, гледа тамо-амо, док на једном повиче једна девојка с чардака:

-          Еј, царевићу, одјаш коња па дођи у авлију!

Кад царевић дође у авлију и онде га сретне девојка, а он погледа и познаде своју сестру најстарију: руке шире, у лица се љубе. Царевић запита сестру ко је човек за кога се удала. Она му одговори:

            - Ја сам се – вели – удала за цара змајског, и мој човек је змај. Него, брате, да те добро сакријем, јер он вели да би своје шураке исекао кад би их само видео. Ја ћу љега најпре искушати: ако ти неће ништа учинити, казаћу му за тебе.

            Тако и учини. Кад вече дође, ето ти змајског цара! Како долете, сав се двор засветле и заблиста. Чим уђе, одмах позва своју жену:

-          Жено, - вели – овде човечија кост мирише. Ко је дошао? Казуј одмах!

Она му рече:

            - Богати, да ми право кажеш: би ли штогод мојој браћи учинио да сад који од њих дође?

            А змајски цар одговори:

            - Оног најстаријег и средњег би убио, а најмлађем не би ништа.

            Онда она доведе брата пред цара, а овај ће:

-          Добро дошао, шураче!

-          Боље тебе нашао, зете!

Па му прича од краја до конца. Онда му цар змајски рече:

            - Та куда идеш, богати! Прекјуче Баш-Челик прође и пронесе твоју жену, ја га дочеках са седам хиљада змајева, па му не могах ништа учинити. Прођи се ђавола, молим те, да ти дам новаца колико хоћеш, па иди кући.

            Но царевић није хтео никако да га слуша, него сутрадан науми да пође. Кад цар то виде, извади једно перо па му га даде у руке, и овако рече:

            - Добро слушај шта ти кажем, и ево ти ово моје перце, па кад ти буде велика невоља и Баш-Челика нађеш, а ти запали перо. Ја ћу одмах да долетим са свом својом силом теби у помоћ.

            Царевић узме перо и пође. Путујући опет по свету дође у велику другу варош и ту нађе средњу сестру. Она се беше удала за цара соколовског.

            Кад цар соколовски долете кући, сва кула се заљуља од велике силе. Жена му одмах каза ко је стигао, а он се са шураком изљуби па седну да вечерати. После вечере царевић каже зету куд је пошао, а овај га стане саветовати:

            - Немој – вели – даље да идеш. Оног истог дана кад је Баш-Челик твоју жену уграбио, ја сам га дочекао са пет хиљада соколова, али ми ништа нисмо могли учинити, а ти да му један нешто учиниш!

            Али царев син вели:

            - Хвала ти на свему, али се вратити нећу никако, него хоћу Баш-Челика да тражим. – А у себи мисли: „Зашто не бих, кад имам још три живота!“

Кад соколски цар виде да га никако одвратити не може, извади перце, па му даде говорећи:

            - На ти, - вели – ово моје перо, па кад ти буде велика невоља, а ти искреши ватру па га запали. Ја ћу ти одмах доћи са мојом силом у помоћ.

            Царевић узе перце, па пође тражити Баш-Челика. Путујући дуго по свету, дође у трећу варош, где је живела његова сестра најмлађа – жена цара орлујскога.

            Кад цар увече дође кући, жена му рече за најмлађег брата, цар заповеди да га преда њ доведу, а царевић му осприча куд је пошао. На то га цар орлујски стане одвраћати.

- Прођи се, шураче, тог ђавољег врага, - рече, - него остани код мене и бићеш задовољан.

            Узалуд. Онда извади једно перце:

            - На, - вели – шуро, кад ти буде невоља, ти укреши ватру па га запали, а ја ћу ти онда с мојим орловима у помоћ доћи.

            Царевић узме перце и пође тражити Баш-Челика. Путујући по свету од града до града најпосле нађе своју жену у једној пећини. Жена, како га виде, зачуди се па рече:

-          Забога, човече, откуд ти овде?

А он јој све по истини каже, и вели: - Хајде, жено, да бежимо!

            Но она му на то одговори:

            - Куда ћеш, кад ће нас Баш-Челик стићи одмах, па ће тебе погубити, а мене вратити?

            Царевић ѕнајући да има још три живота да живи, наговори жену да беже, па тако и учине. Но кад они почну бежати, Баш-Челик се ту створи и повиче:

            - Е, царевићу, зар ми украде жену! – па му жену отме назад и каже: - Ја ти сад живот праштам, јер сам ти тако обећао па иди, али више за жену немој да се враћаш, јер ћеш погинути.

            Пошто то рече, Баш-Челик одведе жену собом, а царевић опет остаде сам, не знајући шта ће. Најпосле реши да поново иде по жену, па улучи прилику и поведе је, али Баш-Челик одмах то дозна, стигне царевића и повиче:

            - Ја ти сад и други живот поклањам, но ти кажем, да се за жену више не враћаш, јер ћу те на месту погубити. Пошто рече, узме жену па је одведе, а царевић опет остане сам мислећи како би своју жену избавио. Најпосле помисли: „А што бих се Баш-Челика бојао, кад још имам два живота, један што ми је он поклонио, а други мој?“ – Па одлучи и сутра жени да се врати.

            - Хајде, - вели – да бежимо!

            Она га одвраћаше од тога, јер ће их Баш-Челик стићи, но човек њен примора је, па почну бежати, али их Баш-Челик опет брзо стигне и повиче:

            - Знаш ли да сам ти казао да ћу ти поклонити три живота? Ево сада то трећи поклањам и више живота од мене немаш. Него, иди кући, немој живот свој да изгубиш!

            Видећи да против ове силе не може ништа, царевић пође кући, али је непрестано мислио како би жену своју Баш-Челику отео. Наједанпут паде му на ум шта су му зетови казали, када су му перца дали. Одмах се царевић дигне и врати оној пећини па кад издалека виде да Баш-Челик некуд оде, јави се жени. Она се зачуди и препадне, па му рече:

            - Па зар ти је омрзнуло живети кад си се вратио по мене? Но он јој каже за зетове како су му дали сваки по једно перце, па како ће му доћи у помоћ, ако буде невоље. И тако они опет почну бежати, али Баш-Челик то одма дозна, па издалека повиче:

            - Стани, царевићу, ниси утекао!

            А царевић кад виде Баш-Челика, повади она три пера и кресиво, па стаде кресати и сва три пера запали. Али док је палио, Баш-Челик стигне и потегне сабљу да га посече у исти час ето ти чуда! Долете цар змајски са змајевима, цар соколовски са соколовима и цар орлујски са орловима, па се с Баш-Челиком страшно побише и много се крви проли, али Баш-Челик опет уграби жену и утече.

            Онда три цара стану свог шурака саветовати:

-          Иди сад кући кад си се смртио избавио.

Царевић њима вели да ће још једанпут срећу искушати и жену на ма који начин украсти. Цареви, ѕетови његови, веле му:

            - Немој, погинућеш заиста сад ако одеш, јер живота ти другога нема осим онога твога.

            Али царевић неће за то да чује. Онда му зетови кажу:

            - Е, кад већ хоћеш силом да идеш, а ти немој одма жену да водиш, него јој кажи да пита Баш-Челика где му је јунаштво, па дођи да нам кажеш и ми ћемо ти помоћи. Царевић оде кришом жени, научи је како да куша Баш-Челика где му је јунаштво, па се врати натраг. Кад Баш-Челик кући дође, жена га окупи питати:

            - Богати, где је твоје јунаштво?

            Баш-Челик јој не хтеде одмах рећи, али најпосле стаде казивати:

            - Далеко одавде има висока планина, у тој планини лисица, у лисици срце, у срцу једна птица, у оној птици је моје јунаштво, али се она лисица не да лако ухватити, јер се може у разне облике претварати.

            Сутрадан, кад Баш-Челик оде, царевић дође жени својој да чује шта је дознала, а жена му све каже. Онда царевић исприча све зетовима, а они једва то дочекају, па се одмах дигну и са царевићем оду. Кад дођу у ону планину, пусте орлове да лове лисицу, а лисица побегне у језеро усред планине и претвори се у утву шестокрилу. Али соколови одмах за њом и оданде је истерају. Онда она полети у облаке и почне бежати, а змајеви за њом! Она се брзо претвори у лисицу и стане по земљи бежати, али је ту орлови и остали дочекају, салете је и ухвате је. Цареви заповеде да се лисица распори, а птица извади и у ватру баци. Како птица изгоре, тако Баш-Челик погибе.

            Царевић онда узе своју жену, па оде с њом кући.   

Дванаест месеци – Словачка бајка

Била једна мајка и имала две кћери: Холена је била њена, а Марушка пасторка. Своју је одвећ волела, а пасторку гледати није могла, само зато што је Марушка била лепша од њене Холене. Добра Марушка није била свесна своје лепоте, па није могла ни слутити откуда то да се мајка срдила на њу кад год је погледа. Све послове је морала сама радити: спремала је кућу, кувала, прала, шила, прела, ткала, носила траву и без ичије помоћи водила бригу о крави. Холена се само облачила и шетала по одајама. Марушка је, упркос свему, радо обављала све послове и са пуно трпељивости подносила сестрине и мајчине ћефове, баш као кротка овчица. Али, ма колико да је била ваљана, оне су према њој бивале из дана у дан све горе, а једино зато што је Марушка, како је време одмицало, постајала све лепша, а Холена све ружнија. Једном помисли мајка: „шта ми треба да лепу пасторку држим у кући; ако момци дођу на разговор, загледаће се у Марушку, а Холену неће хтети“. Од тога тренутка гледаху маћеха и њена кћи да се отарасе убоге Марушке; мориле су је глађу, тукле, али она је све подносила и, пркосећи невољама, постајала сваким даном све лепша. Мајка и кћи су за њу измишљале такве муке какве честитом човеку ни на ум не би пале. А једног дана, негде половином јануара, прохте се Холени да омирише љубичице.

-          Иди, Марушка, донеси ми из шуме литицу љубичица, хоћу да је заденем за појас да бих је могла мирисати – заповеди сестри.

-          Ах, побогу, сестрице мила, шта те је спопало! Ко је још чуо да љубичице расту под снегом? – рече убога Марушка.

-          Ти, слинавице слинава, немаш шта да причаш кад ти ја заповедам! Иди брзо, и ако не донесеш из шуме љубичице, убићу те! – запрети Холена.

Маћеха дограби Марушку, изгура је кроз врата, а врата за њом чврсто затвори. Девојка је ишла кроз шуму горко плачући. Снег је био висок, а на њему ни стопе. Лутала је, дуго лутала, глад је морила, тресла се од зиме и чинило јој се да би било најбоље кад би нестала са овог света. Тада угледа некакво светло. Пође прем а светлуцању  и стиже чак на врх планине. На врху гори велика ватра, а око ватре поређано дванаест каменова; на тим каменовима седе дванаесторо људи: три човека су седобрада, три нешто млађа, три још млађа, а три сасвим млада и најлепша међу њима. Нису ништа говорили, већ су мирно седели и гледали у ватру. Тих дванаесторо људи били су месеци. Јануар је седео на највишем месту, коса и брада били су му бели као снег, а у рукама је држао штап. Марушка се збуни и један тренутак је тако зачуђено стајала. Онда се осмели, приђе и замоли.

-          Добри људи, хоћете ли ме примити да се огрејем крај ватре? Зима ми је!

Јануар се, подигавши главу, јави девојци:

-          Због чега си дошла, девојчице моја, шта тражиш овде'?

-          Идем по љубичице – одговори Марушка.

-          Сада није време да се иде по љубичице

-          Ах, знам ја то, видим, али сестра Холена и маћеха заповедиле су ми да им донесем љубичице из шуме. Ако им не донесем, убиће ме. Лепо вас молим, стричеви моји, покажите ми где их могу наћи.

Тада се усправи Јануар, па приђе најмлађем месецу, даде му штап у руке и рече:

-          Брате Марте, седни на врх!

Месец Март седе на камен који је био на највишем месту и замахну штапом преко ватре. У истом тренутку ватра силније букну, снег поче копнети, напупеше гране, а под буквама се зачеше нови изданци и зазелене трава. У травици се разбукташе пупољци – настаде пролеће. У грмљу, под лиснатом одећом, расцветаше се тада и љубичице, а било их је толико да се Марушки чинило као да се некакав плави покривач растире по земљи.

-          Брзо бери, Марушка, хитај! – рече јој Март.

Радосно је Марушка брала, брала и убрзо набра велику киту љубичица. Потом се месецима лепо захвали и весело пожури кући. Зачуди се Холена, зачуди се маћеха спазивши Марушку где носи љубичице: похиташе и отворише јој врата; уто мирис љубичица испуни целу одају.

-          Где си их набрала? – упита је оштро Холена.

-          Тамо горе. У шуми, под грмљем, расту и има их пуно – одговори Марушка.

Холена узе љубичице, задену их за пас, мирисала их је, дала и мајци да ужива, а сестри није рекла ни „омириши их“. Другог дана, док је седела крај пећи, прохте се Холени јагода. И одмах дозва сестру, рекавши јој:

-          Иди, Марушка, и донеси ми из шуме јагода!

-          Ах, побогу, сестрице мила, где да нађем јагоде? Од кога си то чула да под снегом успевају јагоде? – узвикну Марушка.

-          Ти, слинавице слинава, шта још причаш кад ти ја заповедам! Брзо иди, и ако не донесеш, убићу те! – запрети јој зла Холена.

Мајка опет дограби Марушку, изгура је кроз врата, а врата за њом чврсто затвори. Горко плачући, девојка иђаше кроз шуму. Снег је био висок, а на њему ни стопе, ни трага. Луташе девојка, луташе дуго; глад ју је морила, од зиме се тресла. Онда угледа исто оно светло које је видела претходног дана. С радошћу се ка њему упути. Поново дође до велике ватре око које је седело дванаест месеци. Јануар је још увек био на врху.

-          Добри људи, хоћете ли ме пустити крај ватре? Зима ми је! – замоли Марушка.

Окренувши главу, рече јој Јануар:

-          Зашто си поново дошла, шта овде тражиш?

-          Идем по јагоде – одговори Марушка.

-          Зар не видиш да је зима, а на снегу јагоде не расту – вели Јануар.

-          Па ја то знам -  тужно одврати Марушка – али сестра Холена и маћеха су ми наредиле да донесем јагоде; ако их не донесем, убиће ме. Лепо вас молим, стричеви моји, покажите ми где да их нађем.

Диже се Јануар, приђе месецу који му је седео насупрот, даде му штап у руке и рече:

-          Брате Јуне, седни на врх!

Месец Јун седе на камен, јара огњена сасвим отопи снег, земља се зазелене, дрвеће се заодену листом, птице започеше песму, црвени цветови се у шуми расцветаше – настаде лето. Радосна Марушка поче брати јагоде. Зачуди се Холена, зачуди се маћеха када видеше да Марушка доноси кући пуну прегачу јагода. Потрчаше обе да јој отворе врата, а уто се кућа испуни мирисом јагода.

-          Где си их набрала? – упита је радознало Холена.

-          Горе, у шуми. Много их тамо расте под младим буквама – одговори јој Марушка.

Холена узе јагоде, наједе се до сита, и маћеха се наједе, а Марушки не рекоше ни „узми једну“. Јагоде су биле тако укусне да укусније у животу нису окусиле. Пожелеше да их имају још, и то што више.

-          Дај ми, мајко, котарицу, идем сама у шуму! – рече наједном Холена.

-          Та слинавица би нам пола по путу расула. Некако ћу наћи место и побрати све јагоде.

Мајка се противила, али Холена узе котарицу, стави је на главу и пође у шуму. Било је пуно снега, нигде стопе. Холена је лутала, дуго лутала, али пријатан укус јагода ју је гонио све даље и даље. Најзад угледа у даљини светло. Пође ка њему. Стиже на сам врх, а тамо гори велика ватра а око ватре дванаест каменова на којима седе дванаест месеци. Холена се примаче ватри и испружи руке да би се огрејала, а не поздрави људе нити запита сме ли да се огреје.

-          Зашто си дошла, шта тражиш? Љутито је упита Јануар.

-          Што ме питаш, старкељо, не мораш ти знати камо ја идем – обруси дрско Холена, па се окрену од ватре и пође даље у шуму.

Јануар набра чело и махну штапом изнад главе. У истом тренутку небо се натмури, пламен ватре смањи, а снег поче да пада тако густо као да се расипају перине ношене леденим ветром. Холена није видела ни прст пред носом. Лутала је, лутала, падала на сметове, све спорије ишла, посртала. А снег је непрестано засипа, ледени ветар удара, па Холена грди Марушку, грди све одреда. Удови јој се у дебелом кожуху мрзну. Мајка је чекала Холену, провиривала кроз прозор, излазила пред врата, забринута што Холене још нема. Пролазе часови, а Холена не долази. „Зар су је јагоде зачарале кад се од њих не може да одвоји? Морам отићи да сама погледам шта је с њом“, помисли маћеха, узе котарицу, стави је на главу и запути се у шуму за Холеном. А снега пуно, нигде стопе. Дозиваше Холену, али нико јој се није одазивао. Лутала је, дуго лутала, снег је сипао, ледени ветар дувао по шуми. Марушка скува ручак, побрину се о крави, а Холене и маћехе ни од корова. „Где ли су се тако дуго задржале?“ питала се Марушка седајући уз преслицу. Већ је пуно вретено, већ је у кући затамнело, а Холена и маћеха се не враћају. „Ах, забога, шта ли им се догодило!“ чуди се добра девојка и провирује кроз узани прозор. Изјутра их је чекала на доручак, чекала на ручак, али не дочека ни Холену ни маћеху, никада више. Обе су се у шуми смрзле. Остала је доброј Марушки колиба и кравица, и комадић поља, нашао се томе и домаћин, па су он и она живели добро и спокојно.  


https://kinorusija.wordpress.com/2013/04/11/12-mesyatsev-1956/#more-3047

О чаробњаку - Пољска бајка

Био један врло сиромашан дечак, који је имао само оца. Он би седао на песак и прстом цртао слова на њему. Састављао их је и тако научио да чита. Једном изиђе чаробњак и запита га:

― Би ли пристао да служиш код мене четири године?

― Пристао бих― одговори дечак.

― А умеш ли да читаш?― упита га чаробњак.

― Умем.

― Онда ми ниси потребан― рече чаробњак и оде даље.

Дечак промени место на песку. Иде опет онај исти чаробњак и пита га:

― Умеш ли да читаш?

― Не умем― одговори дечак.

― А би ли пристао да служиш код мене четири године?

― Бих.

Чаробњак га одведе својој кући и даде му пса и мачку да би се забављао ако му буде досадно. Затим  му даде кључеве од свих соба и нареди му да иде у све собе, сем једне. Дечак поспреми све собе и целу годину дана није ни завирио у ону једну. Кад је прошла година дана, чаробњак га упита да ли ће остати код њега и следећу годину. Он му рече да ће остати. Пред крај друге године уђе у ону собу. У њој се налазио једино сточић, а у њему само једна књига. Он извади књигу и отвори је, и чим прочита један лист, претвори се у вола. Преврну други лист― поново се претвори у човека.

Када му се друга година службе завршила, чаробњак га упита да ли ће остати и трећу годину, али он одговори да би отишао кући. Чаробњак га пусти а он оде оцу и рече му:

― Направите уже! Ја ћу се претворити у велику свињу. Истерајте ме на вашар и продајте само за сто талира. А кад ме продате, уже скините.

Отац тако и учини. Људи су га питали колико тражи за ту свињу, а он је одговарао― сто талира. Затим кренуше даље. Онда наиђе чаробњак и даде за њега сто талира. Сељак скиде уже и пусти свињу. Чаробњак је отера кући, у свињац, и затвори. Кроз један час погледа― свиње већ нема. Дечак затим рекне оцу да купи узду, јер ће се претворити у коња, и да га отера на вашар и опет прода чаробњаку за две стотине талира. Отац учини тако. Али заборави да скине узду. Чаробњак одмах одведе коња ковачу да га поткује. Сељак се досети да није скинуо узду, оде ковачу и рече дечаку који је тамо учио занат да је скине. Дечак му скиде ту узду, а коњ се прометне у голуба и побеже. Тада дечак повика чаробњаку:

―Господине, господине, побеже коњ!

Чаробњак се прометну у јастреба и полете за њим. Долетеше у шуму, голуб се прометну у лисицу а јастреб у вука. Дојурише у шумарак, лисица се прометну у шеву, а вук у голуба и настави да је гони. Шева долете до врата једног грофа, а у њему баш беше грофова кћи. Шева лепо запева, а она пружи руку према њој и рече јој:

― Шевице драга!― и ова се претвори у прстен и паде јој на прст. Она оде оцу и показа му тај прстен.

Отац се, чим је погледао у прстен, разболе. Ниједан доктор није био у стању да га излечи од те болести. Онда дође чаробњак и рече да ће јој излечити оца, само ако му за то да онај прстен.  Она не хтеде да му да прстен и он се врати кући. Дође други пут― она опет не хтеде да му га да, него му рече да дође у петак. Отац је поучи да му не даје прстен у руке, него да га баци на земљу. Кад је чаробњак дошао, она му баци прстен на земљу и од њега се направи просо. Чаробњак се претвори у ћурана и стаде кљуцати то просо. Грофова кћи је стајала близу и једно зрнце јој је упало у ципелу. Кад је чаробњак појео последње зрно, прометне се у лисицу, узе грофа на грбачу и понесе га по соби. Затим га пусти и гроф одмах оздрави а чаробњак нестаде. А оно зрнце проса претвори се у дечака, који оде оцу. 

Захвална Весни Какашевски

Злидњи - Украјинска бајка

На крају једног села, баш уз степу, живела два брата: богаташ и сиромах. Дође једном сиромашни брат богатоме и седе поред њега за сто. А богати га тера.

― Одлази― каже― даље од стола: боље иди на гумно и терај вране!

Оде сиромашни брат и стаде да тера вране. Оне одлетеше, али један јастреб час одлети, час се опет спусти. Сиромах се већ уморио терајући га, па поче да га грди.

А јастреб му каже:

-Нема теби живота у овом селу, нема ти среће, него боље иди у друго село.

Врати се сиромах кући, скупи жену, децу, узе нешто одеће и покућства, па потеже у друго село, пребацивши чутурицу преко рамена. Иду они тако путем, иду, а злидњи се (они су као мехурићи на води или нешто слично) закачили за сељака и говоре:

― Куда нас носиш? Ми се нећемо одвојити од тебе, јер ти си наш.

Ожеднеше деца и сељак се спусти до речице, захвати воду, а затим гурну злидње у чутуру, затвори је запушачем и закопа на обали.

Пођоше они даље. Иду тако, иду, кад угледају― лежи село, а на крају села празна кућа: њени становници су помрли од глади. И почеше они ту да живе. Седе они тако једном у кући и чују неко виче с тавана: ''Скини! Скини!'' Изађе газда на трем, узе конопац и попе се на таван. Види он, на тавану јаре с роговима (а то је био ђаволчић, далеко му лепа кућа!). Веза човек јаре за рогове и хтеде полако да га спусти доле. Тек што га је донео до лествица, а на трем почеше да падају паре. Сиђе човек доле и поче да их скупља. Накупи тако цела два ћупа.

Позва тада газда, преко гласника, свог брата да дође да живи код њега. Кад брат то чу, помисли: ''Сигурно нема шта да једе кад ме зове''. Нареди да му се напеку лепиње, и крену. Путем чу да му се брат обогатио и би му жао да носи лепиње, узе их и закопа у земљу. Дошао он брату, а овај му показује један сандук са парама, па онда и други. Богатог почне да једе завист. А брат му каже:

―Имам ја још пара у чутурици закопаној поред речице, узми их ако хоћеш.

Богати брат више не хтеде да седи у гостима, него пожури до речице и― држ за чутуру! Тек што је отвори, а злидњи искочише и чшепаше га.

―Ти си наш, наш! ― вичу.

Дође он својој кући и види― све што је имао изгорело, а тамо где му је стајала  кућа остало само згариште. И поче он тада, заједно са злидњима, да живи у колибици у којој је раније живео његов брат.

Злидњи― беда, глад, сиромаштво. По украјинском народном веровању, злидњи су сићушна фантастична бића; ако се у кућу настане злидњи, њеним становницима прети велика беда, и ма колико велико било њихово богатство, очекују их глад и сиромаштво.

Захвална Весни Какашевски

Дивље гуске - Руска бајка

Живели човек и жена и имали кћер и малог сина.

― Кћери моја,― рече мајка једанпут― ми идемо на посао, а ти чувај братића! Не излази из дворишта, буди паметна, купићемо ти мараму.

Отац и мајка одоше, а девојчица заборави шта су јој наредили. Стави братића крај прозора, а сама отрча на улицу и тамо се заигра.

Дивље гуске прелетеше туда, дохватише дечака и однесоше га на крилима.

Врати се девојчица, кад има шта да види: братића нигде нема! Уплаши се, стаде да јури тамо-амо, али њега нема, па нема!

Дозивала га је, плакала, говорила да ће је зло снаћи кад се мајка и отац буду вратили. Али се брат не одазва.

Истрча она у поље и спази у даљини дивље гуске које ускоро ишчезоше у мрачној шуми. Тада се она досети да су јој оне однеле брата. О дивљим гускама су одавно кружили лоши гласови. Говорило се да оне односе и краду малу децу.

Девојчица појури не би ли их како достигла. Трчала је, трчала, кад угледа једну пећ.

― Пећи, пећи, реци ми куда су гуске одлетеле?

А пећ јој одговори:

― Ако поједеш мој ражани колачић, рећи ћу ти.

― Ражани колачић да једем! Код мог оца ни пшенични се не једе...

И пећ јој не хтеде рећи. Отрча девојчица даље, кад угледа једну јабуку.

― Јабуко, јабуко, реци ми куда су дивље гуске одлетеле?

― Ако поједеш моју дивљу јабуку, рећи ћу ти.

― Код мог оца се ни питоме јабуке не једу...

И јабука јој не хтеде рећи. Отрча девојчица даље, кад угледа― тече млечна река а обале јој од каше.

― Млечна реко, обале од каше, реците ми куда су гуске одлетеле?

― Ако поједеш моју кашу с млеком, рећи ћу ти.

― Код мог оца се ни павлака не једе...

Тако је она дуго трчала по пољима, по шумама. Кад већ поче да се смркава, пође она кући. Одједном угледа колибицу на кокошјој нози, са једним прозорчићем, а колиба се око себе окреће.

У колибици стара баба-Јага преде кудељу. А на клупици седи братић, игра се сребрним јабукама. Девојчица уђе у колибу.

― Здраво, бако!

― Здраво, девојчице! Зашто си дошла?

― По маховини сам ходала, по мочварама газила, хаљине сам поквасила, те дођох да се огрејем.

― Седи и кудељу преди.

Баба-Јага јој даде вретено и оде. Девојчица преде, кад одједном истрча испод пећи мишица и рече јој:

― Девојчице, девојчице, дај ми кашице, а ја ћу ти нешто рећи.

Двојчица јој даде кашицу, а мишица јој рече:

― Баба-Јага воду у кориту греје. Опраће те, ошурити, у пећ ставити, испећи и појести.

Девојчица седи ни жива ни мртва, плаче, а мишица ће јој опет рећи:

― Не чекај, узми брата и бежи, а ја ћу за тебе кудељу испрести.

Девојчица узе брата и побеже. А баба-Јага приђе прозорчићу и упита:

― Девојчице, предеш ли?

― Предем, бако, предем...

Баба-Јага воду у кориту загреја и пође по девојчицу. Кад у колиби никог нема. Баба-Јага повика:

― Гуске дивље, летите у потеру! Сестра брата однесе!...

Сестра са братом дотрча до млечне реке. Кад спази дивље гуске, замоли:

― Речице, мајчице, сакриј ме!

― Хоћеш ли да поједеш моју кашу?

Девојчица поједе кашу и захвали. Река је сакри испод своје обале од каше.

Девојчица са братом опет потрча. А дивље гуске се вратише и право на њу кретоше. Шта ће сад? Ето невоље! Кад одједном, угледа она јабуку...

― Јабучице, мајчице, сакриј ме!

― Хоћеш ли да поједеш моју дивљу јабучицу?

― Девојчица брже-боље поједе и захвали. Јабука је заштити и лишћем сакри. Дивље гуске је не опазише и прелетеше покрај ње.

Девојчица опет потрча. Трчи, трчи, још јој мало до куће остало. Тада је дивље гуске опазише, загакаше, крилима је ударају и брата јој из руку отимају.

Дотрча девојчица до пећи:

― Пећице, мајчице, сакриј ме!

―Хоћеш ли да поједеш мој ражани колачић? Девојчица дограби колачић и стрпа га у уста, а сама се са братом у пећ сакри.

Дивље гуске су летеле, летеле и велику грају дизале, те се баба-Јаги вратише без сестре и брата.

Девојчица захвали пећи и заједно са братићем отрча кући.

А мајка и отац тек што се беху вратили.


Захвална  Весни Какашевски