Космодеј - бајка Лужичких Срба

Били отац и мати, и имали једну кћер. Њој умре мати. Пошто је отац често путовао, одлазила је девојка к својој куми. Једном јој рече кума: 
– Поради код оца да ме за жену узме, па ће и теби добро бити! Сваке вечери ћу ти главицу млеком, а ножице пивом умивати! 
И отац узме куму за жену. Прве вечери опере она девојци, како је обећала, главу млеком, а ноге пивом. Али већ другог дана стрпа је неумивену у постељу. Кума, која је и сама имала једну девојчицу, убрзо рече мужу: 
– Шта ће нам обе? Гледај да нам твоја кћи из куће оде! 
Потом испече за њу хлеб од коре и песка и даде јој суви, тврди сир. Отац поведе девојку из куће, а пас и мачка крену за њима. Како није знао куда би с девојком, сагради јој колибу од грања и лишћа и ту остави. 
Тамо је сад девојка са псом и мачком становала. Кад би огладнела, јела би суви хлеб и сир и тиме још хранила пса и мачку. 
Једне вечери дође шумски дух Космодеј, залупа на врата и позове: 
– Лепа девојко, пусти ме унутра! 
Девојка упита пса и мачку: 
– Псићу и мацо, да ли да га пустим или не пустим? 
Они јој одговоре: 
– Да, иди пусти га унутра! Буде ли зао, ми ћемо га грепсти и уједати. 
Пред вратима је стајао брадати старац. Он рече:
– Лепа девојко, ја сам гладан, дај ми нешто да једем!
Девојка опет упита:
– Псићу и мацо, смем ли?
А они одговоре:
– Дај му свакако мало!
Кад је вечерао, рече старац:
– Лепа девојко, опери ми ноге!
Девојка опет упита:
– Псићу и мацо, морам ли?
А они одговоре:
– Да, опери му ноге!
Потом рече брадати човек:
– Лепа девојко, покажи ми постељу!
Девојка поново запита, а пас и мачка јој одговоре:
– Да, припреми му свакако постељу!
Потом су сви полегали и уснули.
Када се двојка у рану зору пробудила, није више била у шумској колиби, већ у прекрасном дворцу. Уставши, одмах погледа кроз прозор. У дворишту су певали певци и кокодакале кокоши, моме су пословале око крава, а момци око коња. На стрехама су гукали голубови, а у башти је силно цвеће цветало.
Тада приђу слушкињице, које девојку у лепу хаљину обуку. Потом дође и Космодеј. Уместо брадатог старца, сад је пред њом стајао лепи младић. И одмах приреде свадбу са много гостију, која је три дана трајала. Девојка је била веома срећна. После неког времена пошаље млада свога
гласника оцу и маћехи и јави им да сада у дивном дворцу станује и позове их у посету.
Али маћеха позавиди својој пасторци ина тако великој срећи и рече своме мужу:
– Одведи и моју девојку у шуму!
Она јој испече колач од белог пшеничног брашна, даде јој мастан сир с чистим кајмаком и купи јој још буклију вина. Потом одведе отац девојку ушуму и начини јој тамо колибу од грања и лишћа. Пас и мачка пођу с њима.
Девојка је јела кајмак и сир, а псу и мачки ништа није давала. Навече дође шумски дух Космодеј, залупа на врата и позове:
– Лепа девојко, пусти ме унутра и дај ми нешто да једем!
Девојка упита пса и мачку:
– Смем ли да га пустим унутра?
А они одговоре:
– Сама си јела, сама си пила – сама себи савет дај!
Девојка пусти духа унутра и даде му мало јела. После вечере рече
Космодеј:
– Лепа девојко, опери ми ноге!
А она му принесе четку и убрус. Али стари брадати човек рече:
Не, не, моја девојчице, својим рукама ми мораш опрати ноге!
Када му она опра ноге, заповеди Космодеј:
– Лепа девојко, сада ми припреми постељу за ноћ!
Девојка опет упита:
– Псићу и мацо, смем ли?
Али они одговоре:
– Сама си јела, сама си пила – сама себи савет дај!
Девојка припреми брадатом старцу постељу па оде и легне. Када се девојка у зору пробудила, била је сама. Старац, пас и мачка нестали су. Она је седела испод жбуна и плакала. 

Баба Јага и Василиса Прекрасна - Руска бајка

У једном царству живео трговац. Дванаест година је био у браку и имао само једну кћер, Василису Прекрасну. Кад јој је мајка умрла, девојчица је имала осам година. На самрти, трговчева жена позове кћер, извади испод покривача лутку, даде јој је и рече:

»Слушај, Василушка! Запамти и изврши моју последњу жељу. Ја умирем и остављам ти с родитељским благословом ову лутку. Чувај је и носи увек уза се и ником је не показуј, а ако ти се догоди каква невоља, дај јој да једе и за савет је питај. Она ће појести и рећи ти како да се избавиш од несреће.«
Затим мајка пољуби кћер и умре. После женине смрти трговац је мало туговао, као што је обичај, а затим почне размишљати како би да се опет ожени. Био је леп човек и могао је да бира невесту, али њему се највише допадне једна удовица. Била је већ у годинама и имала је две кћери, скоро вршњакиње Василисине, а била је добра домаћица и мајка. Ожени се трговац удовицом, али се превари, није нашао у њој добру мајку за своју Василису.Василиса беше прва лепотица у целом селу. Маћеха и сестре завиделе су јој на лепоти, мучиле је свакојаким пословима не би ли од рада поружнела и од ветра и сунца оцрнела; лепо јој живота није било!
Василиса је све то без роптања подносила и сваким даном све лепша и стаситија била, док су маћеха и њене кћери, иако су увек седеле скрштених руку као какве госпође, од злобе постајале све мршавије и ружније. Како се то могло десити? Василиси је помагала њена луткица. Да није било тога, како би девојка излазила накрај с толиким послом? Зато Василиса никад ништа не би појела сама, већ би се увече, кад сви полегају, затворила у своју собицу и хранила је говорећи: »Узми, луткице, пробај и моју тугу послушај! Живим у очевој кући и радости никакве немам; зла маћеха ме тера са овога света. Научи ме како да живим и шта да чиним?«
Лутка мало поједе па јој даје савете и у тузи је теши, а ујутро све послове уместо Василисе заврши; она само у хладовини седи и цвеће бере, а леје су јој оплевљене, купус заливен, вода донета и пећ наложена. Лутка је показала Василиси којом травом да се од сунца заштити. Лепо је она живела са својом лутком.
Прође неколико година; Василиса порасте и стаса за удају, Сви просци у граду просе Василису, маћехине кћери нико ни да погледа. Маћеха се љути више него раније и свима просцима одговара: »Не дам млађу пре старијих«, а кад просце испрати, мржњу према Василиси батинама искали.
Једном трговац отпутује од куће на дуже време за послом. Маћеха се пресели у другу кућу. А покрај те куће била је густа шума, а у шуми на пољани стајала кућица, а у кућици живела баба Јага. Никога није к себи пуштала и јела је људе као пилиће. Преселивши се у нову кућу, трговчева жена је сваки час слала њој мрску Василису неким послом у шуму, али се ова увек срећно кући враћала; лутка јој је показивала пут и није дала да се приближи баба Јагиној кућици.
Дође јесен. Маћеха одреди свим трима девојкама шта да увече раде: једној даде чипке да кукича, другој чарапе да плете, а Василиси да преде. И свакој одреди колико да уради. Погаси светлост у читавој кући, остави само једну свећу тамо где су девојке радиле па леже да спава. Девојке су радиле. Кад је свећа почела да догорева, једна од маћехиних кћери узе маказе да скрати пламен, па по мајчиној наредби намерно угаси свећу. »Ста ћемо сад?« рекоше девојке. »У читавој кући нема ватре, а посао нисмо завршиле. Треба отрчати до баба Јаге по ватру!« »Мени је довољно светло и од кукице!« вели она што је кукичала чипку. »Ја нећу да идем.« »Ни ја нећу да идем«, вели она што је плела чарапу. »Мени је довољно светло од игала!« »Ти мораш ићи по ватру«, повикаше обе. »Иди баба Јаги!« и изгурају Василису из собе. Василиса оде у своју собицу, стави пред лутку припремљену вечеру и каже: »Ево ти, луткице, окушај и моју невољу послушај: шаљу ме по ватру баба Јаги, а баба Јага ће ме појести.«
Лутка појела и очи јој засветле као две свеће. »Не бој се, Василушка«, вели јој она. »Иди куда те шаљу, само понеси и мене са собом, са мном ти се никакво зло код баба Јаге неће догодити!« Василиса се спреми, метну лутку у џеп, прекрсти се и пође у густу шуму. Иде она и дршће. Одједном пројаше поред ње коњаник: сав бео, у белом оделу, на белом коњу, и седло на коњу бело — то поче да свиће. Иде она даље — јаше други коњаник: сав црвен, у црвеном оделу, на црвеном коњу — то сунце поче да излази. Василиса је ишла целу ноћ и цео дан и тек другог дана предвече стиже на пољану где је стајала баба Јагина колибица. Око колибице ограда од људских костију, на огради штрче људске лобање с очним дупљама; уместо капије — људске ноге, уместо реза — руке, уместо браве—уста са оштрим зубима.
Василиса занеме од ужаса и стаде као укопана. Одједном опет јаше коњаник: сав црн, у црном оделу, на црном коњу. Дојаха до баба Јагине капије и нестаде, као да је у земљу пропао — то настаде ноћ. Али мрак не потраја дуго: у свим лобањама на огради засветлеше очи и на читавој пољани постаде светло као у сред дана. Василиса дрхташе од страха, али, не знајући куд да бежи, остаде на месту. Ускоро се зачује у шуми страшна бука: дрвеће је затрештало, суво лишће зашуштало. Из шуме се појави баба Јага — ступу јаше, тучком маше, а метлом њише и траг брише. Дојаха она до капије, стаде, помириса око себе и викну:»Пих, пих! На нешто руско наноси. Ко је ту?« Василиса са страхом приде старици, дубоко јој се поклони и рече: »То сам ја, бакице. Маћехине кћери су ме послале код тебе по ватру.«
»Добро«, рече баба Јага, »познајем ја њих. Најпре ћеш мало да останеш код мене да ми радиш па ћу ти онда дати ватре, а ако нећеш, појешћу те!« Затим се окрене вратима и викне: »Еј, браве моје чврсте, одапните се, капијо моја широка, отвори се!«Капија се отвори и баба Јага ујаше звиждући; за њом уђе Василиса Прекрасна, а онда се опет све затвори. Ушавши у собу, баба Јага се протегну па рече Василиси Прекрасној; »Донеси све овамо шта има у пећи, хоћу да једем!« Василиса упали луч са оних лобања са ограде, стаде да вади из пећи јела и да их даје баба Јаги, а јела је било спремљено за десеторицу. Из подрума донесе кваса, меда, пива и вина. Старица је све појела, све попила, а Василиси остави само мало чорбе, корицу хлеба и комадић прасетине. Стаде се баба Јага спремати за спавање па рече: »Кад сутра одем, ти гледај да двориште почистиш, колибу пометеш, ручак зготовиш, рубље опереш, па у амбар пођи, мерицу пшенице узми и од кукоља је очисти. Све да буде готово, а ако не — појешћу те!« Пошто јој нареди, баба Јага захрка, а Василиса стави старичине остатке јела пред лутку, сузе је облише и рече: »Ево, ти, луткице, окушај и моју невољу послушај!
Тежак ми је посао задала баба Јага и прети ми да ће ме појести ако све не урадим; помогни ми!« Лутка одговори: »Не бој се, Василиса Прекрасна! Вечерај, помоли се, па лези да спаваш; ујутро је мудрије од вечери!« , рано ујутро пробуди се Василиса, баба Јага беше већ устала, и погледа кроз прозор: у лобањама се очи гасе; уто промаче бели коњаник — и потпуно се раздани. Баба Јага изађе у двориште и звизну — пред њом се појавише ступа, тучак и метла. Промаче црвени коњаник — и изаде сунце. Баба Јага седе у ступу и одјаха из двориста, тучком маше, а метлом њише и траг брише. Остаде Василиса сама, разгледа баба Јагину кућу; зачуди се изобиљу свега у кући и стаде размишљати: ког би се посла најпре прихватила ? Гледа — а сав посао већ свршен; лутка одваја из пшенице последња зрнца кукоља.

»Ах, спаситељко моја!« рече Василиса лутки. »Ти си ме из невоље избавила.« »Теби је остало још само ручак да скуваш«, одговори лутка улазећи у Василисин џеп. »С богом га скувај, па се у здрављу одмарај!« Предвече Василиса постави сто и чека баба Јагу. Почело се смркавати, крај врата је промакао црни коњаник — и сасвим се смрачи; само се у лобањама очи светле. Дрвеће је затрештало, лишће је зашуштало — то иде баба Јага. Василиса јој изађе у сусрет. »Је ли све готово?« упита баба Јага. »Изволи, погледај сама, бакице!« одговори Василиса. Баба Јага све прегледа па, љута што нема зашта да грди, рече: »Добро је!« Затим викну: »Слуге моје верне, пријатељи искрени, самељите ми пшеницу.« Појаве се три пара руку, узму пшеницу и некуд је однесу. Баба Јага се наједе, стаде се спремати за спавање и опет нареди Василиси: »Сутра све исто уради што и јуче, а поврх тога узми из коша мак, оћисти га од земље, зрно по зрно, неко ми га је из пакости са земљом помешао!« Старица то рече, окрену се према зиду и захрка, а Василиса стаде хранити своју лутку. Лутка поједе, па јој као и јуче рече: »Помоли се богу и лези да спаваш. Јутро је паметније од вечери. Све ће бити учињено, Василушка!«
Сутра ујутро баба Јага опет узјаха и оде из дворишта, а Василиса и лутка посвршавају све послове. Старица се врати, све разгледа па викну: »Слуге моје верне, пријатељи искрени, исцедите из мака уље!« Појаве се три пара руку, узму мак и некуд га однесу. Баба Јага седе да руча; она једе, једе, а Василиса стоји и ћути. »Зашто ти ништа не говориш са мном?« упита је баба Јага. »Стојиш ту као нема!« »Нисам се усудила«, одговори Василиса, »ах ако дозвољаваш, питаћу те нешто.« »Питај, само не води добру свако питање: што више знаш, брже стариш.« »Хтела бих да те питам, бакице, само оно што сам видела. Кад сам ишла к теби, стигао ме један коњаник на белом коњу, сав бео, у белом оделу. Ко је он?« »То је мој дан светли«, одговори баба Јага. »Онда ме стигао други коњаник на црвеном коњу, сав црвен, у црвеном оделу. Ко је он?« »То је моје сунце румено!« одговори баба Јага. »А шта представља црни коњаник који ме је стигао пред самом твојом капијом?« »То је моја ноћ тамна! Сви су они моје верне слуге!« Василиса се сети оних три пара руку, али је ћутала. »Зашто ме још не питаш?« рече баба Јага. »Доста ми је и то. Па сама си рекла, бако, што више знаш, брже стариш.« »Добро је«, рече баба Јага »што питаш само о оном што си видела ван дворишта а не у дворишту! Не волим да се износи шта се у кући ради и оне исувише радознале једем! А сад ћу ја тебе питати: како ти стигнеш да посвршаваш све послове које ти задам?«»Помаже ми благослов моје мајке«, одговори Василиса. »Тако, значи! Онда се чисти из моје куће, благословена кћери! Нису ми потребни благословени!« Она истера Василису из собе и изгура кроз капију, скине са ограде једну лобању са пламеним очима, набије је на штап, дадне је Василиси и каже: »Ево ти ватра за маћехине кћери, узми је, оне су те по њу послале овамо.« Василиса се даде у трку при светлости лобање која се угаси тек кад је јутро свануло. На крају, увече другога дана стигла је до своје куће. Дошавши до капије, хтеде да баци лобању. 'Сигурно код куће', помисли, 'и неће више требати ватре!' Али се из лобање наједанпут зачу мукао глас: »Не бацај ме, носи ме маћехи!« Она погледа на маћехину кућу па, не видевши ни на једном прозору светлост, одлучи да оде тамо с лобањом. По први пут су је љјубазно дочекале и испричале да у кући није било ватре од оног часа откад је она отишла: саме никако нису могле да укрешу, а свака ватра коју су доносиле од суседа — гасила се одмах, чим би је унеле у собу. »Можда ће се твоја ватра одржати!« рече маћеха. Унеше лобању у собу, а очи из лобање само гледају у маћеху, и њене кћери, сажижу их! Оне покушају да се сакрију, али куд год се окрену, очи их непрестано прате. До јутра су их сасвим сагореле, у угљен претвориле. Једино се Василиси ништа није догодило. Ујутру Василиса закопа лобању у земљу, закључа кућу па оде у град и замоли једну самотну старицу, без игде икога свога, да је прими да живи код ње. Живи она, тако, и чека оца. Једном рече она старици: »Досадно ми је да седим беспослена, бако! Иди купи најбољега лана да бар предем.« Старица купи доброга лана. Василиса седне да преде, посао све лети, а пређа излази равна и танка као длака. Много се пређе накупило, време је било да почне да тка, али нигде не нађоше такво брдо које би одговарало Василисиној пређи; нико се и не прихвати да га направи. Василиса стаде молити своју лутку, а ова јој вели: »Донеси ми какво старо брдо, стари чунак и коњске гриве и ја ћу ти све направити.«
Василиса набави што је тражила и леже да спава, а лутка за једну ноћ направи диван разбој. Пред крај зиме и платно беше изаткано, и то тако танко да се у углу уместо конца уденути могло. У пролеће платно избелише и Василиса рече старици: »Продај, бако, ово платно, а новац узми за себе.«
Старица погледа платно и узвикну: »Не, дете моје! Овакво платно је само за цара! Однећу га у дворац.« Оде старица до царског дворца и све испод прозора шета. Спази је цар и упита: »Шта тражиш, старице?« »Ваше царско величанство«, одговори старица, »донела сам необичну робу. Ником другом осим тебе нећу ни да је покажем.« Цар заповеди да пусте старицу к њему па кад виде платно, изненади се. »Шта тражиш за њега?« упита цар. »Њему нема цене, царе господаре! Донела сем ти га на дар.« Цар се захвали, дарива старицу и отпусти је. Скројише цару кошуље од тог платна; искројили, али нигде да нађу шваљу која би могла да их сашије. Дуго су тражили; напослетку цар позове старицу и каже:»Кад си умела да испредеш и изаткаш такво платно, мораш сад и кошуље од њега да сашијеш.« »Нисам га ја, господару, ни прела ни ткала, то је урадила девојка, моја усвојеница.« »Па нека их она и сашије!«
Врати се старица кући и све исприча Василиси. »Знала сам«, рече Василиса, »да ме тај посао неће мимоићи.« Затвори се у своју собицу, узе да ради; шила је не дижући главе и туце кошуља било је зачас готово. Старица однесе цару кошуље, а Василиса се уми, очешља, обуче и седе под прозор. Седи и чека шта ће бити. Види: у двориште улази царев слуга, уђе у собу и рече: »Цар господар хоће да види мајсторицу која му је кошуље сашила и да је из својих царских руку награди.« Оде Василиса и јави се пред светлога цара. А кад цар угледа Василису Прекрасну, намах се тако у њу загледа да главу изгуби. »Не«, рече, »лепотице моја! Нећу се растати од тебе, но ћеш ти бити моја жена.« Ту узме цар Василису за беле руке, посади је покрај себе и одмах свадбу прославише. Ускоро се врати и отац Василисин, обрадује се њеној срећној судбини и остане да живи код кћери. И старицу Василиса узме код себе, а лутку је до краја свог живота увек у џепу носила.

Морски цар и Василиса Премудра - Руска бајка

 Били цар и царица. Волео је цар да иде у лов и лови дивљач. Пошао једном цар у лов и угледа: на храсту седи млади орао. Хтеде да га устрели, али орао га замоли:
- Не пуцај у мене, царе господаре! Боље узми ме к себи, доћи ће време да ти могу устребати.
Цар се мисли, размисли па рече:
- Од какве користи ми ти можеш бити? - и опет нанишани да пуца. Орао му и други пут каже:
- Не пуцај у мене, царе господаре! Боље узми ме к себи, доћи ће време да ти могу устребати.
Цар је мислио, мислио, па како никако није могао да смисли од какве би му користи могао бити орао, реши да га убије. Орао и трећи пут проговори:
- Не пуцај у мене, царе господаре! Боље узми ме к себи и храни три године; доћи ће време да ти могу устребати.
Цар се смилује, узме орла к себи и хранио га је годину, и две. Орао је тако много јео да је сву стоку појео; цару више није остало ни овце, ни краве. Орао му вели:
- Пусти ме на слободу!
Цар га пусти на слободу; орао испроба своја крила, али виде да још не може да лети, па замоли:
- Чуј ме, царе господаре. Хранио си ме две године, ако хоћеш храни ме још једну годину; макар морао зајмити, али ме прехрани: нећеш на штети бити!
Цар тако и учини. Свуда је зајмио стоку и читаве године хранио орла, а онда га је пустио на слободу. Орао се подигне високо, високо; летео је, летео па се спустио на земљу и рекао:
- А сад, царе господаре, седни на мене, полетећемо заједно.
Цар седне на птицу и тако они полете. Не прође дуго и долете до краја сињега мора. Ту орао збаци са себе цара, он паде у море и умочи се до колена; само што орао није пустио цара да потоне, подухвати га крилом и запита:
- Шта је, царе господаре? Јеси ли се уплашио?
- Уплашио сам се - вели цар - мислио сам да ћу се утопити!
Опет су летели, летели док нису долетели до другога мора. Орао збаци са себе цара посред мора и цар се умочи до појаса. Онда га орао подухвати крилом и упита:
- Шта је, царе господаре? Јеси ли се уплашио?
- Јесам - одговори цар - али сам се надао да ћеш ме извући. 
Опет су тако летели, летели и долетели до трећега мора. Пусти орао цара у велику дубину, упадне цар у воду до врата, али га орао и трећи пут подухвати крилом и пита:
- Шта је, царе господаре? Јеси ли се уплашио?
- Јесам - одговори цар - али сам се надао да ћеш ме извући.
- Е, сад си, царе господаре, осетио на својој кожи самртни страх! То ти ја враћам мило за драго: сећаш ли се кад сам био на храсту, а ти хтеде да ме устрелиш; трипут си се машио пушке да ме убијеш, а ја сам те молио и све се надао да ме нећеш убити, да ћеш се смиловати, да ћеш ме к себи узети!После тога одлетели су иза тридесет земаља. Дуго, дуго су летели и онда орао рече:

- Погледај, царе господаре, шта је над нама, а шта је под нама? Цар погледа.
- Над нама је - вели - небо, а под нама земља.
- А погледај још, шта је с десне стране, а шта с леве?
- С десне стране је широко поље, а с леве се кућа види.
- Одлетећемо тамо - рече орао - тамо живи моја најмлађа сестра. Слетели су право у двориште. Сестра је изишла у сусрет, дочекала свога брата, посадила га за храстову трпезу, а цара није хтела ни да погледа - оставила га у дворишту, пустила брзе псе и напујдала их на њега. Орао се силно наљути, скочи иза стола, подухвати цара и полете с њим даље. Летели су, летели па орао рече цару:
- Погледај шта је иза нас? Цар се осврне и погледа:
- Иза нас се црвени кућа. А орао ће на то:
- То гори кућа моје најмлађе сестре зато што те није дочекала, већ је брзе псе на тебе напујдала.
Летели су, летели па орао поново запита:
- Погледај, царе господаре, шта је над нама, а шта је под нама?
- Над нама је небо, а под нама земља.
- А погледај још шта је с десне, а шта с леве стране?
- А с десне стране је широко поље, а с леве се кућа види.
- Тамо живи моја средња сестра, одлетећемо јој у госте.
Слетели су у широко двориште. Средња сестра дочека свога брата, посади га за храстову трпезу, а цар остане у дворишту. Пусти она брзе псе и напујда их на њега. Орао се расрди, устане од стола, зграби цара и одлети с њим још даље. Летели су, летели па орао рече:
- Царе господаре! Погледај шта је иза нас? Цар се окрене:
- Иза нас се црвени кућа.
- То гори кућа моје средње сестре! - рече орао. - А сад ћемо полетети тамо где живе моја мајка и најстарија сестра.
Кад су долетели тамо, мајка и најстарија сестра им се бог зна како обрадују, а цара срдачно и с поштовањем дочекају.
- Е па, царе господаре - рече орао - предахни и одмори се код нас, а после ћу ти брод дати и платити за све што сам код тебе појео па иди збогом кући.
Дадне он цару брод и два ковчега: један црвени, а други зелени и каже:
- Пази добро, не отварај ковчеге, док кући не дођеш; црвени ковчег отвори у задњем дворишту, а зелени ковчег у предњем дворишту.
Цар узме ковчеге, опрости се са орлом и отплови по сињем мору. Допловио је до некаквога острва и тамо зауставо брод. Кад је изашао на обалу, сети се ковчега па стане мислити шта би то могло бити у њима и зашто ли му је орао забранио да их отвара. Мислио је, мислио, није издржао, хтео је пошто-пото да сазна шта је у њима - узме црвени ковчег, стави га на земљу и отвори, кад отуда је толико разних животиња изашло да их очима ниси могао сагледати - једва су све стале на острво. Кад то виде цар, растужи се, поче плакати и јадиковати:
- Шта сад да радим? Како да опет скупим толике животиње у овако мали ковчег?
Одједном угледа - из воде изађе човек, приђе му и упита:
- Што ти, царе господаре, тако горко плачеш?
- Како да не плачем? - одговори цар. - Како да скупим оволике животиње у овако мали ковчег?
- Помоћи ћу ти у твојој невољи, скупићу ти све животиње под једним условом: да ми даш оно што не знаш да имаш код куће.
Цар се замисли:
- Шта бих то могао имати, а да не знам? Чини ми се све знам. Размисли и пристане.
- Скупи - вели - даћу ти оно што не знам да имам код куће.
Онај човек му скупи у ковчег све животиње, цар се укрца на брод и крене својим путем. Кад је дошао кући, ту сазна да му се родио син царевић. Стане га љубити и миловати и горке сузе проливати.
- Царе господаре - пита га царица - реци ми зашто горке сузе рониш?
- Од радости - одговори јој; уплашио се да јој каже истину да мора дати царевића. Изађе он после у задње двориште, отвори црвени ковчег - из њега изађу бикови и краве, овце и овнови, накупило се тушта и тма свакакве стоке да су све штале и обори били дупке пуни. Изађе у предње двориште, отвори зелени ковчег - пред њим се појави велики и прекрасан врт - каквог све дрвећа у њему није било! Цар се тако обрадова да и заборави да мора да преда сина.
Отада је прошло много година. Једном се цару прохтело да прошета, па пође на реку, кад тамо - из воде се појави онај исти човек и каже:
- Нешто си, царе господаре, постао забораван! Сети се шта си ми дужан!
Врати се цар кући тужан и претужан и исприча царици и царевићу истину. Туговали су и плакали сви заједно па су онда одлучили да им нема друге, већ да дају царевића. Одвезу га на морску обалу и оставе самога. Царевић погледа унаоколо, угледа стазицу и пође њоме: ваљда ће га негде довести. Ишао је ишао и обрео се у густој шуми; у шуми беше кућица, а у кућици живи баба-Јага.
„Свратићу", помисли царевић и уђе у кућу.
- Здраво, царевићу! - проговори баба-Јага. - Ил' од нечег бежиш или нешто тражиш?
- Ех, бако! Најпре ме напој, нахрани, па онда питај.
Она га напоји, нахрани, па јој царевић све потанко исприча куда и зашто иде. Баба-Јага му рече:
- Пођи, дете моје, на море; тамо ће долетети дванаест чапљи и претворити се у дванаест девојака. Кад крену да се купају, ти се полако прикради и узми најстаријој девојци кошуљу. С њом ћеш се спријатељити па онда крени морскоме цару. Уз пут ћеш срести Преједала и Испијала и још Мраза Стезала, све их поведи са собом - ваљаће ти у неприлици.
Царевић се опрости са Јагом, пође на уговорено место поред мора и сакрије иза жбуна. Уто долети дванаест чапљи, ударе о црну земљу, претворе се у лепе девојке и пођу да се купају. Царевић украде најстаријој кошуљу и седне иза жбуна - не трепће. Девојке се окупале и изашле на обалу, њих једанаест узму своје кошуље, претворе се у птице и одлете кући. Остане само најстарија, Василиса Премудра и стане молити доброга јунака.
- Врати ми - вели - моју кошуљу; кад дођеш код мога оца, воденога цара, ја ћу ти се наћи и помоћи.
Царевић јој врати кошуљу, она се одмах претвори у чапљу и одлети за својим другарицама. Царевић настави пут и сретне три богатира: Преједала, Испијала и Мраза Стезала. Поведе их са собом и пође воденом цару.
Угледа га водени цар и вели му:
- Здраво, пријане! Што те тако дуго није било? Уморио сам се чекајући те. Одмах се лати посла; ево ти првога задатка: изгради за једну ноћ велики кристални мост, да до ујутру буде готов! Ако га не саградиш — оде ти глава!
Врати се царевић од воденога цара, а све сузе рони. Василиса Премудра отвори прозор од своје собе, угледа га и упита:
- Зашто, царевићу, сузе рониш?
- Ах, Василиса Премудра! Како да не плачем? Твој отац ми је заповедио да за једну једину ноћ саградим кристални мост, а ја, печалан, не умем ни секиру у рукама да држим.
- Ништа не брини! Лези да спаваш; јутро је мудрије од вечери. Наместила му је да легне, па изашла на доксат и викнула, звизнула јуначким покликом; са свих страна се скупе тесари и радници: једни земљу равнају, други цигле довлаче и за трен ока направе кристални мост, украсе га разним шарама и разиђу се кућама. Ујутру рано буди Василиса Премудра царевића:
- Устани, царевићу! Мост је готов, сад ће отац доћи да га види. Царевић устане, узме метлу, пође на мост и стане га мести и чистити.
Похвали га водени цар.
- Хвала ти - вели - извршио си овај задатак, изврши и други. Ево шта треба да урадиш: засади до сутра зелени врт - да буде велики и разгранат, а да у врту певају птице певачице, на дрвећу да цвета цвеће и да висе зреле јабуке и крушке. Врати се царевић од воденога цара, а све сузе рони. Василиса Премудра отвори прозор и упита га:
- Што плачеш, царевићу?
- Како да не плачем? Твој отац ми је наредио да за једну једину ноћ врт засадим.
- Ништа не брини! Лези да спаваш; јутро је мудрије од вечери. Наместила му је да легне па је изашла на доксат и викнула, звизнула јуначким покликом; са свих страна се скупе вртлари и повртари и засаде зелени врт, у врту птице певачице певају, на дрвећу цветови цветају, а свуда висе зреле јабуке и крушке. Ујутру рано буди Василиса Премудра царевића:
- Устај, царевићу! Врт је готов, отац долази да га види.
Царевић брзо узме метлу па право у врт - понеку стазу омете, понеку грану подигне. Похвали га водени цар:
- Хвала ти, царевићу! Поштено си ми служио, а сад изабери себи невесту између мојих дванаест кћери. Све су оне налик једна на другу као јаје јајету — лице им је исто, коса им је иста, хаљине су им исте. Трипут можеш да погађаш а ако сваки пут погодиш једну те исту - она ће постати твоја жена, а ако не погодиш - наредићу да те убију.
Сазна за то Василила Премудра па улучи прилику да рекне царевићу:
- Први пут ћу марамом махнути, други пут ћу хаљину поправити, а трећи пут ће ми изнад главе мува летети.
И тако је царевић сва три пута погодио Василису Премудру. Венчали су их и приредили велику гозбу. Водени цар је наспремао свакојаких јела - стотину их људи не би појело! Нареди зету да све мора бити поједено, ако ишта остане - биће зло.
- Оче - замоли царевића - са мном је један старчић, дозволи му да једе с нама.
- Нека дође!
Ту се одмах створи Преједало. Све је појео - и још му је мало било. Водени цар је спремио и свакојакога пића четрдесет буради и нареди зету да све буде до последње капи попијено.
- Оче! - замоли опет царевић - са мном је и други старчић, дозволи му да попије у твоје здравље.
- Нека дође!
Појави се Испијало, одједном искапи свих четрдесет буради - и још затражи да му дају.
Види водени цар да ништа не може да учини па нареди да добро угреју за младенце гвоздену бању. Угреју гвоздену бању, двадесет хвати дрва су наложили, пећ се зацрвенела а зидови усијали да се на пет врста није могло прићи.
- Оче - вели царевић - дозволи најпре нашем старчићу да се напари, да бању проба.
- Нека се напари!
Уђе у бању Мраз Стезало - дуну у један угао, дуну у други, а већ леденице висе. Иза њега у бању уђу младенци, умију се, напаре и кући врате.
- Хајдемо да побегнемо од оца, воденога цара - вели царевићу Василиса Премудра - он је на тебе толико срдит, да се бојим да ти какво зло не нанесе!
- Хајдемо - каже царевић.
Одмах оседлаше коње и одјурише у широко поље. Ишли су, ишли, тако, доста дуго.

- Сиђи, царевићу, с коња и прислони уво уз црну земљу - вели Василиса Премудра - да се не чује за нама потера?
Царевић прислони уво уз црну земљу - ништа се не чује! Василиса Премудра сјаше са доброга коња, прилегне на црну земљу и вели:
- Ах, царевићу! Чујем силну за нама потеру.
Она претвори коње у бунар, себе у котлић, а царевића у старца. Наиђе потера:
- Еј, старче! Да ниси видео доброга јунака с лепом девојком?
- Јесам, рођени! Али то је било давно, они су овуда прошли још кад сам ја млад био.
Потера се врати воденом цару.
- Нема им - веле - ни трага ни гласа, видели смо само једнога старца покрај бунара, а по води плива котлић.
- Зашто их нисте узели? - повиче водени цар и одмах све гониче преда страшној смрти, а за царевићем и Василисом Премудром пошаље другу потеру. А они су за то време били већ далеко одмакли.
Зачује Василиса Премудра нову потеру, претвори царевића у старога жреца, а себе у оронули храм - зидови само што му се не сруше, сав у маховину зарастао. Наиђе потера:
- Еј, старче! Да ниси видео доброга јунака са лепом девојком?
- Јесам, рођени! Само то је било тако давно; они су овуда прошли кад сам ја млад био и ову цркву градио.
И друга потера се врати воденоме цару:
- Нема их, ваше царско величанство, ни трага ни гласа, видели смо само старога жреца и оронули храм.
- А што их нисте узели? - још јаче викне водени цар, преда гониче страшној смрти и сам крене за царевићем и Василисом Премудром.
Овога пута Василиса Премудра претвори коње у реку од меда и обале од кисеља, царевића у патка, а себе у сиву патку. Водени цар навали на кисељ и медовину - јео је, јео и пио, пио док није пукао! Ту је и душу испустио.
Царевић са Василисом Премудром настави да иде даље. Кад су се приближили кући оца и мајке царевића, Василиса Премудра рече:
- Иди ти, царевићу, напред, јави се оцу и мајци, а ја ћу те овде причекати. Само упамти добро ове моје речи: са сваким се целуј, једино немој са сестрицом. Ако тако не учиниш, заборавићеш ме.
Царевић дође кући, стане се са свима здравити, пољуби и сестрицу, и само што је пољубио, одмах је своју жену заборавио, као да му никад у мислима није ни била.
Три дана га је чекала Василиса Премудра, а четвртога дана прерушила се у просјакињу, пошла у престони град и сместила се код једне старице. А царевић се спремао да се ожени богатом принцезом и било је објављено по читавоме царству: колико год да има народа сви нека изађу да честитају младожењи и невести и донесу на дар по пшенични пирог. Тако је и старица код које се била сместила Василиса Премудра узела да сеје брашно и спрема пирог.
- За кога, бако, спремаш пирог? - пита Василиса Премудра.
- Како за кога? Зар ти не знаш? Па, наш цар жени сина богатом принцезом; треба у дворац ићи, младенце даривати.
- Дај да ја испечем и у дворац однесем; можда ће ми цар нешто уделити.
- Ево ти, пеци!

Василиса Премудра узме лепо брашно, замеси тесто, зачини га сиром, унутра стави голуба и голубицу и направи пирог.
Пред сам ручак пођу старица и Василиса Премудра у дворац, а тамо гозба каква се не памти. Ставе на сто пирог Василисе Премудре па кад га разрезаше попола, из њега излете голуб и голубица. Голубица узме комад сира, а голуб јој вели:
- Голубице, дај и мени сира!
- Не дам - одговори голубица - јер ћеш и ти мене заборавити, као што је царевић заборавио своју Василису Премудру.
Ту се царевић сети своје жене, скочи иза стола, узе је за беле руке и посади покрај себе. Отада су живели заједно у сваком добру и срећи.

Иван Зора – Кавкаска бајка

Било је, а можда и ништа није ни било – живео је у једном граду ковач без деце, а много је желео да их има. Пође једном жена тог ковача по воду. Тек што је напунила врч до врха, види она – носи река три јабуке. Њој се допадоше јабуке, пружи руке за њима, дохвати их и донесе кући. Једну даде мужу, другу поједе сама, трећу подели с мужем на равне делове. Ковачева жена после тога доби дете. Чим се роди, оно викну:

- Спремајте се да ми што пре дате име, иначе ћу одлетети и нећете ме стићи!

Дечаку дадоше име Иван Вечерњи. Тек што га је мати мало подојила, он као ветар полете на небо. Само што је нудиља дошла, зачу се крик:

- Не пуштајте је, одмах ћу доћи на свет и одлетети...

И заиста о поноћи се роди још један син. Дадоше му име Иван Поноћни- Подоји га мати, па и он одлете у небо. Пред јутро, у зору, роди се трећи син, назваше га Иван Зора. Подоји га мати, па и он одлете.

Живела су тако сва три брата на небу и летела међу звездама и облацима. Само једном дневно долећу мајци по млеко: Иван Вечерњи – увече, Иван Поноћни – о поноћи, а Иван Зора – у зору, пред јутро. Долете, мајка их подоји, и одлете. И ниједном се нису срели. Прође време, браћа поодрастоше, млеко им више није потребно, све ређе и ређе се појављују у кући. Долете тако једном недељно, узму хлеб и одлете. А у том граду живео један цар. Цар је имао три кћери лепотице. Те лепотице ни дању ни ноћу нису излазиле из куће, да их сунце или ветар не би опалили. Тако су и живеле невиђено од сунца. Једном ће отац рећи лепотицама:

            - Кћери моје, што стално код куће седите, устаните, прошетајте, погледајте свет, сунце.

            Послушаше кћери, изађоше. Чим изађоше, одједном се у ведро подне скупише облаци, загрме гром, севну муња. Цело небо потамне, долете огроман страшан див, дограби све три лепотице, стави их себи на плећа и нестаде међу облацима. Сви се узнемирише. Цар се растужи, онерасположи – нема му ниоткуда помоћи. Цар разасла гласнике  на све стране да објаве несрећу и да свугде траже лепотице. Али ни трага им нико не нађе. Одједном се појави некаква старица – баба ковачеве жене – и рече цару:

            -Постоји у овоме граду ковач, има три сина. Сва тројица живе на небу, лете у облацима као птице. И небо и земља – све им је као на длану. Ако ико буде могао да пронађе твоје кћери, то су само они.

            Приреди цар одмах велику гозбу и посла људе ковачевој жени да позову њене синове у госте. Она обећа:

            - Чим долете, задржаћу их и послати цару.

            Долете пред вече Иван Вечерњи. Обрадова се мајка, нахрани га, напоји и рече му:

            - Остани, сине, ноћас код куће, сутра је гозба код нашег цара, он те је позвао у госте.

            Остаде Иван Вечерњи. Мајка му простре за спавање. Око поноћи долете Иван Поноћни; и њега прими мајка, нахрани га, напоји и замоли да остане преко ноћи.

- Сутра је код нашег цара гозба. Позива те у госте – рече му.

Пристаде и средњи син те остаде. Види он – спава неко у кући па упита:

- А ко то тамо спава?

– То је твој старији брат, обојица сте се родили исте ноћи. И он је за сутра позван к цару – одговори мајка.

            Заспа и Иван Поноћни.. У зору долете Иван Зора. Мајка и њега нахрани и стави га да спава поред браће. Дође јутро. Иван Вечерњи се наспавао од увече, Иван Поноћни још у дубоком сну, а Иван Зора тек почиње да дрема. Пробуди се најстарији брат и наљути се.

            - Ко се то и с каквим правом извалио овде да спава, не питајући ме?

            Одлучи да обојицу убије, али нема ни лука ни стреле, нити мача. Спази у углу мач Ивана Зоре, ухвати га, али с места не може да га помакне. Виде то мајка па се препаде:

            - За шта ће ти, сине, тај мач? Какве си непријатеље овде нашао?

            - А кога си ти у кућу пустила? – упита син.

            - То су твоја браћа – вели мајка – исте сте се ноћи родили, сви живите на небу. И они су, као и ти, јуче долетели, и њих сам, као и тебе, замолила да преноће.

            Кад се браћа пробудише, загрлише се и изљубише. Затим сви заједно одоше цару. Цар их дочека с великим почастима, погости их, а затим упита најстаријег брата:

Иване Вечерњи, ти летиш по небу, све видиш, знаш ли где су моје кћери?

Иван Вечерњи не знаде, није видео. Цар упита Ивана Поноћног, али ни он ништа није видео. Дође ред на најмлађег брата. Иван Зора устаде, поклони се цару и рече:

- Срећни царе! Лежао сам једном на врху високе планине и посматрао облаке на небу. Одједном чујем шум. Гледам - лети див, носи девојке, а оне вичу и плачу. Дохватим лук, али га пустих. Поплашио сам се - ако погодим дива, убићу га, он ће пасти, разбиће се с њим и девојке, погинуће. И тако див одлете с девојкама. Више их нисам ни видео нити сам ишта чуо о њима.

Цар се обрадова што је наишао на траг својих кћери и рече:

- Подите и тражите моје кћери; ако их нађете - даћу вам их за жене. Најмлађа је таква лепотица да ће и сунце позавидети њеној лепоти, она ће бити твоја жена! - рече цар Ивану Зори.

Иван Зора је знао где тај див може боравити и упути се тамо заједно са браћом. Ко зна колико су ишли, док не дођоше до једне планине. Планина висока, стеновита, не можеш је обухватити погледом, пружила се између два мора, а у подножју планине шатор. У шатору спава човек од гвожђа - див, глава му као стена. Иван Зора посла браћу диву:

- Идите, пробудите га.

Уђоше они у шатор, будише дива, будише, па изађоше и веле:

- Не, не можемо га пробудити. Уђе Иван Зора, приђе диву и тресну га по глави својим луком. Човек-Гвожде се пробуди, препаде се и замоли Ивана Зору:

- Хајде да се побратимимо, ако ти устребам - помоци ћу ти.

Иван Зора му рече:
- Па помози нам - дигни нас на ову стену.

Човек-Гвожде ће на то:

- Ти си ковачев син. Искуј ланац, бацићемо га на врх и попећемо се.

Иван Зора донесе чекић, али нема наковња. Тада Гвоздени Човек предложи:

- Ево вам моја глава! - и подметну главу уместо наковња.

Иван Зора искова огроман јак ланац. Причврсти на ланац карике и искити га кукама. Иван Зора рече браћи:

- Хајде, замахните, пребаците ланац.

Иван Вечерњи и Иван Поноћни приђоше, ухватише ланац - и ни с места га не помакоше.

- Хајде сад ти, Гвоздени Човече - вели Иван Зора. Гвоздени Човек узе ланац, замахну    њиме: ланац полете, али не досегну врха.

- Таква ли је твоја снага? - упита Иван Зора.

- Да, таква је моја снага! - реце Гвоздени Човек.

Тада Иван Зора ухвати ланац, замахну њиме, он полете и паде право на врх. Сва четворица повукоше ланац, он се закачи кукама за стену - можеш ићи по њему као по степеницама. Иван Зора посла браћу. Али ови не могоше да се попну, од страха умало да попадају у провалију. Пође Гвоздени Човек. Још мало па би стигао на врх, али погледа доле, у глави му се заврте,заљуља се и једва се жив спусти.Тада Иван Зора пође и рече:

- Пази, Гвоздени Човече, остављам ти своју браћу, ако им се нешто деси, знај, главом ћеш ми платити.

Иван Зора се попе на врх стене и пође дивовим путем. Ишао је, ишао и види - стоји бронзана кућа. Уђе Иван Зора у кућу - кад тамо седи лепотица-девојка. Распита се за све и сазнаде да је то најстарија царева кћи. Она рече:

- Боље би било да ниси овамо долазио, сад ће доћи седмоглави див и убиће те.

- То је већ моја брига! - вели јој Иван Зора.
- Онда сам ја жена, ти муж - реце она.- Не, ти си снаха, ја девер.

Иде увече седмоглави див кући. Дође до куће, а коњ под дивом се спотаче.

- Ех, проклетниче! - викну див на коња. - шта је, зар те Иван Зора у кући очекује? Чега се плашиш?

Стиже, а Иван Зора седи у хладу и очекује га. Див повика:

- Иване Зоро, реци ми јеси ли ми пријатељ или непријатељ?

- Какав сам ти ја пријатељ - одврати Иван Зора - дочекуј непријатеља!

Скочи див с коња и викну:

- Хајде, дуни тамо у земљу.

- Дувај сам, шта се то мене тиче!

Дуну див у земљу, ова се претвори у бакар. Ухватише се укоштац. Дограби Иван Зора дива и саби га до појаса у бакар. Исука свој мач, једним замахом одруби му три главе. Разбесне се див, ухвати Ивана Зору и саби га до бедара у бакар.Оте се Иван Зора, ухвати дива, одруби му остале четири главе, затим пође лепотици, узе од ње прстен за брата и пође да тражи деветоглавог дива, код којег је чамила друга сестра лепотица. Ишао тако Иван Зора, ишао и стигао до сребрне куће. Ту нађе средњу сестру. Девојка га моли:

- Иди, убиће те

Не, не слуша Иван Зора. Легао у хлад и чека дива. Иде деветоглави див, а коњ му се спотаче поред куће.

- Ату, проклети, зар те Иван Зора код куће чека? - виче див.

Дође - и, заиста, у хладовини лежи Иван Зора, чека га.

- Говори, Зоро, јеси ли ми пријатељ или непријатељ? - пита га див.

- Какав сам ти ја пријатељ - вели Зора - дочекуј непријатеља.

Уби Иван Зора и деветоглавог дива, узе од средње сестре прстен, па пође да тражи дванаестоглавог дива. Стиже и види - све наоколо је златно. Уђе у златну кућу - стоји девојка невиђене лепоте. Приђе Иван Зора, загрли своју невесту и пође је љубити. И лепотица заволе Ивана Зору. Иван Зора јој рече:

- Морам убити дива!

Она заплака:

- Немој, остави, нећеш га убити, погинућеш.

- Не брини, неће ме убити твој дванаестоглави див - реце Иван Зора, изађе, прилегне у хладовини и стаде да чека дива. Враћајући се кући, дивов коњ се спотаче.

- Ау, проклетниче! - викну он. - Да те не плаши Иван Зора? Ништа, ускоро ћеш видети како ће му крв потећи као река, а вране ће кљувати његов леш.

Дојаха и угледа Ивана Зору. Див повика:

- Кажи, Зоро, јеси ли ми пријатељ или непријатељ?

- Непријатељ - рече Иван Зора - какав сам ја теби пријатељ?!

            И ухватише се укоштац. Див скочи с коња, дуну у земљу, и сва земља постаде златна. Саби див Ивана Зору у то злато до појаса, а Иван Зора дива до рамена. Зора замахну мачем и откиде диву девет глава. Див се умори и запита Зору:

- Како се код вас боре?

- Код нас се мало боре, онда се одморе! - одговори Зора.

- Онда ћемо се одморити! - моли див. Зора помисли: "Ако га пустим да се одмори - искочиће, још ће ме убити", и, не чекајући, замахну, одруби диву и три преостале главе. Иван Зора узе лепотицу са собом и пође. Лепотица се осврну и рече:

- Погледај, Зоро, колико злата остављамо.

- Какво ми је па то дивово злато - вели Зора - то је само да се замажу очи. Иван Зора дуну, и све се злато претвори у прашину. Дођоше до сребрне куће, узеше средњу сестру, дуну и тамо Иван Зора, и тамо све постаде прашина. Узеше и најстарију, па пођоше ка стени.Поче Иван Зора да спушта сестре низ стене. Најпре спусти најстарију и викну најстаријем брату.

- Држи, твоја је!

Затим средњу - средњем брату. Хтеде да спусти и најмлађу, али она му рече:

- Издаће те тај Гвоздени Човек. Ти си ми и сунце и месец, ако погинеш, како ћу без тебе живети?

Зора је не послуша, него је натера да се ипак спусти. Тек што она сиђе, Гвоздени Човек дохвати гвоздени буздован, удари по ланцу и раскиде га надвоје. Остаде Иван Зора горе. Шта да ради? Спуштати се без ланца значи убити се. Пође он по тој стени даље. Лепотица му ипак довикне:

- Зоро, иди на крај стене, тамо изнад мора виси стеновит истурен део, налик на нос, удари ногом о ту избочину, она ће се срушити и тамо ћеш наћи коња. То је дивов коњ, он је дива збацио са себе, зато су га тамо и затворили, узми тог коња, он ће ти помоћи.

Иван Зора пође ка тој стени, удари ногом у избочину, нађе коња, гледа - а на коњским леђима с педља дебела прашина и прљавштина. Коњ проговори човечјим гласом:

- Пусти ме, Зоро, на три дана у Црну планину, јер сам слаб и не бих те могао подићи.

Иван Зора га пусти. Коњ се врати после три дана. Зора га заузда и скочи на њега. Коњ посрну и рече му:

- Пусти ме још један дан.

Зора му дозволи да се одмори још једну ноћ. Ујутру скочи на њега и пође. Коњ полете као стрела; два дана пре Гвозденог Човека долете у град. Коњ научи Зору:

- Стави на мене све своје оружје и пусти ме још три дана у Црну планину; себи остави само три моје длаке. Чим ме позовеш, одмах ћу долетети.

Зора све тако и учини, а сам се обуче у рите и пође да лута градом. Нађе једног ковача и рече му:

- Радићу ти, а ти ме само храни и ништа ми више не треба.
- Добро - пристаде ковач - иди, ударај чекићем.

Зора дохвати чекић једном руком, удари у наковањ и разнесе цели пањ. Ковач се зачуди његовој снази. Узеше и поставише два пута већи пањ и Зора поче да ради. Оно што ковач уради за пет дана, Зора уради за сат. Радује се ковач што је нашао таквог радника. Врати се најзад и Гвоздени Човек са девојком и браћом Ивана Зоре. Одредише и дан венчања. Али најстарија сестра нема прстена, остао је код Ивана Зоре. Питаху све коваче ко такав прстен може да искује. Не, сви одбијају, нико не може. Стигоше и до газде Ивана Зоре. И он одби, а Иван Зора рече:

- Ја ћу направити такав прстен.

Ноћу ковач заспа, а Иван Зора куцну - куцну чекићем, извади из џепа прстен најстарије сестре и стави га на полицу. Ујутру уђе ковач Зори, виде да спава и гурну га ногом.

- Што си ме осрамотио пред царем?

Зора извади прстен и даде га ковачу. Послаше прстен. Оде и ковач на свадбу, а Зору је позвао, само овај одби, не пође. Када из цркве поче излазити најстарији брат - Иван Вечерњи са најстаријом сестром, изађе Иван Зора на трг,извади три коњске длаке и спали их. Одмах се појави његов коњ. Зора скочи на коња и рече:

- Лети горе, пашћу с неба на њега и научићу га памети.

Коњ узлете у небо, и кад муж и жена изађоше из цркве, Иван Зора налете на њих и из све снаге удари најстаријег брата. Пусти затим коња, пође у ковачницу и седе као да се ништа није десило. И други прстен направи Зора на исти начин. Познадоше девојке своје прстење, али ништа не говоре, боје се, ћуте, а најмлађа лепотица плаче, тугује:

- Он је жив, вратио се, што не долази, што ме не ослободи невоље?

И средњи брат доби исто тако од Зоре. Дође ред и на Гвозденог Човека. Зора позва свога коња, скочи на њега, узе у руке буздован и рече:

- Лети!

Коњ полете на небо. Изађе Гвоздени Човек, води Зорину невесту у цркву; тек што је закорачио у припрату, Иван Зора слете с неба, удари га буздованом по глави, а Гвоздени Човек пропаде у земљу. Иван Зора сјаха с коња, загрли своју невесту и пољуби је. Испричаше све цару. Иван Зора се ожени најмлађом сестром, а кад цар умре, наследи цело царство.

Помор тамо, овде пир, Трице тамо, овде брашно