14 септембар 2013

Ђевојка бржа од коња - Српска приповетка


Била је некака ђевојка која није рођена од оца и мајке, него је начиниле виле од снијега извађена из јаме бездање према сунцу Илијнскоме, вјетар је оживио, роса је подојила, а гора лишћем обукла и ливада цвијећем накитила и наресила. Она је била бјеља од снијега, руменија од ружице, сјајнија од сунца, да се таке на свијету рађало није нити ће се рађати. Она пусти глас по свијету да ће у тај и у тај дан на томе и на томе мјесту бити тркија, па који је младић на коњу претече да ће бити његова. Ово се у мало дана разгласи по свему свијету, те се просаца скупи хиљаде на коњма да не знаш који је од којега бољи. И сам царев син дође на тркију. Ђевојка стане на биљегу и сви просиоци нареде се на коњма а она између њих без коња, него на својијем ногама, па им онда рече: 
 -"Ја сам онамо поставила златну јабуку, који најприђе до ње дође и узме је, ја ћу бити његова, а ако ја прва к њој дођем и узмем је приђе вас, знадите да ћете ви сви мртви на оно мјесто остати, него пазите добро што чините." 
Коњаници сви се погледају и сваки се у себе уздаше да ће задобити ђевојку, па рекоше између себе: 
 -"Знамо одиста да неће она ни једноме од нас на ногама одбјећи, него неко од нас, а ко, тогај ће бог и срећа данас помоћи." 
Те тако кад ђевојка руком о руку пљасну, сви потекоше у један трен. Кад је било на по пута, богме ђевојка одвојила бјеше, јер пусти некака мала крила испод пазуха. У то укори један другога, те приошинуше и ободоше коње, и пристигоше ђевојку. Кад она виђе, извади једну длаку из главе, те баци и они исти час узрасте страшна гора да не знадоше просци ђе ће ви куда ће, но тамо амо те за њом, а она опет далеко им одвојила, а они ободи коње и опет је стигоше. А кад ђевојка виђе злу и гору, пусти једну сузу, док – букнуше страшне ријеке, те се за мало сви не потопише, за ђевојком нико више не пристајаше до самога царева сина, те он плиј на коњу те за њом, али пошто виђе да му је ђевојка одмакла, закле је три пута да стане и она стаде на ономе мјесту на којему се нађе; онда је он ухвати, те за се на коња врже, и преплива на сухо, па се упути једном планином дома, али кад дође у највисочију планину, обазре се, кад ли му ђевојке нема.

Јарац живодерац - Српска приповетка


Били старац и баба, па имали два сина и двије снахе. Они су били врло сиромашни и нијесу ништа имали до једнога јарца. Један дан пошље старац млађу снаху да води јарца у шуму, да му накреше да не би крепао од глади. Она по заповијести отиде с јарцем, али мало час, ето ти јарца кући, па се стане дрекењати око куће: "Мехехе!" Старац изиђе и запита га шта му је и шта је дошао кући." А он одговори: "Послао си снаху да ми креше да брстим, а она ми натакла гужву на губицу, па не могу." Онда старац пошље другу снаху; али јарац онако уради и код ње. Пошље старац сина млађега, али јарац онако уради и њему; пошље старијега, и старијему учини јарац онако. Сад пође бака, узме у рукавицу осјевина, и стане просипати за собом, вабећи јарца: "Јац, јацо, јац, јацо!" Јарац иђаше за бабом, докле тецијаше из њезине рукавице осјевина, а кад нестаде, он се онда врати кући по своме обичају и стане га дрека око куће: "Мехехе!" Опет га старац запита, што му је, а он одговори: "Послао си бабурину да ми креше да брстим, а она ми натакла гужву на губицу, па не могу."
Старац мислећи да је истина, што јарац говори, пође сам с њиме; а јарац исто онако уради и њему. Тада се старац разљути, и како дође кући, одмах јарца закоље, одере га, осоли, натакне на ражањ и припече га к ватри, а мој ти јарац скочи с ражња, па бјежи! бјежи! те у лисичију јаму, а лисице не бјеше код куће. Кад лисица дође, чује да има неко у њезиној кући, и не смједне уљећи унутра, него пође до своје куће невесела и жалосна. Идући тако ето ти пред њу зеца, па је запита, шта тражи туда тако невесела. А она му каже да се неко увукао у њезину кућу, пак сад не смије унутра. Онда зец рече: "Хајдемо нас двоје, да видимо, ко би то био." И тако пођу. Кад дођу пред јаму, повиче зец: "Ко је у тетиној јами?" А јарац изнутра одговори: "Ја сам јарац живодерац, жив клан не доклан, жив сољен не досољен, жив печен не допечен! зуби су ми као колац, прегришћу те као конац." Кад то чују зец и лисица, поплаше се па побјегну без обзира. Бјежећи тако наиђу на вука, међеда и лава, па их ови запитају, шта им је, што бјеже. Кад лисица и зец виде овако друштво, они се зауставе па им приповједе, шта је и како је. Онда се дигну сви заједно, еда би како увели тету у њезину кућу; али им залуд бјеше мука, јер им јарац свакоме одговори као и зецу. Ходајући тако невесели по пољу и бринући се тетом, сретну јежа, и он их запита, шта раде у друштву толики, а они му кажу све шта је и како је. Онда рече јеж: "Хајде да и ја срећу покушам, да видим ко је то." Кад дођу пред јаму, повиче јеж: "Ко је то у тетиној кући?" Јарац одговори: "Ја сам јарац живодерац, жив клан, не доклан, жив сољен недосољен, жив печен не допечен! зуби су ми као колац, прегришћу те као конац." На то му јеж рече: "Ја сам јеж, свему селу кнез, савићу се у трубицу, убошћу те у гузицу" А мој ти јарац бјежи!

23 август 2013

Кирило Кожемјака - Украјинска бајка

Био једном, у стара времена, у Кијеву неки кнез витез, а крај Кијева живљаше Змај и сваке године му слаху данак: младог момка или девојку. Дође ред и на кнежеву кћер. Шта да се ради – кад су грађани давали, мора и он да да! Посла кнез своју кћер Змају. А она беше тако лепа да се ни описати не може. И Змај је јако заволе. Поче она да му ласка и угађа, па га једном запита:
– Постоји ли на свету такав човек који би тебе могао да победи?
– Постоји – рече Змај – један такав у Кијеву, живи изнад Дњепра. Кад он заложи пећ у својој кућици, дим се диже до самог неба; а кад сиђе на Дњепар да кваси коже (јер он је кожар), не носи једну кожу, него одмах по дванаест. Па кад се коже у Дњепру наквасе, ја се закачим за њих да видим хоће ли их извући или неће. А њему свеједно: извуче и мене заједно с

кожама. Само се, ето, њега бојим.
Запамтила то кнегињица, па мисли: како би могла да пошаље поруку кући, докопа се слободе и врати оцу? Крај себе не имађаше никог до једног голуба. Отхранила га је још у оно срећно време кад је живела у Кијеву. Мислила је, мислила, а онда узе и написа оцу: "Тако и тако", пише. "Живи код вас оче, у Кијеву, један човек по имену Кирило, а зову га Кожемјака. Замолите га преко старих људи да подели мегдан са Змајем и мене, јадницу, ослободи из ропства! Молите га, оче, и речима и поклонима, и пазите да се не увреди због неке речи случајно речене." Написа она то, па привеза голубу под крило и пусти га онда кроз прозор. Подиже се голуб небу под облаке и долете до кнежевог конака. Баш у то време двориштем трчаху кнежева деца и угледаше голуба.
– Татице, татице – повикаше – долетео је сестрин голуб!
Обрадовао се кнез у почетку, а онда помисли, помисли и ражалости се:
"Сигурно ми је, проклетник, убио дете."
Дозва к себи голуба, и гле! – у голуба под крилом писамце. Узе кнез писмо, прочита шта му кћер пише, па одмах позва к себи све начелнике.
– Има ли овде неки човек по имену Кирило Кожемјака?

– Има, кнеже. Живи изнад Дњепра.
– Како да му се приђе, а да се не увреди и да пристане на оно што хоћу да
га молим?
Посаветоваше се они и послаше Кирилу најстарије људе у граду. Дођоше ови до његове куће, отворише полако и са страхом врата, па уплашено застадоше. Виде – седи Кожемјака на земљи, окренут њима леђима, и гњечи рукама дванаест кожа, само му се клати седа брада. У том часу један од изасланика кину: "А-апћиха!"
Трже се Кожемјака, а коже само: прас! прас! – све попуцаше. Окрете се он, а изасланици му се клањају до појаса:
– Тако и тако је, послао нас кнез теби с молбицом.
А он, нити их гледа, нити слуша: разљутио се што је због њих поцепао дванаест кожа. Они га опет моле, преклињу (на колена су пали). Зло је – не слуша их!
Молише га, молише, па одоше без ичега, оборених глава.
Шта да се ради? Очајан је кнез, жалосни и сви начелници. А да пробамо са млађима? Послаше Кожемјаки млађе људе – ни они ништа не учинише, толико се Кирило наљутио због оних кожа. А кнез онда поразмисли, па посла Кожемјаки малу децу. Кад деца дођоше, па кад почеше да га моле, кад падоше на колена и заплакаше, не издржа Кожемјака, расплака се и он с њима па рече:
– Е, за вас ћу то учинити!
И оде кнезу.
– Дајте ми – рече – дванаест буради катрана и дванаест товара конопље!
Обмота се он конопљом, намаза добро катраном, узе једну топузину у којој беше добрих десет пуди, па пође Змају.
Пита га Змај:
– Шта је, Кирило, јеси ли дошао да се бијемо или да се миримо?
– Та где да се миримо?! Дођох да се бијем с тобом, створе погани!
И почеше они да се бију, задрхта земља. Кад год се Змај залети, ухвати Кирила зубима и откине комад катрана; кад год се залети и ухвати га – ишчупа прамен конопље. А кад га Кожемјака удари својом топузином, у земљу га сатерује. Гори Змај као ватра, тако му је врућина; и док стрчи до Дњепра да се напије, и скочи у воду да се мало охлади, Кожемјака се већ новом конопљом обмотао и катраном опет намазао. Искаче из воде проклети створе, залеће се у сусрет Кожемјаки, а овај га дочека топузином и трас! Кад год се залети Змај, Кирило га удара топузом: трас! трас! тако да само одјекује. Туку се, туку, подигла се прашина, варнице само искачу.
Таква лупа и треска се подигла као у ковачници у пролеће када је свакоме потребан раоник за орање; тада ту и ковач кује, и његови помоћници кују, а ковачки мех шишти без престанка, варнице лете и пуцкају и из пећи и из гвожђа, а ковачница се сва тресе, чује се лупа до на крај села – ето такву лупу и буку подиже Кирило ударајући Змаја гвозденом топузином по глави. Као из ковачке пећи, букти плави пламен из Змајеве чељусти, из очију, из ушију. Загрејао Кирило Змаја боље него ковач раоник у својој пећи – тако фркће, тако дашће, проклетник, да под њим и сама земља јечи. А људи у звона звоне, на брдима народ стоји као укопан, стиснутих песница: чекају да виде шта ће бити! Кад одједном, Змај – ба-а-ах! – и земља се затресе! Народ само пљесну рукама: "Хвала ти!"
А Кирило, убивши Змаја, ослободи кнегињицу и врати је кнезу. Кнез просто није знао како да му захвали, како да га награди.
Од то доба се крај у коме је Кирило живео зове Кожемјаке.


*Кожемјака – кожар

14 август 2013

Чаробна виолина - Украјинска бајка


Живео један млинар-чаробњак и имао помагача. Радио је тај помагач код њега три године, па једном рече млинару:
– Дајте ми, мајсторе, нешто пара за пут, хоћу да идем кући.
А мајстор му рече:
– Пара немам, ал' ћу ти дати виолину, па кад засвираш на њој, свакаква ћеш чуда видети.
Узе момак виолину и пође. Ишао тако, ишао, и пут га наведе кроз шуму, у којој га нападоше неки разбојници. Питају га разбојници:
– Куда то журиш, млинару?
– Журим кући – одговори овај.
– Дај нам паре, а ако не даш, нећеш извући живу главу.
– Немам пара, али имам ову виолину; кад на њој засвирам, разна чуда се појаве.
– Е па, засвирај онда.
Поче млинар да свира, стадоше разбојници да играју, никако да се зауставе.
– Престани, престани да свираш, млинару, даћемо ти торбу злата!
Престаде млинар да свира, а лопови му дадоше пуну торбу злата. Узе млинар злато и настави пут. А разбојници стадоше да се јадају:
– Е, баш смо будале, играли смо, играли, и смо што нисмо богу душу дали, па смо му још поклонили и торбу злата.
Спреми се тада један разбојник, оде у суд па рече судији:
– Такав и такав млинар ми је украо торбу пуну злата.
Судија не размишљаше дуго, него позва своје људе и нареди им да ухвате млинара. Растрчаше се ови на све стране, ухватише млинара и доведоше га у суд.
– Јеси ли ти – упита судија млинара – украо торбу злата?

– Нисам – одговори млинар – разбојници су ми сами дали злато.
– Лажеш – рече судија – разбојници никоме не дају злато, они га узимају.
Тебе треба обесити.
Наместише вешала на сред села. Скупише се људи да виде како ће да вешају млинара. А млинар моли:
– Добри људи, дозволите ми да последњи пут засвирам на својој виолини, јер више нећу за то имати прилике.
Разбојник тад повика:
– Не, не, немојте му дозволити да свира!
– Не – рече судија – његова последња жеља мора да се испуни.
Чим млинар засвира, сви почеше да играју, заиграше чак и пси, и мачке, а млинар свира ли, свира; и свирао је све док разбојник не признаде да му је дао злато.
Тада млинара пустише, а разбојника обесише.


02 август 2013

У цара Тројана козије уши - Српска бајка


Био је један цар који се звао Тројан. У тога цара биле су уши козје, па је редом звао бербере да га брију; али како је који ишао, није се натраг враћао, јер како би га који обријао, цар Тројан би га запитао шта је видео на њему, а берберин би одговорио да је видео козје уши; онда би га цар Тројан одмах посекао. 

Тако дође ред на једног берберина, али се овај учини болестан, па пошље свога момка. Кад овај изиђе пред цара, запита га цар што није мајстор дошао, а он одговори да је болестан. Онда цар Тројан седе те га момак обрије. Момак, бријући цара, опази да су у њега козје уши, али кад га Тројан запита шта је у њега видео, он одговори да није видео ништа. Онда му цар да дванаест дуката и рече му да одсад увек долази он да га брије. Кад момак отиде кући, запита га мајстор како је у цара, а он му одговори да је добро и да му је цар казао да га свагда он брије и покаже му дванаест дуката што је од цара добио, али му не каже да је у цара видео козје уши. 

Од то доба овај је момак једнако ишао и Тројана бријао, и за свако бријање добијао по дванаест дуката, и није никоме казивао да цар има козје уши. Али га најпосле стане мучити и гристи где не сме никоме да каже, те се почне губити и венути. Мајстор то опази, па га стане питати шта му је, а он му на много запиткивање најпосле одговори да има нешто на срцу. али нс сме никоме казати, „а да ми је", вели „да коме год кажем, одмах би ми одлакнуло." Онда му мајстор рече: 

— Кажи мени, ја нећу никоме казати; ако ли се бојиш мени казати, а ти иди духовнику, па кажи њему; ако ли нећеш ни њему, а ти изиђи у поље иза града, па ископај јаму те закопај главу у њу, па у три пута земљи кажи шта Знаш, па онда опет јаму затрпај. 

Момак избере ово треће: отиде иза града у поље, па ископа јаму, те у њу завуче гдаву и у три пута рекне: 


— У цара Тројана козје уши! — Па онда загрне земљу, и тако се смири и отиде кући. 

Кад после тога прође неко време, али из оне јаме никла зова, и три прута нарасла лепа и права као свећа. Чобанчад, кад нађу зову, одсеку један прут и од њега начине свиралу, али кад почну свирати, свирала издаје глас: 

— У цара Тројана козје уши! 

То се одмах разгласи по свему граду, а најпосле и цар Тројан сам собом чује како деца свирају: 

— У цара Тројана козје уши! 

Чувши то, цар Тројан одмах дозове онога берберског момка, па га запита: 

- Море, шта си ти огласио народу за мене? 

А он се сиромах стане правдати да није никоме ништа казао, али да је видео шта он има. Онда цар истргне сабљу да га посече, а он се препадне, па све по реду искаже како се земљи исповедао па како је сад на ономе месту нарасла зова, од које свака свирала издаје онаки глас. Онда цар седне с њим на кола, и пође на оно место да види је ли истина; кад тамо, али још само један прут нађу. Цар Тројан заповеди да се начини свирала од онога прута да види како ће свирати. Кад они начине свиралу и почну свирати, а свирка издаје глас: 

— У цара Тројана козје уши! 

Онда се цар Тројан увери да се на земљи не може ништа сакрити, па ономе берберину опрости живот, и после допусти да сваки може долазити да га брије.


31 јул 2013

Космодеј - бајка Лужичких Срба

Били отац и мати, и имали једну кћер. Њој умре мати. Пошто је отац често путовао, одлазила је девојка к својој куми. Једном јој рече кума: 
– Поради код оца да ме за жену узме, па ће и теби добро бити! Сваке вечери ћу ти главицу млеком, а ножице пивом умивати! 
И отац узме куму за жену. Прве вечери опере она девојци, како је обећала, главу млеком, а ноге пивом. Али већ другог дана стрпа је неумивену у постељу. Кума, која је и сама имала једну девојчицу, убрзо рече мужу: 
– Шта ће нам обе? Гледај да нам твоја кћи из куће оде! 
Потом испече за њу хлеб од коре и песка и даде јој суви, тврди сир. Отац поведе девојку из куће, а пас и мачка крену за њима. Како није знао куда би с девојком, сагради јој колибу од грања и лишћа и ту остави. 
Тамо је сад девојка са псом и мачком становала. Кад би огладнела, јела би суви хлеб и сир и тиме још хранила пса и мачку. 
Једне вечери дође шумски дух Космодеј, залупа на врата и позове: 
– Лепа девојко, пусти ме унутра! 
Девојка упита пса и мачку: 
– Псићу и мацо, да ли да га пустим или не пустим? 
Они јој одговоре: 
– Да, иди пусти га унутра! Буде ли зао, ми ћемо га грепсти и уједати. 
Пред вратима је стајао брадати старац. Он рече:
– Лепа девојко, ја сам гладан, дај ми нешто да једем!
Девојка опет упита:
– Псићу и мацо, смем ли?
А они одговоре:
– Дај му свакако мало!
Кад је вечерао, рече старац:
– Лепа девојко, опери ми ноге!
Девојка опет упита:
– Псићу и мацо, морам ли?
А они одговоре:
– Да, опери му ноге!
Потом рече брадати човек:
– Лепа девојко, покажи ми постељу!
Девојка поново запита, а пас и мачка јој одговоре:
– Да, припреми му свакако постељу!
Потом су сви полегали и уснули.
Када се двојка у рану зору пробудила, није више била у шумској колиби, већ у прекрасном дворцу. Уставши, одмах погледа кроз прозор. У дворишту су певали певци и кокодакале кокоши, моме су пословале око крава, а момци око коња. На стрехама су гукали голубови, а у башти је силно цвеће цветало.
Тада приђу слушкињице, које девојку у лепу хаљину обуку. Потом дође и Космодеј. Уместо брадатог старца, сад је пред њом стајао лепи младић. И одмах приреде свадбу са много гостију, која је три дана трајала. Девојка је била веома срећна. После неког времена пошаље млада свога
гласника оцу и маћехи и јави им да сада у дивном дворцу станује и позове их у посету.
Али маћеха позавиди својој пасторци ина тако великој срећи и рече своме мужу:
– Одведи и моју девојку у шуму!
Она јој испече колач од белог пшеничног брашна, даде јој мастан сир с чистим кајмаком и купи јој још буклију вина. Потом одведе отац девојку ушуму и начини јој тамо колибу од грања и лишћа. Пас и мачка пођу с њима.
Девојка је јела кајмак и сир, а псу и мачки ништа није давала. Навече дође шумски дух Космодеј, залупа на врата и позове:
– Лепа девојко, пусти ме унутра и дај ми нешто да једем!
Девојка упита пса и мачку:
– Смем ли да га пустим унутра?
А они одговоре:
– Сама си јела, сама си пила – сама себи савет дај!
Девојка пусти духа унутра и даде му мало јела. После вечере рече
Космодеј:
– Лепа девојко, опери ми ноге!
А она му принесе четку и убрус. Али стари брадати човек рече:
Не, не, моја девојчице, својим рукама ми мораш опрати ноге!
Када му она опра ноге, заповеди Космодеј:
– Лепа девојко, сада ми припреми постељу за ноћ!
Девојка опет упита:
– Псићу и мацо, смем ли?
Али они одговоре:
– Сама си јела, сама си пила – сама себи савет дај!
Девојка припреми брадатом старцу постељу па оде и легне. Када се девојка у зору пробудила, била је сама. Старац, пас и мачка нестали су. Она је седела испод жбуна и плакала. 

14 јул 2013

Баба Јага и Василиса Прекрасна - Руска бајка


У једном царству живео трговац. Дванаест година је био у браку и имао само једну кћер, Василису Прекрасну. Кад јој је мајка умрла, девојчица је имала осам година. На самрти, трговчева жена позове кћер, извади испод покривача лутку, даде јој је и рече:

»Слушај, Василушка! Запамти и изврши моју последњу жељу. Ја умирем и остављам ти с родитељским благословом ову лутку. Чувај је и носи увек уза се и ником је не показуј, а ако ти се догоди каква невоља, дај јој да једе и за савет је питај. Она ће појести и рећи ти како да се избавиш од несреће.«
Затим мајка пољуби кћер и умре. После женине смрти трговац је мало туговао, као што је обичај, а затим почне размишљати како би да се опет ожени. Био је леп човек и могао је да бира невесту, али њему се највише допадне једна удовица. Била је већ у годинама и имала је две кћери, скоро вршњакиње Василисине, а била је добра домаћица и мајка. Ожени се трговац удовицом, али се превари, није нашао у њој добру мајку за своју Василису.Василиса беше прва лепотица у целом селу. Маћеха и сестре завиделе су јој на лепоти, мучиле је свакојаким пословима не би ли од рада поружнела и од ветра и сунца оцрнела; лепо јој живота није било!
Василиса је све то без роптања подносила и сваким даном све лепша и стаситија била, док су маћеха и њене кћери, иако су увек седеле скрштених руку као какве госпође, од злобе постајале све мршавије и ружније. Како се то могло десити? Василиси је помагала њена луткица. Да није било тога, како би девојка излазила накрај с толиким послом? Зато Василиса никад ништа не би појела сама, већ би се увече, кад сви полегају, затворила у своју собицу и хранила је говорећи: »Узми, луткице, пробај и моју тугу послушај! Живим у очевој кући и радости никакве немам; зла маћеха ме тера са овога света. Научи ме како да живим и шта да чиним?«
Лутка мало поједе па јој даје савете и у тузи је теши, а ујутро све послове уместо Василисе заврши; она само у хладовини седи и цвеће бере, а леје су јој оплевљене, купус заливен, вода донета и пећ наложена. Лутка је показала Василиси којом травом да се од сунца заштити. Лепо је она живела са својом лутком.
Прође неколико година; Василиса порасте и стаса за удају, Сви просци у граду просе Василису, маћехине кћери нико ни да погледа. Маћеха се љути више него раније и свима просцима одговара: »Не дам млађу пре старијих«, а кад просце испрати, мржњу према Василиси батинама искали.
Једном трговац отпутује од куће на дуже време за послом. Маћеха се пресели у другу кућу. А покрај те куће била је густа шума, а у шуми на пољани стајала кућица, а у кућици живела баба Јага. Никога није к себи пуштала и јела је људе као пилиће. Преселивши се у нову кућу, трговчева жена је сваки час слала њој мрску Василису неким послом у шуму, али се ова увек срећно кући враћала; лутка јој је показивала пут и није дала да се приближи баба Јагиној кућици.
Дође јесен. Маћеха одреди свим трима девојкама шта да увече раде: једној даде чипке да кукича, другој чарапе да плете, а Василиси да преде. И свакој одреди колико да уради. Погаси светлост у читавој кући, остави само једну свећу тамо где су девојке радиле па леже да спава. Девојке су радиле. Кад је свећа почела да догорева, једна од маћехиних кћери узе маказе да скрати пламен, па по мајчиној наредби намерно угаси свећу. »Ста ћемо сад?« рекоше девојке. »У читавој кући нема ватре, а посао нисмо завршиле. Треба отрчати до баба Јаге по ватру!« »Мени је довољно светло и од кукице!« вели она што је кукичала чипку. »Ја нећу да идем.« »Ни ја нећу да идем«, вели она што је плела чарапу. »Мени је довољно светло од игала!« »Ти мораш ићи по ватру«, повикаше обе. »Иди баба Јаги!« и изгурају Василису из собе. Василиса оде у своју собицу, стави пред лутку припремљену вечеру и каже: »Ево ти, луткице, окушај и моју невољу послушај: шаљу ме по ватру баба Јаги, а баба Јага ће ме појести.«
Лутка појела и очи јој засветле као две свеће. »Не бој се, Василушка«, вели јој она. »Иди куда те шаљу, само понеси и мене са собом, са мном ти се никакво зло код баба Јаге неће догодити!« Василиса се спреми, метну лутку у џеп, прекрсти се и пође у густу шуму. Иде она и дршће. Одједном пројаше поред ње коњаник: сав бео, у белом оделу, на белом коњу, и седло на коњу бело — то поче да свиће. Иде она даље — јаше други коњаник: сав црвен, у црвеном оделу, на црвеном коњу — то сунце поче да излази. Василиса је ишла целу ноћ и цео дан и тек другог дана предвече стиже на пољану где је стајала баба Јагина колибица. Око колибице ограда од људских костију, на огради штрче људске лобање с очним дупљама; уместо капије — људске ноге, уместо реза — руке, уместо браве—уста са оштрим зубима.
Василиса занеме од ужаса и стаде као укопана. Одједном опет јаше коњаник: сав црн, у црном оделу, на црном коњу. Дојаха до баба Јагине капије и нестаде, као да је у земљу пропао — то настаде ноћ. Али мрак не потраја дуго: у свим лобањама на огради засветлеше очи и на читавој пољани постаде светло као у сред дана. Василиса дрхташе од страха, али, не знајући куд да бежи, остаде на месту. Ускоро се зачује у шуми страшна бука: дрвеће је затрештало, суво лишће зашуштало. Из шуме се појави баба Јага — ступу јаше, тучком маше, а метлом њише и траг брише. Дојаха она до капије, стаде, помириса око себе и викну:»Пих, пих! На нешто руско наноси. Ко је ту?« Василиса са страхом приде старици, дубоко јој се поклони и рече: »То сам ја, бакице. Маћехине кћери су ме послале код тебе по ватру.«
»Добро«, рече баба Јага, »познајем ја њих. Најпре ћеш мало да останеш код мене да ми радиш па ћу ти онда дати ватре, а ако нећеш, појешћу те!« Затим се окрене вратима и викне: »Еј, браве моје чврсте, одапните се, капијо моја широка, отвори се!«Капија се отвори и баба Јага ујаше звиждући; за њом уђе Василиса Прекрасна, а онда се опет све затвори. Ушавши у собу, баба Јага се протегну па рече Василиси Прекрасној; »Донеси све овамо шта има у пећи, хоћу да једем!« Василиса упали луч са оних лобања са ограде, стаде да вади из пећи јела и да их даје баба Јаги, а јела је било спремљено за десеторицу. Из подрума донесе кваса, меда, пива и вина. Старица је све појела, све попила, а Василиси остави само мало чорбе, корицу хлеба и комадић прасетине. Стаде се баба Јага спремати за спавање па рече: »Кад сутра одем, ти гледај да двориште почистиш, колибу пометеш, ручак зготовиш, рубље опереш, па у амбар пођи, мерицу пшенице узми и од кукоља је очисти. Све да буде готово, а ако не — појешћу те!« Пошто јој нареди, баба Јага захрка, а Василиса стави старичине остатке јела пред лутку, сузе је облише и рече: »Ево, ти, луткице, окушај и моју невољу послушај!
Тежак ми је посао задала баба Јага и прети ми да ће ме појести ако све не урадим; помогни ми!« Лутка одговори: »Не бој се, Василиса Прекрасна! Вечерај, помоли се, па лези да спаваш; ујутро је мудрије од вечери!« , рано ујутро пробуди се Василиса, баба Јага беше већ устала, и погледа кроз прозор: у лобањама се очи гасе; уто промаче бели коњаник — и потпуно се раздани. Баба Јага изађе у двориште и звизну — пред њом се појавише ступа, тучак и метла. Промаче црвени коњаник — и изаде сунце. Баба Јага седе у ступу и одјаха из двориста, тучком маше, а метлом њише и траг брише. Остаде Василиса сама, разгледа баба Јагину кућу; зачуди се изобиљу свега у кући и стаде размишљати: ког би се посла најпре прихватила ? Гледа — а сав посао већ свршен; лутка одваја из пшенице последња зрнца кукоља.

»Ах, спаситељко моја!« рече Василиса лутки. »Ти си ме из невоље избавила.« »Теби је остало још само ручак да скуваш«, одговори лутка улазећи у Василисин џеп. »С богом га скувај, па се у здрављу одмарај!« Предвече Василиса постави сто и чека баба Јагу. Почело се смркавати, крај врата је промакао црни коњаник — и сасвим се смрачи; само се у лобањама очи светле. Дрвеће је затрештало, лишће је зашуштало — то иде баба Јага. Василиса јој изађе у сусрет. »Је ли све готово?« упита баба Јага. »Изволи, погледај сама, бакице!« одговори Василиса. Баба Јага све прегледа па, љута што нема зашта да грди, рече: »Добро је!« Затим викну: »Слуге моје верне, пријатељи искрени, самељите ми пшеницу.« Појаве се три пара руку, узму пшеницу и некуд је однесу. Баба Јага се наједе, стаде се спремати за спавање и опет нареди Василиси: »Сутра све исто уради што и јуче, а поврх тога узми из коша мак, оћисти га од земље, зрно по зрно, неко ми га је из пакости са земљом помешао!« Старица то рече, окрену се према зиду и захрка, а Василиса стаде хранити своју лутку. Лутка поједе, па јој као и јуче рече: »Помоли се богу и лези да спаваш. Јутро је паметније од вечери. Све ће бити учињено, Василушка!«
Сутра ујутро баба Јага опет узјаха и оде из дворишта, а Василиса и лутка посвршавају све послове. Старица се врати, све разгледа па викну: »Слуге моје верне, пријатељи искрени, исцедите из мака уље!« Појаве се три пара руку, узму мак и некуд га однесу. Баба Јага седе да руча; она једе, једе, а Василиса стоји и ћути. »Зашто ти ништа не говориш са мном?« упита је баба Јага. »Стојиш ту као нема!« »Нисам се усудила«, одговори Василиса, »ах ако дозвољаваш, питаћу те нешто.« »Питај, само не води добру свако питање: што више знаш, брже стариш.« »Хтела бих да те питам, бакице, само оно што сам видела. Кад сам ишла к теби, стигао ме један коњаник на белом коњу, сав бео, у белом оделу. Ко је он?« »То је мој дан светли«, одговори баба Јага. »Онда ме стигао други коњаник на црвеном коњу, сав црвен, у црвеном оделу. Ко је он?« »То је моје сунце румено!« одговори баба Јага. »А шта представља црни коњаник који ме је стигао пред самом твојом капијом?« »То је моја ноћ тамна! Сви су они моје верне слуге!« Василиса се сети оних три пара руку, али је ћутала. »Зашто ме још не питаш?« рече баба Јага. »Доста ми је и то. Па сама си рекла, бако, што више знаш, брже стариш.« »Добро је«, рече баба Јага »што питаш само о оном што си видела ван дворишта а не у дворишту! Не волим да се износи шта се у кући ради и оне исувише радознале једем! А сад ћу ја тебе питати: како ти стигнеш да посвршаваш све послове које ти задам?«»Помаже ми благослов моје мајке«, одговори Василиса. »Тако, значи! Онда се чисти из моје куће, благословена кћери! Нису ми потребни благословени!« Она истера Василису из собе и изгура кроз капију, скине са ограде једну лобању са пламеним очима, набије је на штап, дадне је Василиси и каже: »Ево ти ватра за маћехине кћери, узми је, оне су те по њу послале овамо.« Василиса се даде у трку при светлости лобање која се угаси тек кад је јутро свануло. На крају, увече другога дана стигла је до своје куће. Дошавши до капије, хтеде да баци лобању. 'Сигурно код куће', помисли, 'и неће више требати ватре!' Али се из лобање наједанпут зачу мукао глас: »Не бацај ме, носи ме маћехи!« Она погледа на маћехину кућу па, не видевши ни на једном прозору светлост, одлучи да оде тамо с лобањом. По први пут су је љјубазно дочекале и испричале да у кући није било ватре од оног часа откад је она отишла: саме никако нису могле да укрешу, а свака ватра коју су доносиле од суседа — гасила се одмах, чим би је унеле у собу. »Можда ће се твоја ватра одржати!« рече маћеха. Унеше лобању у собу, а очи из лобање само гледају у маћеху, и њене кћери, сажижу их! Оне покушају да се сакрију, али куд год се окрену, очи их непрестано прате. До јутра су их сасвим сагореле, у угљен претвориле. Једино се Василиси ништа није догодило. Ујутру Василиса закопа лобању у земљу, закључа кућу па оде у град и замоли једну самотну старицу, без игде икога свога, да је прими да живи код ње. Живи она, тако, и чека оца. Једном рече она старици: »Досадно ми је да седим беспослена, бако! Иди купи најбољега лана да бар предем.« Старица купи доброга лана. Василиса седне да преде, посао све лети, а пређа излази равна и танка као длака. Много се пређе накупило, време је било да почне да тка, али нигде не нађоше такво брдо које би одговарало Василисиној пређи; нико се и не прихвати да га направи. Василиса стаде молити своју лутку, а ова јој вели: »Донеси ми какво старо брдо, стари чунак и коњске гриве и ја ћу ти све направити.«
Василиса набави што је тражила и леже да спава, а лутка за једну ноћ направи диван разбој. Пред крај зиме и платно беше изаткано, и то тако танко да се у углу уместо конца уденути могло. У пролеће платно избелише и Василиса рече старици: »Продај, бако, ово платно, а новац узми за себе.«
Старица погледа платно и узвикну: »Не, дете моје! Овакво платно је само за цара! Однећу га у дворац.« Оде старица до царског дворца и све испод прозора шета. Спази је цар и упита: »Шта тражиш, старице?« »Ваше царско величанство«, одговори старица, »донела сам необичну робу. Ником другом осим тебе нећу ни да је покажем.« Цар заповеди да пусте старицу к њему па кад виде платно, изненади се. »Шта тражиш за њега?« упита цар. »Њему нема цене, царе господаре! Донела сем ти га на дар.« Цар се захвали, дарива старицу и отпусти је. Скројише цару кошуље од тог платна; искројили, али нигде да нађу шваљу која би могла да их сашије. Дуго су тражили; напослетку цар позове старицу и каже:»Кад си умела да испредеш и изаткаш такво платно, мораш сад и кошуље од њега да сашијеш.« »Нисам га ја, господару, ни прела ни ткала, то је урадила девојка, моја усвојеница.« »Па нека их она и сашије!«
Врати се старица кући и све исприча Василиси. »Знала сам«, рече Василиса, »да ме тај посао неће мимоићи.« Затвори се у своју собицу, узе да ради; шила је не дижући главе и туце кошуља било је зачас готово. Старица однесе цару кошуље, а Василиса се уми, очешља, обуче и седе под прозор. Седи и чека шта ће бити. Види: у двориште улази царев слуга, уђе у собу и рече: »Цар господар хоће да види мајсторицу која му је кошуље сашила и да је из својих царских руку награди.« Оде Василиса и јави се пред светлога цара. А кад цар угледа Василису Прекрасну, намах се тако у њу загледа да главу изгуби. »Не«, рече, »лепотице моја! Нећу се растати од тебе, но ћеш ти бити моја жена.« Ту узме цар Василису за беле руке, посади је покрај себе и одмах свадбу прославише. Ускоро се врати и отац Василисин, обрадује се њеној срећној судбини и остане да живи код кћери. И старицу Василиса узме код себе, а лутку је до краја свог живота увек у џепу носила.