Права се мука не да сакрити - Српска приповетка

Био један сиромах човек, па се прибије у некаква богата човека да служи без погодбе. Тако је служио годину дана, а кад се наврши година, он дође господару своме и заиште да му плати што мисли да је заслужио. Господар извади један новчић па му рече: "На, то ти је служба."

Слуга узме онај новчић, и захвали господару, па онда отиде на један поток где је вода била врло брза. Кад дође на поток рече сам у себи: "Боже! шта је то да сам заслужио само један новчић за целу годину дана? Али Бог зна јесам ли и толико заслужио. Ево ћу сад да огледам: бацићу овај новчић у воду, па ако не потоне, онда сам га заслужио, ако ли потоне, нисам га заслужио." Па онда говорећи: "Боже! ако сам заслужио овај новчић, нека плива поврх воде, ако ли нисам, нека потоне на дно." То рекавши баци новчић у поток, а новчић одмах потоне на дно. Онда се он сагне те извади новчић из воде, па га однесе господару натраг говорећи: "Господару! ево ти новчић натраг, ја га још нисам заслужио, него ћу те служити још једну годину дана." И тако стане на ново служити, и кад се опет наврши година дана, он дође господару и заиште, да му плати што мисли да је заслужио. Господар опет извади новчић па му рече: "На, то ти је служба." 

Он узме новчић и захвали господару, па опет отиде на онај поток, прекрсти се и баци новчић у поток говорећи: "Боже! ако сам га право заслужио, нека плива поврх воде, ако ли нисам, нека потоне на дно." Како га баци у воду, а новчић одмах падне на дно, а он се сагне, те га извади па опет однесе господару говорећи: "Ево ти, господару, новчић натраг, још га нисам заслужио, него ћу још једну годину да те служим." Тако опет почне служити, па кад изиђе и трећа година, он отиде господару и заиште да му плати што мисли да је заслужио. Господар му опет да новчић, а он га узме и захвали, па отиде опет на поток да види јели га сад заслужио.

Кад дође на поток, па баци новчић у воду говорећи: "Боже! ако сам заслужио овај новчић, нека плива поврх воде, ако ли нисам, нека потоне на дно." Кад новчић падне у воду, почне пливати поврх воде. 

Онда он весео узме из воде новчић, и метне га у џеп, па отиде у шуму и начини малу колебину, и онде стане живети. После некога времена чује он да се стари његов господар спрема на галији преко мора чак у друго царство, па отиде са својим новчићем к њему, и стане га молити да би му купио што у другоме царству за његов новчић. Господар се обећа и узме његов новчић, па пође на пут. Путујући тако нађе крај мора некаку децу која су била изнела мачка да га убију и у море баце. Кад он то види, притрчи к њима, па их запита: "Шта је то децо?" А они му одговоре: "Чини штету, па хоћемо да га убијемо." Онда он извади онај новчић својега негдашњега слуге, па им пружи да му даду мачка. Деца то једва дочекају, па узму новчић а трговцу даду мачка. Он однесе мачка на галију па пође даље путовати; и тако путујући један пут дуне јаки ветар те однесе галију Бог зна куда, да за три месеца није могла изаћи на свој прави пут. Кад ветар стане, господар од галије није знао где је, и пошавши још мало даље, дође под један град. Кад се чује у граду да је дошла галија из непознате земље, навале многи да је гледају, и један од оних људи који је био врло богат, позове господара од галије на вечеру. 

Кад тамо, али господар од галије има шта и видети: мишеви и пацови трче на све стране и слуге с батинама стоје те бране да не натрче на сто. Онда он рече домаћину: "За Бога, брате, шта је то?" А домаћин му одговори: "Тако је, брате, увек код нас, да не можемо од тога звериња на миру ни ручати ни вечерати. Још кад спавамо сваки имамо свој сандук, па се у сандук затворимо, да нам не би уши поизодгризало." Онда се господар од галије сети свога за новчић купљенога мачка, па рече домаћину: "Ја имам у галији зверку која би то све затрла за два три дана." Домаћин на то одговори: "Брате, ако имаш таку зверку, дај је овамо, ја ћу ти напунити галију самога сребра и злата, само ако је истина што кажеш."

После вечере отиде господар од галије те донесе свога мачка, и рече домаћину да лежу без сандука, али они опет не смедну ни по што, него он сам остане тако да спава. Онда он пусти мачка, а мачак кад опази толике мише и пацове почне их хватати и давити па све на гомилу свлачити, а и миши и пацови познавши ко је ту, стану бежати куд који. Кад ујутру дан осване, и они поустају, али насред собе велика гомила мртвих мишева и пацова, а по соби слабо је који још трчао, него су извиривали из јама. А после три дана није се могао ни један ни видети. Онда домаћин за мачка напуни путнику галију пуну сребра и злата.

По том наш путник пође с галијом кући. Кад дође кући својој, дође му стари слуга његов да га пита шта му је донео за онај новчић. Господар му изнесе један мермер камен, лепо отесан на четири угла, па му да: "На, то сам ти купио за новчић." Слуга се томе врло обрадује, па узме камен и однесе у своју колебу те начини од њега сто. Сутрадан отиде слуга у дрва, па кад се врати кући, а то се онај камен претворио у злато те сија као сунце, сва се колеба од њега светли. Кад он то види, уплаши се па отрчи своме господару и каже му: "Господару, шта си оно ти мени дао? Оно није моје, ходи да видиш." Господар дође, и кад види какво се чудо десило, онда му рече: "Није фајде, мој синко! није коме је намењено, него коме је суђено ; ходи овамо ево твога блага."

Па му да све што је год донео на галији, и да му кћер своју те се ожени њоме.

Златна јабука и девет пауница - Српска приповетка

Био један цар, па имао три сина и пред двором златну јабуку, која за једну ноћ и уцвета, и узре, и неко је обере, а никако се није могло дознати ко. Једном стане се цар разговарати са својим синовима: „Куд се то дева род с наше јабуке!" На то ће рећи настарији син: „Ја ћу ноћас чувати јабуку, да видим ко је то бере." И кад се смркне, он отиде под јабуку па легне под њом да је чува, али кад јабуке већ почну зрети, он заспи, па кад се у зору пробуди, а то јабука обрана. Онда он отиде к оцу и каже му све по истини. Тада се понуди други син да чува јабуку, али и он прође као и онај: заспи под јабуком, па кад се у зору пробуди, а то јабука обрана. Сад дође ред на најмлађега сина да и он чува јабуку; он се оправи, дође под јабуку и намести кревет под њом, па легне спавати. Кад буде испред поноћи, он се пробуди, па погледа на јабуку, а јабука већ почела зрети, сав се двор сјаје од ње. У тај час долети девет златних пауница, осам падну на јабуку, а девета њему у кревет; како падне на кревет, створи се девојка да је није било лепше у свему царству. Тако су се њих двоје грлили и љубили до после поноћи. Па онда девојка устане, и захвали му на јабукама, а он стане молити да му остави барем једну; а она му остави две: једну њему, а другу да однесе своме оцу. Девојка се потом опет претвори у пауницу и одлети са осталима.
Кад ујутру дан осване, устане царев син па однесе оцу оне обадве јабуке. Оцу буде то врло мило, и похвали најмлађега сина. Кад буде опет увече, најмлађи царев син опет се намести као и пре да чува јабуку, и сачува је опет онако, и сутрадан опет донесе оцу две златне јабуке. Пошто је тако неколико ноћи једнако радио, онда му браћа почну злобити, што они нису могли јабуке сачувати, а он је сваку ноћ сачува. У томе се још нађе некака проклета бабетина која им се обећа да ће ухватити и дознати како он јабуку сачува. Кад буде увече, та се баба прикраде под јабуку, па се подвуче под кревет и онде се притаји. После дође и најмлађи царев син, те легне као и пре. Кад буде око поноћи, али ето ти девет пауница, осам падну на јабуку, а девета њему у кревет, па се претвори у девојку. Онда баба полагано узме девојчину плетеницу, која је висила низ кревет, па је осече, а девојка одмах ђипи с кревета, створи се пауница па полети, а остале паунице с јабуке за њом, и тако их нестане. Онда ђипи и царев син па повиче: „Шта је то?" Кад тамо, али баба под креветом; он зграби бабу па је извуче испод кревета и сутрадан заповеди те је растргну коњма на реповима. Паунице више не дођу на јабуку, и зато је царев син једнако тужио и плакао. 
Најпосле науми да иде у свет да тражи своју пауницу, и да се не враћа кући док је не нађе; па онда отиде к оцу и каже му што је наумио. Отац га стане одвраћати и говорити му да се махне тога, него ће му он наћи другу девојку коју год хоће у своме царству. Али је то све било залуду, он се спреми и још с једним слугом пође у свет да тражи своју пауницу. Идући тако задуго по свету, дође једанпут на једно језеро, и онде нађе једне велике и богате дворе и у њима једну бабу, царицу, и једну девојку, бабину кћер, па запита бабу: „Забога, бако! Еда ли ти што знаш за девет златних пауница?" А баба му стане казивати: „Е, мој синко, знам ја за њих: оне долазе свако подне овде на ово језеро, те се купају; него се ти прођи пауница, већ ево ти моја кћи, красна девојка, и толико благо, све ће теби остати." Али он, једва чекајући да види паунице, није хтео ни слушати што баба говори за своју кћер. Кад буде ујутру, царев син устане и оправи се на језеро да чека паунице, а баба поткупи слугу његова и да му један мешчић, којим се ватра пири, па му рече: „Видиш овај мешчић; кад изиђете на језеро, ти му кришом само мало дуни за врат, иа ће заспати те се неће моћи с пауницама разговарати." Несретни слуга тако и учини: кад изиђу на језеро, он нађе згоду па своме господару дуне за врат из онога мешчића, а он сиромах одмах заспи као мртав. 
Тек што он заспи, али ето ти девет пауница; како дођу, осам падну на језеро, а девета њему на коња, па га стане грлити и будити: „Устај, храно! Устај срце! Устај душо!" А он ништа не зна, као да је мртав. Паунице пошто се окупају, одлете све заједно. Онда се он одмах пробуди, па запита слугу: „Шта је? Јесу ли долазиле?" А слуга одговори да су долазиле и како су осам пале у језеро, а девета њему на коња, и како га је грлила и будила. Царев син. сиромах, чујући то, да се убије. Кад буде други дан ујутру, он се опет оправи са слугом, седне на коња, па све поред језера шеће. Слуга опет нађе згоду те му дуне за врат из мешчића, а он одмах заспи као мртав. Тек што он заспи, али ето ти девет пауница: осам падну у језеро, а девета њему на коња, па га стане грлити и будити: „Устај храно! Устај срце! Устај душо!" Али ништа не помаже: он спава као мртав. Онда она рече слузи: „Кажи господару своме: још сутра може нас овде дочекати, па нас више никад овде неће видети." И тако опет одлете. Тек што оне одлете, пробуди се царев син, па пита слугу: „Јесу ли долазиле?" А слуга му одговори: „Јесу и поручиле су ти да их још и сутра можеш овде дочекати, па више никад овде неће доћи." Он сиромах, кад то чује, не зна шта ће од себе да ради: све чупа косу с главе од муке и жалости. Кад трећи дан осване, он се опет оправи на језеро, уседне на коња, па све покрај језера, али није хтео шетати, него све стане трчати да не би заспао. Али опет слуга некако нађе згоду те му дуне из мешчића за врат, а он одмах падне по коњу и заспи. Тек што он заспи, али ето ти девет пауница; како дођу, осам падну у језеро, а девета њему на коња, па га стане будити и грлити: „Устај храно! Устај срце! Устај душо!" Али ништа не помаже: он спава као мртав. 
Онда рече пауница слузи: „Кад ти устане господар, кажи му нека смакне горњи клин на доњи, па ће ме онда наћи." С отим одлете све паунице. Како оне одлете, а царев се син пробуди, па запита слугу: „Јесу ли долазиле?" А слуга одговори: „Долазиле су, и она што је била пала теби на коња, рекла ми је да ти кажем да смакнеш горњи клин на доњи, па ћеш је онда наћи." Како он то чује, истргне сабљу те осече слуги главу. После тога почне сам путовати по свету, и, тако путујући задуго, дође у једну планину, и онде заноћи у једнога пустиника, па га запита не би ли му знао казати што за девет златних пауница. Пустиник му одговори: „Е, мој синко! Срећан си, сам те је Бог упутио куда треба. Одавде нема до њих више од по дана хода. Само ваља управо да идеш, па ћеш наћи једне велике вратнице, кад прођеш оне вратнице; држи десно, па ћеш доћи управо у њихов град, онде су њихови двори." 
Кад ујутру сване, царев син устане, оправи се, и захвали пустинику, па пође како му је казао. И тако путујући наиђе на велике вратнице, и прошавши их, одмах узме десно, и тако око подне угледа град где се бели, и врло се обрадује. Кад уђе у град, напита и двор златних пауница. Кад дође на врата, онде га заустави стража и запита ко је и откуда је, па пошто се он каже, отиду те јаве царици, а она, како чује, као без душе дотрчи пред њега онако као девојка, па узевши се с њим под руке, уведе га у дворе. Ту буде велика радост, и после неколико дана венчају се њих двоје, и он остане живети онде код ње. После некога времена пође царица у шетњу, а царев син остане у двору; царица му на поласку да кључеве од дванаест подрума, па му рече: „У све подруме можеш ићи, али у дванаести не иди нипошто, нити га отварај, не шали се главом!" С отим она отиде. Царев син, оставши сам у двору, стане мислити у себи: „Шта би то било у дванаестом подруму!" Па онда стане отварати подруме све редом. Кад дође на дванаести, није изнајпре хтео отварати га, али га опет стане копати: шта би то било у томе подруму! Па најпосле отвори и дванаести подрум, кад тамо, али насред подрума једно велико буре са гвозденим обручима одврањено, па из њега изиђе глас: „Забога, брате, молим те, умрех од жеђи; дај ми чашу воде." Царев син узме чашу воде па успе у буре, али како је он успе, одмах пукне један обруч на бурету. Затим опет изађе глас из бурета: „Забога, брате, умрех од жеђи; дај ми још једну чашу воде." Царев син опет успе чашу воде, а на бурету пукне још један обруч. По трећи пут изиђе глас из бурета: 
„Забога, брате, умрех од жеђи; дај ми још једну чашу воде." Царев син успе још једну чашу воде, пукне обруч и трећи; онда се буре распадне, а змај излети из њега, па на путу ухвати царицу и однесе је. 
После дођу слушкиње и кажу царевоме сину шта је и како је, а он, сиромах, од жалости није знао шта ће радити; најпосле науми опет да иде у свет да је тражи. И тако путујући по свету задуго, дође на једну воду, па идући покрај оне воде, опази у једној локви малу рибицу где се праћака. Рибица, кад види царевога сина, стане му се молити: „По Богу да си ми брат! Баци ме у воду; ја ћу теби једаред врло требовати, само узми од мене једну љуску, па кад ти затребам, само је протри мало." Царев син дигне рибицу, узме од ње једну љуску, па рибицу баци у воду а љуску завије у мараму. После некога времена, идући тако по свету, нађе лисицу где се ухватила у гвожђа. Кад га лисица опази, рече му: „По Богу да си ми брат! Пусти ме из ових гвожђа, ја ћу ти кадгод требати, само узми од мене једну длаку, па кад ти затребам, само је мало протри." Он узме од ње једну длаку, па је пусти. Опет, тако идући преко једне планине, нађе курјака где се ухватио у гвожђа. И курјак, кад га види, рече му: „По Богу да си ми брат! Пусти ме, ја ћу теби бити у невољи, само узми од мене једну длаку, па кад ти затребам, само је мало протри." Он узме длаку од курјака, па га пусти. Иза тога царев син, опет дуго путујући, срете једнога човека, па га запита: „Забога, брате! Еда ли си чуо кад од кога где су двори змаја цара?" Овај га човек лепо упути и каже му и време у које ваља да је тамо. Онда му царев син захвали, па пође унапредак и једва једном дође у град змајев. 
Кад уђе у змајеве дворе, нађе своју љубу, и обоје се врло обрадују кад се састану, па се стану разговарати шта ће сад, како ће се избавити. Најпосле се договоре да беже. Брже боље спреме се на пут, седну на коње, па бежи. Како они умакну из двора, а змај на коњу дође; кад уђе у двор, али царице нема; онда он стане говорити коњу: „Шта ћемо сад? Или ћемо јести и пити, или ћемо терати?" Коњ му одговори: „Једи и пиј, стићи ћемо их, не старај се." Кад змај руча, онда седне на коња, па терај за њима, и за тили час их стигне. Како их стигне, царицу отме од царевога сина, па му рече: „Ти иди с Богом, сад ти праштам за оно што си ми у подруму дао воде; али се више не враћај, ако ти је живот мио." Он сиромах пође мало, али не могавши срцу одолети, врати се натраг, па сутрадан опет у змајев двор, и нађе царицу, а она седи сама у двору и сузе рони. Кад се наново видеше и састаше, почеше се опет разговарати како би побегли. Онда рече царев син њојзи: „Кад дође змај, питај ти њега где је добио онога коња, па ћеш ми казати, да и ја тражим онакога, не бисмо ли му како утекли." С тим отиде из двора.
Кад змај дође кући, она му се стане умиљавати и превијати се око њега, и од свашта се с њиме разговарати; па му најпосле рече: „Ала имаш брза коња! Где га доби, тако ти Бога!" А он јој одговори: „Е, где сам ја добио, онде не може свак добити. У тој и тој планини има једна баба, па има дванаест коња за јаслама, да не знаш који је од кога лепши. А има један у буџаку коњ као да је губав, тако се чини, али је он најбољи; он је брат мога коња; њега ко добије, може у небеса ићи. Али ко хоће да добије од бабе коња, ваља да служи у ње три дана: у бабе има једна кобила и ждребе, па ту кобилу и ждребе ваља чувати три ноћи; ко за три ноћи сачува кобилу и ждребе, баба му да коња да бира којега хоће. А ко се у бабе најми, па за три дана не сачува кобиле и ждребета, он је изгубио главу." Сутрадан, кад змај отиде од куће, царев син дoђе, па му она каже све шта је чула од змаја. Онда он отиде у ону планину к баби, и дошавши к њој, рече јој: „Помози Бог, бако!" А она му прихвати Бога: „Бог ти помогао, синко; а које добро?" Он јој рече: „Рад бих у тебе служити." Онда му баба рече: „Добро, синко. За три дана ако ми сачуваш кобилу, даћу ти коња кога год хоћеш; ако ли не сачуваш, узећу ти главу." Па га онда изведе насред двора, око којега је био све колац до коца, и на свакоме коцу по људска глава, само на једном није била, и овај је колац све једнако викао: „Дај, баба, главу." Баба му ово све покаже, па му рече: „Видиш, ови су сви били у мене у најму, па нису могли кобиле сачувати." Али се царев син од тога не поплаши, него остане код бабе да служи. Кад буде увече, уседне он на кобилу па у поље, а ждребе трчи уз кобилу. Тако је седео на кобили једнако, а кад буде око поноћи, он задрема на кобили и заспи, а кад се иробуди, а он опкорачио некаку кладу па седи на њој и држи улар у рукама. Како то види, препадне се, па скочи да тражи кобилу, и тако тражећи је удари на некаку воду. Кад је види, онда се сети оне рибице што је из локве у воду бацио, па извадивши из мараме ону њезину љуску, протре је мало међу прстима, а рибица му се уједанпут јави из воде: „Шта је, побратиме?" А он јој одговори: „Утекла ми бабина кобила, па не знам где је." А рибица му рече: „Ево је међу нама, створила се риба а ждребе рибић; него удри уларом по води и реци: дура, бабина кобила!" Онда он удари уларом по води говорећи: „Дура, бабина кобила!" А она одмах постане кобила као што је и била и изиђе са ждребетом на обалу.
Онда је он заулари и узјаше па кући, а ждребе уз кобилу. Кад дође кући, баба њему да јести, а кобилу уведе у коњушницу, па све жарачем: „У рибе, курво!" А кобила јој одговори: „Ја сам била у рибама, али су њему рибе пријатељи, па ме проказаше." Онда опет баба: „А ти у лисице!" Кад буде пред ноћ, он уседне на кобилу, па у поље, а ждребе трчи уз кобилу. Тако је седео једнако на кобили, а кад буде око поноћи, он задрема на кобили и заспи, а кад се прене, а он опкорачио некаку кладу па седи на њој и држи улар у рукама. Кад то види, препадне се па скочи да тражи кобилу. Али му одмах падне на памет што је баба кобили говорила, па извади из мараме ону лисичју длаку и протре је, а лисица уједанпут те преда њ: „Шта је, побратиме?" А он одговори: „Утекла ми бабина кобила, па не знам где је." А лисица му одговори: „Ево је међу нама, створила се лисица а ждребе лисичић; него удри уларом о земљу па реци: дура, бабина кобила!" Он онда удари уларом о земљу говорећи: „Дура, бабина кобила!", а кобила постане кобила као што је и била и уједанпут се са ждребетом обри пред њим. Онда је он заулари и узјаше па кући, а ждребе уз кобилу. Кад дође кући, баба му изнесе ручак, а кобилу одмах уведе у коњушницу, па све жарачем говорећи: „У лисице, курво!" А она јој одговори: „Била сам у лисицама, али су лисице њему пријатељи, па ме проказаше." Онда опет баба: „А ти у курјаке!" 
Кад буде пред ноћ, царев син уседне на кобилу па хајде у поље, а ждребе трчи уз кобилу. Тако је седео на кобили једнако, а кад буде око поноћи, он задрема и заспи на кобили, а кад се прене, а он опкорачио некаку кладу па седи на њој и улар држи у рукама. Кад то види, препадне се па скочи да тражи кобилу; али му одмах падне на памет што је баба кобили говорила, па извади из мараме курјачју длаку и протре је, а курјак уједанпут те преда њ: „Шта је, побратиме?" А он му рече: „Утекла ми бабина кобила, па не знам где је." А курјак му рече: „Ево је међу нама, створила се курјачица а ждребе курјачић; него удри уларом о земљу, па реци: дура, бабина кобила!" Он онда удари уларом о земљу говорећи: „Дура, бабина кобила!", а кобила постане кобила као што је и била и уједанпут се са ждребетом обри пред њим. Онда је царев син заулари и узјаше па кући, а ждребе уз кобилу. Кад дође кући, баба му да ручак, а кобилу уведе у коњушницу, па све жарачем говорећи: „У курјаке, курво!" А кобила јој одговори: „Била сам у курјацима, али су курјаци њему пријатељи, па ме проказаше." Онда баба изиђе напоље, а царев јој син рече: „Е, баба, ја сам тебе служио поштено, сад ми дај што смо погодили." Баба му одговори: „Синко, што је погођено, оно ваља да буде. Ето, од дванаест коња бирај којега хоћеш." А он рече баби: „Та шта ћу бирати, дај ми онога из буџака, губавог, за мене нису лепи." Онда га баба стане одвраћати: „Како би ти узео онога губавог код таких красних коња!" 

Али он једнако остане на своме говорећи: „Дај ти мени кога ја хоћу, тако је погођено." Баба, не имајући куд камо, да му губавога коња, а он се онда с њом опрости, па пође водећи коња на улару. Кад га одведе у једну шуму, отре га и уреди, а коњ сине као да му је златна длака. Онда он уседне на њега па га потрчи, а он полети баш као тица, и за тили час донесе га пред змајеве дворе. Царев син, како уђе унутра, одмах рече царици: „Спремај се што брже." И тако се брзо спреме, седну обоје на онога коња, па хајде с Богом путовати. После мало, кад змај дође и види да царице нема, рекне своме коњу: „Шта ћемо сад? Или ћемо јести и пити, или ћемо терати?" А коњ му одговори: „Јео не јео, пио не пио, терао не терао, нећеш га стићи." Кад то змај чује, одмах седне на коња па потерај.
А њих двоје, кад опазе за собом змаја где их тера, препадну се, те стану нагонит коња да брже трчи, али им коњ одговори: „Не бојте се, не треба бежати." Кад једанпут, али змај већ да их стигне, онда коњ под змајем повиче коњу под царевим сином и царицом: „Забога брате, причекај ме, хоћу да цркнем тебе вијајући." А овај му одговори: „А што си луд те носиш ту алу. Ногама увретен, те њега о камен, па хајде са мном." Кад то чује коњ под змајем, а он махне главом и снагом, а ногама увретен, те змаја о камен; змај сав прсне на комаде, а коњ се с њима удружи. Онда царица уседне на овога коња, и тако отиду сретно у њезино царство и онде остану царујући до свога века.




Напомена: Хтела бих на крају само да се дрзнем и скренем пажњу на лик бабе у планини и укажем  да је то Баба Јага 

Немушти језик - Српска приповетка

У некаква човека био један чобан који га је много година верно и поштено служио. Једннм идући за овцама чује у шуми неку писку, а не знадијаше шта је. На тај глас отиде он у шуму да види шта је. Кад тамо, али се запожарило па у пожару змија пишти. Кад чобан то види, стане да гледа шта ће змија радити, јер се око ње са свију страна било запожарило, и пожар се једнако к њој примицао. . Онда змија повиче из пожара: „Чобане, забога, избави ме из ове ватре!“ Онда јој чобан пружи свој штап преко ватре , а она по штапу изађе, па њему на руку, па по руци домили до врата и савије му се око врата. Кад чобан то види, нађе се у чуду, па рече змији: „Шта је то у зао час! Ја тебе избавих, а себе погубих.“ Змија му одговори: „Не бој се ништа, него ме носи кући моме оцу. Мој отац је змијињи цар.“ Онда јој се чобан стане молити и изговарати да не може оставити својих оваца, а змија му рече: „Не брини се ни мало за овце; овцама неће бити ништа; само хајде што брже.“ Онда чобан пође са змијом кроз шуму и најпосле дође на једну капију која је била од самих змија. Кад дођу ту, на врату чобанову звизне, а змије се све одмах расплету. Онда змија рече чобану: „Кад дођемо у двор к моме оцу, он ће теби давати шта год заиштеш: сребра, злата и камења драгога, али ти не узимај ништа, него ишти немушти језик. Он ће се дуго затезати, али ће ти најпосле опет дати.“ У томе дођу у двор к оцу, и отац плачући запита змију: „Забога, синко! Где си?“ А она му каже све по реду како је био опколио пожар и како је чобан избавио.. Онда цар змијињи рече чобану: „Шта ћеш да ти дам за то што си ми сина избавио?“ Чобан одговори: „ Ништа друго нећу, него да ми даш немушти језик.“ А цар рече: „Није то за тебе, јер да ти то дам, па да коме кажеш, ти би одмах умро, него ишти штагод хоћеш дау ти.“ На то му чобан одговори: „Ако ћеш ми што дати, дај ми немушти језик, ако ли ми то не даш, а ти с богом остај! Мени друго не треба ништа.“ Па пође да иде . Онда га цар врати натраг говорећи му: „Стани! Ходи овамо, кад баш то хоћеш. Зини.“ Чобан зине, а змијињи цар му пљуне у уста, па му рече: „Сада ти мени пљуни у уста.“ Чобан му пљуне у уста, а змијињи цар опет чобанину. И тако три пута пљуну један другом у уста, па му онда змијињи цар рече: „Сад имаш немушти језик. Иди с богом, али за главу своју ником не казуј, јер ако кажеш комегод, одмах ћеш умрети.“ Чобан пође кроз шуму, и идући чујаше и разумеваше све што говоре птице и траве и све што је на свету. Кад дође к овцама и нађе их све на броју и на миру, леже мало да се одмори. Тек што легне, али долете два гаврана те падну на једно дрво и почну се разговарати својим језиком говорећи: „Кад би знао овај чобан, овде где лежи оно црно шиљеже има у земљи пун подрум сребра и злата.“ Чобан кад чује то, отиде своме господару те му каже, а господар дотера кола па откопају врата од подрума и крену благо кући. Овај господар је био поштен човек па све благо даде чобану говорећи му: “Ево синко, ово је све твоје благо, то је теби бог дао. Него ти начини себи кућу па се жени, те жпвп сотим благом.“ Чобан узме благо, начини кућу, и оженивши се стане живети, и мало по мало изиђе он најбогатији човек – не само у ономе селу него у свој околини није га било.Имао је свог овчара, говедара, коњушара, свињара, многу имовину и велико богатство. Једном лицем на Божић рече он својој жени: „Спреми вина и ракије и свега што треба, па ћемо сутра ићи на салаш да носимо пастирима нека се и они провеселе.“ Жена га послуша и уради све како је заповедио. Кад сутрадан отиду на салаш, онда газда увече каже свима пастирима: „Сад сви скупите се, па једите и пијте и веселите се, а ја ћу бити код стоке сву ноћ.“ И тако газда отиде и остане код стоке. Кад је било око поноћи, али курјаци заурлају, а пси залају: курјаци говоре својим језиком: „Можемо ли доћи да учинимо штету, па ће бити меса и вама?“ А пси одговарају својим језиком: „ Дођите да бисмо се и ми најели.“ Али међу псима бијаше један матори пас који само још два зуба имадијаше у глави. Онај матори пас стане говорити курјацима: „Тамо њима то и то! Док су још ова два зуба мени у глави, нећете ви учинити штете моме господару.“ А то све газда слуша и разуме оно што они говоре. Кад ујутру сване, онда газда заповеди да све псе потуку само онога маторога пса да оставе. Слуге стану говорити: „Забога, господару, штета је!“ А газда им одговори: “Што рекох то да учините.“ Па се оправи са женом кући, и пођу на коњма: под њиме бијаше коњ, а под женом кобила. Идући тако човек измакне напред, а жена заостане. Онда коњ под човеком зарже: коњ вели кобили: „Хајде брже! Што си остала!“ А кобила одговара: „Е, ласно је теби: ти носиш једнога господара, а ја троје: носим газдарицу, и у њој дете, па у себи ждребе.“ На то се човек обазре и насмеје, а жена то опази, па брже ободе кобилу и стигне човека па га запита што се насмеја. Он јој одговори: „Низашто, само онако.“ Али жени не буде то доста него салети мужа да јој каже зашто се насмејао. Он се стане бранити: „Прођп ме се, жено! Што ти је? Не знам ни сам.“ Али што се он више брањаше, она све више наваљиваше на њ да јој каже зашто се насмејао. Најпосле јој човек рече: „Ако ти каже, ја ћу одмах умрети.“ Она опет ни за то не марећи једнако навали говорећи да друкчије не може бити него да јој каже. У том дођу кући. Одседнувши с коња, метне га пред кућу па каже жени: „Ево сад ћу лећи у сандук па да ти кажем зашто сам се насмејао; али како ти кажем, одмах ћу умрети.“ И тако легне у сандук, па још једном обазре се око себе, кад али онај матори пас дошао од стоке и сео му чело главе па плаче. Човек опазивши то рече жени: „Донеси један комад хлеба па подај томе псу.“ Жена донесе комад хлеба и баци пред пса, али пас неће ни да гледи, а петао дође и стане кљувати у комад; онда пас рече петлу: „Несрећо несита! Теби је до јела, а видиш где газда хоће да умре!“ А петао му одговори: „Па нек умре кад је луд. У мене има сто жена, па их свабим све на једно зрно проје кад где нађем, а кад оне дођу, ја га прождерем; ако ли се која стане срдити, ја је одмах кљуном; а он није вредан једну да умири.“ Кад то човек чује, он устане из сандука, па узме батину и дозове жену у собу: „Ходи жено да ти кажем.“ Па све батином по њој: „Ето то је, жено! Ето то је, жено!“ И тако се жена смири и никад га више не запита да јој каже зашто се смејао.

Момак с чаробним коњем - бајка Лужичких Срба

Једном човек угледа на реци, крај обале, ковчег. Када ковчег отвори, нађе у њему дечачића. То је био принц, кога су у ковчег положили и у реку бацили да би се утопио.

Човек узе дечака и он у његовој кући израсте у лепог младића. Када је момку било осамнаест година, рече му човек:

– Сад си одрастао и можеш отићи у свет да себи срећу потражиш. Ишти шта ти треба, и ја ћу ти радо дати.

Момак на то одговори:

– Нећу ништа друго, осим једног коња из твоје коњушнице.

Стари на то рече:

– Изабери оног који ти се највише допада!

Затим се обојица упуте у коњушницу. Ту момак изабра најбеднијег коња, оседла га, опрости се са старим и одјаха у далеки свет.

Путујући тако, стиже у велику шуму. Тамо на земљи угледа перо, које се сијало као сунце. Младић хтеде да га подигне, али коњ заврте главом и рече:

– Остави га нек лежи, навући ћеш беду на врат!

Али момак не послуша коња, већ подиже перо. Потом одјезди даље, а после дугог путовања стиже у главни град, у коме је био и краљев двор. Тамо запита краљеве слуге има ли посла за њега. На то ће слуге:

- О да, можеш остати, потребан нам је неко да коње храни и тимари.

Младић пристане да то ради. Слуге га одведу у краљеву коњушницу. Тамо је било велико мноштво најлепших коња. У зору и увече коњушницу је осветљавало дванаест свећа, али је младићево перо сијало јаче од свих свећа заједно. зато он окачи своје перо на таваницу и погаси свеће. Сад је у коњушници било светло као по дану.

После неког времена, примете остале слуге да је у коњушници видно иако

свеће не горе. Они почну да мотре на младића, открију перо и известе краља. Краљ рече:

– То перо морам да имам. Одмах ми га донесите!

На то оду слуге у коњушницу по перо, али им га младић не хтеде дати, већ одговори:

– Чекајте да размислим!

Па оде к своме коњу и запита:

– Смем ли да им дам перо?

Коњ одговори:

– Да, да, дај им га! Нисам ли ти одмах рекао: остави га нек лежи, навући ћеш беду на врат!

Момак поступи како га је коњ, саветовао, а људи перо однесу краљу у двор. Он, пак, дозва младића и заповеди му:

– Сад имам прео, али ми ти мораш набавити и птицу којој оно припада.

Младић оде тужан к своме коњу и све му исприповеда. Коњ га умири:

– Видиш, нисам ли ти одмах рекао: остави перо нек лежи, навући ћеш беду на врат! Али, не буди забринут, и птицу ћемо некако добавити. Замоли краља да ти златне и сребрне клопке за птицу да!

Тад оде младић поново краљу и заиште златне и сребрне клопке. Кад их доби, оседла свога коња и одјезди у шуму. Тамо постави клопке и убрзо ухвати светлећу птицу.

Зачас дојаха младић краљу и предаде му птицу. Краљ се веома обрадова, али рече:

– Поставићу ти једно питање, јер си ти необичан момак. Ако ми на њега одговориш, богато ћу те наградити, аколи ми не одговориш, умрећеш.

Кажи ми: зашто сунце зими ниско, а лети високо стоји?

Момак на то рече:

Треба ми мало времена да о томе размислим, па ћу одговорити.

И оде жалостан к своме коњу и исприча му шта краљ од њега тражи. Коњ одговори:

– Нисам ли ти одмах рекао: остави то перо нек лежи, навући ћеш беду на врат! Ипак ћу те посаветовати како краљу да одговориш. Отиди к њему и реци: "Сунце зими ниско, а лети високо стоји зато јер је на мору кнегињица која се зими смрзнути, а лети опрљити не сме."

Тада оде младић краљу и рече му то. На то краљ заповеди:

– Доведи ми ту кнегињицу!

Момак опет заиште мало времена да размисли, па оде к своме коњу и изјада се. Чувши за његову невољу, коњ рече:

Нисам ли ти одмах рекао: остви перо нек лежи, навући ћеш беду на врат! Али не брини: некако ћемо се и те девојке домоћи. Заишти од краља златну постељу са свиленим пресвлакама, затим златан сто, златне и сребрне пехаре и уз то неколико врста најбољих вина. Нека то слуге на море одвезу. Тада ће кнегињица на обалу испливати, вино испити и уморна у постељу лећи. Ми ћемо је онда пренети заједно са постељом.

Младић оде краљу и заиште све што му је коњ поручио. Краљ нареди да се ове ствари на обалу превезу, а момак на своме коњу дојаха, размести постељу, постави сто и разноврсна вина усу у пехаре. Не потраја дуго, и девојка доплива. Она седе за сто и поче да пије вино из златних и сребрних пехара. Од толиког вина девојци се смучи. Зато леже у постељу и тврдо усни. Тада је заједно са постељом пренесу у краљеве одаје.

Али другога дана рече кнегињица краљу:

– Мене сте овамо пренели, али сте на другој обали оставили моје кобиле, које се морају свакога дана зобом нахранити и помусти.

На то посла краљ по младића и заповеди му да кобиле дотера. Он оде тужан своме коњу, који ига умири:

– Нисам ли ти одмах рекао: остави перо нек лежи, навући ћеш беду наврат! Ипак, не буди забринут, јер се кобиле могу намамити. Одјездићемо на море. Ти тамо звижди, а ја ћу да ржем. На то ће, сасвим извесно, кобиле допливати и искочити на обалу. Потом ћемо их потерати краљу.

У зору одјаха младић на своме коњу к мору. Тамо коњ зарза, а момак поче да звижди. Не потраја дуго, а кобиле допливаше, искочише на обалу и момак их са својим коњем потера краљу. Када кнегињица кобиле угледа, веома се обрадова. Али сутрадан девојка позва момка и у краљево име заповеди му:

– Кад си ми већ кобиле догнао, сад их и помузи! Кобиле се морају мусти свакога дана.

Младић безвољан оде с своме коњу и исприча му шта девојка од њега тражи. Коњ рече:

– Нисам ли ти одмах рекао: остави перо нек лежи, навући ћеш беду на врат! Али не бој се, кобиле ће за време муже мирно стајати.

Момак одвеза коња и доведе га пред кобиле. Оне се одједном умире. Младић их је сада могао мусти без страха. За кратко време и тај посао оконча. Али, тренутак касније, позва га поново краљ и рече:

– Нешто сам сазнао, па хоћу на теби да проверим је ли то тачно. Зато то млеко скувај и скочи у њега!

Збуњени младић опет оде к свом коњу и исприча му какав чудовишан захтев поставља краљ. Али коњ рече:

– Нисам ли ти одмах рекао: остави перо нек лежи, навући ћеш беду на врат! Али та беда неће бити и последња. Ми можемо у млеко скочити, а да се не опаримо. Када буде сварено, заједно ћемо стати уз ведро, па плакати и сузе ронити, све док се млеко не охлади. После није страшно да се у њега скочи.

Чувши то, младић прионе да млеко скува. Кад млеко проври, он оде по свога коња. Потом заједно уз ведро стадоше, па узеше плакати и сузе ронити, све док се млеко није охладило. Онда младић у млеко скочи, али из њега изађе много лепши и снажнији него што је био. Када то виде краљ, који је био већ стар и изнемогао, помисли у себи: "Истина је што сам дочуо. Када се у сварено кобиље млеко скочи, постаје се млађи и снажнији." Па заповеди да млеко још једном сваре, а потом и сам скочи у ведро. Он се при том тако опари да одмах издахну. А младић се ожени лепом кнегињицом и постаде много бољи краљ од претходног.

Чудновата длака - Српска приповетка

Био је један чоек, много сиромах и пунан ђеце тако да их никако хранити није могао, и више пута се канио да их једно јутро побије да не гледа јада ђе му од глади умиру, али му жена брањаше. Једну ноћ дође му у сну једно дијете и рече му: "Чоече! видим да си сумао душу да изгубиш и да покољеш ону јадну своју ђечицу, а знам да ти је невоља, него ћеш ујутру наћи под својом узглавницом једно огледало, један фацулет црљен, и једну везену мараму, то све троје узми кридимице и не казуј никоме па хајде у ту и у ту гору, у њој ћеш наћи једну ријеку, па хајде уза њу док јој дођеш на извор, онђе ћеш наћи једну ђевојку сјајну како сунце, просутијех коса низ плећи и голу као од мајке рођену, и чувај се да те љута змија не увије, немој ријечи проговорити, јер ако проговориш затравиће те и претвориће те у рибу или у што друго пак ће те изјести; а ако рече да је побиштеш по глави, обишти је, па пребирајући њезине косе гледај наћи ћеш једну длаку црљену као крв, истргни је и бјежи натраг, па ако се она досјети и за тобом почне трчати, баци јој најприђе везену мараму, па фацулет, па најпослије огледало, онда ће се она забавити, а ти ону длаку продај какву богату чоеку; него немој да те преваре, јер ова длака небројено благо ваља; те ћеш се тако обогатити и своју ђецу прехранити." Кад се ови сиромах пробуди нађе све под узглавницом као што му је дијете на сну рекло па онда пут оне горе, кад у њој нађе ријеку, он покрај ње хајде, хајде, док дође на извор. Обазревши се да види ђе је ђевојка угледа је над језером ђе зраке сунчане у иглу удијева, те по ђерђеву везе на поставу којему су жице од јуначкијех перчина. Теке виђе, поклони јој се, а она устаде на ноге и упита га: "Откуда си незнани јуначе?" А он муч'! Она га опет запита: "Који си? што си дошао?" и много друго којешта, а он мучи као камен, рукама показујући као да је нијем и да иште помоћи. Онда му она рече да сједе њојзи на скут, а он једва дочека и сједе, а она му подврже главу да је побиште. Он премећући длаке по глави као да је биште, једва нађе ову длаку црљену, па је одвоји од друге косе, изгули је. ђипи јој са скута па бјежи натраг што боље може. Она се досјети па сустопице трком за њим. А он обазревши се кад види да ће га стићи, баци на пут мараму везену како му је речено, а она кад виђе мараму, саже се и поче да је прегледа тамо амо чудећи се ономе везу док он подобро одмаче. А ђевојка стави мараму у њедра, те опет за њим. Он кад виде да ће га стигнути, баци црљени фацулет, а она се опет забави чудећи се и загледајући, док они јадни чоек опет подобро одмаче, а ђевојка се ражљути те баци на пут и мараму и фацулет, те трчке у поћеру за њим. Опет он кад виђе да ће га стићи, баци огледало. Ђевојка кад набаса на огледало којега још нигда није виђела, дигне га па пошто себе у њему виђе, не знајући да је ово она него мислећи да је некака друга налик на њу заблену се у огледало, те чоек одмакне далеко да га већ није могла стићи. А она кад виђе да га стићи не може, врати се натраг, а они чоек својој кући здраво и весело. Дошавши дома покаже жени ону длаку и приповједи све шта му се прикојасило, а она му се почне ругати и смијати, али он њу не слушајући пође у некакав град да прода ону длаку. Скупи се око њега свакојијех људи и трговаца: неко даје цекин, неко два, те све више, све више, док дођу до стотине златнијех цекина, у томе за ову длаку чује и цар те дозове овога чоека и рече му да ће му дати за њу хиљаду цекина, и он му је прода. Кад шта је та длака? Цар је расцијепи уздуж с врха до дна, и у њој нађе записано много знатнијех ствари кад се шта догађало у стара времена од постања свијета. Тако они чоек обогати и проживље са својом женом и ђецом. 

У лажи су кратке ноге - Српскa приповеткa

Био један цар па имао три сина, и тако је био стар, да већ није ни чуо ни видео. У толикој старости живећи, усни једну ноћ, да има негде у свету некаки град, и у томе граду да има један студенац, па да му је воде из онога студенца да се окупа и умије, да би се помладио и да би опет чуо и видео. Кад се иза тога сна пробуди и дан сване, а он дозове синове своје и приповеди им, какав је сан уснио, па им рече: "Децо моја, не жалите труда ни блага, него потражите ту воду; то би волео него све царство своје." Онда најстарији син рече оцу: "
Дај ми блага једну галију и неколико момака, па ја идем да тражим ту воду, да ако је нађем." Отац му да све то и оправи га, и он се навезе на море и пође морем путовати. Путујући тако за дуго, дође под један град, у коме је био цар. Како он дође под град и галија стане у крај, одма цар пошаље људе, да му дозову господара од галије.
Људи отишавши кажу царевоме сину, да га зове њихов цар, и он одмах отиде. Пошто изиђе пред цара, запита га цар, ко је, од куда је и куда иде. А он се осече на цара говорећи, да је он царев син, и да нико нема власти питати га, ко је, од куда је и куда иде. Цар се на то јако расрди и заповеди, те га одмах окују и баце у тамницу; тако позатвара и његове људе, а галију му узме. После тога прође година дана, а у двору овога царева сина за њ ни гласа ни трага.
Онда приступи други син к оцу па му рече: "Кад брат мој толико не долази, дај и мени блага и галију и неколико момака, па идем ја да тражим тај град и ту воду." Отац му да све као и првоме сину, и оправи га, и син се навезе на море и пође морем путовати. Путујући тако дуго време дође и он под онај исти град, где му је брат затворен. Како он дође под град и галија стане у крај, цар онога града пошље и по њега људе, да га зову преда њ.
Пошто изиђе пред цара, и пошто цар и њега запита, ко је и од куда је и куда иде, и он непокорно одговори као и његов брат, да је он царев син, и да нико нема власти питати га, ко је и од куда је и куда иде. Цар се страшно расрди, окује га и баци у тамницу. После тога прође опет година дана, и ни за њ ни гласа ни трага у двору оца његова. Најпосле изиђе и најмлађи син пред оца, па му рече: "Шта ћемо радити? Ни један од моје браће не долази натраг. Дај и мени блага и галију и неколико момака, да идем и ја да тражим воду. Може бити те ћу наћи и браћу и воду."

Отац и њега оправи као и прву двојицу, а он се навезе на море и пође морем путовати. И тако путујући дође и он под онај исти град, где су му два брата затворена. Како он стане под град и галија стане у крај, цар од онога града пошље људе и по њега; и он одмах отиде пред цара, и пошто га цар запита, ко је и од куда је и куда иде, стане смерно и жалостиво казивати све по реду, како има оца стара и слепа и глуха, и како му је отац уснио да има негде у неком граду студенац, и да би се помладио, и да би опет чуо и видео да му је воде из њега, да се окупа и умије; и како је имао два брата, и како су обадвојица један за другим отишли морем да траже онај град и воду, па кад се ни један није вратио натраг, да је он сад пошао да тражи то. 

Цар кад га саслуша, рекне му: "Кад је тако, синко, срећан ти пут! Кад се вратиш, немој проћи, да ми се не јавиш, јер и мени има доста година, пак ако би нашао ту воду, могао би се и ја окупати, не би ли се помладио." И тако га лепо отпусти, и царев син пође даље путовати. Путујући тако за дуго, дође под једну велику гору. Онде притерају галију у крај, и царев син уседне на коња па пође сувим да путује, а људе на галији остави да га чекају. Идући тако, нађе у гори једнога старога пустиника, и здравивши га, запита га, не зна ли он, да има где год таки и таки град.

Пустиник му одговори да не зна, "него" вели иди на ону велику гору: онде има један ловац, који се зна с тицама разговарати, може бити, да је он од тица чуо да има где год таки град." Онда се он упути кроз ону планину и нађе ловца, и здравивши, запита га: "Брате, чуо сам да се ти знаш с тицама разговарати, а оне лете свуда; еда ли си чуо кад од које, да има таки и таки град?"

Ловац му одговори, да није никад чуо, "него ћемо их," вели "сад питати." Па онда сазове све тице те их запита: "Јесте ли кад која виделе таки и таки град?" Све тице одговоре, да нису виделе, "него" веле "има један стари орао, који не може да лети, па је остао у шуми: може бити да би он знао казати за тај град." Онда ловац и царски син отиду к орлу, па га запита ловац, је ли кад видео таки и таки град, а орао одговори: "Само сам један пут у своме веку прелетео преко њега.

Тамо је врло тешко доћи: треба приправити дванаест овнова печених и две метле и једно уже. Јер кад се дође у град, на капији стоје дванаест лавова и чувају град: ко се год прикучи одмах га растргну, за то им треба дати дванаест овнова, свакоме лаву по једнога, па ће се забавити; кад се већ уђе у град, имају две девојке, што чисте сав град својим рукама, те би човеку одмах очи ископале, за то им треба дати по метлу, па ће се смирити; мало даље од тих девојака има још једна, која полева сав град сама и вуче воду на својој коси: њојзи треба дати уже, па ће се оканити. Али још треба удесити управо у подне да је човек онамо, јер у то доба царица свагда спава и ништа не зна за себе.

Онда треба радити што се може брже, па бежи!" Кад то саслуша царев син, узме орла на коња, па ш њим у галију, те се опет крену путовати. Он је орла добро хранио, да би се што опоравио. И тако изиђу опет под једну гору. Онда орао рече: "Ја сам треба да идем онамо да видим како је", па се дигне у облаке и надлети се над онај град и све види, како је онамо, па се опет врати у галију, па им рече, да им се ваља сутра рано кренути, како ће моћи до подне приспети у град. Сутрадан како зора забели, они поустају и стану путовати, и путујући једнако управо у подне стигну пред град.

Одмах царев син да слугама да носе што треба, па пође пред њима у град. Како они на градска врата, а дванаест страшних лавова скоче да их све растржу. Они им брже баце дванаест печених овнова, а лавови се забаве. Кад уђу у град, а то две девојке чисте град својим рукама, па како их опазе, полете на њих. Они им брже баце две метле, а девојке се смире.

Пошавши мало унапред, а то бунар, и на бунару девојка, вуче воду све на својој коси. Како их девојка опази, остави воду, па полете на њих. Они јој баце уже, а она их се окани. Онда момци што брже захвате воде из бунара, па однесу на галију, а царев син отиде у двор да види царицу. Кад уђе у царичину собу, има шта и видети: царица легла на леђа, па спава. Онда царев син приступи полако, те је обљуби, па јој скине прстен с десне руке, и с леве ноге чарапу, и на кољену остави јој белегу.

Па онда отиде у галију, те је брже боље крену, па бежи! Кад буду већ подалеко од града, царица се пробуди, и осети одма, шта је, па скочи из собе и стане викати на ону девојку, што град полева: "Тамо она оваквица и онаквица! ти ме толико година служи верно, а сад ме изневери." Девојка се стане одговарати: "Ја те служим толико година, па ми никад ниси дала ужета, а он како дође, одма ми уже даде." Онда царица отиде к оним девојкама, што чисте град, и стане викати на њих: "Тамо оне оваквице и онаквице! толико ме година служисте верно, а сад ме изневеристе."

А девојке јој се стану правдати: "Ми толико година тебе верно служимо, па нам никад ниси дала метле, а он како дође, даде нам свакој по метлу." Најпосле отиде к лавовима, па и њима стане говорити: "Тамо они оваки и онаки! Шта учинисте? Толико ме година верно служисте, а сад ме изневеристе." А они се стану одговарати: "Ми толико година у тебе служимо, па нас никад ниси ничим сите нахранила, а он како дође, даде нам сваком по печена овна."

Онда она ућути и помисли у себи да је сама крива. Царев син дуго време морем путујући, дође опет под онај град, где су му браћа затворена. Како чује цар од онога града за њега, изиђе му на сусрет и лепо га дочека, па га запита: "Еда што, сине? Нијеси ли нашао што си тражио?" А царев му син одговори: "Нашао сам." Цар се врло обрадује па му рече: "Дај да видимо, је ли та вода така." Пошто се цар окупа у оној води, постане здрав и млад као да му је то двадесет година.

Онда он у радости и чуду рече царскоме сину: "Кад си ти мене овако обрадовао, и ја ћу тебе обрадовати: она твоја обадва брата код мене су у животу, они се нису умели владати тако мудро као ти, него су били почели на ме осецати се, за то сам их задржао, али их сад теби поклањам обојицу." Па му их онда изведе и даде. Сад се царев син на ново обрадује, што је и браћу нашао. Цар им даде њихове обе галије и све људе; још их сувише обдари и спреми им на пут што је год било од потребе.

Онда они поседају сваки на своју галију те пођу кући. Путујући тако стану се договарати два старија брата, како би узели воду од свога најмлађега брата, да се оцу умиле као да су је они нашли, и договоре се овако: да подмите његове момке да излију воду у њихове судове, а у његов суд да налију мора. Тако и ураде. Кад дођу кући, отац их једва дочека: "Добро дошли, децо! Еда је среће да сте нашли воду?" А старији синови одмах прихвате: "Нашли смо. Ето брат наш најмлађи нека даје најпре своју воду па ћемо онда ми своју." Момци одмах излију воду, из суда брата најмлађега и даду цару да се окупа.

Он се окупа и ништа му не поможе, па рече другој двојици: "Дајте ви да видим шта ви имате." Они одмах изнесу воду, цар се окупа, и онај час се помлади, те види и чује као младић. Онда цар рече најмлађему сину: "Ти ниси ништа нашао, него си ми донео морску воду; сад иди куд те очи воде и ноге носе, кад си ме тако тео да превариш." Па га отера из двора, а он сиромах онда отиде у свет, и прибије се у једнога кнеза да му чува овце.

Царица она што је имала воду, остане трудна од царева сина, и кад буде на том доба, она роди мушко дете. Кад детету буде година дана, оно почне говорити матери својој: "Мати, где је наш отац?" Она му одговори: "Синко, хоћемо га тражити." Иза тога спреми се и седне с дететом на галију па пође морем, и после дугога путовања по свету кад дође близу града, одакле је био онај царев син, она притера галију ка крају мало подаље од града, па изиђе на брег и разапне шатор, па онда напише цару књигу: "Пошљи ми онога човека који је однео воду од мене." Цар одмах оправи најстаријега сина. Он седне на коња, па управо к њојзи под шатор.

Кад дође к царици, она га лепо дочека, па га запита: "Јеси ли ти однео воду од мене?" А он јој одговори: "Јесам." Онда га царица запита: "Шта си још?" А он одговори: "Нисам ништа." Онда царица измахне шаком те њега по образу. Како га је лако ударила, одмах су му два зуба испала, па га оправи оцу и рече му: "Иди, кажи своме оцу, нека пошље човека који је воду однео." Кад он отиде кући и каже оцу шта би, отац брже пошље другога сина. Овај како дође к царици, она и њега лепо дочека, па га запита: "Јеси ли ти однео воду од мене?" Он одговори: "Јесам." Царица га запита. "Шта си још?" А он одговори: "Нисам ништа." Она и њега шаком по образу, и одмах му искоче два зуба, па му онда рече: Знаш ли што је? Овако ћеш поздравити свога оца: Ако ми не пошље онога човека који је однео воду од мене, све ћу му царство разорити; него стани да ти дам по чему ћете наћи тога човека."

Па онда седне те препочне лице свога сина на свилену мараму, па онда рече царевоме сину: "Ево, какво је ово дете, онаки је и онај човек." Он отиде с оном марамом оцу и каже му све по реду. Цар како види лице на марами, одмах рече да је чити његов најмлађи син, па пошље мараму по свему царству да иде од града до града и од села до села, да му траже сина. Кад тако дође марама у оно село где је царев син у кнеза служио, најпре је донесу кнезу. Кад кнез развије мараму и стане гледати лице на њој, – чити слуга његов; онда рече слузи: "Море, слуго, ово си ти."

Он се не хтедне одмах показати, али кад га салете да се каже, јер ваља пред цара да иде, он не имадне куд, него им приповеди све шта је било, па се дигне и отиде к оцу. Кад изиђе пред оца, загрли га отац, па му рече: "Синко, где си? пропаде царство!" А он одговори: "Ко је томе крив? Него дај ми коња и шта треба да идем тој царици." Отац га одмах спреми и пошље царици. Како га царица угледа, одмах га позна, па још и дете га позна и стане га вика: "Ево оца! ево оца!" Како он дође под шатор, царица и њега запита: "Јеси ли ти однео воду од мене?" Он одговори: "Јесам." Она га запита: "Шта си још?" А он извади прстен и чарапу па јој рече: "Ето то; и још имаш белегу на кољену."Она то све призна, па се загрле и пољубе. После отиду у град па се венчају, и отац још за живота свога преда му царство, а друга два старија сина отера, и тако најмлађи син остане цар у обадва царства.

Царев син и Оштар Дан - Српска приповетка

Био неки цар, па је имао сина јединца. Отац би био јако рад оженити
својега сина, али овај се није никада ни у коју цуру хтио да заљуби.
Једнога дана изиђе царевић на прошетњу крај мора, иза једне шуме, кад
наједном али ти иде по мору брод и на броду отворен прозор, а на прозору цура. Док
он њу види, одмах се у њу заљуби и заволи је тако да се одмах разболио. Све дивани:
„Умријети, умријети!“ И гле, баш умријети! Најпослије дође најстарији лекар и каже
да му се не може помоћи. Управ исти дан стајао је и један малар крај мора, кад се по
мору провезао брод и ђевојка, и он наслика онако скупа брод и ђевојку на прозору.
Малар се, дакле, сад спреми да он иде пробати лијечити царева сина. Кад је дошао
пред двор, замоли да га пусте унутра. Али га не хтједоше одмах пустити, ван му рекну:
— Не можеш: син царев умире.
Тада он рече:
— Али пустите ме, можда ћу га ја излијечити.
Затим га пусте пред царева сина. Како малар к њему уђе, помоли му одмах
слику ђевојчину. Царев син одмах скочи, па ухвати малара говорећи:
— Дај ми је, ђе је? Немој се шалити!
Малар рече:
— Немам је ту; али ћемо је наћи.
Брже царев син даде ухватити коње под кочију, узме новаца доста, па сједе с
маларом да иде тражити ону лијепу ђевојку. Кад су већ цио дан путовали, срету
једнога чоека, а то је био Оштар Дан. Он их упита камо иду; они му кажу. А он рече
малару:
— Ти, господине, хајде сад кући, а ја ћу ићи тражити непознату ђевојку; па ако је

нађемо, онда ћемо се веселити.
Малар се врати натраг, а њих два оду. Кад је била ноћ, дођу они у једну шуму, и
ту нађу једну кућу. Кад унутра, али столови намјештени, тањири накладени, само да се
једе. Али рече Оштар Дан: „Нећемо“, и отиду у другу собу, и тамо све постављено: само
па једи. Сад спреме коње, па сједну вечерати. Пошто су вечерали, царев син леже
спавати, а Оштар Дан остане сједећи. Кад али ето ти дођу виле унутра, па се стану
разговарати. Онда рече најстарија вила:
— Мама, овђе крст мирише.
— Јест, кћери, рече она — царев син и Оштар Дан иду тражити једнога краља
кћер, али неће је наћи; јер да знаду што не знаду, ласно би је нашли. Кад отиду одавде,
срешће их дивља планина, преко које неће моћи пријећи, јер нема никуд цесте; него
на крају те планине има јабука, и на њој три јабуке да уберу, па да се једном баце на
планину, одмах би им се цеста начинила; али да оставе и натраг кад пођу.
Оштар Дан све то запише. Пошто је свануло, рече царев син да иду. Али Оштар
Дан још не да, него рече да још остану. Увече опет дођу виле, као и прије. Онда рече
средња вила:
— Мама, овђе мирише крст.
— Јест, кћери, царев син и Оштар Дан траже краљеву кћер, али тешко да је нађу;
јер да знаду што не знаду ласно би је нашли. Пошто пријеђу дивљу планину, срешће
их море, преко њега не могу никако; него накрај мора имаду три јагоде: да уберу те три
јагоде, па да једну баце на море, одмах би им се начинио мост; али да оставе и кад отуд
пођу.
Оштар Дан опет запише. Кад буде ујутру, опет вели царев син да иду; али Оштар
Дан не да, већ каже да ће још један дан остати, па да ће онда ићи. Увече опет дођу
виле, као и прије. Тад рече најмлађа вила:
— Мама, овђе мирише крст.
Мати јој одговори:
— Да, кћери, царев син и Оштар Дан иду тражити краљеву кћер; али тешко да је
нађу, јер кад пријеђу дивљу планину и велико море, онда ће их срести гвоздена
планина, која је свезата са небом и земљом; него на крају те планине има лијеска и у
њој три младице: да укрше те младице, па да прекрсте на планини, сама би се цеста
начинила; али да оставе и кад отуд пођу, ваљало би им.
Оштар Дан запише. Сјутрадан, чим је свануло, дигне се царев син и Оштар дан
на пут. Најприје срете их дивља планина. Царев син пита: „Шта ћемо сад?“ а Оштар
Дан погледа на страну, те упази јабуку, брже убере све три: једну баци преко планине,
а двије остави. Док је бацио јабуку, одмах му се начини цеста, и они пријеђу.
Кад су прешли преко дивље планине, срете их велико море. Царев син опет пита
шта ће, а Оштар Дан погледа те види три јагоде; брже убере све три, једну баци на
море и одмах му се начини мост, а двије остави у џеп. Сад пријеђу преко мора и отиду
даље.
Наједном срете их гвоздена планина, која се свезала с небом и земљом. Сад
царев син пита:
— Шта ћемо? Све смо некако прешли, ма ту нећемо.
Оштар Дан ништа не вели, већ се огледа и нађе лијеску и у њој три младице; сад
укрши све три, једном прекрсти преко планине, а двије остави за други пут, и одмах му
се начини цеста. Онда они лијепо пријеђу и отиду даље.
Кад су већ доста далеко отишли, дођу у један златан град (а вила им је још прије
казала да ће наћи ту цуру у томе златном граду). Дошавши тамо, царевић се намах
упише код цара да би рад с његовом кћери разговарати се. Цар му допусти и рече:
— Три дана ти је слободно виђети је: први дан шест часа, други десет, а трећи
тринаест.
Први дан само ју је виђео; други дан су се спознали; а трећи дан договоре се
како ће побјећи. Ђевојка њега напути нека он даде начинити од злата коња и
приковати за руду. Коњ тај нека буде шупаљ на ребрима, „па ћеш“, вели, „мене унутра
затворити“. Царев син брже начини коња златна, прикује га за руду, и тако је чекао до
подне. Кад је царска вамилија изишла на прошетњу, царев син попане ту ђевојку, па је
однесе и затвори у коња, па бјежи с њом кући.
Цар то опази, те се отисне за њима у поћеру. Дошавши до гвоздене планине,
Оштар Дан прекрсти младицом, и начини им се цеста, а они бјежи. Али и цар
прекрсти младицом, те му се дала цеста. Кад к мору, Оштар Дан баца јагоду, а мост им
се гради; али и цар баца јагоду, па иде за њима. Кад су стигли до дивље планине,
Оштар Дан баци јабуку, а цар је нема, и тако побјегоше с ђевојком.
Пошто су дошли опет у ону планину ђе су најприје ноћили, отиду у исту кућу и
ту заноће. Послије вечере рече царев син да иду спавати; а Оштар Дан рече да ће он
сједити. Истом што је царев син заспао, дођу виле опет, па рече једна између њих:
— Мама, овђе мирише крст.
А мати рече:
— Јест, кћери; царев син и Оштар Дан воде кћер једнога краља; али је се ипак
неће ужити, јер откад је царев син отишао од куће, њему се чини да нема него три
дана; али тому има већ управ три године; и у том је њему умрла мати, а отац му се
оженио маћијом. Сада кад они дођу ниже двора, срешће их маћија на мосту и даће сваком по једну чашу вина нека попију. Чим то вино испију, постаће од њих два слана
камена.
Оштар Дан то одмах запише. Ујутру, чим сване, дигну се на пут. Како дођу на
мост више двора, срете их маћија и даде сваком по једну чашу вина да попију. Оштар
Дан кад је виђео то, рече им:
— Кад сам вас саставио и толико се за вас промучио, ја ћу и то попити, а ви
будите сретни.
То рекавши узе чаше с вином, те испије обадвије, и намах се створи у слан
камен.
Послије три године добију њих двоје сина. Једне ноћи усни царев син ђе му
некакав чоек каже да закоље то своје дијете, па ону крв да ухвати и пошкропи онај
камен слани, да ће одмах оживети опет чоек. Он то одмах, како је свануло, каже својој
жени, а она му рече:
— Па слободно.
И он закоље дијете, па однесе и пошкропи камен њоме, и чоек одмах устане. Сад
се дигне царев син и Оштар Дан у двор. Кад су дошли у собу, упита Оштар Дан
царевића:
— Шта то имаш на столу?
— Ништа, шта би било? — одговори он.
Оштар Дан приђе к столу, те подигне покровац; али дијете лежи заклато. Тад га
Оштар Дан прихвати руком, а дијете се макне једанпут, а послије се дигне. Царев син
онда убије маћију, оца проћера, а Оштар Дан отиде по свијету опет чуда да ради.