Моранина успаванка

Сад сте моји сви одреда.

И ви што целујете иконе Бизанта,

и ви под окриљем Млетака и Рима,

сви ви међусобно што се крвите.

Никад нисте били један уз другог тешње,

крв се опет ваша под земљом меша

у велику словенску понорницу.

Из ње ће вам постојбинске нићи липе

и леске и дивље трешње.

Игорь Ожиганов

Сви ви старином иза Карпата,

и ви опаљени од врела зрака

и ви белолики, главе русе,

и ви што устајете против Бизанта,

и ви што устајете против Млетака,

сви ви завађени,

ходите у тихо царство мени,

и у њему се тесно збите,

отворена су вам широм врата.

Заувек

ту се помирите

у недрима земље смеђе,

заборавите под небом јата,

заборавите звезде и мраве,

заборавите обале и међе.

А жамори опет глас из грања:

то није богиња била Морана.

Одавно је и она покопана

у ћивоте заборава.

То је ноћ што излази однекуд из јама,

то је тама,

сестра вукодлацима и утварама

што напуштају ноћу боравиште.

То се прошлост однекуд искобељава,

то су ваша тамна сећања

на барбарска древна гробишта.

Десанка Максимовић

РУСКИ БОГАТИР ИЉА МУРОМЕЦ - Руска бајка

      Некада давно у старо време живео је крај града Мурома, у селу Карачарову, сељак Иван Тимофејевич са својом женом Јефросињом Јаковљевном. Имали су они сина-јединца.

Отац и мајка су га много волели и стално су плакали, гледајући га: тридесет година Иља на пећи лежи, а не може ни руком ни ногом да макне. Иља је био стасит, мудар, имао је око соколово, али на ногама је био слаб - као да су му се брвна свалила па се ни маћи с места не може.

Слушао Иља док је на пећи лежао како мајка плаче, а отац тужно уздише, како се народ жали и јадикује. Навалио непријатељ на Русију, поља гази, људе убија а деца сирочићи остају. По друмовима раз- бојници харају, не дају људима с миром да прођу. А Змај Горинић долеће у Русију, одвлачи девојке у свој брлог.

Слуша то Иља и горко се јада на своју судбину:

— Ех, ви, ноге моје непокретне, ех ви, руке моје непомичне! Да сам ја здрав не бих дозволио непријатељу и разбојницима да вређају моју родну груду — Русију!

И тако су пролазили дани, пролазили месеци...

Једнога дана пођоше отац и мајка у шуму да крче пањеве, да их ваде и припремају поље за орање. А Иља лежи сам на пећи и гледа кроз прозор.

Кад одједном угледа он како се његовој колиби приближују три бедна путника. Застадоше они крај капије и покуцаше звекиром, па рекоше:

— Устај Иља, отвори нам капију.

— Рђаве шале правите, путници моји: тридесет година ја на пећи седим и не могу да се дигнем.

— Покушај, Иљушка, покушај-де, придигни се!

Трже се Иља и скочи са пећи, стоји на поду и сам

својој срећи не верује.

— Прошетај се мало, Иља!

Иља закорачи, начини други корак и види да га ноге чврсто држе и лако носе.

И обрадова се Иља толико да није био у стању речи да изусти. А путници му рекоше:

— Хајде Иља, донеси-дер мало воде студене!

И Иља оде и донесе ведро студене воде.

Један од путника нали воде у кутлић:

— Испиј, Иља. У овом кутлићу је вода свих река, свих језера мајчице-Русије.

Кад је Иља испи, осети усеби снагу јуначку. А путници га питају:

— Осећаш ли много снаге у себи?

— Много, путници. Да ми је ашов, сву бих земљу прекопао.

— Испиј, Иља, оно што је остало. У томе остатку је роса са читаве земље: са зелених лугова, високих шума, житних поља. Пиј!

И тако Иља испи и остатак воде.

— А осећаш ли и сада много снаге у себи?

се ухватио за алку на небу, само кад би постојала, и сву бих земљу руску преврнуо.

— Одвише је снаге у теби. Морамо смањити, иначе те земља неће моћи држати. Донеси-дер још мало воде.

Пође Иља по воду, а земља га заиста држати не може: тоне му нога час у земљу, час у блато, кад се за храст прихвати — с кореном га ишчупа, ланац од бунара покида као да је какав кончић.

Иља хода лагано, а патос се под њим крши. Говори Иља шапатом, а врата са шарки спадају.

Кад је Иља донео воде, путници су му налили још један кутлић:

— Пиј, Иља!

И тако Иља испи воду са бунара.

— Колико је сад снаге у теби?

— Сад имам снаге за половину мање.

— Доста ће ти бити, јуначе. Бићеш ти, Иља, велики богатир, туци се, ратуј с непријатељима рођене земље, с разбојницима и чудовиштима. Штити удовице, сиротице и нејаку децу. Али никад немој у спор какав улазити са Свјатогором — снагом се он својом држи на земљи. Немој се свађати ни са Микулом Сељаниновичем — њега воли мајка земља. Немој ићи на Волгу Всеславјевича — он те неће на снагу, већ на превару победити. А сад, збогом остај, Иља!

Иља се поклони путницима и они одоше.

Тад Иља узе секиру и пође на поље оцу и мајци. Виде он где су мало места родитељи раскрчили и, пошто су се добро заморили, прилегли и спавају: људи стари, а рад тежак.

И тад Иља узе да крчи шуму — само иверје лети на све стране. Старе храстове једним ударцем обара, а младе с кореном чупа.

За три сата раскрчио је толико поља колико цело село не би било у стању да раскрчи ни за три дана. И тако је он раскрчио велико поље, побацао дрвеће у дубоку реку, забо секиру у пањ, дограбио ашов и грабуље и ископао и изравнао то широко поље — остало је, само да се семе побаца!

Кад су се мајка и отац пробудили, зачудили су се, обрадовали се и благословили стране путнике.

Иља је, међутим, кренуо да себи тражи коња.

Кад је кренуо у околину срете једног сељака где води ждрепчића риђег, косматог, шугавог. Ждрепчић није више вредео од гроша, али је сељак за њега тражио баснословну суму: педесет и по рубаља у сребру.

Иља купи ждрепчића, доведе га кући и смести у коњушницу: поче га он хранити пшеницом-белицом, појити прекуваном водом, тимарити, пазити, свеже сламе под њега увек простирати.

После три месеца Иља је почео да изводи Бурушку рано у зору на ливаду. Када се ждрепчић поваљао по јутарњој роси, постаде од њега богатирски коњ.

Тада га Иља приведе високој живици. Коњ поче поигравати, скакутати, главом махати, гривом трести. И прескочи он десет пута узастопце преко живице а да је копитом ниједном не додирну. Иља стави своју јуначку руку на Бурушку, а коњ се не помаче с места.

— Добар коњ! — рече Иља. — Биће ми то веран пријатељ.

Тада узе Иља да тражи себи мач. Како стегне у шаци дршку мача, тако се она сва распрсну. И никако Иља не могаде да нађе за себе мач. Баци Иља мачеве женама да цепкају луч. Пође он тада сам у ковачницу и искова себи три стреле, од којих је свака тежила читав пуд. Начини он себи лук, узе дугачко копље и поврх тога буздован.

Када се тако опреми пође он мајци и оцу.

— Пустите ме, родитељи драги, у престони Кијев-град, кнезу Владимиру. Служићу Русији верно и часно бранићу руску земљу од непријатеља.

Стари Тимофејевич му на то одговори:

— За добра дела ћу ти свој благослов дати, а за рђава мој благослов нећеш добити. Брани нашу земљу руску не за злато, не из користољубља, већ због части и јуначке славе. Узалуд не проливај крв људску, а ни сузе материнске, нити заборављај да си ти рода сељачкога.

Иља се поклони оцу и мајци до земље и пође да оседла Бурушку-Косматушку. Стави он на коња прво ћебе, па онда черкеско седло са дванаест свилених колана и тринаестим железним, не ради лепоте, већ ради чврстине.

Иља хтеде да окуша своју снагу. Дојаха до реке Оке, упре плећимау високи брег на обали реке и обали га у Оку. Затрпа брег корито речно и река потече новим правцем.

Иља узе тад корицу ражаног хлеба, спусти је у реку Оку и рече реци:

— Хвала теби, мајчице Ока-реко што си појила и хранила Иљу Муромца.

На растанку узе он прегршт земље рођене, узјаха коња, узмахну бичем...

Људи видеше како узјаха Иља коња, али не видеше куда одјаха. Само се на путу појави облак прашине.

* Богатыръ - јунак, храбар човек.  

* Колан - каиш који држи седло

СЕСТРИЦА АЉОНУШКА И БРАЦА ИВАНУШКА - Руска бајка

Живели једном један старац и старица и имали кћер Аљонушку и сина Иванушку.

Старац и старица умреше. Остадоше Аљонушка и Иванушка сами самцати на свету.

Пође Аљонушка да ради и брата са собом поведе, Дуго су тако ишли и Иванушка ожедне.

— Сестрице Аљонушка, жедан сам!

— Причекај, брацо, да дођемо до извора.

Ишли они тако, ишли, а сунце припекло, жега их мучи, а зној тече. Наиђоше они на кравље копита пуно воде.

— Сестрице Аљонушка, да гуцнем ја из копита!

— Немој пити, брацо, теле ћеш постати!

Брат послуша. Кренуше даље.

Сунце припекло, извор далеко, жега их мучи, а зној тече. Наиђоше они на коњско копито пуно воде.

— Сестрице Аљонушка, напићу се ја из копита!

— Немој пити, брацо, јер ћеш ждребе постати!

Уздахну Иванушка. Тако опет кренуше даље.

Иду они, иду — сунце припекло, извор далеко, жега их мучи, а зној тече. Наиђоше на козје копито пуно воде.

Иванушка рече:

— Сестрице Аљонушка, снаге више немам: напићу се из копита!

— Немој пити, брацо, јер ћеш јаре постати!

Иванушка не послуша и напи се из козјег копита. Напи се и постаде јаре...

Зове Аљонушка брата, а уместо Иванушке, за њом трчи бело јаре.

Аљонушка горко заплака, седе испод стога сена, а јаре поред ње скакуће.

У то време пролазио туда један трговац.

— Зашто плачеш, лепа девојко?

Исприча му Аљонушка своју невољу.

А трговац јој рече:

— Удај се за мене. Златом и сребром ћу те окружити, а и јаре ће живети с нама.

Размисли Аљонушка, размисли, па пође за трговца.

Живели они тако лепо и јаре с њима: једе, пије са Аљонушком из једног тањира, из једне чаше.

Оде једанпут трговац од куће. Кад одједном, створи се ту вештица. Стаде под Аљонушкин прозор и поче је љубазно звати на реку да се купају.

Кад вештица доведе Аљонушку до реке, баци се на њу, привеза јој камен о врат и гурну је у воду. А сама се начини Аљонушком, обуче њене хаљине и дође у њене одаје. Нико не познаде вештицу. Кад се трговац врати кући, ни он не познаде вештицу.

Само је јаре све знало. Поче оно да тугује, покуњи се, нити једе, нити пије. И ујутру и увече иде покрај воде и зове:

Аљонушка, сестрице моја!

Испливај, испливај на обалу...

Сазнаде за ово вештица и стаде молити мужа: закољи јаре, закољи.

Трговцу би жао јарета,навикао се на њега. А вештица се наврзла те моли. Напослетку трговац мораде да пристане:

— Па, закољи га...

Нареди вештица да се заложи ватра голема, да се угреју котлови гвоздени, да се наоштре ножеви челични...

Када јаре виде да му се ближи крај, рече своме поочиму:

— Пусти ме да пред смрт одем на реку, да се водице напијем и црева своја да исперем.

— Хајде, иди!

Отрча јаре на реку, стаде на обалу и жалостивим гласом повика:

Аљонушка, сестрице моја!

Испливај, испливај на обалу.

Ватре горе големе,

Котле реде гвоздене,

Ноже оштре челичне,

Хоће мене заклати!

Аљонушка му из реке одговара:

Брацо мили, Иванушка!

Камен тешки на дно вуче,

Трава свиласта ноге спутава,

Песак жути груди покрива!

А вештица тражи јаре и не може да га нађе, те посла cлугу:

— Иди нађи јаре и доведи га мени.

Оде слуга на реку и види: по обали јаре скаче и жалостиво зове:

Аљонушка, сестрице моја!

Испливај, испливај на обалу

Ватре горе големе,

Котле реде гвоздене,

Ноже оштре челичне,

Хоће мене заклати!

 А из реке му одговара:

Брацо мили, Иванушка!

Камен тешки на дно вуче.

Трава свиласта ноге спутава,

Песак жути груди покрива!

Тада слуга отрча кући те исприча трговцу шта је видео и чуо на реци. Скупи се народ те пође на реку.

Бацише мреже свилене и извукоше Аљонушку на обалу. Скидоше јој камен са врата, окупаше је у води изворској, обукоше је у гиздаве хаљине. Оживе Аљонушка и постаде још лепша него што је била.

А јаре се од радости три пута преврну преко главе и претвори се у дечака Иванушку.

Злу вештицу привезаше коњу за реп и пустише у равно поље.

Чудотворни нож - Српска приповетка

Некакав младић учини клетву да неће се оженити другом до царевевом ђевојком, те један дан стопице у цара и запроси ђевојку. Цар не смијући му рећи да му је не да, рече му: „Добро синко, даћу ти ђевојку, али најдаље до осам дана да ми добавиш коња једнога некоћена бијела без биљеге, другога нејахана црљена с црном главом, и трећега непоткивана црна с бијелом главом и бијелим ногама и да их мене дарујеш, а мојој царици онолико блага колико би могли ови три коња доћерати: а ако ово не добавиш твоја ђевојка неће бити.“ Младић кад то чу, нагна се на свакојаке мисли, пак најпослије захвали цару на ђевојци и пође натраг како је и дошао. Срећом, кад се он с царем разговарао, све је слушала царева шћер и вирјела младића, који јој се љепши учини од икаква на овоме свијету чоека, те она у та час напише књигу посланицу те је пошље за њим по једној највјернијој слузи, у којој му пише да сјута у јутро рано крадом до ње дође, и да инако не учини ако жели да њу узме за жену. Кад књигу отпреми, ону исту ноћ украде оцу из потаје један чудотворни нож, па с њиме сјутрадан у јутро у сусрет ономе младићу, који бјеше пошао како му је она писала. Теке се састану, ухвате једно друго за руку док се познаду и једно другом докаже да се се љубе, и закуну се да их неће друго ништа раздвојити вако црна земља. Тадар царева шћер рече му: „Ево ти овога коња испод мене, нањ узјаши те брзо у вилену гору пут истока, и кад дођеш на једну тророгу главицу, обрни се с десне на лијеву док не упазиш једну бисерну ливаду и по њој пасу свакојаки коњи, те одабери онака три коња каква ти је мој отац нарекао, али ако би се препали, а ти извади овај нож и пут сунца окрени да се обасја ливада, онда ће ти се сви коњи сами доћи и као јагњад паднути пред тобом, ти ћеш их тако похватати и са собом довести. Кад коње похваташ, погледај око себе док угледаш један ћепариз насред оне ливаде, коријен му је мједен, гране сребрне а перја златна; пођи к њему и удри ножницом од ножа у коријен, и отвориће ти се силновите и од сваке сиже аспре, те узми и натовари оне три коња и с њима овамо бјежи, те ћеш тако мојега оца цара смирити и мене ће ти он поклонити.“ Чувши младић ово обесели се, те узјаше на онога ђевојчина коња и зађене за пас онај чудотворни нож па управ к оној гори упути се, и кад дође на ону главицу, угледа ливаду и по ливади коња свакојакијех; кад сиђе у ливаду, коњи се почну плашити, а он извади нож у окрену пут сунца, те сину да се сва ливада засја као на гори сунце кад огрије, и ево ти од свакуда свакојакијех коња к њему, и како који долази, тако на прва кољена пред њим пада, а он почне бирати и изабере онака три каква му је цар наручио. Кад коње изабере, ондар стане те тамо амо погледа и види насред ливаде они ћепариз, те он к њему, куцне ножницом од онога ножа у коријен, док шта ћеш виђети? отворе се и почну се просипати из коријена силне аспре; ондар он напуни вреће и натовари на оне три коња, па к цару. Кад дође пред цара и кад цар види коње и аспре, зачуди се и већ му инако није могло бити него му обећа шћер за жену, упита га какву ће прћију и колико ће прћије тражити, а он му одговори: „ Честити царе! Ђевојку твоју шћер за главно, а твој нож чудотворни за добит.“ И ово му обоје цар дарује, те он дома с ђевојком и ножем певајући. 

*ћепариз - чемпрес
*аспра - сребрни новац
*прћија - мираз

Права се мука не да сакрити - Српска приповетка

Био један сиромах човек, па се прибије у некаква богата човека да служи без погодбе. Тако је служио годину дана, а кад се наврши година, он дође господару своме и заиште да му плати што мисли да је заслужио. Господар извади један новчић па му рече: "На, то ти је служба."

Слуга узме онај новчић, и захвали господару, па онда отиде на један поток где је вода била врло брза. Кад дође на поток рече сам у себи: "Боже! шта је то да сам заслужио само један новчић за целу годину дана? Али Бог зна јесам ли и толико заслужио. Ево ћу сад да огледам: бацићу овај новчић у воду, па ако не потоне, онда сам га заслужио, ако ли потоне, нисам га заслужио." Па онда говорећи: "Боже! ако сам заслужио овај новчић, нека плива поврх воде, ако ли нисам, нека потоне на дно." То рекавши баци новчић у поток, а новчић одмах потоне на дно. Онда се он сагне те извади новчић из воде, па га однесе господару натраг говорећи: "Господару! ево ти новчић натраг, ја га још нисам заслужио, него ћу те служити још једну годину дана." И тако стане на ново служити, и кад се опет наврши година дана, он дође господару и заиште, да му плати што мисли да је заслужио. Господар опет извади новчић па му рече: "На, то ти је служба." 

Он узме новчић и захвали господару, па опет отиде на онај поток, прекрсти се и баци новчић у поток говорећи: "Боже! ако сам га право заслужио, нека плива поврх воде, ако ли нисам, нека потоне на дно." Како га баци у воду, а новчић одмах падне на дно, а он се сагне, те га извади па опет однесе господару говорећи: "Ево ти, господару, новчић натраг, још га нисам заслужио, него ћу још једну годину да те служим." Тако опет почне служити, па кад изиђе и трећа година, он отиде господару и заиште да му плати што мисли да је заслужио. Господар му опет да новчић, а он га узме и захвали, па отиде опет на поток да види јели га сад заслужио.

Кад дође на поток, па баци новчић у воду говорећи: "Боже! ако сам заслужио овај новчић, нека плива поврх воде, ако ли нисам, нека потоне на дно." Кад новчић падне у воду, почне пливати поврх воде. 

Онда он весео узме из воде новчић, и метне га у џеп, па отиде у шуму и начини малу колебину, и онде стане живети. После некога времена чује он да се стари његов господар спрема на галији преко мора чак у друго царство, па отиде са својим новчићем к њему, и стане га молити да би му купио што у другоме царству за његов новчић. Господар се обећа и узме његов новчић, па пође на пут. Путујући тако нађе крај мора некаку децу која су била изнела мачка да га убију и у море баце. Кад он то види, притрчи к њима, па их запита: "Шта је то децо?" А они му одговоре: "Чини штету, па хоћемо да га убијемо." Онда он извади онај новчић својега негдашњега слуге, па им пружи да му даду мачка. Деца то једва дочекају, па узму новчић а трговцу даду мачка. Он однесе мачка на галију па пође даље путовати; и тако путујући један пут дуне јаки ветар те однесе галију Бог зна куда, да за три месеца није могла изаћи на свој прави пут. Кад ветар стане, господар од галије није знао где је, и пошавши још мало даље, дође под један град. Кад се чује у граду да је дошла галија из непознате земље, навале многи да је гледају, и један од оних људи који је био врло богат, позове господара од галије на вечеру. 

Кад тамо, али господар од галије има шта и видети: мишеви и пацови трче на све стране и слуге с батинама стоје те бране да не натрче на сто. Онда он рече домаћину: "За Бога, брате, шта је то?" А домаћин му одговори: "Тако је, брате, увек код нас, да не можемо од тога звериња на миру ни ручати ни вечерати. Још кад спавамо сваки имамо свој сандук, па се у сандук затворимо, да нам не би уши поизодгризало." Онда се господар од галије сети свога за новчић купљенога мачка, па рече домаћину: "Ја имам у галији зверку која би то све затрла за два три дана." Домаћин на то одговори: "Брате, ако имаш таку зверку, дај је овамо, ја ћу ти напунити галију самога сребра и злата, само ако је истина што кажеш."

После вечере отиде господар од галије те донесе свога мачка, и рече домаћину да лежу без сандука, али они опет не смедну ни по што, него он сам остане тако да спава. Онда он пусти мачка, а мачак кад опази толике мише и пацове почне их хватати и давити па све на гомилу свлачити, а и миши и пацови познавши ко је ту, стану бежати куд који. Кад ујутру дан осване, и они поустају, али насред собе велика гомила мртвих мишева и пацова, а по соби слабо је који још трчао, него су извиривали из јама. А после три дана није се могао ни један ни видети. Онда домаћин за мачка напуни путнику галију пуну сребра и злата.

По том наш путник пође с галијом кући. Кад дође кући својој, дође му стари слуга његов да га пита шта му је донео за онај новчић. Господар му изнесе један мермер камен, лепо отесан на четири угла, па му да: "На, то сам ти купио за новчић." Слуга се томе врло обрадује, па узме камен и однесе у своју колебу те начини од њега сто. Сутрадан отиде слуга у дрва, па кад се врати кући, а то се онај камен претворио у злато те сија као сунце, сва се колеба од њега светли. Кад он то види, уплаши се па отрчи своме господару и каже му: "Господару, шта си оно ти мени дао? Оно није моје, ходи да видиш." Господар дође, и кад види какво се чудо десило, онда му рече: "Није фајде, мој синко! није коме је намењено, него коме је суђено ; ходи овамо ево твога блага."

Па му да све што је год донео на галији, и да му кћер своју те се ожени њоме.

Златна јабука и девет пауница - Српска приповетка

Био један цар, па имао три сина и пред двором златну јабуку, која за једну ноћ и уцвета, и узре, и неко је обере, а никако се није могло дознати ко. Једном стане се цар разговарати са својим синовима: „Куд се то дева род с наше јабуке!" На то ће рећи настарији син: „Ја ћу ноћас чувати јабуку, да видим ко је то бере." И кад се смркне, он отиде под јабуку па легне под њом да је чува, али кад јабуке већ почну зрети, он заспи, па кад се у зору пробуди, а то јабука обрана. Онда он отиде к оцу и каже му све по истини. Тада се понуди други син да чува јабуку, али и он прође као и онај: заспи под јабуком, па кад се у зору пробуди, а то јабука обрана. Сад дође ред на најмлађега сина да и он чува јабуку; он се оправи, дође под јабуку и намести кревет под њом, па легне спавати. Кад буде испред поноћи, он се пробуди, па погледа на јабуку, а јабука већ почела зрети, сав се двор сјаје од ње. У тај час долети девет златних пауница, осам падну на јабуку, а девета њему у кревет; како падне на кревет, створи се девојка да је није било лепше у свему царству. Тако су се њих двоје грлили и љубили до после поноћи. Па онда девојка устане, и захвали му на јабукама, а он стане молити да му остави барем једну; а она му остави две: једну њему, а другу да однесе своме оцу. Девојка се потом опет претвори у пауницу и одлети са осталима.
Кад ујутру дан осване, устане царев син па однесе оцу оне обадве јабуке. Оцу буде то врло мило, и похвали најмлађега сина. Кад буде опет увече, најмлађи царев син опет се намести као и пре да чува јабуку, и сачува је опет онако, и сутрадан опет донесе оцу две златне јабуке. Пошто је тако неколико ноћи једнако радио, онда му браћа почну злобити, што они нису могли јабуке сачувати, а он је сваку ноћ сачува. У томе се још нађе некака проклета бабетина која им се обећа да ће ухватити и дознати како он јабуку сачува. Кад буде увече, та се баба прикраде под јабуку, па се подвуче под кревет и онде се притаји. После дође и најмлађи царев син, те легне као и пре. Кад буде око поноћи, али ето ти девет пауница, осам падну на јабуку, а девета њему у кревет, па се претвори у девојку. Онда баба полагано узме девојчину плетеницу, која је висила низ кревет, па је осече, а девојка одмах ђипи с кревета, створи се пауница па полети, а остале паунице с јабуке за њом, и тако их нестане. Онда ђипи и царев син па повиче: „Шта је то?" Кад тамо, али баба под креветом; он зграби бабу па је извуче испод кревета и сутрадан заповеди те је растргну коњма на реповима. Паунице више не дођу на јабуку, и зато је царев син једнако тужио и плакао. 
Најпосле науми да иде у свет да тражи своју пауницу, и да се не враћа кући док је не нађе; па онда отиде к оцу и каже му што је наумио. Отац га стане одвраћати и говорити му да се махне тога, него ће му он наћи другу девојку коју год хоће у своме царству. Али је то све било залуду, он се спреми и још с једним слугом пође у свет да тражи своју пауницу. Идући тако задуго по свету, дође једанпут на једно језеро, и онде нађе једне велике и богате дворе и у њима једну бабу, царицу, и једну девојку, бабину кћер, па запита бабу: „Забога, бако! Еда ли ти што знаш за девет златних пауница?" А баба му стане казивати: „Е, мој синко, знам ја за њих: оне долазе свако подне овде на ово језеро, те се купају; него се ти прођи пауница, већ ево ти моја кћи, красна девојка, и толико благо, све ће теби остати." Али он, једва чекајући да види паунице, није хтео ни слушати што баба говори за своју кћер. Кад буде ујутру, царев син устане и оправи се на језеро да чека паунице, а баба поткупи слугу његова и да му један мешчић, којим се ватра пири, па му рече: „Видиш овај мешчић; кад изиђете на језеро, ти му кришом само мало дуни за врат, иа ће заспати те се неће моћи с пауницама разговарати." Несретни слуга тако и учини: кад изиђу на језеро, он нађе згоду па своме господару дуне за врат из онога мешчића, а он сиромах одмах заспи као мртав. 
Тек што он заспи, али ето ти девет пауница; како дођу, осам падну на језеро, а девета њему на коња, па га стане грлити и будити: „Устај, храно! Устај срце! Устај душо!" А он ништа не зна, као да је мртав. Паунице пошто се окупају, одлете све заједно. Онда се он одмах пробуди, па запита слугу: „Шта је? Јесу ли долазиле?" А слуга одговори да су долазиле и како су осам пале у језеро, а девета њему на коња, и како га је грлила и будила. Царев син. сиромах, чујући то, да се убије. Кад буде други дан ујутру, он се опет оправи са слугом, седне на коња, па све поред језера шеће. Слуга опет нађе згоду те му дуне за врат из мешчића, а он одмах заспи као мртав. Тек што он заспи, али ето ти девет пауница: осам падну у језеро, а девета њему на коња, па га стане грлити и будити: „Устај храно! Устај срце! Устај душо!" Али ништа не помаже: он спава као мртав. Онда она рече слузи: „Кажи господару своме: још сутра може нас овде дочекати, па нас више никад овде неће видети." И тако опет одлете. Тек што оне одлете, пробуди се царев син, па пита слугу: „Јесу ли долазиле?" А слуга му одговори: „Јесу и поручиле су ти да их још и сутра можеш овде дочекати, па више никад овде неће доћи." Он сиромах, кад то чује, не зна шта ће од себе да ради: све чупа косу с главе од муке и жалости. Кад трећи дан осване, он се опет оправи на језеро, уседне на коња, па све покрај језера, али није хтео шетати, него све стане трчати да не би заспао. Али опет слуга некако нађе згоду те му дуне из мешчића за врат, а он одмах падне по коњу и заспи. Тек што он заспи, али ето ти девет пауница; како дођу, осам падну у језеро, а девета њему на коња, па га стане будити и грлити: „Устај храно! Устај срце! Устај душо!" Али ништа не помаже: он спава као мртав. 
Онда рече пауница слузи: „Кад ти устане господар, кажи му нека смакне горњи клин на доњи, па ће ме онда наћи." С отим одлете све паунице. Како оне одлете, а царев се син пробуди, па запита слугу: „Јесу ли долазиле?" А слуга одговори: „Долазиле су, и она што је била пала теби на коња, рекла ми је да ти кажем да смакнеш горњи клин на доњи, па ћеш је онда наћи." Како он то чује, истргне сабљу те осече слуги главу. После тога почне сам путовати по свету, и, тако путујући задуго, дође у једну планину, и онде заноћи у једнога пустиника, па га запита не би ли му знао казати што за девет златних пауница. Пустиник му одговори: „Е, мој синко! Срећан си, сам те је Бог упутио куда треба. Одавде нема до њих више од по дана хода. Само ваља управо да идеш, па ћеш наћи једне велике вратнице, кад прођеш оне вратнице; држи десно, па ћеш доћи управо у њихов град, онде су њихови двори." 
Кад ујутру сване, царев син устане, оправи се, и захвали пустинику, па пође како му је казао. И тако путујући наиђе на велике вратнице, и прошавши их, одмах узме десно, и тако око подне угледа град где се бели, и врло се обрадује. Кад уђе у град, напита и двор златних пауница. Кад дође на врата, онде га заустави стража и запита ко је и откуда је, па пошто се он каже, отиду те јаве царици, а она, како чује, као без душе дотрчи пред њега онако као девојка, па узевши се с њим под руке, уведе га у дворе. Ту буде велика радост, и после неколико дана венчају се њих двоје, и он остане живети онде код ње. После некога времена пође царица у шетњу, а царев син остане у двору; царица му на поласку да кључеве од дванаест подрума, па му рече: „У све подруме можеш ићи, али у дванаести не иди нипошто, нити га отварај, не шали се главом!" С отим она отиде. Царев син, оставши сам у двору, стане мислити у себи: „Шта би то било у дванаестом подруму!" Па онда стане отварати подруме све редом. Кад дође на дванаести, није изнајпре хтео отварати га, али га опет стане копати: шта би то било у томе подруму! Па најпосле отвори и дванаести подрум, кад тамо, али насред подрума једно велико буре са гвозденим обручима одврањено, па из њега изиђе глас: „Забога, брате, молим те, умрех од жеђи; дај ми чашу воде." Царев син узме чашу воде па успе у буре, али како је он успе, одмах пукне један обруч на бурету. Затим опет изађе глас из бурета: „Забога, брате, умрех од жеђи; дај ми још једну чашу воде." Царев син опет успе чашу воде, а на бурету пукне још један обруч. По трећи пут изиђе глас из бурета: 
„Забога, брате, умрех од жеђи; дај ми још једну чашу воде." Царев син успе још једну чашу воде, пукне обруч и трећи; онда се буре распадне, а змај излети из њега, па на путу ухвати царицу и однесе је. 
После дођу слушкиње и кажу царевоме сину шта је и како је, а он, сиромах, од жалости није знао шта ће радити; најпосле науми опет да иде у свет да је тражи. И тако путујући по свету задуго, дође на једну воду, па идући покрај оне воде, опази у једној локви малу рибицу где се праћака. Рибица, кад види царевога сина, стане му се молити: „По Богу да си ми брат! Баци ме у воду; ја ћу теби једаред врло требовати, само узми од мене једну љуску, па кад ти затребам, само је протри мало." Царев син дигне рибицу, узме од ње једну љуску, па рибицу баци у воду а љуску завије у мараму. После некога времена, идући тако по свету, нађе лисицу где се ухватила у гвожђа. Кад га лисица опази, рече му: „По Богу да си ми брат! Пусти ме из ових гвожђа, ја ћу ти кадгод требати, само узми од мене једну длаку, па кад ти затребам, само је мало протри." Он узме од ње једну длаку, па је пусти. Опет, тако идући преко једне планине, нађе курјака где се ухватио у гвожђа. И курјак, кад га види, рече му: „По Богу да си ми брат! Пусти ме, ја ћу теби бити у невољи, само узми од мене једну длаку, па кад ти затребам, само је мало протри." Он узме длаку од курјака, па га пусти. Иза тога царев син, опет дуго путујући, срете једнога човека, па га запита: „Забога, брате! Еда ли си чуо кад од кога где су двори змаја цара?" Овај га човек лепо упути и каже му и време у које ваља да је тамо. Онда му царев син захвали, па пође унапредак и једва једном дође у град змајев. 
Кад уђе у змајеве дворе, нађе своју љубу, и обоје се врло обрадују кад се састану, па се стану разговарати шта ће сад, како ће се избавити. Најпосле се договоре да беже. Брже боље спреме се на пут, седну на коње, па бежи. Како они умакну из двора, а змај на коњу дође; кад уђе у двор, али царице нема; онда он стане говорити коњу: „Шта ћемо сад? Или ћемо јести и пити, или ћемо терати?" Коњ му одговори: „Једи и пиј, стићи ћемо их, не старај се." Кад змај руча, онда седне на коња, па терај за њима, и за тили час их стигне. Како их стигне, царицу отме од царевога сина, па му рече: „Ти иди с Богом, сад ти праштам за оно што си ми у подруму дао воде; али се више не враћај, ако ти је живот мио." Он сиромах пође мало, али не могавши срцу одолети, врати се натраг, па сутрадан опет у змајев двор, и нађе царицу, а она седи сама у двору и сузе рони. Кад се наново видеше и састаше, почеше се опет разговарати како би побегли. Онда рече царев син њојзи: „Кад дође змај, питај ти њега где је добио онога коња, па ћеш ми казати, да и ја тражим онакога, не бисмо ли му како утекли." С тим отиде из двора.
Кад змај дође кући, она му се стане умиљавати и превијати се око њега, и од свашта се с њиме разговарати; па му најпосле рече: „Ала имаш брза коња! Где га доби, тако ти Бога!" А он јој одговори: „Е, где сам ја добио, онде не може свак добити. У тој и тој планини има једна баба, па има дванаест коња за јаслама, да не знаш који је од кога лепши. А има један у буџаку коњ као да је губав, тако се чини, али је он најбољи; он је брат мога коња; њега ко добије, може у небеса ићи. Али ко хоће да добије од бабе коња, ваља да служи у ње три дана: у бабе има једна кобила и ждребе, па ту кобилу и ждребе ваља чувати три ноћи; ко за три ноћи сачува кобилу и ждребе, баба му да коња да бира којега хоће. А ко се у бабе најми, па за три дана не сачува кобиле и ждребета, он је изгубио главу." Сутрадан, кад змај отиде од куће, царев син дoђе, па му она каже све шта је чула од змаја. Онда он отиде у ону планину к баби, и дошавши к њој, рече јој: „Помози Бог, бако!" А она му прихвати Бога: „Бог ти помогао, синко; а које добро?" Он јој рече: „Рад бих у тебе служити." Онда му баба рече: „Добро, синко. За три дана ако ми сачуваш кобилу, даћу ти коња кога год хоћеш; ако ли не сачуваш, узећу ти главу." Па га онда изведе насред двора, око којега је био све колац до коца, и на свакоме коцу по људска глава, само на једном није била, и овај је колац све једнако викао: „Дај, баба, главу." Баба му ово све покаже, па му рече: „Видиш, ови су сви били у мене у најму, па нису могли кобиле сачувати." Али се царев син од тога не поплаши, него остане код бабе да служи. Кад буде увече, уседне он на кобилу па у поље, а ждребе трчи уз кобилу. Тако је седео на кобили једнако, а кад буде око поноћи, он задрема на кобили и заспи, а кад се иробуди, а он опкорачио некаку кладу па седи на њој и држи улар у рукама. Како то види, препадне се, па скочи да тражи кобилу, и тако тражећи је удари на некаку воду. Кад је види, онда се сети оне рибице што је из локве у воду бацио, па извадивши из мараме ону њезину љуску, протре је мало међу прстима, а рибица му се уједанпут јави из воде: „Шта је, побратиме?" А он јој одговори: „Утекла ми бабина кобила, па не знам где је." А рибица му рече: „Ево је међу нама, створила се риба а ждребе рибић; него удри уларом по води и реци: дура, бабина кобила!" Онда он удари уларом по води говорећи: „Дура, бабина кобила!" А она одмах постане кобила као што је и била и изиђе са ждребетом на обалу.
Онда је он заулари и узјаше па кући, а ждребе уз кобилу. Кад дође кући, баба њему да јести, а кобилу уведе у коњушницу, па све жарачем: „У рибе, курво!" А кобила јој одговори: „Ја сам била у рибама, али су њему рибе пријатељи, па ме проказаше." Онда опет баба: „А ти у лисице!" Кад буде пред ноћ, он уседне на кобилу, па у поље, а ждребе трчи уз кобилу. Тако је седео једнако на кобили, а кад буде око поноћи, он задрема на кобили и заспи, а кад се прене, а он опкорачио некаку кладу па седи на њој и држи улар у рукама. Кад то види, препадне се па скочи да тражи кобилу. Али му одмах падне на памет што је баба кобили говорила, па извади из мараме ону лисичју длаку и протре је, а лисица уједанпут те преда њ: „Шта је, побратиме?" А он одговори: „Утекла ми бабина кобила, па не знам где је." А лисица му одговори: „Ево је међу нама, створила се лисица а ждребе лисичић; него удри уларом о земљу па реци: дура, бабина кобила!" Он онда удари уларом о земљу говорећи: „Дура, бабина кобила!", а кобила постане кобила као што је и била и уједанпут се са ждребетом обри пред њим. Онда је он заулари и узјаше па кући, а ждребе уз кобилу. Кад дође кући, баба му изнесе ручак, а кобилу одмах уведе у коњушницу, па све жарачем говорећи: „У лисице, курво!" А она јој одговори: „Била сам у лисицама, али су лисице њему пријатељи, па ме проказаше." Онда опет баба: „А ти у курјаке!" 
Кад буде пред ноћ, царев син уседне на кобилу па хајде у поље, а ждребе трчи уз кобилу. Тако је седео на кобили једнако, а кад буде око поноћи, он задрема и заспи на кобили, а кад се прене, а он опкорачио некаку кладу па седи на њој и улар држи у рукама. Кад то види, препадне се па скочи да тражи кобилу; али му одмах падне на памет што је баба кобили говорила, па извади из мараме курјачју длаку и протре је, а курјак уједанпут те преда њ: „Шта је, побратиме?" А он му рече: „Утекла ми бабина кобила, па не знам где је." А курјак му рече: „Ево је међу нама, створила се курјачица а ждребе курјачић; него удри уларом о земљу, па реци: дура, бабина кобила!" Он онда удари уларом о земљу говорећи: „Дура, бабина кобила!", а кобила постане кобила као што је и била и уједанпут се са ждребетом обри пред њим. Онда је царев син заулари и узјаше па кући, а ждребе уз кобилу. Кад дође кући, баба му да ручак, а кобилу уведе у коњушницу, па све жарачем говорећи: „У курјаке, курво!" А кобила јој одговори: „Била сам у курјацима, али су курјаци њему пријатељи, па ме проказаше." Онда баба изиђе напоље, а царев јој син рече: „Е, баба, ја сам тебе служио поштено, сад ми дај што смо погодили." Баба му одговори: „Синко, што је погођено, оно ваља да буде. Ето, од дванаест коња бирај којега хоћеш." А он рече баби: „Та шта ћу бирати, дај ми онога из буџака, губавог, за мене нису лепи." Онда га баба стане одвраћати: „Како би ти узео онога губавог код таких красних коња!" 

Али он једнако остане на своме говорећи: „Дај ти мени кога ја хоћу, тако је погођено." Баба, не имајући куд камо, да му губавога коња, а он се онда с њом опрости, па пође водећи коња на улару. Кад га одведе у једну шуму, отре га и уреди, а коњ сине као да му је златна длака. Онда он уседне на њега па га потрчи, а он полети баш као тица, и за тили час донесе га пред змајеве дворе. Царев син, како уђе унутра, одмах рече царици: „Спремај се што брже." И тако се брзо спреме, седну обоје на онога коња, па хајде с Богом путовати. После мало, кад змај дође и види да царице нема, рекне своме коњу: „Шта ћемо сад? Или ћемо јести и пити, или ћемо терати?" А коњ му одговори: „Јео не јео, пио не пио, терао не терао, нећеш га стићи." Кад то змај чује, одмах седне на коња па потерај.
А њих двоје, кад опазе за собом змаја где их тера, препадну се, те стану нагонит коња да брже трчи, али им коњ одговори: „Не бојте се, не треба бежати." Кад једанпут, али змај већ да их стигне, онда коњ под змајем повиче коњу под царевим сином и царицом: „Забога брате, причекај ме, хоћу да цркнем тебе вијајући." А овај му одговори: „А што си луд те носиш ту алу. Ногама увретен, те њега о камен, па хајде са мном." Кад то чује коњ под змајем, а он махне главом и снагом, а ногама увретен, те змаја о камен; змај сав прсне на комаде, а коњ се с њима удружи. Онда царица уседне на овога коња, и тако отиду сретно у њезино царство и онде остану царујући до свога века.




Напомена: Хтела бих на крају само да се дрзнем и скренем пажњу на лик бабе у планини и укажем  да је то Баба Јага 

Немушти језик - Српска приповетка

У некаква човека био један чобан који га је много година верно и поштено служио. Једннм идући за овцама чује у шуми неку писку, а не знадијаше шта је. На тај глас отиде он у шуму да види шта је. Кад тамо, али се запожарило па у пожару змија пишти. Кад чобан то види, стане да гледа шта ће змија радити, јер се око ње са свију страна било запожарило, и пожар се једнако к њој примицао. . Онда змија повиче из пожара: „Чобане, забога, избави ме из ове ватре!“ Онда јој чобан пружи свој штап преко ватре , а она по штапу изађе, па њему на руку, па по руци домили до врата и савије му се око врата. Кад чобан то види, нађе се у чуду, па рече змији: „Шта је то у зао час! Ја тебе избавих, а себе погубих.“ Змија му одговори: „Не бој се ништа, него ме носи кући моме оцу. Мој отац је змијињи цар.“ Онда јој се чобан стане молити и изговарати да не може оставити својих оваца, а змија му рече: „Не брини се ни мало за овце; овцама неће бити ништа; само хајде што брже.“ Онда чобан пође са змијом кроз шуму и најпосле дође на једну капију која је била од самих змија. Кад дођу ту, на врату чобанову звизне, а змије се све одмах расплету. Онда змија рече чобану: „Кад дођемо у двор к моме оцу, он ће теби давати шта год заиштеш: сребра, злата и камења драгога, али ти не узимај ништа, него ишти немушти језик. Он ће се дуго затезати, али ће ти најпосле опет дати.“ У томе дођу у двор к оцу, и отац плачући запита змију: „Забога, синко! Где си?“ А она му каже све по реду како је био опколио пожар и како је чобан избавио.. Онда цар змијињи рече чобану: „Шта ћеш да ти дам за то што си ми сина избавио?“ Чобан одговори: „ Ништа друго нећу, него да ми даш немушти језик.“ А цар рече: „Није то за тебе, јер да ти то дам, па да коме кажеш, ти би одмах умро, него ишти штагод хоћеш дау ти.“ На то му чобан одговори: „Ако ћеш ми што дати, дај ми немушти језик, ако ли ми то не даш, а ти с богом остај! Мени друго не треба ништа.“ Па пође да иде . Онда га цар врати натраг говорећи му: „Стани! Ходи овамо, кад баш то хоћеш. Зини.“ Чобан зине, а змијињи цар му пљуне у уста, па му рече: „Сада ти мени пљуни у уста.“ Чобан му пљуне у уста, а змијињи цар опет чобанину. И тако три пута пљуну један другом у уста, па му онда змијињи цар рече: „Сад имаш немушти језик. Иди с богом, али за главу своју ником не казуј, јер ако кажеш комегод, одмах ћеш умрети.“ Чобан пође кроз шуму, и идући чујаше и разумеваше све што говоре птице и траве и све што је на свету. Кад дође к овцама и нађе их све на броју и на миру, леже мало да се одмори. Тек што легне, али долете два гаврана те падну на једно дрво и почну се разговарати својим језиком говорећи: „Кад би знао овај чобан, овде где лежи оно црно шиљеже има у земљи пун подрум сребра и злата.“ Чобан кад чује то, отиде своме господару те му каже, а господар дотера кола па откопају врата од подрума и крену благо кући. Овај господар је био поштен човек па све благо даде чобану говорећи му: “Ево синко, ово је све твоје благо, то је теби бог дао. Него ти начини себи кућу па се жени, те жпвп сотим благом.“ Чобан узме благо, начини кућу, и оженивши се стане живети, и мало по мало изиђе он најбогатији човек – не само у ономе селу него у свој околини није га било.Имао је свог овчара, говедара, коњушара, свињара, многу имовину и велико богатство. Једном лицем на Божић рече он својој жени: „Спреми вина и ракије и свега што треба, па ћемо сутра ићи на салаш да носимо пастирима нека се и они провеселе.“ Жена га послуша и уради све како је заповедио. Кад сутрадан отиду на салаш, онда газда увече каже свима пастирима: „Сад сви скупите се, па једите и пијте и веселите се, а ја ћу бити код стоке сву ноћ.“ И тако газда отиде и остане код стоке. Кад је било око поноћи, али курјаци заурлају, а пси залају: курјаци говоре својим језиком: „Можемо ли доћи да учинимо штету, па ће бити меса и вама?“ А пси одговарају својим језиком: „ Дођите да бисмо се и ми најели.“ Али међу псима бијаше један матори пас који само још два зуба имадијаше у глави. Онај матори пас стане говорити курјацима: „Тамо њима то и то! Док су још ова два зуба мени у глави, нећете ви учинити штете моме господару.“ А то све газда слуша и разуме оно што они говоре. Кад ујутру сване, онда газда заповеди да све псе потуку само онога маторога пса да оставе. Слуге стану говорити: „Забога, господару, штета је!“ А газда им одговори: “Што рекох то да учините.“ Па се оправи са женом кући, и пођу на коњма: под њиме бијаше коњ, а под женом кобила. Идући тако човек измакне напред, а жена заостане. Онда коњ под човеком зарже: коњ вели кобили: „Хајде брже! Што си остала!“ А кобила одговара: „Е, ласно је теби: ти носиш једнога господара, а ја троје: носим газдарицу, и у њој дете, па у себи ждребе.“ На то се човек обазре и насмеје, а жена то опази, па брже ободе кобилу и стигне човека па га запита што се насмеја. Он јој одговори: „Низашто, само онако.“ Али жени не буде то доста него салети мужа да јој каже зашто се насмејао. Он се стане бранити: „Прођп ме се, жено! Што ти је? Не знам ни сам.“ Али што се он више брањаше, она све више наваљиваше на њ да јој каже зашто се насмејао. Најпосле јој човек рече: „Ако ти каже, ја ћу одмах умрети.“ Она опет ни за то не марећи једнако навали говорећи да друкчије не може бити него да јој каже. У том дођу кући. Одседнувши с коња, метне га пред кућу па каже жени: „Ево сад ћу лећи у сандук па да ти кажем зашто сам се насмејао; али како ти кажем, одмах ћу умрети.“ И тако легне у сандук, па још једном обазре се око себе, кад али онај матори пас дошао од стоке и сео му чело главе па плаче. Човек опазивши то рече жени: „Донеси један комад хлеба па подај томе псу.“ Жена донесе комад хлеба и баци пред пса, али пас неће ни да гледи, а петао дође и стане кљувати у комад; онда пас рече петлу: „Несрећо несита! Теби је до јела, а видиш где газда хоће да умре!“ А петао му одговори: „Па нек умре кад је луд. У мене има сто жена, па их свабим све на једно зрно проје кад где нађем, а кад оне дођу, ја га прождерем; ако ли се која стане срдити, ја је одмах кљуном; а он није вредан једну да умири.“ Кад то човек чује, он устане из сандука, па узме батину и дозове жену у собу: „Ходи жено да ти кажем.“ Па све батином по њој: „Ето то је, жено! Ето то је, жено!“ И тако се жена смири и никад га више не запита да јој каже зашто се смејао.