Међедовић - Српска приповетка

У некакоме селу пођу жене у планину да траже дивљега броћа*, и тако врљајући по планини једна од њих зађе и дође пред једну пећину из које изиђе међед те је ухвати и одведе унутра; и онђе живећи с њоме, жена затрудни и роди мушко дијете. Пошто дијете мало поодрасте, жена се некако украде и утече у село кући својој. Међед је једнако којешта доносио и дијете хранио, као му прије и матер. Кад дијете нарасте повелико, оно навали да иде из пећине у свијет. Међед га стане од тога одвраћати говорећи му да је он још млад и нејак, а у свијету има злијех звјерова који се зову људи, пак ће га убити. И тако се дијете мало поумири и остане у пећини. Послије некога времена дијете опет навали да иде у свијет, и кад га међед друкчије није могао одвратити, а он га изведе пред пећину под једну букву, па му рече: "Ако ту букву можеш ишчупати из земље, онда ћу те пустити да идеш у свијет, ако ли не можеш, још ваља да сједиш код мене." Дијете спопадне букву, па  повуци тамо повуци амо, али не може да је ишчупа; онда се опет врати с оцем у пећину. Кад послије некога времена дијете опет навали да иде у свијет, међед га изведе пред пећину и каже му да огледа може ли сад ишчупати букву из земље.

Дијете букву спопадне и ишчупа. Међед му онда рече да јој окреше гране, па заметнувши је на раме као кијачу* да иде у свијет. Дијете послуша оца, и идући тако по свијету, дође у једно поље ђе су се неколике стотине плугова биле састале те орали спахији. Кад дође к ратарима, запита их еда би имали што да му даду за јело. Они му одговоре да причека мало, сад ће се њима донијети ручак, па ђе ручају они онолики, ручаће и он. Док су они још то говорили, а то се помоле кола и коњи и мазге и магарци с ручком. Кад се ручак донесе, Међедовић рече да ће он то све сам појести. Ратари се зачуде и реку му како ће он појести толико јело што је донесено за толико стотина људи! Он опет рече да хоће, и оклади се с њима: ако не поједе да им да своју кијачу. ако ли поједе да они њему даду све што је гвоздено на њиховијем плуговима. Ручак се постави, и Међедовић се наклопи те поједе све, и још да је било. Онда му они скупе с плугова све што је гвоздено на једну гомилу, а он усуче неколике брезе, па све повеже и натакне на своју кијачу па заметнувши је на раме отиде к некакоме ковачу и рече му да му од онога гвожђа скује буздован на ону кијачу. Ковач се прими тога посла, али му се учини да је гвожђа много, па га сакрије готово пола, а од осталога буздован слупа којекако. Међедовићу се учини буздован мали према оноликоме гвожђу, а и оно што га је да није начињен као што би требало. За то кад буздован насаде на кијачу, Међедовић да би га огледао јели добар, баци га у небо пак се подањ начетвороножи, те га дочека у леђа. Буздован несрећом ковачевом прсне, онда Међедовић размахне кијачом те ковача убије, па отиде у његову кућу и нађе све сакривено гвожђе; и однесе га са онијем комадима од буздована другоме ковачу, и каже му да му скује буздован на кијачу, али му рече да се не шали него од свега гвожђа добар буздован да скује, ако није рад проћи као и онај прије што га је ковао. аме и пође даље. Ковач чувши још прије шта је било од онога ковача, скупи све своје момке, па оно све гвожђе саставе уједно и скују буздован врло добар колико се игда могло. Кад насаде буздован на кијачу, Међедовић опет да би га огледао, баци га у небо, и начетвороножи се подањ, али се буздован не разбије него одскочи од леђа..... Исправивши се Међедовић рекне: "Сад је буздован добар," па га заметне на раме и пође даље. Идући тако нађе у пољу једнога чоека ђе је упрегао у ралицу два вола те оре, и дошавши к њему запита га еда ли има што зајело. Човек му одговори: "Сад ће моја кћи донијети мени ручак, пак ћемо подијелити што је Бог дао." Међедовић му стане казивати како је он појео све што је било приправљено за неколико стотима ратара, "а шта ће сад у једноме ручку бити мени, шта ли ће теби?" У томе ето ти ђевојке с ручком.  Како ђевојка ручак постави, Међедовић се одмах руком хвати да једе, а човек му не дадне него му рече: "Не! док се не прекрстиш овако као и ја." Међедовић гладан не имајући куд камо прекрсти се, па онда почну јести, и наједу се обојица и још им претече. Међедовић гледајући у ручконошу, која је била крупна и здрава и лијепа ђевојка омили му, и рече оцу њезину: "Хоћеш ли ми дати ову своју кћер да се женим њоме?" Чоек му одговори: "Ја бих ти је радо дао, али сам је обрекао Брку." Међедовић на то рекне: "Бре шта марим ја за Брка? Ја ћу Брка овијем буздованом." А чоек му рекне: "Бе и Брко је неки; сад ћеш га виђети." У томе стане хука сједне стране, док се иза брда помоли један брк и у њему триста и шездесет и пет тичијих гнијезда. Мало по мало помоли се и други брк; ето и Брка. Како дође к њима а он легне ничице ђевојци главом на крило, и рече јој да га побиште. Ђевојка га стане бискати, а Међедовић уставши полагано, распали својијем буздованом Брка у главу; а Брко прстом на оно мјесто говорећи ђевојци: ,.Ето овђе ме нешто уједе"; а Међедовић опет буздованом на друго мјесто, а Брко опет прстом на оно мјесто: "Ево овђе ме опет нешто уједе." Кад га удари трећи пут, Брко се опет пипне онђе и срдито повиче: "Та зар си слијепа? Ево овђе ме нешто коље." Онда  му ђевојка каже: "Не коље тебе ту ништа, него те ево чоек бије." Кад Брко то чује, он се тргне и скочи на ноге, а Међедовић већ бацио свој буздован па бјежи преко поља, а Брко се натури за њим. Међедовић полакши поизмакне пред Брком, али Брко никако не ће да га се махне. Међедовић бјежећи тако дође на једну воду, и нађе код ње људе на гумну ђе вију шемшу, и повиче им: "Помагајте, браћо, за Бога! ево ме ћера Брко. Шта ћу сад? како ћу пријећи преко ове воде?" А један од онијех људи пружи му лопату говорећи: "Сједи на лопату да те пребацим." Међедовић сједне на лопату, а чоек размахне њоме и пребаци га на другу страну, а он бјежи даље. Мало за тијем ето ти па гумно и Брка, па запита људе: "Прође ли овуда таки и таки чоек?" А они му кажу да прође. Брко их запита: "Како пријеђе преко ове воде?" А они му одговоре: "Прескочи." Онда се Брко залети, па хоп! преко воде на другу страну, па поћерај за Међедовићем. Међедовић бјежећи уз једно брдо врло сустане, а кад изиђе на брдо, нађе чоека на узораној њиви који је у торби о врату имао сјеме, па по један пут заграби шаком те сије, а по други у уста те једе; овоме човеку повиче он: "Помагај, брате, за Бога! ћера ме Брко, и ево га сад ће ме стићи! Него што ћу чинити? Сакриј ме ђе!" А чоек одговори: "Богме Брко није шала. Али не знам ђе ћу ге сакрити; него ходи овђе у моју торбу у сјеме." И тако га узме у торбу. Кад Брко по том дође, и запита га за Међедовића, он му каже да је он одавно онуда прошао, и до сад Бог зна куд је отишао. рогута, те по устима овамо онамо док срећом нађе Један крњав зуОнда се Брко врати натраг. Чоек онај сијући жито заборави за Међедовића, и узме га један пут са житом у шаку, те метне у уста. Међедовић се поплаши да га не рогута, те по устима овамо онамо док срећом нађе Један крњав зуб, те се у њему устави и прићути. Кад сијач у вече дође кући, он повиче на снахе: "Дајдете, ђецо, оне моје зубне чачкалице, нешто ме жуља у ономе моме поквареном зубу." Снахе донесу два велика гвоздена ражња, па пошто он зине, подувре једна с једне друга с друге стране, док Међедовић искочи из зуба. Онда га се сијач тек опомене, и рекне му: "А жље те сакрио! умало те нијесам прождерао!" Иза тога пошто вечерају и стану се о свачему разговарати, запита Међедовић домаћина шта му је било ономе зубу, те је онако мимо све остале покварен. А домаћин му стане овако приповиједати: "Једном пођемо нас десетак су тридесет коња у Дубровник по со. Идући тако нађемо једну ђевојку код оваца, па нас запита куда ћемо, а ми јој кажемо да идемо у Дубровник по со; а она рече: ""Шта да се мучите тако далеко? Ево има у мојој плетавачи нешто соли што је претекло кад сам мрсила овце, мислим да ће вам свима бити доста."" И тако онђе погодивши се с њоме, она скине с руке своју плетивачу, а ми с коња своје вреће, па пуни и мјери, док напунимо вреће за све тридесет коња. Пошто се онђе с њоме намиримо, вратимо се натраг. Ово бијаше у јесен, и вријеме бјеше доста лијепо; али један дан пред ноћ кад бијасмо наврх Чемерна, нешто се наоблачи па окрене снијег са сјевером да се пометемо и ми и коњи. У том се још на већу нашу несрећу смркне са свијем, и тако тумарајући овамо онамо, док један од нас срећом набаса на једну пећину и повиче: ""Овамоте браћо! Ево сухоте!"" Онда ми један по један овамо, док сви уђемо и уведемо све тридесетеро коња, па коње растоваримо и наложимо ватру, те преноћимо као у кући. Кад сјутрадан сване, а то имаш шта виђети: ми сви у једној људској глави која стајаше између некакијех винограда. Док се ми томе још чуђасмо и коње товарасмо, не лези враже! ето ти пудара од онијех винограда, па узме ону главу с нама те метне у праћу, па окренувши је неколика пута себи изнад главе, баци је преко винограда да плаши чворке, и кад паднемо на једноме брду онда ја покварим овај зуб." – И на част вам лаж.

*броћ - латински назив му је Galium aparine, али многи од нас га знамо просто као лепигуз и сврставамо га у корове. Поједини травари га хвале као средство за чишћење и лечење бубрега, јетре и панкреаса, као средство за умирење и лечење кожних болести, чак и веома озбиљних. Терапије се изводе свежим соком, мелемима и чајем.

*кијача - тољага

Напомена: Иако је по свему судећи приповетка старијег датума, налазимо делове христијанизације где се главни јунак наводи да се прекрсти пре почетка обеда. Такође се могу уочити и утицаји времена под турцима где се нпр. господар зове спахијом.

ДЕДА МРАЗ И ПАСТОРКА - Руска бајка

Ви́ктор Миха́йлович Васнецо́в

Живели једном муж и жена. Муж имао своју кћер, а жена своју. Жена је своју кћер мазила и тепала јој, а старчеву кћер је мрзела, сав посао је на њу сваљивала, за све ју је грдила, псовала и глађу морила.
Девојка би сваки посао урадила, што год би јој се наре-дило. Људи је гледају и нахвалити се не могу. А о жениној кћери сви говоре:
— Гле ти ње, лењивице-нераднице! Лоше ткаље, лоше преље!
Жена је постајала још више зла и све свадљивија. Гризла је девојку као црв, и стално мислила како би се ње отресла.
Пође тако једанпут старац на пазар, а зла жена се са својом кћерком договара:
— Е, сад ћемо је ми, гадуру отерати са овога света!
Позва жена девојку те јој рече:
— Пођи у шуму по суво грање!
— Па сувoга грања имамо и без тога много — одговори девојка.
Стаде зла жена да виче, ногама да топће, окоми се са својом кћерком на девојку, те је изгураше из куће.
Виде девојка да нема куд и пође у шуму. А напољу све пуца од мраза, ветар завија, а мећава шиба...
А жена са својом кћерком по топлој кући се шетка и једна другој говори:
— Неће се вратити та мрска девојка. Смрзнуће се у шуми!
А девојка зађе у шуму, заустави се испод густе јеле и не зна шта да чини, куда да иде...
Одједном се зачу шум и пуцкетање: скаче Деда Мраз по јеловој шумици, по брезовој шумици, са дрвета на дрво скакуће, шкрипуће и пуцкета. Сиђе тада са јелке и рече:
— Здраво, лепо девојче! Зашто си по оваквој студени залутала у шуму к мени?
Исприча му девојка како није по својој вољи дошла у шуму, исприча и ништа не сакри.
Саслуша је Деда Мраз и рече:
— Не, девојче-лепојче, нису тебе овамо по грање послали. Али кад си већ дошла у моју шуму, покажи ми колико си вична и вешта у послу!
Даде јој кудеље и преслицу и нареди:
— Испреди од ове кудеље пређу, изаткај платно, а од платна ми кошуљу сашиј!
Рече то Деда Мраз и оде. Девојка се ни часа не премишљаше, већ се одмах посла прихвати.
Када јој се прсти укоче, она мало дуне на њих па опет даље ради. Целе се ноћи није ни дигла од посла. Само је мислила како да што боље кошуљу сашије.
Ујутру се покрај јелке зачу шум и пуцкетање: Деда Мраз дође. Погледа кошуљу и похвали је:
— Е, девојче-лепојче, лепо си то урадила!
Изнесе тада Деда Мраз велики оковани ковчег, стави пред девојку и рече:
— Какав рад, таква и награда!
После тога даде он девојки топлу бундицу, шарену мараму и показа јој пут.
— Збогом, лепојче-девојче! Сад ће ти већ добри људи помоћи и до куће те отпратити.
То рече и нестаде га као да никад није ни постојао.
А за то време старац се кући вратио.
— Где је моја ћеркица? — упита он.
— Она је још јуче у шуму по суво грање отишла и још се није вратила.
Узнемири се старац, не испреже коње, већ одмах крену у шуму. Кад има шта и видети: покрај пута његова кћи стоји, лепо одевена и весела.
Посади је старац у саонице, Деда Мразов ковчег са даровима натовари и пође кући.
А зла жена са кћерком за столом седи, колачима се слади и овако говори:
— Жива се кући неће вратити! Старац ће само кошчице донети!
А псетанце покрај пећи кевће:
— Ав, ав, ав! Старчева кћи ће скупоцене дарове донети, а старичину кћер нико неће узети!
А жена је и колачиће псетанцету бацала и жарачем га тукла.
— Умукни, неваљалче! Боље реци: „Старичина кћи ће се удати, а старчеву кћер неће живу довести!”
А псетанце стално исто понавља:

Ива́н Я́ковлевич Били́бин

— Старчева кћи ће скупоцене дарове донети, а старичину кћер нико неће узети!
У тај час зашкрипа капија, отворише се врата на колиби и уђе девојка, румена, лепо одевена, а за њом људи велики ковчег унеше, сав леденим шарама украшен.
Полете жена са својом кћерком ка ковчегу, стаде хаљине извлачити, разгледати, на клупе размештати, а стално запиткује:
— Од кога си такав богат поклон добила?
Када жена сазнаде да је Деда Мраз девојку наградио, устрча се по кући, обуче и умота што топлије своју кћер, гурну јој у руке завежљајчић са колачима и нареди старцу да је одвезе у шуму:
— Она ће два оваква ковчега довући!
Довезе старац женину кћер у шуму, остави је испод високе јелке. Стоји она, на све стране се окреће, дрхти и грди:
— Што то Деда-Мраза нема ? Куд ли се само, прокле-тиња једна, денуо?
Тада се зачу шум и пуцкетање: скаче Деда Мраз по јеловој шумици, по брезовој шумици с дрвета на дрво скакуће, шкрипуће и пуцкета. Сиђе тада са јелке и рече:
— Зашто си к мени дошла, девојче-лепојче?
— Као да не знаш? Дошла сам по дарове!
Осмехну се Деда Мраз и рече:
— Покажи ми прво колико си вична и вешта у послу — исплети ми рукавице!
Даде јој игле и клупче вуне и оде.
Женина кћи забоде игле у снег, а клупче ногом ћушну:
— Види ти старца, шта је смислио? Ко је то чуо и видео да по оваквој студени плетем? Да ми се прсти смрзну!
Ујутру стаде нешто да шкрипуће, пуцкета — стиже Деда Мраз:
— Па, лепојче-девојче, покажи ми шта си урадила?
Окоми се на њега женина кћи:
— Ма какав посао, стара будало! Зар си слеп, зар не видиш — сва сам озебла чекајући те, једва сам жива остала!
— Па какав рад, таква и награда! — рече Деда Мраз.
Затресе брадом — диже се страшна мећава и вејавица, сву земљу и путеве завеја. А Деда Мраз нестаде, као да га никад ни било није.
Стаде женина кћи да лута, пут не може да нађе, залута у једну дубоку јаругу и ту је снег завеја...
Ујутру, чим се раздани, стаде старица да дрмуса старца, пробуди га и нареди да у шуму крене по њену кћер. А сама стаде колаче да пече. А псетанце под клупицом лежи и кевће:
— Ав, ав, ав! Старчева кћи ће се удати, а женина кћи се из шуме неће вратити!
Жена је псетанцету и колаче бацала и жарачем га тукла:
— Умукни, неваљалче! Колач једеш, а тако причаш! Боље реци: „Старичина кћи ће скупоцене дарове донети, а старчева кћи младожењу неће имати!”
А псетанце колач једе и опет исто:
— Ав, ав, ав! Старчева кћи ће се удати, а женина кћи се из шуме неће вратити!
„Да се заиста мојој кћери нешто зло не догоди! Да на путу скупе дарове не изгуби! Да потрчим ја за старцем!”
Навуче она бунду и отрча у шуму. А мећава још више завија, још више витла. Цео пут завејала...
Изгуби се жена с пута и снег је затрпа...
А старац тражио женину кћер у шуми, тражио и није нашао. Врати се кући, кад ни жене нема. Сакупи он суседе. Стадоше сви жену и кћер да траже. Тражили, тражили, све сметове преврнули, и нису их нашли.
Остаде старац да живи са својом кћерком. А када стиже пролеће, запроси је добар момак — ковач из ковачнице.
Приредише они веселу свадбу и стадоше да живе у љубави и слози. И сада још живе.

Моранина успаванка

Сад сте моји сви одреда.

И ви што целујете иконе Бизанта,

и ви под окриљем Млетака и Рима,

сви ви међусобно што се крвите.

Никад нисте били један уз другог тешње,

крв се опет ваша под земљом меша

у велику словенску понорницу.

Из ње ће вам постојбинске нићи липе

и леске и дивље трешње.

Игорь Ожиганов

Сви ви старином иза Карпата,

и ви опаљени од врела зрака

и ви белолики, главе русе,

и ви што устајете против Бизанта,

и ви што устајете против Млетака,

сви ви завађени,

ходите у тихо царство мени,

и у њему се тесно збите,

отворена су вам широм врата.

Заувек

ту се помирите

у недрима земље смеђе,

заборавите под небом јата,

заборавите звезде и мраве,

заборавите обале и међе.

А жамори опет глас из грања:

то није богиња била Морана.

Одавно је и она покопана

у ћивоте заборава.

То је ноћ што излази однекуд из јама,

то је тама,

сестра вукодлацима и утварама

што напуштају ноћу боравиште.

То се прошлост однекуд искобељава,

то су ваша тамна сећања

на барбарска древна гробишта.

Десанка Максимовић

РУСКИ БОГАТИР ИЉА МУРОМЕЦ - Руска бајка

      Некада давно у старо време живео је крај града Мурома, у селу Карачарову, сељак Иван Тимофејевич са својом женом Јефросињом Јаковљевном. Имали су они сина-јединца.

Отац и мајка су га много волели и стално су плакали, гледајући га: тридесет година Иља на пећи лежи, а не може ни руком ни ногом да макне. Иља је био стасит, мудар, имао је око соколово, али на ногама је био слаб - као да су му се брвна свалила па се ни маћи с места не може.

Слушао Иља док је на пећи лежао како мајка плаче, а отац тужно уздише, како се народ жали и јадикује. Навалио непријатељ на Русију, поља гази, људе убија а деца сирочићи остају. По друмовима раз- бојници харају, не дају људима с миром да прођу. А Змај Горинић долеће у Русију, одвлачи девојке у свој брлог.

Слуша то Иља и горко се јада на своју судбину:

— Ех, ви, ноге моје непокретне, ех ви, руке моје непомичне! Да сам ја здрав не бих дозволио непријатељу и разбојницима да вређају моју родну груду — Русију!

И тако су пролазили дани, пролазили месеци...

Једнога дана пођоше отац и мајка у шуму да крче пањеве, да их ваде и припремају поље за орање. А Иља лежи сам на пећи и гледа кроз прозор.

Кад одједном угледа он како се његовој колиби приближују три бедна путника. Застадоше они крај капије и покуцаше звекиром, па рекоше:

— Устај Иља, отвори нам капију.

— Рђаве шале правите, путници моји: тридесет година ја на пећи седим и не могу да се дигнем.

— Покушај, Иљушка, покушај-де, придигни се!

Трже се Иља и скочи са пећи, стоји на поду и сам

својој срећи не верује.

— Прошетај се мало, Иља!

Иља закорачи, начини други корак и види да га ноге чврсто држе и лако носе.

И обрадова се Иља толико да није био у стању речи да изусти. А путници му рекоше:

— Хајде Иља, донеси-дер мало воде студене!

И Иља оде и донесе ведро студене воде.

Један од путника нали воде у кутлић:

— Испиј, Иља. У овом кутлићу је вода свих река, свих језера мајчице-Русије.

Кад је Иља испи, осети усеби снагу јуначку. А путници га питају:

— Осећаш ли много снаге у себи?

— Много, путници. Да ми је ашов, сву бих земљу прекопао.

— Испиј, Иља, оно што је остало. У томе остатку је роса са читаве земље: са зелених лугова, високих шума, житних поља. Пиј!

И тако Иља испи и остатак воде.

— А осећаш ли и сада много снаге у себи?

се ухватио за алку на небу, само кад би постојала, и сву бих земљу руску преврнуо.

— Одвише је снаге у теби. Морамо смањити, иначе те земља неће моћи држати. Донеси-дер још мало воде.

Пође Иља по воду, а земља га заиста држати не може: тоне му нога час у земљу, час у блато, кад се за храст прихвати — с кореном га ишчупа, ланац од бунара покида као да је какав кончић.

Иља хода лагано, а патос се под њим крши. Говори Иља шапатом, а врата са шарки спадају.

Кад је Иља донео воде, путници су му налили још један кутлић:

— Пиј, Иља!

И тако Иља испи воду са бунара.

— Колико је сад снаге у теби?

— Сад имам снаге за половину мање.

— Доста ће ти бити, јуначе. Бићеш ти, Иља, велики богатир, туци се, ратуј с непријатељима рођене земље, с разбојницима и чудовиштима. Штити удовице, сиротице и нејаку децу. Али никад немој у спор какав улазити са Свјатогором — снагом се он својом држи на земљи. Немој се свађати ни са Микулом Сељаниновичем — њега воли мајка земља. Немој ићи на Волгу Всеславјевича — он те неће на снагу, већ на превару победити. А сад, збогом остај, Иља!

Иља се поклони путницима и они одоше.

Тад Иља узе секиру и пође на поље оцу и мајци. Виде он где су мало места родитељи раскрчили и, пошто су се добро заморили, прилегли и спавају: људи стари, а рад тежак.

И тад Иља узе да крчи шуму — само иверје лети на све стране. Старе храстове једним ударцем обара, а младе с кореном чупа.

За три сата раскрчио је толико поља колико цело село не би било у стању да раскрчи ни за три дана. И тако је он раскрчио велико поље, побацао дрвеће у дубоку реку, забо секиру у пањ, дограбио ашов и грабуље и ископао и изравнао то широко поље — остало је, само да се семе побаца!

Кад су се мајка и отац пробудили, зачудили су се, обрадовали се и благословили стране путнике.

Иља је, међутим, кренуо да себи тражи коња.

Кад је кренуо у околину срете једног сељака где води ждрепчића риђег, косматог, шугавог. Ждрепчић није више вредео од гроша, али је сељак за њега тражио баснословну суму: педесет и по рубаља у сребру.

Иља купи ждрепчића, доведе га кући и смести у коњушницу: поче га он хранити пшеницом-белицом, појити прекуваном водом, тимарити, пазити, свеже сламе под њега увек простирати.

После три месеца Иља је почео да изводи Бурушку рано у зору на ливаду. Када се ждрепчић поваљао по јутарњој роси, постаде од њега богатирски коњ.

Тада га Иља приведе високој живици. Коњ поче поигравати, скакутати, главом махати, гривом трести. И прескочи он десет пута узастопце преко живице а да је копитом ниједном не додирну. Иља стави своју јуначку руку на Бурушку, а коњ се не помаче с места.

— Добар коњ! — рече Иља. — Биће ми то веран пријатељ.

Тада узе Иља да тражи себи мач. Како стегне у шаци дршку мача, тако се она сва распрсну. И никако Иља не могаде да нађе за себе мач. Баци Иља мачеве женама да цепкају луч. Пође он тада сам у ковачницу и искова себи три стреле, од којих је свака тежила читав пуд. Начини он себи лук, узе дугачко копље и поврх тога буздован.

Када се тако опреми пође он мајци и оцу.

— Пустите ме, родитељи драги, у престони Кијев-град, кнезу Владимиру. Служићу Русији верно и часно бранићу руску земљу од непријатеља.

Стари Тимофејевич му на то одговори:

— За добра дела ћу ти свој благослов дати, а за рђава мој благослов нећеш добити. Брани нашу земљу руску не за злато, не из користољубља, већ због части и јуначке славе. Узалуд не проливај крв људску, а ни сузе материнске, нити заборављај да си ти рода сељачкога.

Иља се поклони оцу и мајци до земље и пође да оседла Бурушку-Косматушку. Стави он на коња прво ћебе, па онда черкеско седло са дванаест свилених колана и тринаестим железним, не ради лепоте, већ ради чврстине.

Иља хтеде да окуша своју снагу. Дојаха до реке Оке, упре плећимау високи брег на обали реке и обали га у Оку. Затрпа брег корито речно и река потече новим правцем.

Иља узе тад корицу ражаног хлеба, спусти је у реку Оку и рече реци:

— Хвала теби, мајчице Ока-реко што си појила и хранила Иљу Муромца.

На растанку узе он прегршт земље рођене, узјаха коња, узмахну бичем...

Људи видеше како узјаха Иља коња, али не видеше куда одјаха. Само се на путу појави облак прашине.

* Богатыръ - јунак, храбар човек.  

* Колан - каиш који држи седло

СЕСТРИЦА АЉОНУШКА И БРАЦА ИВАНУШКА - Руска бајка

Живели једном један старац и старица и имали кћер Аљонушку и сина Иванушку.

Старац и старица умреше. Остадоше Аљонушка и Иванушка сами самцати на свету.

Пође Аљонушка да ради и брата са собом поведе, Дуго су тако ишли и Иванушка ожедне.

— Сестрице Аљонушка, жедан сам!

— Причекај, брацо, да дођемо до извора.

Ишли они тако, ишли, а сунце припекло, жега их мучи, а зној тече. Наиђоше они на кравље копита пуно воде.

— Сестрице Аљонушка, да гуцнем ја из копита!

— Немој пити, брацо, теле ћеш постати!

Брат послуша. Кренуше даље.

Сунце припекло, извор далеко, жега их мучи, а зној тече. Наиђоше они на коњско копито пуно воде.

— Сестрице Аљонушка, напићу се ја из копита!

— Немој пити, брацо, јер ћеш ждребе постати!

Уздахну Иванушка. Тако опет кренуше даље.

Иду они, иду — сунце припекло, извор далеко, жега их мучи, а зној тече. Наиђоше на козје копито пуно воде.

Иванушка рече:

— Сестрице Аљонушка, снаге више немам: напићу се из копита!

— Немој пити, брацо, јер ћеш јаре постати!

Иванушка не послуша и напи се из козјег копита. Напи се и постаде јаре...

Зове Аљонушка брата, а уместо Иванушке, за њом трчи бело јаре.

Аљонушка горко заплака, седе испод стога сена, а јаре поред ње скакуће.

У то време пролазио туда један трговац.

— Зашто плачеш, лепа девојко?

Исприча му Аљонушка своју невољу.

А трговац јој рече:

— Удај се за мене. Златом и сребром ћу те окружити, а и јаре ће живети с нама.

Размисли Аљонушка, размисли, па пође за трговца.

Живели они тако лепо и јаре с њима: једе, пије са Аљонушком из једног тањира, из једне чаше.

Оде једанпут трговац од куће. Кад одједном, створи се ту вештица. Стаде под Аљонушкин прозор и поче је љубазно звати на реку да се купају.

Кад вештица доведе Аљонушку до реке, баци се на њу, привеза јој камен о врат и гурну је у воду. А сама се начини Аљонушком, обуче њене хаљине и дође у њене одаје. Нико не познаде вештицу. Кад се трговац врати кући, ни он не познаде вештицу.

Само је јаре све знало. Поче оно да тугује, покуњи се, нити једе, нити пије. И ујутру и увече иде покрај воде и зове:

Аљонушка, сестрице моја!

Испливај, испливај на обалу...

Сазнаде за ово вештица и стаде молити мужа: закољи јаре, закољи.

Трговцу би жао јарета,навикао се на њега. А вештица се наврзла те моли. Напослетку трговац мораде да пристане:

— Па, закољи га...

Нареди вештица да се заложи ватра голема, да се угреју котлови гвоздени, да се наоштре ножеви челични...

Када јаре виде да му се ближи крај, рече своме поочиму:

— Пусти ме да пред смрт одем на реку, да се водице напијем и црева своја да исперем.

— Хајде, иди!

Отрча јаре на реку, стаде на обалу и жалостивим гласом повика:

Аљонушка, сестрице моја!

Испливај, испливај на обалу.

Ватре горе големе,

Котле реде гвоздене,

Ноже оштре челичне,

Хоће мене заклати!

Аљонушка му из реке одговара:

Брацо мили, Иванушка!

Камен тешки на дно вуче,

Трава свиласта ноге спутава,

Песак жути груди покрива!

А вештица тражи јаре и не може да га нађе, те посла cлугу:

— Иди нађи јаре и доведи га мени.

Оде слуга на реку и види: по обали јаре скаче и жалостиво зове:

Аљонушка, сестрице моја!

Испливај, испливај на обалу

Ватре горе големе,

Котле реде гвоздене,

Ноже оштре челичне,

Хоће мене заклати!

 А из реке му одговара:

Брацо мили, Иванушка!

Камен тешки на дно вуче.

Трава свиласта ноге спутава,

Песак жути груди покрива!

Тада слуга отрча кући те исприча трговцу шта је видео и чуо на реци. Скупи се народ те пође на реку.

Бацише мреже свилене и извукоше Аљонушку на обалу. Скидоше јој камен са врата, окупаше је у води изворској, обукоше је у гиздаве хаљине. Оживе Аљонушка и постаде још лепша него што је била.

А јаре се од радости три пута преврну преко главе и претвори се у дечака Иванушку.

Злу вештицу привезаше коњу за реп и пустише у равно поље.

Чудотворни нож - Српска приповетка

Некакав младић учини клетву да неће се оженити другом до царевевом ђевојком, те један дан стопице у цара и запроси ђевојку. Цар не смијући му рећи да му је не да, рече му: „Добро синко, даћу ти ђевојку, али најдаље до осам дана да ми добавиш коња једнога некоћена бијела без биљеге, другога нејахана црљена с црном главом, и трећега непоткивана црна с бијелом главом и бијелим ногама и да их мене дарујеш, а мојој царици онолико блага колико би могли ови три коња доћерати: а ако ово не добавиш твоја ђевојка неће бити.“ Младић кад то чу, нагна се на свакојаке мисли, пак најпослије захвали цару на ђевојци и пође натраг како је и дошао. Срећом, кад се он с царем разговарао, све је слушала царева шћер и вирјела младића, који јој се љепши учини од икаква на овоме свијету чоека, те она у та час напише књигу посланицу те је пошље за њим по једној највјернијој слузи, у којој му пише да сјута у јутро рано крадом до ње дође, и да инако не учини ако жели да њу узме за жену. Кад књигу отпреми, ону исту ноћ украде оцу из потаје један чудотворни нож, па с њиме сјутрадан у јутро у сусрет ономе младићу, који бјеше пошао како му је она писала. Теке се састану, ухвате једно друго за руку док се познаду и једно другом докаже да се се љубе, и закуну се да их неће друго ништа раздвојити вако црна земља. Тадар царева шћер рече му: „Ево ти овога коња испод мене, нањ узјаши те брзо у вилену гору пут истока, и кад дођеш на једну тророгу главицу, обрни се с десне на лијеву док не упазиш једну бисерну ливаду и по њој пасу свакојаки коњи, те одабери онака три коња каква ти је мој отац нарекао, али ако би се препали, а ти извади овај нож и пут сунца окрени да се обасја ливада, онда ће ти се сви коњи сами доћи и као јагњад паднути пред тобом, ти ћеш их тако похватати и са собом довести. Кад коње похваташ, погледај око себе док угледаш један ћепариз насред оне ливаде, коријен му је мједен, гране сребрне а перја златна; пођи к њему и удри ножницом од ножа у коријен, и отвориће ти се силновите и од сваке сиже аспре, те узми и натовари оне три коња и с њима овамо бјежи, те ћеш тако мојега оца цара смирити и мене ће ти он поклонити.“ Чувши младић ово обесели се, те узјаше на онога ђевојчина коња и зађене за пас онај чудотворни нож па управ к оној гори упути се, и кад дође на ону главицу, угледа ливаду и по ливади коња свакојакијех; кад сиђе у ливаду, коњи се почну плашити, а он извади нож у окрену пут сунца, те сину да се сва ливада засја као на гори сунце кад огрије, и ево ти од свакуда свакојакијех коња к њему, и како који долази, тако на прва кољена пред њим пада, а он почне бирати и изабере онака три каква му је цар наручио. Кад коње изабере, ондар стане те тамо амо погледа и види насред ливаде они ћепариз, те он к њему, куцне ножницом од онога ножа у коријен, док шта ћеш виђети? отворе се и почну се просипати из коријена силне аспре; ондар он напуни вреће и натовари на оне три коња, па к цару. Кад дође пред цара и кад цар види коње и аспре, зачуди се и већ му инако није могло бити него му обећа шћер за жену, упита га какву ће прћију и колико ће прћије тражити, а он му одговори: „ Честити царе! Ђевојку твоју шћер за главно, а твој нож чудотворни за добит.“ И ово му обоје цар дарује, те он дома с ђевојком и ножем певајући. 

*ћепариз - чемпрес
*аспра - сребрни новац
*прћија - мираз

Права се мука не да сакрити - Српска приповетка

Био један сиромах човек, па се прибије у некаква богата човека да служи без погодбе. Тако је служио годину дана, а кад се наврши година, он дође господару своме и заиште да му плати што мисли да је заслужио. Господар извади један новчић па му рече: "На, то ти је служба."

Слуга узме онај новчић, и захвали господару, па онда отиде на један поток где је вода била врло брза. Кад дође на поток рече сам у себи: "Боже! шта је то да сам заслужио само један новчић за целу годину дана? Али Бог зна јесам ли и толико заслужио. Ево ћу сад да огледам: бацићу овај новчић у воду, па ако не потоне, онда сам га заслужио, ако ли потоне, нисам га заслужио." Па онда говорећи: "Боже! ако сам заслужио овај новчић, нека плива поврх воде, ако ли нисам, нека потоне на дно." То рекавши баци новчић у поток, а новчић одмах потоне на дно. Онда се он сагне те извади новчић из воде, па га однесе господару натраг говорећи: "Господару! ево ти новчић натраг, ја га још нисам заслужио, него ћу те служити још једну годину дана." И тако стане на ново служити, и кад се опет наврши година дана, он дође господару и заиште, да му плати што мисли да је заслужио. Господар опет извади новчић па му рече: "На, то ти је служба." 

Он узме новчић и захвали господару, па опет отиде на онај поток, прекрсти се и баци новчић у поток говорећи: "Боже! ако сам га право заслужио, нека плива поврх воде, ако ли нисам, нека потоне на дно." Како га баци у воду, а новчић одмах падне на дно, а он се сагне, те га извади па опет однесе господару говорећи: "Ево ти, господару, новчић натраг, још га нисам заслужио, него ћу још једну годину да те служим." Тако опет почне служити, па кад изиђе и трећа година, он отиде господару и заиште да му плати што мисли да је заслужио. Господар му опет да новчић, а он га узме и захвали, па отиде опет на поток да види јели га сад заслужио.

Кад дође на поток, па баци новчић у воду говорећи: "Боже! ако сам заслужио овај новчић, нека плива поврх воде, ако ли нисам, нека потоне на дно." Кад новчић падне у воду, почне пливати поврх воде. 

Онда он весео узме из воде новчић, и метне га у џеп, па отиде у шуму и начини малу колебину, и онде стане живети. После некога времена чује он да се стари његов господар спрема на галији преко мора чак у друго царство, па отиде са својим новчићем к њему, и стане га молити да би му купио што у другоме царству за његов новчић. Господар се обећа и узме његов новчић, па пође на пут. Путујући тако нађе крај мора некаку децу која су била изнела мачка да га убију и у море баце. Кад он то види, притрчи к њима, па их запита: "Шта је то децо?" А они му одговоре: "Чини штету, па хоћемо да га убијемо." Онда он извади онај новчић својега негдашњега слуге, па им пружи да му даду мачка. Деца то једва дочекају, па узму новчић а трговцу даду мачка. Он однесе мачка на галију па пође даље путовати; и тако путујући један пут дуне јаки ветар те однесе галију Бог зна куда, да за три месеца није могла изаћи на свој прави пут. Кад ветар стане, господар од галије није знао где је, и пошавши још мало даље, дође под један град. Кад се чује у граду да је дошла галија из непознате земље, навале многи да је гледају, и један од оних људи који је био врло богат, позове господара од галије на вечеру. 

Кад тамо, али господар од галије има шта и видети: мишеви и пацови трче на све стране и слуге с батинама стоје те бране да не натрче на сто. Онда он рече домаћину: "За Бога, брате, шта је то?" А домаћин му одговори: "Тако је, брате, увек код нас, да не можемо од тога звериња на миру ни ручати ни вечерати. Још кад спавамо сваки имамо свој сандук, па се у сандук затворимо, да нам не би уши поизодгризало." Онда се господар од галије сети свога за новчић купљенога мачка, па рече домаћину: "Ја имам у галији зверку која би то све затрла за два три дана." Домаћин на то одговори: "Брате, ако имаш таку зверку, дај је овамо, ја ћу ти напунити галију самога сребра и злата, само ако је истина што кажеш."

После вечере отиде господар од галије те донесе свога мачка, и рече домаћину да лежу без сандука, али они опет не смедну ни по што, него он сам остане тако да спава. Онда он пусти мачка, а мачак кад опази толике мише и пацове почне их хватати и давити па све на гомилу свлачити, а и миши и пацови познавши ко је ту, стану бежати куд који. Кад ујутру дан осване, и они поустају, али насред собе велика гомила мртвих мишева и пацова, а по соби слабо је који још трчао, него су извиривали из јама. А после три дана није се могао ни један ни видети. Онда домаћин за мачка напуни путнику галију пуну сребра и злата.

По том наш путник пође с галијом кући. Кад дође кући својој, дође му стари слуга његов да га пита шта му је донео за онај новчић. Господар му изнесе један мермер камен, лепо отесан на четири угла, па му да: "На, то сам ти купио за новчић." Слуга се томе врло обрадује, па узме камен и однесе у своју колебу те начини од њега сто. Сутрадан отиде слуга у дрва, па кад се врати кући, а то се онај камен претворио у злато те сија као сунце, сва се колеба од њега светли. Кад он то види, уплаши се па отрчи своме господару и каже му: "Господару, шта си оно ти мени дао? Оно није моје, ходи да видиш." Господар дође, и кад види какво се чудо десило, онда му рече: "Није фајде, мој синко! није коме је намењено, него коме је суђено ; ходи овамо ево твога блага."

Па му да све што је год донео на галији, и да му кћер своју те се ожени њоме.