МОЛИТВА ВУЧЈЕМ ПАСТИРУ I

1.

Молимо ти се вучји пастиру

Обави нас око врата
Да не јашемо и дању и ноћу
На себи самима

Нахрани нас из руке
Да не ждеремо сирову земљу
И лочемо сопствену крв

Створи нам мало места на рамену
Да не спавамо далеко од себе
У одјецима својих урлика

Нађи новорођени црвени камен
Одбегао из наших груди
Да не јуримо за њим до на крај света

Молимо ти се вучји пастиру

Васко Попа

ОГЊЕНА ВУЧИЦА V

5.

Вучица се диже на задње шапе
У подножју неба

Диже се заједно са вуковима
Скамењеним у њеној утроби

Диже се полако
Између поднева и поноћи
Између две вучје јаме

Диже се с муком
Ослобађајући из једне јаме њушку
Из друге репину

Диже се са сланим урликом
Засталим у сланом грлу

Диже се мртва од жеђи
Према бистрој тачки на небу
Према појилу репатих звезда

Васко Попа

ОГЊЕНА ВУЧИЦА IV

4.

Вучица се купа у плавети
И псећи пепео са тела спира

На дну бујица
Низ непомично лице што јој теку
Мресте се муње

У разјапљеним њеним чељустима
Месец скрива секиру преко дана
Сунце преко ноћи ножеве

Лупање њеног бакарног срца
Ућуткује лајаве даљине
И успављује цвркутави ваздух

У провалијама
Испод њених шумовитих леђа
Громови су на све спремни

Васко Попа

ОГЊЕНА ВУЧИЦА III

3.

Вучицу хватају у челичне замке

Разапете од видика до видика

Скидају јој с њушке златну образину

И чупају тајну траву

Између бедара

Хушкају на њу везану

Псе трагаче и бушиветре

Да је обешчасте

Секу је на комаде

И остављају

Клештама лешинаркама

Вучица одсеченим језиком захвата

Живу воду из чељусти облака

И себе поново саставља

Васко Попа

ОГЊЕНА ВУЧИЦА II

2.

Вучицу затварају
У подземни огањ

Силе је тамо да гради
Куле од дима
И меси хлебове од углевља

Кљукају је само жаром
И заливају
Врелим живиним млеком

Гоне је да се пари
Са усијаним жарачима
И зарђалим сврдлима

Вучица се зубима хвата
За плавокосу звезду
И себе у подножје неба враћа


Васко Попа

ОГЊЕНА ВУЧИЦА I

1.

Вучица лежи
У подножју неба

Тело од живе жеравице
Обрасло јој травом
И покривено сунчевим прахом

Планине у њеним грудима
Претећи се дижу
И праштајући спуштају

Кроз њене жиле урлају реке
У очима јој језера севају

У њеном непремер-срцу
Руде се топе од љубави
На седмоструком огњу

Вукови се играју на њеним леђима
И живе у њеној биљурној утроби
Пре првог и после последњег урлика

Васко Попа

Стотина вукова - Украјинска прича

Причао једном

неки момак:

- Натрпео сам се страха јуче кад сам ишао кроз шуму!... Једва сам умакао!

Питају га:

- А шта ти се то тамо десило?

- Ма гонила ме цела стотина вукова!

- А-ух!

- Шта: а-ух! Па и нека није стотина, али их је педесет било!

- Па њих нема толико ни у целој шуми!

- Још и не верују! Кажем вам да ме је сигурно једно десетак вукова јурило!

-  Ма хајде, не лажи!

- Зашто бих лагао! Лепо вам кажем - кад јурну вук за мном!...

- Та где си га видео?

- Па, богами, чујем ја у жбуњу нешто шуш-шуш...



Ко разуме схватиће :-D