ŽIVANA - PJESMA O GOLEČU - 2.deo

Vladimir Nazor

I.

*ЖИВА* Игорь Ожиганов

PJESMA O GOLEČU - 2.deo

I Živana, Česma, Žena i Vučica, što od njene

Snage živi crv i čovjek, Majka ljudi, zvieri, bilja,

Ljuba vidu i Dabogu, vječna plodna Porodilja,

Gledala je kako lišće na tananoj grani vene.

Ćutjela je da joj snaga smalaksala, da joj ruka

Sve darove podielila, da joj prsa bez mlijèka;

Slutila da voda onašto s gorskoga teče kuka

Romoni joj zadnju pjesmu, i da jad je neki čeka.

Hodala je prema gradu s vrtlovima punim zelja,

Dokle vidje u voćnjaku Zlatokosa i Kaicu.

Brali bozi zadnje voćelomeć kitu i grančicu,

Da ga nose Radogostu, bogu jesenjih veselja.

I klicati ona stade: Zlatokose ti si gore

Nakitio zlatom krošnju što će vjetar da istrese;

Ti, Kaica, taknu rukom punom studi čak i bore

Sa kojih će žute igle vjetar noćas da odnese. –

A oni joj odvraćali: Majko, mi sad pabirčimo

Otkada se zora javljadok se smrkne i unoća.

Mi tjeramo stado u tor, mi po zemlji pabirčimo,

Jer ždral jutros tri put kriknu: Udarit će led I moča.

Dodji! Logor spremamo ti od ševarja i šušora,

Jer koljeno kleca tvoje. Doć će onaj koji kosi.

Koliko nam miška size, koliko nas noga nosi,

Ići čemo i raditi, dok Bies nagne do tvog dvora. –

I umorna Živa sjedne uz mladiće.  – Pri zapadu

Gledalo je bliedo sunce kako onom u voćnjaku

Na nju bozi voće tresu;  Stojnome Biogradu

Na sjeveru šuljao se usto mračnom u oblaku

Bijes Ala. Verao se ko lisica gudurama

I krio se u šumicu, i puzao k poljanama,

Obraćao svoja ledja sunčanome zadnjem traku,

Prostirao prvu maglu mašuć krilma i rukama.

A Živa je govorila: Zlatokose, vlas ti žútî

Kao lišće i jeseni- Tvoja kosa zlatna bila

Kada sam te Div-Dabogu koncem ljeta porodila

Pokraj vode na poljani. A glas, sinko, tvoj je čuti

Kao vjetar kroz trstike. Dva su zdenca oči tvoje

Vode mutne i studene: što ti zjenu pomutilo?

Gdje je moje lȁne malo tužni mrmor naučilo?

Drukčijeg te, Zlatokose, odnjihalo krilo moje.

Premrzla je ruka tvoja, mlad Kaica. Lišće vene

Čim ga takneš. Hladan ti je cjelov, mrzli zagrljaji;

Samo mrazova sestrica niče kud ti noga krene.

Nikad da si rosan i svjež cviet donio svojoj maji.

Čemu, sinci, pabirčite u jesenje ove dane?

Zašto zadnji prilazite i nosite što ostane?

Stradate li i mrznete, moje će vas grijat krilo.

Sve će opet liepo biti, kao što je negda bilo. –

Oni njojzi odvraćali: Nas je jesen posinila,

Nas je, majko, hladna usna džume Mòre poljubila.

Mi sisasmo zadnje kapi tvoga mlieka. Izmučena

Cjelove nam zadnje dade. Srvana i oslabljena

Ti nas onda njegovala kad te drugi izmoriše.

Bolje mlieko i poljubce nama braća ugrabiše.

Mi smo tužni na dnu srca, mi smo kosci u jeseni,

Mi smo oni što pabirče prije mraka i studeni. –

Zborili joj: Novu kulu Črt je sazdo na Golèču.

Svietli bozi  k Rajevini u jesenje dane kreću.

Biograd će opustjeti kada sutra sunce svane.

Radogost će zaželjeti nagledat se svietle grane

Dafine u Navu. Ovdje samu su te ostavili.

Gle, najmladji sini tvoji tebi logor pripravili

U voćnjaku Radogosta, kraj mirisne koševine.

Pod tobom je log od lišća, blazina od djeteline.

Spavaj, majko! Dan se gasi. Noću bit će sladje, tiše.

Trava vonja pokraj tebe; šumi voda što silazi.

Ne boj nam se: To ptić kliknu, to se grana sama njiše.

Nebeskijeh sa visina na te bezbroj zviezdâ pazi! –

I oni je ostaviše na ležaju mirisnome.

Driemala je ondje Živa; a, maglicom ovijena,

Sad pužući, sad lebdeći u opreznu hodu svome,

Uviek bliže k voćnjaku se tome krala neka sjena.

Ala stiže. Tih se prignu nad Živanom uspavanom.

Gledao je pun bojazni u visoko njeno čelo,

Gledo prsâ talasanje, promatrao grlo bielo

Iz kog jato pjesama je lijetalo cvjetnim danom.

U ruci joj klas, u kosi pljeva s gumna gdje se vijo

Ljetos ječam; i taj klas je dar od onog što ga sijo;

A ta pljeva, što je jednom na ljetnome suncu sjala,

Ko rojevi zviezdâ njoj je u pram pala i ostala.

Spava Živa. A kada se dah joj snažni, dišuć, širi,

Preko ruba od košulje dojka jedna u sviet viri,

Pa se krije: nema više tko na hranu njenu čeka;

Sve su kapi procurile majčinoga bielog mlieka. –

Gle Ala i boji se da je slavnu ne probudi,

Da ga plamen njena oka ne ošine i ustrese.

Tko će boštva miljenicu stisnuti na svoje grudi?

Tko će dirat u boginju, da je digne i ponese?

U Stojnome Biogradu Radogost je uz pehare

Na posljednjoj gozbi pjevo. Klico: Zemnik napunio

Izbe, staje i ambare!

Dar Dabogov i Živanin svu je zemlju usrećio! –

Žagor stoji. Iz vrčeva teče piće. Zveče čaše.

Kad najednom u noći se vrisak dignu, klik se začu.

Pjev se stiša; šumor nasta ko kad vode stiene plâčû.

I Rajnici blieda lica jedan drugog pogledaše.

Iz Radove ruke čaša na stô padne. Kamen zveknu

Kao da ga zaboljelo. I svi gosti ustadoše.

Znadu čiji jauk sada u tminama prvim jeknu.

Eto, pâs im na tlo spuzniu, vienci s glave popadoše.

U srcu im nemir. Veo zastire im neki zjene.

Nekamo ih nešto tjera; pa se gube kao sjene

U mrak noći bez zvijèzdâ. A bog Rado stoji, gleda:

Stô se njegov slavni stvara u ploču mrzla leda.

I Biograd Stojni roni u tišinu i mrak. – Rado

Sluge viče: Amo, momci! Zublje! Svirka! Nek se vidi

Tko je dosad ovdje vlado.

Da sviet cio gostit mogu, nek se šire ovi zidi!

Udelite! Razbacite! – I zublje su zaplamsale;

Svirale su zasvirale. Nositi se na sto stale

Djakonije, med svih pčela, sir svih ovca, plod svih grana,

Mriest od riba sviju rieka, žito s brdâ i poljanâ.

Dok sve živo ne te zvuke i to svietlo u grad pade,

Rukave je zasukao i gostima prišo Rade,

Pa iz vreća grabi, dieli. Zvjerad nagnu, čeljad grnu.

Svako prima, svako nosi.

U kolibu čovjek, zvȉjer u jazbinu svoju vuče.

Svirka jenja, zublje trnu;

I Biograd prazan stoji: nem pod kišom koja rosi,

Ljuljan vjetrom što se diže i dvorima pustim huče.

Bjes Ala s liepom gospom preko ravni i bregova

Jurio je, letio je kao oro sa pećine,

Dok do mračnih kula stignu. Ugleda ga sa zidine

Črt i kliknu: udji, ljubo, bijelih mi sred dvorova! –

I sedmera tad se vrata na Golèču otvoriše.

Vuko, Mrakoč i Balačko ususred joj pohrliše.

Radosti se urlik razli naokolo. Na Živinu

Kosu Mrakoč ruku pruži; i blistavu krunu skinu.

Živana je govorila: Daboga je kruna darak.

Dade mi je kada smo se radovali liepu sinu,

Kad mu rodih Zlatokosa, jad i radost maretinu.

Od nje čak i nojca crna sviće kao bijel danak. –

A Bies njojzi odvraćao: Živa, ljubo Nevidova,

Dat ćemo ti zlatno žezlo, dat ćemo ti glatku ploču

Da promatraš lice svoje. Tebe čeka kruna nova;

Na njoj, Živo, alem blista ko nad lugom uštap noću. –

- nastaviće se...

ŽIVANA - PJESMA O GOLEČU - 1.deo

Vladimir Nazor

I.

*ЖИВА* Игорь Ожиганов

PJESMA O GOLEČU - 1.deo

                                                                                              

Prvim dahom leden vjetra probudi se Črt iz duga

Sna i viknu: Teško driemaš bez pobjede i osvete.

Svladao me Perun s mladim Stojanbogom. Moje diete

Najmilije, Mrakoč, skrito u jaruzi na dnu luga,

Od sramote i sad stenje. Oteo mi opet Živu

Bog Svantevit, smrtnicima da ugodi. Munju živu

I gromove obalio Gromovnik je na Udbinu:

Rastalio led i bakar, razvalio most i zidinu.

Težak san je bez pobjede i osvete! – Mrka čela

Podiže se otac Jadâ. Blatna prama i odiela

Stršio je div na vrhu Goleč gore. Dugo vio

Naokolo oblačine uviek crnje. Zavrtio

Vjetru vir je hrašće guleć iz korienja. Ledenjaci

Micali se nizdô nalik na rijèke. A gromade

Rušile se, na svom putu lomeć debla, kršeć klade;

Pa su zatim, šutnje puni, šuljali se u lug mraci.

Stršio je na vrhuncu siv i blatan. Velja usta,

Tamno zjalo, otvorio i zaviko: Gdje ste, močni

Džini studeni i mraka? Gdje ste sad, bogovi moćni,

Sini Črta? Svantevita i Daboga moć već susta.

Amo k ovoj Goleč gori! – Tresli dô se i nizina

Na taj usklik. Sa svih strana hȁralice Moći tminâ
 Ozivlju se, pokazuju: Džume, Srde, Bjesovi,

Ala, Mrakoč i Balačko, Parah, Vuko i Divovi.

Nevid ih je dočekivo upirući u njih oči

Što u sebi tamu kriju i strah dugih zimskih noći;

Mrštio je gnjevom lice na kome se dlake ježe

Ko klisuri mah kad po njoj svoje brazde munja reže.

U ruci mu kamen što ga palcem mrvi, pod nogama

Zemlja koja jedva nosi težinu mu u petama;

A dok nalik na vranu mu medj obrve prietnja sjeda,

Iz uda mu svakog bije mraza stud i snaga leda.

Vrvjela je uz proplanke divlja rulja: Gle nas, oče! –

A Nevidu u grudima srđžba kipi i glogoće:

Sve ću sada da vas bijem. Krijete se po luzima,

Izmedj liti, u šiprage; a ja vaših ruku trebam

U nevolji što me prignu. Ne uzmičem, ne kolebam.

Ne popuštam pedi zemlje Svantevida sinovima.

Latimo se nova rada u naponu svih nam sila.

Udbinu nam razoriše; a mi, iznad ovog bila,

Sagradimo jaču kulu na vidiku svega svieta.

Ne će ovih do visina ni orlovi jaka leta.

Kidaj stabla i gromade. Nosi s rieke leden kore,

S mora hridi, mulj i piesak, s luga debla, s okeana

Klisurine i ostrvca! Spustite se u ponore

Gdje najtvrdji kremen raste! Bazalt, granit i vulkana

Krutu lavu i pepeo donesite, sa pustinje

Ruševine piramidâ, sa sjevera mraz i inje!

Nov će nasip i nov bedem spasiti nas. Na dnu mora

Baltičkoga mnoštvo leži liti, greda i stupova,

A u zemlji prekomorskoj ruševine od hramova.

Nos'te panje i hrebove, čvor i češer jelâ, borâ,

Blato barâ i močvarâ, i niz lobanjâ sa zida

Mongolskoga kana. Ne će koplje i mač ošta brida,

Pa i da su Suvidovi, odoljeti takvoj snazi.

Prenite se. Na rad, Moći! Ne daj da nas Stojan gazi! –

I Črt, čitav brieg otkinuv bilu gorskom, sa sjevera

Zidinom je spasao Goleč. Negdje na vrhuncu

Obranio rub klisurom od granita. Parah tjera

Zemlju s dola na vrh. Ali, varalici i bjeguncu,

Ne da srdžba mirovati; prodre zemlji u duboka

Njedra; kida iz njih kremen, te ga baca na široka

Pleća Jadâ i Divovâ. Blato Barâ Vuko ruje,

Pa ga guta, na Golèču još crnije da ga bljuje.

Mrakoč nosi stup za stupom sa dna mora. Grdne stiene

Vuku Biesi uzbrdice. Puca zemlji kora tvrda,

Riga gvoždje i kamenje. Niz proplanke sviju brda

Klisurine Bura valja. Divokoze preplašene

Jure k ravni; vrane gaču i rasulo navješćuju

Gledajući sa stabala na putnike. Džini kuju

U pećini; vitlaju se u rukama njinim bati,

Lance gradeć kojima će Biesi zemlju okovati.

Div Balačko k rieci hita, pa je smrzne, pa led kida;

I prti ga uzbrdice, i visoke kule zida

Pod kojima svod se crni a na vrhu magle tkaju

Tkiva što se, mjesto zviezdâ, kroz njih Džumâ oči sjaju.

I njegove grdne ruke blato miese, snȉjeg plâstê.

Šum. I lupa. I dahtanje. Nastavlja se djelo holo,

Mrak dok biva uviek gušći, a ravnica naokolo

Kao da se niže spušta, Goleč ko da samo raste.

Petnaest puti noć se smrknu. Već se diže crno zdanje

Na vrhuncu golečkome: tornji, nasipi i vrata

O koja se pramen tmuše ko zastava tamna hvata.

Stoji Črtov grad na gori kao lik iz mutne sanje.

Klisure ga opasale, obranili ledenjaci.

Iz hiljadu vrutaka mu biju zima, šutnja, mraci

I toče se niza strmen. Sve je Bjesove i Jade

Okupio; samo niza nj nekamo se Ala krade.

Tako Velji Dušman sazda na sjeveru snagu svoju.

Al na jugu, gdje su sela i vrtlovi na prisoju,

Još u Stojnom Biogradu bog Radogost u dvor zove

I jesenjim cviećem kiti uzavnice i stolove.

A poslednji gost je žena. S polja ide. Tiha. Sama.

Lišće, koje s grane pada, šušti njenim pod nogama.

U kosi joj svi mirisi prošlog ljeta, na dnu zjenâ

Tračak sunca što se gasi u sumračju prvih sjena.

Bješe ono slatko doba kada vjetar koljem drma,

Kad je oštar miris polja i livade pokošene,

Kad se žuti i crveni krošnja stabla, listak grma,

I lap pada s kokorčike od rosice orošene;

Bješe kad uz plač šúmê vode s kuka silazeće,

I grgolji I klokoće u potoku, ko da veli

Vrč je ruka nevidljiva utopila, a pred veče

Gačući se jato pticâ močvaricâ na jug seli.

Bješe časak od počinka, od sve tišeg umiranja,

Kada mošnjak zrnca trese iz toboca osušena,

Kada srce izmučeno o ognjištu rado sanja,

Mira svog kad predju prvu snuje duša umorena.

Bješe doba kada ljudi iz jesenjih piju vrela

Vodu novu, zaboravnu, i znoj brišu sa svoga čela;

Kada zemljom, koju ljeti izmorila žar je mnoga

A žamori oglušiše, sjene idu lakih noga.

- nastaviće se...

ŽIVANA - mitski epos u 10 pjevanja - PRISTUP

Vladimir Nazor

PRISTUP


Dafine, slavenskog stabla, s GOLEČA pjesma je sjeme
Koje položi jesen u brazdu, a ciča ga zima
Guši blatom i ledom. O PARAHU priča
Vjetar je olujni što ga je zavitlao od kama u drač
Od njive puste na rieku studènu.  - O BUDJENJU je pjesma
Klica je koja kroz led probijala na sunce. - Zgode
MOMIROVE su deblo još mlado i pupoljci prvi:
Pòvjetârce njima potresuje, rosa ih kriepi. - 

*ЖИВА* Игорь Ожиганов

Pjev o BORBI je priča o pobjedi zrake sunčane:
Ona mezgru kreće iz koriena, cievima vuče
Na vrh. - O LJUBAVI pjesma na hvoji je cvȉjeće: s njega
Diže se peluda oblak dok latice venu. - 
Pjev je o POSTÁNJU ko granje, pod kojim u hladu
Slavski se odmara svijet, i korien što bezbrojem žilâ
Grana se utrobom zemlje.  -
Pjesma ORAČEVA jek je premaljetne SVADBE i meki
Ležaj za trudom ljetnoga dana;
A pjev o DABOGU plod je, životna hrana:
Za njom smrtnici teže, i ona će jednom ublažit
ljutu nezàsitnu žudnju od koje ginete, ljudi!

To je stablo što o njem ću pjevati, zemnici: rodno
Prastaro deblo što i sad izdanke baca
I plod donosi. O tom cvjetònosju vječnome priču
Počinjem, voće vam nudim što omili istim
Râjnicima sred Nava.

ВУЧЈЕ КОПИЛЕ VII

7.

Лајете

Да ми је памет сишла у стражњицу
И преко ноћи израсла
У злослутан реп

Лајете

Да су ми се мисли претвориле
У сиву длаку
И пробиле све поре на кожи

Лајете лајете

Да ми речи заударају
На људско месо спаљено на ломачи
И на бело семе мог репатог бога

Лајете лајете лајете

Да ми из грла излази
познати крвожедни урлик
Који ја називам песмом

Лајте ви само

(1968-1974)

Васко Попа

ВУЧЈЕ КОПИЛЕ VI

6.

Јашући на своме вуку предводнику
Враћам се на зелене висове
Са којих сам овамо сишао

Копам тамо сам себи гроб
У најдубљој мисли вучјег пастира

У тој заборављеној дубини
Нико од вас и не сања
Да ме мртвог тражи

Сазрева тамо у миру
Сиви шкриљац наречен антимон
Од којег сам саздан

Из њега прво ниче
Ново вучје цвеће
А после све остало по реду

По светом зеленом реду

Васко Попа

ВУЧЈЕ КОПИЛЕ V

5.

Из братског сазвежђа Седам Влашића*
Сјављујем своје вукове
На главни трг ваше престонице

Заједно са њима севам очима на вас
И лако вас утерујем
У ваше вишеспратне штенаре

Уживам у слепој међусобној борби
Ваших домаћих гвоздених немани
Помахниталих без вас

Пењем се вуковима на леђа
И зубима кидам укрштене ножеве
С ваших највиших торњева

И урлам до миле воље на месец
С репатим мојим синовима

Васко Попа



О Влашићима види

http://www.astroshop.rs/zanimljivost.php?id=51&naslov=Vla%C5%A1i%C4%87i%20-%20nebeski%20%C4%8Dasovnik

ВУЧЈЕ КОПИЛЕ IV

4.

Чекићем песницом и главом
Ударам по ваздан у наковањ
За који сам невидљивим ланцем везан

Роса ми облива наковањ
Црна ујутро зелена у подне
Црвена увече

Кујем старо гвожђе
И отпатке месечине

Горим од жеље
Да пронађем ковину
Од које ми је ланац искован

Сива облачина
Седи ми на десном рамену
И руку ми води

Млади вукови
Скривени преко дана у мојој јазбини
Гледају ме и ћуте и уче

Васко Попа