17 септембар 2020

Баба-Јага и делија

 

                Живели мачак и врабац, а трећи јe био делија. Пошли мачак и врабац да наберу дрва и рекоше добром момку:

                „Послуј по кући и пази: ако дође баба-Јага и стане бројати кашике, ти ништа не проговарај, ћути!“

                „Добро“, одговори делија.

Мачак и врабац оду, а делија седне на пећ. Одједном се појави баба-Јага, узме кашике и броји:

                „Ово је мачорова кашика, ово је врапчева кашика, а трећа је делијина.“

                Делија не отрпе, већ повика:

                „Не дирај, баба-Јаго, моју кашику!“

                Баба-Јага зграби делију седне у ступу и одјури. Ступу тера, тучком маше, а метлом трагове брише. Делија зајаука:

                „Мачоре, дотрчи! Врапче, долети!“

                Они чуше и дојурише. Мачак стаде баба-Јагу грепсти, а врабац кљуцати, и отеше делију.

                Сутрадан се опет спремише да иду у шуму и насеку дрва, па рекоше делији:

                „Пази, ако дође баба-Јага, ништа не проговарај, данас ћемо далеко отићи.“

                Тек што је делија сео на пећ, опет се појави баба-Јага и стаде бројати кашике:

                „Ово је мачорова кашика, ово је врапчева, а ова делијина.“

                Делија не отрпе, већ повика:

                „Не дирај баба-Јаго, моју кашику!“

                Баба-Јага зграби делију, повуче га, а он закука из свег гласа:

                „Мачоре, дотрчи! Врапче, долети!“

                Они га чуше и дојурише. Мачак стаде Баба-Јагу грепсти, а врабац кљуцати! Отеше делију и вратише се кући.

                Трећег дана кренуше у шуму да насеку дрва и рекоше делији:

                „Пази, ако дође баба-Јага – ћути; ми ћемо данас далеко отићи.“

                Мачак и врабац оду, а делија опет седне на пећ. Одједном се опет појави баба-Јага, узе кашике да броји:

                „Ово је мачорова кашика, ово је врапчева кашика, а трећа је делијина.“

                Делија ћути. Баба-Јага по други пут броји:

                „Ово је мачорова кашика, ова је врапчева, а ова је делијина.

                Делија ћути. Баба-Јага стаде и трећи пут бројати:

                „Ово је мачорова кашика, ово је врапчева кашика, а ова је делијина.“

                Делија не издржа, већ гласно повика:

                „Не дирај, курво, моју кашику!“

                Баба-Јага зграби делију и одвуче. Делија стаде запомагати:

                „Мачоре, дотрчи! Врапче, долети!“

                Али побратими га не чују.

                Довукла баба-Јага делију кући, посадила га на клупу иза пећи, наложила ватру и вели најстаријој кћери:

                „Кћери, ја одох у Русију, а ти ми за ручак испеци овога делију.“

                „Добро!“ одговори јој она.

                Пећ се угрејала и девојка нареди делији да дође. Он је послуша.

                „Легни на тигањ!“ вели му девојка.

                Делија легне једном ногом у таваницу, а другом у под упро. Девојка му вели:

                „Не тако, не тако!“

                „Него како? Покажи ми!“

                Девојка легне на тигањ. Делија брзо ухвати дршку и гурну у пећ тигањ са Јагином кћерком па оде на клупу иза пећи и седе – чека баба-Јагу да се врати. Одједном – ето баба-Јаге:

                „Да се поваљам, да се поваљушкам по делијиним костима!“

                А делија ће нато:

                „Поваљај се, поваљушкај по кћериним костима!“

                Баба-Јага скочи и погледа: њена кћи испечена па зајаука:

                „Ах, ти неваљалче, чекај! Нећеш ми умаћи!“

                Нареди средњој кћери да испече делију и оде. Средња кћи је заложила пећ и наредила делији да дође. Он дође, леже на тигањ, једном ногом у таваницу, а другом у под упро. Девојка му вели:

                „Не тако, не тако!“

                „А ти ми покажи како?“

                Девојка леже на тигањ, а делија је гурну у пећ, пође према клупи иза пећи и седе.

                Кад ето ти баба-Јаге:

                „Да се поваљам, да се поваљушкам по делијиним костима!“

                А делија ће нато:

                „Поваљај се, поваљушкај по кћериним костима!“

                Јага се разбесне:

                „Стани“, вели, „Нећеш ми умаћи!“

                Нареди најмлађој кћери да га испече. Али и она је прошла као њене сестре, делија је и њу испекао! Баба-Јага се распомами:

                „Чекај“, вели, „мени нећеш умаћи!“

                Заложила је пећ и викнула:

                „Излази, делијо! Легни на тигањ!“

                Делија леже, једном ногом у таваницу, а другом у под упро, никако да уђе у пећницу. Баба-Јага му вели:

                „Не тако, не тако!“

                Али делија се прави да не зна.

                „Ја“, вели, „не знам како, покажи ми!“

                Баба-Јага се скупила и легла на тигањ. Делија је хитро зграби, гурну у пећ, и одјури кући. Стигао је и браћи рекао:

                „Ето, шта сам учинио са баба-Јагом!“

               

08 август 2020

Баба Јага и Недоношче

Били старац и старица, а деце нису имали. Шта све нису радили и ма колико су се богу молили, старица није могла да роди. Једном старац пође у шуму по гљиве, кад га уз пут срете један стари деда.
                „Ја знам“, вели, „шта мислиш; теби су увек деца на памети. Пођи по селу, узми из сваког дворишта по једно јаје, па та јаја под чавку насади па ћеш видети шта ће се догодити!“
                Старац се врати у село; у њиховом селу је било четрдесет и једно двориште; оде у свако, у сваком узме по јаје и насади чавку на четрдесет и једно јаје. Прођу две недеље. Гледају старац и старица – а из тих јаја се изродили дечаци, четрдесет крепких и здравих, а само један није како треба – јадан и слабашан беше! Свима је дао, а само за последњег му недостаде имена.
                „Е па“, вели, „ти буди Недоношче!“
                Расту у старца и старице деца, расту не по данима, већ по часовима. Одрасли су и почели да помажу оцу и мајци. Четрдесет добрих момака ради у пољу, а Недоношче код куће послује. Дошло време косидбе. Браћа су траву косила, сено у стогове садевала, радила су недељу дана, и вратила се у село; појели што је бог дао, и легли да спавају. Старац их гледа и говори:
                „Млади су и зелени! Једу много, спавају чврсто, а кад погледаш, ништа нису урадили!“
                „А ти нејпре погледај , оче!“ одазва се Недоношче.
                Старац се спреми и пође на ливаде. Погледа, а тамо – четрдесет стогова садевено:
                „Е баш сте вредни, момци! Колико сте само за једну недељу накосили и у стогове садели!“
                Сутрадан се опет старац спреми на ливаде, хтео је опет да ужива у свом добру. Дође – нема ни једног стога, као да их никада није ни било! Врати се кући и вели:
                Ах, децо! Нестао је сваки стог, до једнога!“
                „Не брини, оче!“ – одговори му Недоношче. „Ухватићемо тог лопова. Дај ми сто рубаља, а остало је моја брига.“
                Узе од оца сто рубаља и оде ковачу:
                „Можеш ли ми исковати такав ланац, да се њиме може обмотати човек од главе до пете?“
                „Могу, како да не!“
                „Али, пази, направи га што чвршће; ако ланац издржи, платићу ти сто рубаља, а ако пукне – узалуд си се мучио!“
                Ковач искова гвоздени ланац. Недоношче га обмота око себе, потегну – он пуче. Ковач направи други, и тај је ваљао. Недоношче узе ланац, плати сто рубаља, и оде да стражари сено. Сео је под стог и чека. У саму поноћ наступи невреме, море се узбурка, а из морских дубина изађе прекрасна кобила, дотрча до првог стога и стаде јести сено. Недоношче скочи, обмота је гвозденим ланцем и узјаха. Кобила стаде да се рита, и понесе га по брдима и долинама, али не могаде да збаци јахача. Она се заустави и рече му:
                „Слушај, добар јуначе, кад си могао на мени да се одржиш, узми да држиш моју ждребад.“
                Отрча кобила према сињем мору и гласно зарза. Ту се сиње море узбурка и на обалу изађе четрдесет и једно ждребе, не знаш који је коњ од којега лепши! Цео свет да обиђеш, не би их такве нашао! Ујутру зачу старац у дворишту рзање и топот. Помисли шта то може бити, а оно његов син Недоношче читаво крдо догнао.
                „Здраво“, вели, „браћо! Сад сваки ид нас има по коња, хајдемо да тражимо за себе невесте.“
„Хајдемо!“
Отац и мајка их благословише и браћа кренуше на далеки пут.
Дуго су лутали по белом свету, али где да нађу толике невесте? Одвојено да се жене нису хтели, да никоме не буде криво, а која се мајка може похвалити да је четрдесет и једну кћер изродила? Дођоше добри јунаци иза тридесет земаља. Гледају: на стрмој планини стоји палата од белога камена, опасана високим зидом, а покрај капије гвоздени стубови. Избројаше четрдесет и један стуб. Они привежу за те стубове своје богатирске* коње и уђу у двориште. Дочека их баба-Јага:
„Ах, ви незвани гости! Како сте смели без питања да привежете коње?“
„Стани, стара, што вичеш? Најпре нас напој, нахрани, купатило спреми, па онда питај зашто смо дошли.“
Баба-Јага их нахранила, напојила, у купатило одвела па их стаде питати:
„Шта је, добри јунаци, или нешто тражите ил` од нечег бежите?“
„Тражимо нешто, бако!“
„А шта тражите?“
„Тражимо невесте.“
„Ја имам кћери“, рече баба-Јага и оде у високе одаје па доведе четрдесет и једну девојку. Ту се венчаше, приредише свадбу и стадоше пити и веселити се. Увече пође Недоношче да обиђе свога коња. Добри коњ га угледа и рече му људским гласом:
„Пази, господару! Кад легнете да спавате са својим невестама, обуците им своја одела, а на себе навуците њихова; ако не – сви ћемо изгинути!“
Недоношче то рече браћи. Обукоше своје жене у њихова одела, а они навукоше женина, и легоше да спавају.. Сви заспаше, само Недоношче очи не склапа. У саму поноћ повика баба-Јага громким гласом:
„Еј, ви слуге моје верне! Одсеците незваним гостима русе главе!“
Дотрчаше верне слуге и одсекоше русе главе баба-Јагиним кћерима. Недоношче разбуди своју браћу и исприча им све што је било. Узеше одсечене главе, натакоше их на гвоздене шиљке на зиду, оседлаше коње и брзо кренуше.
Ујутру устала баба-Јага, погледала кроз прозор, кад тамо – на зиду стоје пободене по шиљцима главе њених кћери. Распомами се, нареди да јој донесу њен огњени штит и одјури у потеру. Уз пут је на све четири стране палила својим огњеним штитом. Где да се сакрију добри јунаци? Испред њих је сиње море, а позади баба-Јага – и пали и жари! Сви би изгинули, да се Недоношче није сетио да узме од баба-Јаге мараму. Махну том марамом испред себе – и одједном се створи ћуприја преко сињег мора. И тако, добри јунаци пређоше на другу страну – ћуприје нестаде, баба-Јага се врати, а браћа одоше кући.  


*богатир - руски јунак, витез

02 август 2020

Баба Јага костонога



Живели баба и деда. Деда је обудовео* и оженио се другом женом, а од прве жене му беше остала девојчица. Зла маћеха је није волела, тукла је и стално мислила како да је се ослободи. Једном отац оде некуда, а мећеха рече девојци:
„Иди код своје тетке, а моје сестре, тражи иглу и конац да ти кошуљу сашијем.“
А та тетка је била баба-Јага костонога.
Али девојка није била глупа, него је најпре отишла код своје рођене тетке:
„Помоз` бог, теткице!“
„Бог ти помогао, рођена! Којим добром?“
„Мајка ме је послала код њене сестре да тражим иглу и конац да ми кошуљу сашије.“
Ова је посаветова:
„Тамо ће те, сестричино моја, бреза по очима шибати – ти јој пантљику привежи; тамо ће ти врата шкрипати и лупати – ти их уљем подмажи; тамоће те пси напасти – ти им хлеба баци; тамо ће ти мачор очи грепсти – ти му шунке подај.“
Девојка пође. Ишла је, ишла и стигла. Стоји колиба, а у њој седи баба-Јага костонога и тка.
„Помоз` бог, теткице!“
„Бог ти помогао, рођена!“
„Послала ме мајка да ми даш иглу и конац – хоће да ми кошуљу сашије.“
„Добро. Седи овде и мало ткај.“
Девојка седе за разбој, а баба-Јага изађе и рече својој слушкињи:
„Загреј купатило и окупај сестричину, само пази, добро је окупај, хоћу да је за доручак поједем.“
Девојка седи ни жива ни мртва; сва преплашена, моли она слушкињу:
„Рођена моја! Не подстичи ватру толику колико је заливај водом, а воду носи решетом“, и даде јој мараму.
Баба-Јага нестрпљиво чека; приђе прозору и пита:
„Ткаш ли, сестричино, ткаш ли, мила?“
„Ткам, теткице, ткам, мила!“
Баба-Јага оде, а девојка даде мачору шунке и упита га:
„Може ли се некако изаћи одавде?“
Илустрација БОРИС ЗВОРИКИН
„Ево ти чешаљ и убрус“, рече мачак, „узми их и бежи. Баба-Јага ће кренути да те гони, ти прислони уво на земљу, па кад чујеш да је она близу, баци најпре убрус – створиће се широка, широка река. Ако баба-Јага преплива реку и настави да те гони, ти опет прислони уво на земљу па кад чујеш да је она близу, баци чешаљ – створиће се густа, густа шума; кроз њу се она неће пробити!“
Девојка узме убрус и чешаљ и побегне. Пси је нападоше – она им баци хлеба, и они је пропустише; врата хтедоше да се залупе- она их подмаза уљем, и она је пропустише; бреза јој хтеде очи ископати – она јој привеза пантљику, и ова је пропусти. А мачор седи за разбојем и тка: више мрси него што тка. Баба-Јага приђе прозору и упита:
„Ткаш ли, сестричино, ткаш ли, мила?“
„Ткам, ткам, тетка, ткам, мила“, одговори грубо мачак.
Баба-Јага упаде у кућу, виде да је девојка побегла и поче тући и грдити мачка што девојци није очи изгребао.
„Откад те служим“, рече мачак, „нисам ни кошчицу од тебе добио, а девојка ми је шунке дала.“
Баба-Јага кидиса на псе, капију, брезу, слушкињу и поче их све редом грдити и тући. Пси јој рекоше:
„Откад те служимо, ниси нам ни загорелу корицу бацила, а она нам је хлеба дала.“
Врата јој рекоше:
„Откад те служимо, ниси нам ни водом шарке полила, а она нас је уљем подмазала.“
Бреза рече:
„Откад те служим ниси ме ни кончићем превезала, а она ми је пантљику свезала.“
Слушкиња рече:
„Откад те служим ниси ми ни крпицу дала, а она ми је мараму поклонила.“
Баба-Јага костонога брзо у ступу седе, тучком је тера, метлом траг уклања, и пође у потеру за девојком. А девојка прислони уво на земљу и чу да је баба-Јага гони, да је већ близу. Узе и баци пешкир: створи се широка, широка река! Баба-Јага дође до реке, шкрипну зубима од љутине и врати се кући. Скупи своје бикове и дотера их до реке. Бикови попише сву реку до дна. Баба-Јага опет крену у потеру. Девојка прислони уво на земљу па кад чу да је баба-Јага близу, баци чешаљ: створи се густа, страшна шума! Баба-Јага поче да је гризе, али ма колико се мучила, није могла да је прогризе, и врати се натраг.
Деда се већ вратио кући и пита:
„Где је моја кћи?“
„Отишла је код тетке“, рече маћеха.
Не прође много, а девојка дојури кући.
„Где си била?“ упита је отац.
„Ах оче!“ рече она. „Тако и тако – мајка ме послала код тетке да тражим иглу и конац да ми кошуљу сашије, , а тетка, баба-Јага је хтела да ме поједе.“
„А како си побегла, кћери?“
Тако и тако – исприча девојка. Деда је све дознао, на жену се наљутио и убио је, па је остао са кћерком да живи у здрављу и весељу. И ја сам тамо био, медовину и пиво пио; бркове сам квасио, ал` гушу нисам сквасио.  

*обудовео - постао удовац

31 јул 2020

Баба Јага, коштана нога


Били муж и жена, па имали кћер. Умре жена, а муж се поново ожени, па и са другом женом добије кћер. Али маћеха није волела пасторку; сиротици ту није било живота. Мислио је, мислио наш сељак па одвезе своју кћер у шуму. Ишли су шумом и угледају колибу на кокошијим ногама. Тад рече сељак:
„Колибице! Колибице! Окрени се задњом страном према шуми, а лицем према мени.“
Колиба се окрене. Уђе сељак у колибу, а у њој баба-Јага: напред јој глава, у једном углу једна нога, а у другом друга.
„На руско мирише!“ вели Јага.
Сељак се поклони:
„Баба-Јаго, коштана ного! Довео сам кћер да ти служи!“
„Добро! Служи ме и слушај!“ вели Јага девојци, „па ћу те за то наградити.“
Отац се опрости и пође кући. А баба-Јага зададе девојци да испреде пуну кошарицу вуне, да наложи пећ, набави све што је потребно, па оде. Девојка се мучи да наложи пећ и стално горко плаче. Дотрчаше мишеви, па јој веле:
„Девојко, девојко, зашто плачеш? Дај нам каше па ћемо те научити шта да радиш.“
Она им даде каше, а они јој рекоше:
„А сад на свако вретено по нит напреди.“
Дошла баба-Јага:
 „Шта је“, вели, „је ли све готово?“
А девојка беше већ све урадила.
„А сад дођи да ме окупаш у купатилу.“
Похвалила баба-Јага девојку и надавала јој лепих хаљина. Баба-Јага опет оде, а девојци још тежи задатак зададе. Девојка опет стаде плакати. Дотрчаше мишеви:
„Што ти“, веле, „лепа девојко, плачеш? Дај нам каше па ћемо те научити шта да радиш.“
Она им даде каше, а они је научише шта и како да уради. Баба-Јага је опет, кад дође, похвали и даде јој још више лепих хаљина...А маћеха послала мужа да види да ли је жива његова кћи?
Дошао сељак, кад има шта да види – кћи му постала богата и пребогата. Јаге није било код куће, и он је одведе са собом. Прилазе они свом селу, а код куће пас само што се не отргне:
„Вау, вау, вау! Госпођицу возе, госпођицу возе!“
Маћеха истрча, па оклагијом по псу:
„Лажеш,“ вели, „реци: у сандуку кости лупају!“
А пас и даље по своме. Дођоше. Маћеха онда потера мужа да и њену кћер тамо одвезе. Сељак је одвезе.
Баба-Јага је и њој задала шта да уради, и отишла. Девојка се због тога тако разбеснела да је почела да плаче. Дотрчаше мишеви.
„Девојко! Девојко! Зашто“, веле, „плачеш?“
А она им не даде ни изговорити, већ оклагијом – удри по њима. С њима се тако мајала да од посла ништа није урадила. Вратила се Јага и наљутила. Други пут је било исто тако; Јага је онда зграбила девојку, сву је растргла, а кости јој у сандук ставила.
А мајка послала мужа по кћер. Дође отац и одвезе само кости. Кад се приближио селу, опет пас на доксату* стаде лајати:
„Вау, вау, вау! У сандуку кости довозе!“
Маћеха дотрча са оклагијом:
„Лажеш“, вели, „реци: госпођицу довозе!“
А пас и даље све по своме:
„Вау, вау, вау! У сандуку кости лупају!“
Муж дође: тек тада жена стаде јаукати! Теби скаска, а мени ћуп масла.


*доксат - трем




19 јул 2020

Никита Кожемјака - Руска бајка



Навадио се на Кијев змај, узимао је он од народа велики намет; из сваке куће по лепоту девојку; узме девојку и изједе је. Дошао ред и на царску кћер да иде том змају. Змај зграби принцезу, али је не изједе – била је права лепотица – већ је одвуче у брлог и узе за жену. Кад год је змај одлазио у лов, принцезу затвори брвнима да не побегне.
                Та принцеза је имала псетанце, које је за њом пошло од куће. Напише, тако, принцеза, посамце оцу и мајци, закачи га псетанцету за врат, а оно одјури, однесе га, па чак и одговор донесе. Једном цар и царица напишу принцези: сазнај ко је од змаја јачи?
                Принцеза се стаде улагивати своме змају, стаде га испитивати ко је од њега јачи. Он дуго није хтео да јој каже, али једном сеизговори да у Кијеву граду живи Кожевмјака – он је од њега јачи. Чим је то чула, принцеза напише оцу: пронађите у Кијеву граду Никиту Кожемјаку и пошаљите га да ме из невоље избави.
                Кад је сазнао за то, цар пронађе Никиту Кожемјаку и сам оде да га замоли да одлободи његову земљу од страшнога змаја и избави принцезу. Никита је баш тада коже штавио, држаше у рукама дванаест кожа. Кад виде да је цар главом дошао, задрхта од страха, руке му се затресоше и покида оних дванаест кожа. Колико год да су преклињали цар и царица Кожемјаку, он не пристаде да се бори против змаја. Смисле и скупе пет хиљада малолетне дечице и нареде им да моле Кожемјаку не би ли се на њихове сузе сажалио! Дођу код Никите дечица нејака и стану га са сузама у очима молити да пође на змаја. Гледајући њихове сузе Никита се и сам расплаче, узме триста пуди кудеље, намочи је добро смолом, умота се њоме да га змај не би изјео и пође на њега. Никита стиже до змајевог брлога, а змај се затворио и не излази.
                „Изађи боље у широко поље или ћу ти сав брлог растурити!“ рече Кожемјака и стаде ломити врата.
                Виде змај да му се зло спрема па изађе у широко поље. Дуго се са змајем Никита Кожемјака био док није змаја на земљу оборио. Ту змај стаде молити Никиту:
                „Немој да ме убијеш, Никита Кожемјака! Нема на свету никог јачег од нас двојице; поделићемо читаву земљу, читав свет на равне делове: ти ћеш у једној половини живети, а ја у другој.“
                „Добро“, рече Никита, „треба међу поставити.“
                Начини Никита рало од триста пиди, упрегне у њега змаја и поче од Кијева да међу прави. Узора Никита бразду од Кијева до мора Кавстријскога.
„Сада смо“, рече змај, „сву землју поделили.“
                „Земљу јесмо“, рече Никита, „ а сад хајде да море делимо, да не кажеш да се твоја вода узима.“
                Крену змај с ралом на средину мора а Никита Кожемјака га уби и у мору утопи. Та се бразда и дан-данас види; два је хвата висока. Око ње се земља оре, али бразду нико не дира. Они који не знају како је настала, зову је бедем.
                А Никита Кожемјака, извршивши светло дело, не хтеде ништа узети, пође опет коже штавити.


*Пуд, стара руска мера за масу. 1 пуд једнак је 16,3805 кг.
Додајте натпис


06 јун 2020

Перун

Дрхте земља и камен тврди
и траве се преплашено по тлу стеру,
долази бог громова Перун
а срце му од огња и туча
дими се и срди
и кључа,
падају огњене брадве
на шуме, торове, угљарске чадре, -
још трен само па ће Перун
и на Цареве конаке да надре.


Слушају стрелци тек стигли са војне                 и уплашени и срећни:
Ипак има неко моћнији од Цара,
од Цара већи,
који небо саздаје, и разара
у парампарчад,
има страшнијег од Царева гнева.
Нека и погину под Перуновим громом
од његова мача,
али има неко моћнији од Цара.


Радују се и уплашени,
чобани, орачи, угљари, просјаци:
Ипак има неко
ко и Цару страх у срце сагна,
пред ким бежи
и Царева и Волосова јагњад,
пред ким се и Световид
у Месечеве заоблачне куле склања,
и бежи Морана
у звезда гробишта,
неко пред ким и сунчеви петли
узлећу на неба највиши торањ.
Нека гром побије и стада са гора,
нека усеве попали,
али има неко пред киме и цар је мали.

Десанка Максимовић

08 новембар 2019

ŽIVANA - EPILOG

Vladimir Nazor



EPILOG



Iz krajeva vječna sniega, sa vrhunca ledenjakâ,
Lutajući mrzlom tamom, Črt je gledo u daljini
Gdje se zemlja uznijela cviećem gajâ i pašnjakâ.
Eto, dvor se Radogostov opet gradi; Vida sini
Prilaze mu. Nema snage što bi Zemlju opustila
I mostove do nebesâ u jaz mračni porušila.
Led i oganj! Mrak i svietlo! Al sve to je hrana za nju.
Nadji što će jézgru gristi. Treba crv u njenu panju!

Prede Nevid nove varke, snuje svadje i osvete.
A kad nojca na sviet pane, sa stožera na jug sidje
Da zametne novu borbu: O, zemnik je ludo diete!
U njegovu srcu moram sagraditi kulu svoju.
Ustopce ću za njim ići dok mu duša meni pridje.
U grud ću mu posijati čkalj i trnje. Silu svoju
Sad ću drukče pokazati da raspalim ljudske strasti,
Pa se ljudi, podivljali, nadju svi u mojoj vlasti. –

I Črt podje medju ljude. – Od praga je k pragu luto,
A u liku žreca. Med mu na usnama, jed u duši.
Pogled svaki nešto vriedja, rieč mu svaka nešto ruši.
Seljacima hvale pjevo, no, naviešto da će žuto
Klasje njino sutra gnjiti, da će suhe i pljesnive
Jesti hlepce, da će skoro opustjeti sve im njive.
- Rodilo se novo sunce na istoku. Vašu muku
Prokleli su bozi, novi sad se Biesi k vama vuku.

Ima kraj gdje ljude râjê i vesèlê bolje Moći.
One češće mieh nebeski izlievaju, da raskvašen
Zgusnu prah i grȕdu sliepe. Ondje, zimi o ponoći,
Ćuk ne straši; i ne treba torit zemlju; a.preplašen,
Zmaj od ljudi samo bježi u kamene rasjeline.
Ondje volu do koljena struk je trave deteline.
Oštro nebo, zemlju škrtu vama bozi dodielili.
Vi ste licem o tle pali, a drugi se osilili! –

I zemnik je tužbu digo na svog boga. On je sila;
Al je hrana, što njoj treba, krv il znôj iz ljudskih žila.
U borbama što ih vodi protiv Jadâ i Bjesóvâ
Mora uviek da se kida komad mesa čovjekova.
Išla priča naokolo o dalekim krajevima
Kojim teku meda rieke, i sama se pase stoka.
Sada tih, a sada jači, šapat išo po selima.
Čekala se nova zviezda što će sinut sa istoka.

Narodi se onda ljudski usplahire. Burni vieci
Prohujaše. Iz pustinja prilazili ljudma Sveci
Ili – Biesi? Učestaše Mučenici il – Krvnici?
U vir jedan okretahu ponori se i zrenici.
Usplamtjela ko još nikad borba medju bogovima.
Grčila se od njih zemlja. Otvarahu grudi njene
Mač i koplje ubojito. Krv je tekla potocima
Na kipove porušene, na hramove razvaljene.

I kad kneže Vladimire u kijevskom svetom hramu
U prah sruši kip Peruna, slavenskoga gromovnika,
Žešćim gnjevom boštvo planu s toga novog odmetnika,
Pa s Urala sve do Dnjepra širit poče strah i tamu.
Stislo grome u desnici; grȁd pozvalo i svih mora
Uzbunilo bezdna mračna, zaljuljalo vrhe gorâ,
Te, dignuvši moćnu ruku, razljućeno, uvriedjeno,
Iščupalo kraj Kijeva hrašće bogu posvećeno.

I, baciv se u mah jedan Karpatima iznad bila,
Sve u jedno breme složi ono hrašće ponosito.
I udari munjom. Planu ognjenome biesu sila;
Razmaha se požar velji. – zablještivo, strahovito
Gorjela je vatra gnjevom u jesenjih olujina.
Ječala je nadaleko i ravnica i dolina.
Sa lomače orijaške kidale se iskre žive.
Klicalo se širom zemlje: Gdje ste Moći milostive?

Protrnuše puci razni; pale žrtve pomirnice.
Alo, niem i blieda lica, pred kolibom Sloven stoji.
U tom glasu iz daljine ima nešto čeg se boji.
U tom plamu dalekomevidi neko strogo lice.
Pomozi nam, Svantevide! Jad se nama grdan sprema.
Božanstvo je osvetljivo, a odbrane od njeg nema!
Pomozi nam, Svantevide! Taj je plamen opomena.
Od vjernika zar će tvojih nestati i uspomena? –

Bjesnio je požar onaj osam dana, osam noći,
A deveti kada svane dan, jačim plamom Karpat gori.
Od Volge je do Rujana obratio Sloven oči
Božanskome znaku tome; strah mu dušu mori.
A zatim , u noć mračnu, ljućim biesom vatra planu,
Kad grom jače zatutnjio, i grad sprži svaku granu,
Podižu se slavski puci, redjaju se kupe, jate;
Usklik im je zajednički: Na Karpate! Na Karpate!

Na karpatskoj visočini zgrnuli se slavski puci
Tam’ od Labe i Dunaja, s Baltičkog i Crnog mora.
Pastirâ su i oračâ puni vrsi onih gora:
Na vatri se bliešte kuke, rala, bati, mjeden luci.
A požar se dalje širi lapćuć ognjen jezicima
Da okruži narod onaj uviek užim obručima.
Oblačina crna dima smrknuo se danak bieli.
Vaj , od gnjeva Perunova nastradati puk će cieli!

No, plam jenja i već trne. Vjetar dunu, dim rasprši.
U oblaku što se crni nad glavama mnoštva toga,
Pojavi se ljudma Perun, kovač groma strahotnoga.
Niti rieč se ljudska diže, niti vito koplje strši.
Šutke motre pradjedovi slavskih roda i plemena;
Osjećaju, znaci to su novih zgoda i vreménâ.
A bog tutnjeć zadrmao dô i vršak Karpat-gori,
I tad, glasom koji tutnji, narodima progovori:

Zvao sam vas, slavska djeco, osam dana, osam noći
Na te hridi u planini gdje su gniezda sokolovâ.
Pobedom će sada novom uznieti se crne Moći,
Muk i tama tragom ići svietlih vila i bogova.
Ljudskiem se narodima novo doba približava.
Na ognjištu vatra naša već se gasi. Iščezava
U srcu vam vjera, bliedi Vidov lik u vašoj duši;
Na Rujanu hram izgori, u Kijevu kip se sruši.

Kada jošte u zametku bjehu slavska pokoljeja,
Nad glavom smo vašom bdjeli, ulili vam prvu snagu.
A kad poče stablo vaše bacat pruće iz korienja,
Spremali smo plahe dažde, svietle dane, rosu blagu.
Mi smo vama na dar dali uviek širi dio zemlje.
I za vas smo probudili snagu koja u njoj driemlje.
Pružali vam ruku svoju bozi veliki i mali,
Kad ste onog puta tlom još tvrdim prohodali.

Vas ljubavlju Lada raji, a veselju Momir uči.
Gnjev junaka na dno srca Davor vam je usadio.
Dok Jarilo zvieri tjero, Dabog vam je davač bio
Hrane, pića i topline. Protiv Črta svedj se muči
Stojanbog za vaše dobro: odapinje s visa strielu,
Sieče mačem ognjeniem, na Labudu, konju bielu.
A nad lugom koji cvjeta prvo voće zreti stane,
Svjedoci ste i vi braka div-Daboga i Živane.

Sudjeno je, znam, do skora da pobiede nove Moći,
Da se ruši kip u hramu, da se čupa hrašće sveto.
Da što dosad svetost bješe, bude lažno i prokleto.
Mladom suncu na ishodu uz osmieh se dižu oči!
Znam, daleko doba nije, u dan gnjeva, krvi, bola
Kad će Volga, drevna rieka, k moru drugom tok da skrene
I na nebu sjevernome prevrnu se Velja Kola.
Starom suncu na zapadu okreću se uz rug zjene!

Ali, moć nam ipak ne će slomiti se, ne če pasti!
I dalje če srcu vašem govoritiPerun moćni.
A daleko pokoljenje, kad će poljem žito rasti,
Kad će naglo iznad žetve zaprietiti oblak noćni,
Kad se bude urotio roj Bjesóvâ sviet se ruši,
Kad će htjeti led il suša svaku klicu da uguši:
U pomoć će ono zvati novo Biće, Ime novo,
Al će njemu pred očima lebdjet čelo Perunovo.

U srca smo davno vaša, slavski puci, usadjeni.
Čuti ćete na dnu duše i u kasnim vremenima
Rieč bogova prastarinskih. Ponositi, božanstveni
Stas Davorov uviek će pokazati vama svima
Kada bojni rog da zovne. Pjevat ćete svedj o Zori
Što Prijezdi konja sprema da je nosi stazom sunca.
A kad oblak širit počne strah u selu, mrak u gori,
Pitat ćete: Zar ne grmi glas Perunov sa vrhunca?

Zvao sam vas, slavski puci, sred tih šuma i grebena,
K vrhuncima koji gore, gdje su gniezda sokolovâ,
Nek znadete kakva moć je u silnijeh u bogova,
Neka znate sudba vaša da je s nama prepletena.
O, vi puci i narodi: uspomene mladih dana
I za gomile je ljudske srcu plamen, duši hrana!
O, vi puci i narodi: nit se kida nit se briše
Pečat što ga nasred čela bozi stari udariše.

Razlijte je kao voda diljem zemlje! Na vas čeka
Gruda jošte netaknuta. Plivat će vam plug po tegu
Kad zaroni u ledinu crtalo, kad zemlja meka
Pucat počne, kada budu dahtat stali voli gojni.
Slušat ćete škrip lemeša, ćutjet ćete sunca žegu.
Prionite žedni, znojni
Na rad! Nove bogove će radovati muka vaša;
Dobit ćete nove zemlje da vam budu gladu paša.

Ti ćeš Ruse jak i krupan preliti se ko slap vode
Za istočnim gorjem, rodit Svjatogora gorostasa
Kojega će teško nosit ruska zemlja. Ti ćeš brode
U tri sinja gurat mora. Strepit će od tvoga glasa
Skit, Tatarin i Pečeneg. Raširit će stablo tvoje
Grdno granje od Urala do Karpata kamenita.
Sȁti sok češ, vodu piti od sto brazda i korita.
Bit ćeš, sine, kao sunce u ponosu snage svoje.

Ti ćeš Lehu ojaditi srca naša. – bit ćeš kao
Vinograd što njime prodje čopor konjâ. Voće palo
Sa čokota potučena; al još lista i miriše
Bus na koji divlje ždriebe kopitom je svojim stalo.
Ti ćeš kao jelen biti za kim lovci udariše,
Dok ga hajka umorila, i na zelen travu pao.
Bit ćeš kao labud kada na umoru slatko pjeva,
A pjesma se kroz vjekove opetuje i razlieva.

A ti, Čehu, mladi lave, ti ćeš rikat na kamenu
Svoga briega; plašit zvieri na Sudetu i vukove
U Šumavi. Libuša će na Vltavi grabit pjenu
Da umije lice svoje. U krvave ćeš valove
Tielo kupati, u spilji čuvat mlȁd, i gdje se pati
Ne klonuti, dok ti pandža ne otvrdne, dok ti griva
Ne naraste; al ćeš jednom novu zoru dočekati.
I zora će ona biti vedra, rujna, zablještiva!

Ti ćeš, Kleku, uviek biti sin najdraži Dabog-oca.
U večeri premaljetne, gaj dok cvjeta, niču sâdi,
Kćerka tvojih milokrvnih dizat će se iz gr’oca
Pjesma koju dragost radja što čovjeku tugu sladi.
Penjat ćeš se vrh Triglava, da se sjetiš starih dana,
Da se drevnom bogu moliš neka svaki kut tvog stana
Blagoslovi, nek ti šalje sunce zimi, ljeti kišu
Što će od nje naokolo njive da ti zamirišu.

T, Hrvate, najdalje ćeš od sviju se maknut: k moru!
Pa da ondje ladje praviš, mreže pleteš, lozu sadiš.
Bićeš kao galeb morski. Zasužnjen i na umoru,
I od stiena što te biju znat ćeš sebi zid da gradiš.
Bit ćeš kao gola sablja u desnici gorostasa,
Ko visòke krme ladja što obzoru trozub pruža
I bokove dok je svoje nakitila viencem ružâ
Na jug plov. Bit ćeš, sine, vječan odjek moga glasa!

Zaledje će tvoje branit Srbin, kurjak u planini
Što će jednom na Balkanu rastrgnuti zvijer ljutu.
On će biti plot od gvoždja, oro stražar na pećini
Na kojoj se sudba gradi. Pjesmu slavnu na svom putu,
Prema suncu, ko strijèlu, udes tvoj će s njim da baca,
Nek je ciela zemlja gleda. Balkanskijeh s vrhunaca
Silazit će vile vaše da se sretnu sa sestrama
Što su zemlju niz Maricu posadile ružicama.

Stavit ja ću znak na nebo i pečat na čela vaša
Da ko prah ne iščeznete kad prestane sila naša.
Vječan biljeg udarit ću na čelo vam i na grudi
Da vam trag ne izgubimo u šarènoj pukâ smesi.
Svak će sebi sviet da gradi i da sudbu svoju miesi.
Kraj je priči o bozima, i počinje poviest ljudi.
Sve je naše u vas ušlo. U vas mi se ukopasmo.
Živjet ćete dok nosite što vam jednom ovdje dasmo. –

Tako reče kovač groma triesuć briegom i nizinom.
A kad svrši, podigne se oblak onaj u visine.
Sjajan, silan i strahovit jurne nebeskom vedrinom.
Šutke slavski puk se trgnu. – Dignule se oblačine
Da ga štite na tom putu od sunčanog ljetnog traka.
Silazio rod pastirâ i lovacâ i seljakâ;
Spuštalo se niz Karpate do šest veljih ljudskih rieka:
Odbilo se, ociepilo šest izdanka drevna hreka.

Bješe sparan ljetan danak. – s obronaka onih sviju
Silazilo šest bujica na ravninu. Krieštili su
Sokolovi što visoko na timoru gniezdo viju.
Vrebali su muče orli na gorskome stražeć visu.
Spuštahu se slavski puci, grmeć bogu i mladosti
Novu himnu, novu pjesmu budućijeh pobjednika:
Za njim blago uspomena, trud i riječ gromovnika;
Pred njim staze nedogledne i sjen tamne budučnosti