Суђаје

Према народном веровању, судбина је сила од које се не може умаћи. Рационално непојмљива, надприродна, одређивана као израз воље или ћуди, тумачи се као све оно што се појединцу кроз живот дешава. Сматра се да човека сналазе догађаји који су му досуђени по рођењу. „Уколико ce има y виду привидна непромењивост судбине, онда поступцима за њеном променом човек открива могућност свог укорењивања y свету и остваривања свог животног смисла. Причама о судбини чини ce тај први корак ка њеном сагледавању, оспоравању и мењању. Међутим, тежња да ce предвиди будућност и настојање да ce успостави контрола над сопственом животном неизвесношћу означеном појмом судбине показују y равни прагматичног своју релативност. Могућност промене ce открива y успостављању једног другачијег односа према свету y коме ce и представа о судбински условљавајућем ентитету сагледава y његовој зависности од виших и рационално непојмивих сила“. (Бојан Јовановић „Дух паганског наслеђа“)

У словенској митологији тај чин досуђивања обављају Суђаје и то прве, треће или седме ноћи од рођења детета. У народу их описују као младе и лепе жене обучене у беле хаљине, али се понегде мисли и да су то старије жене, углавном сестре. Има их три, мада се у неким изворима појављују и само две, као два супротстављена принципа – добро и зло, правда и неправда, дело и недело. Уобичајено је да им се припрема дочек – очисти се кућа, облаче се чисте хаљине, дете се окупа и чисто преповије, припрема им се трпеза – приноси жртва (погача или хлеб, сир, мед, босиљак, понегде новац). Долазе ноћу и постоји веровање да се спуштају кроз димњак. Судбину најпре одређује прва суђаја; друга обично има супротно мишљење, али се на крају све три сложе са оним што предложи трећа, обично најмлађа суђаја, чија је пресуда коначна и непроменљива. Може их, у ретким случајевима,  видети мајка детета и ако се у кући затекне странац (трговац, путник, просјак). Остали укућани им могу чути евентуално гласове.

Појављују се код свих словенских народа. Код нас су то суђенице, суђаје, суделнице, присудњаче, усуде, понегде и ориснице, код Руса су рожанице, уделвнице, наречице, код Пољака –рожданице, код Чеха – судичке, родичке, код Бугара – ориснице, код Хрвата -  ројенице, рођенице, суђенице, код Словенаца – сујенице, сојенице, код Лужичких Срба – судичке, восуднице...Може се наћи и назив вреснице, судице, жрибнице, самовиле и скончанице.

Помоћнице богова, богиње или хијерархијски изнад богова?

Чајкановић их назива „божанске жене“. У разним изворима појављују се везано за бога Рода, Усуда, свевишњега, прародитеља, али постоји веровање да је судбина моћнија од врховног Бога и да врховни Бог није у стању да је измени. „Тако су, на пример, Суђаје y источном, и Усуд и Урис као њихов пратилац y западном делу Србије, зависни и подређени непознатој вишој животној сили. Усуд je оличење животне детерминанте која je и сама детерминисана. Упућујући, према познатој истоименој народној причи, свој глас новорођенима „како мени данас, тако њима довека", он само преноси ону дубљу, тајанствену условност која свакодневно одређује како његово имовно стање, тако и судбину рођених y том дану. Усуд je показатељ своје судбине која симболише оно непознато, неодређено које долази као промена и чије митско значење упућује на дубље духовно поимање те промене. У поменутој српској причи изражена je само слутња о сили што свакодневно мења животни амбијент Усуда и посредно утиче на судбину рођених y том дану.“ (Б.Јовановић „Дух паганског наслеђа“)

Постоји и претпоставка да је богиња Мокоша (која је имала две помоћнице, Судбу и Несудбу) главна суђаја, она која преде нит живота. То није искључено ако се узме у обзир да је поред осталих функција које јој се приписују, начин на који је представљена, као предиља и да важи између осталог и за саму заштитницу предиља.

Сретен Петровић у „Систему српске митологије“ каже следеће: „Према Рибакову, Руси имају представу о једном божанству - мајци и две небеске рожанице, што се исказује у форми два реда митских бића која се сложно међусобно преплићу, али не чине строги систем.“ Захваљујући обимном фолклорном материјалу (руском, украјинском, пољском, литавском и др.) допушта се установљавање имена бар двеју словенских рођеница – „мајка Лада "Велика Лада" и њена кћер - Леља. Ове две богиње пролећног, односно летњега циклуса-повезане су са пролећним препородом природе - са почетком пољских радова, а затим и са каснијим сазревањем плодова после летњег солстиција.“

Шта су суђенице досуђивале? Чајкановић каже да се изрицање судбине није односило на неке нарочите појединости из живота, него суђаје просто одређују колико ће времена дете да живи, и каквом смрћу ће да умре. Са друге стране Натко Нудило каже: „Сугјенице, у бијело одјевене, изилазе у многим нашим причама, те у ноћи новорогјеноме дјетету (отуда им друго име Рогјенице), стојећи му више главе, одрегјују, шта ће се њему за вијека догодити, а навластито му опредјељују „Сугјен дан“ смрти. Привидно, кано да је све под руком њиховом, Чак и брак не отимље се сугјењу, јер се вјенчавају само „Сугјеник“ и „Сугјеница“.“

Бића или божанства судбине можемо наћи и код других несловенских народа. Код Грка су то Мојре, код Римљана Парте или Парке, код Гала Матроне, код Скандинаваца, Исланђана и Германа су то Норне или Норсе.

Едда казује да има добрих и лоших Норнир и да их има више од три, иако се само три именом зову (Урдкр, Вердханди, Скулд) и да су неке потекле од богова неке од патуљака. Ј.Грим у „Немачкој митологији“ каже да су се оне појављивале и пред битке и чак их изједначава у једном моменту са Валкирама.

Мојри има три – Клота, Лахеса и Атропа. Клота је преслицом прела животну нит коју је Лахеса одмеравала својим аршином док не дође до Атропиних маказа. Одређивале су судбину и боговима и људима. Грци им приписују и измишљање пет самогласника алфабета. Њихово деловање подробно се описује у миту о Мелеагару.

Парсе или Парке су три богиње које живе у подземном свету, господарице људског живота, чију потку преду. Кад им се прекине нит, престаје живот.

У хришћанству као пандан суђајама имамо три мудраца који су дошли да дарују новорођеног Исуса.

„Рожаница је, према миту ловачких племена, приказана у лику жене са широким лосовим, односно јеленским роговима, каткада и са четири вимена. То је преплет антропоморфних и зооморфних елемената. Рожанице су обично представљене у пози породиље са размакнутим и сагнутим ногама у колену, чија представа асоцира на положај приликом порођаја.“ (С.Петровић)

      У Србији постоји један занимљив топоним Рожанци, а код Кочевља Роженица, а поред самог Триглава је топоним Родицe.

Најпознатија наша пословица, коју је записао Вук, а везана директно за суђаје гласи:

 НИЈЕ ТРЕЋУ НОЋ ДОЧУВАН 

Празник суђаја је 9. септембра.

http://www.youtube.com/watch?v=_1A61ef9IIw