Баба Јага и Недоношче

Били старац и старица, а деце нису имали. Шта све нису радили и ма колико су се богу молили, старица није могла да роди. Једном старац пође у шуму по гљиве, кад га уз пут срете један стари деда.

                „Ја знам“, вели, „шта мислиш; теби су увек деца на памети. Пођи по селу, узми из сваког дворишта по једно јаје, па та јаја под чавку насади па ћеш видети шта ће се догодити!“

                Старац се врати у село; у њиховом селу је било четрдесет и једно двориште; оде у свако, у сваком узме по јаје и насади чавку на четрдесет и једно јаје. Прођу две недеље. Гледају старац и старица – а из тих јаја се изродили дечаци, четрдесет крепких и здравих, а само један није како треба – јадан и слабашан беше! Свима је дао, а само за последњег му недостаде имена.

                „Е па“, вели, „ти буди Недоношче!“

                Расту у старца и старице деца, расту не по данима, већ по часовима. Одрасли су и почели да помажу оцу и мајци. Четрдесет добрих момака ради у пољу, а Недоношче код куће послује. Дошло време косидбе. Браћа су траву косила, сено у стогове садевала, радила су недељу дана, и вратила се у село; појели што је бог дао, и легли да спавају. Старац их гледа и говори:

                „Млади су и зелени! Једу много, спавају чврсто, а кад погледаш, ништа нису урадили!“

                „А ти нејпре погледај , оче!“ одазва се Недоношче.

                Старац се спреми и пође на ливаде. Погледа, а тамо – четрдесет стогова садевено:

                „Е баш сте вредни, момци! Колико сте само за једну недељу накосили и у стогове садели!“

                Сутрадан се опет старац спреми на ливаде, хтео је опет да ужива у свом добру. Дође – нема ни једног стога, као да их никада није ни било! Врати се кући и вели:

                Ах, децо! Нестао је сваки стог, до једнога!“

                „Не брини, оче!“ – одговори му Недоношче. „Ухватићемо тог лопова. Дај ми сто рубаља, а остало је моја брига.“

                Узе од оца сто рубаља и оде ковачу:

                „Можеш ли ми исковати такав ланац, да се њиме може обмотати човек од главе до пете?“

                „Могу, како да не!“

                „Али, пази, направи га што чвршће; ако ланац издржи, платићу ти сто рубаља, а ако пукне – узалуд си се мучио!“

                Ковач искова гвоздени ланац. Недоношче га обмота око себе, потегну – он пуче. Ковач направи други, и тај је ваљао. Недоношче узе ланац, плати сто рубаља, и оде да стражари сено. Сео је под стог и чека. У саму поноћ наступи невреме, море се узбурка, а из морских дубина изађе прекрасна кобила, дотрча до првог стога и стаде јести сено. Недоношче скочи, обмота је гвозденим ланцем и узјаха. Кобила стаде да се рита, и понесе га по брдима и долинама, али не могаде да збаци јахача. Она се заустави и рече му:

                „Слушај, добар јуначе, кад си могао на мени да се одржиш, узми да држиш моју ждребад.“

                Отрча кобила према сињем мору и гласно зарза. Ту се сиње море узбурка и на обалу изађе четрдесет и једно ждребе, не знаш који је коњ од којега лепши! Цео свет да обиђеш, не би их такве нашао! Ујутру зачу старац у дворишту рзање и топот. Помисли шта то може бити, а оно његов син Недоношче читаво крдо догнао.

                „Здраво“, вели, „браћо! Сад сваки ид нас има по коња, хајдемо да тражимо за себе невесте.“

„Хајдемо!“

Отац и мајка их благословише и браћа кренуше на далеки пут.

Дуго су лутали по белом свету, али где да нађу толике невесте? Одвојено да се жене нису хтели, да никоме не буде криво, а која се мајка може похвалити да је четрдесет и једну кћер изродила? Дођоше добри јунаци иза тридесет земаља. Гледају: на стрмој планини стоји палата од белога камена, опасана високим зидом, а покрај капије гвоздени стубови. Избројаше четрдесет и један стуб. Они привежу за те стубове своје богатирске* коње и уђу у двориште. Дочека их баба-Јага:

„Ах, ви незвани гости! Како сте смели без питања да привежете коње?“

„Стани, стара, што вичеш? Најпре нас напој, нахрани, купатило спреми, па онда питај зашто смо дошли.“

Баба-Јага их нахранила, напојила, у купатило одвела па их стаде питати:

„Шта је, добри јунаци, или нешто тражите ил` од нечег бежите?“

„Тражимо нешто, бако!“

„А шта тражите?“

„Тражимо невесте.“

„Ја имам кћери“, рече баба-Јага и оде у високе одаје па доведе четрдесет и једну девојку. Ту се венчаше, приредише свадбу и стадоше пити и веселити се. Увече пође Недоношче да обиђе свога коња. Добри коњ га угледа и рече му људским гласом:

„Пази, господару! Кад легнете да спавате са својим невестама, обуците им своја одела, а на себе навуците њихова; ако не – сви ћемо изгинути!“

Недоношче то рече браћи. Обукоше своје жене у њихова одела, а они навукоше женина, и легоше да спавају.. Сви заспаше, само Недоношче очи не склапа. У саму поноћ повика баба-Јага громким гласом:

„Еј, ви слуге моје верне! Одсеците незваним гостима русе главе!“

Дотрчаше верне слуге и одсекоше русе главе баба-Јагиним кћерима. Недоношче разбуди своју браћу и исприча им све што је било. Узеше одсечене главе, натакоше их на гвоздене шиљке на зиду, оседлаше коње и брзо кренуше.

Ујутру устала баба-Јага, погледала кроз прозор, кад тамо – на зиду стоје пободене по шиљцима главе њених кћери. Распомами се, нареди да јој донесу њен огњени штит и одјури у потеру. Уз пут је на све четири стране палила својим огњеним штитом. Где да се сакрију добри јунаци? Испред њих је сиње море, а позади баба-Јага – и пали и жари! Сви би изгинули, да се Недоношче није сетио да узме од баба-Јаге мараму. Махну том марамом испред себе – и одједном се створи ћуприја преко сињег мора. И тако, добри јунаци пређоше на другу страну – ћуприје нестаде, баба-Јага се врати, а браћа одоше кући.  

*богатир - руски јунак, витез

Баба Јага костонога

Живели баба и деда. Деда је обудовео* и оженио се другом женом, а од прве жене му беше остала девојчица. Зла маћеха је није волела, тукла је и стално мислила како да је се ослободи. Једном отац оде некуда, а мећеха рече девојци:

„Иди код своје тетке, а моје сестре, тражи иглу и конац да ти кошуљу сашијем.“

А та тетка је била баба-Јага костонога.

Али девојка није била глупа, него је најпре отишла код своје рођене тетке:

„Помоз` бог, теткице!“

„Бог ти помогао, рођена! Којим добром?“

„Мајка ме је послала код њене сестре да тражим иглу и конац да ми кошуљу сашије.“

Ова је посаветова:

„Тамо ће те, сестричино моја, бреза по очима шибати – ти јој пантљику привежи; тамо ће ти врата шкрипати и лупати – ти их уљем подмажи; тамоће те пси напасти – ти им хлеба баци; тамо ће ти мачор очи грепсти – ти му шунке подај.“

Девојка пође. Ишла је, ишла и стигла. Стоји колиба, а у њој седи баба-Јага костонога и тка.

„Помоз` бог, теткице!“

„Бог ти помогао, рођена!“

„Послала ме мајка да ми даш иглу и конац – хоће да ми кошуљу сашије.“

„Добро. Седи овде и мало ткај.“

Девојка седе за разбој, а баба-Јага изађе и рече својој слушкињи:

„Загреј купатило и окупај сестричину, само пази, добро је окупај, хоћу да је за доручак поједем.“

Девојка седи ни жива ни мртва; сва преплашена, моли она слушкињу:

„Рођена моја! Не подстичи ватру толику колико је заливај водом, а воду носи решетом“, и даде јој мараму.

Баба-Јага нестрпљиво чека; приђе прозору и пита:

„Ткаш ли, сестричино, ткаш ли, мила?“

„Ткам, теткице, ткам, мила!“

Баба-Јага оде, а девојка даде мачору шунке и упита га:

„Може ли се некако изаћи одавде?“

Илустрација БОРИС ЗВОРИКИН

„Ево ти чешаљ и убрус“, рече мачак, „узми их и бежи. Баба-Јага ће кренути да те гони, ти прислони уво на земљу, па кад чујеш да је она близу, баци најпре убрус – створиће се широка, широка река. Ако баба-Јага преплива реку и настави да те гони, ти опет прислони уво на земљу па кад чујеш да је она близу, баци чешаљ – створиће се густа, густа шума; кроз њу се она неће пробити!“

Девојка узме убрус и чешаљ и побегне. Пси је нападоше – она им баци хлеба, и они је пропустише; врата хтедоше да се залупе- она их подмаза уљем, и она је пропустише; бреза јој хтеде очи ископати – она јој привеза пантљику, и ова је пропусти. А мачор седи за разбојем и тка: више мрси него што тка. Баба-Јага приђе прозору и упита:

„Ткаш ли, сестричино, ткаш ли, мила?“

„Ткам, ткам, тетка, ткам, мила“, одговори грубо мачак.

Баба-Јага упаде у кућу, виде да је девојка побегла и поче тући и грдити мачка што девојци није очи изгребао.

„Откад те служим“, рече мачак, „нисам ни кошчицу од тебе добио, а девојка ми је шунке дала.“

Баба-Јага кидиса на псе, капију, брезу, слушкињу и поче их све редом грдити и тући. Пси јој рекоше:

„Откад те служимо, ниси нам ни загорелу корицу бацила, а она нам је хлеба дала.“

Врата јој рекоше:

„Откад те служимо, ниси нам ни водом шарке полила, а она нас је уљем подмазала.“

Бреза рече:

„Откад те служим ниси ме ни кончићем превезала, а она ми је пантљику свезала.“

Слушкиња рече:

„Откад те служим ниси ми ни крпицу дала, а она ми је мараму поклонила.“

Баба-Јага костонога брзо у ступу седе, тучком је тера, метлом траг уклања, и пође у потеру за девојком. А девојка прислони уво на земљу и чу да је баба-Јага гони, да је већ близу. Узе и баци пешкир: створи се широка, широка река! Баба-Јага дође до реке, шкрипну зубима од љутине и врати се кући. Скупи своје бикове и дотера их до реке. Бикови попише сву реку до дна. Баба-Јага опет крену у потеру. Девојка прислони уво на земљу па кад чу да је баба-Јага близу, баци чешаљ: створи се густа, страшна шума! Баба-Јага поче да је гризе, али ма колико се мучила, није могла да је прогризе, и врати се натраг.

Деда се већ вратио кући и пита:

„Где је моја кћи?“

„Отишла је код тетке“, рече маћеха.

Не прође много, а девојка дојури кући.

„Где си била?“ упита је отац.

„Ах оче!“ рече она. „Тако и тако – мајка ме послала код тетке да тражим иглу и конац да ми кошуљу сашије, , а тетка, баба-Јага је хтела да ме поједе.“

„А како си побегла, кћери?“

Тако и тако – исприча девојка. Деда је све дознао, на жену се наљутио и убио је, па је остао са кћерком да живи у здрављу и весељу. И ја сам тамо био, медовину и пиво пио; бркове сам квасио, ал` гушу нисам сквасио.  

*обудовео - постао удовац