Перун

Дрхте земља и камен тврди
и траве се преплашено по тлу стеру,
долази бог громова Перун
а срце му од огња и туча
дими се и срди
и кључа,
падају огњене брадве
на шуме, торове, угљарске чадре, -
још трен само па ће Перун
и на Цареве конаке да надре.


Слушају стрелци тек стигли са војне                 и уплашени и срећни:
Ипак има неко моћнији од Цара,
од Цара већи,
који небо саздаје, и разара
у парампарчад,
има страшнијег од Царева гнева.
Нека и погину под Перуновим громом
од његова мача,
али има неко моћнији од Цара.


Радују се и уплашени,
чобани, орачи, угљари, просјаци:
Ипак има неко
ко и Цару страх у срце сагна,
пред ким бежи
и Царева и Волосова јагњад,
пред ким се и Световид
у Месечеве заоблачне куле склања,
и бежи Морана
у звезда гробишта,
неко пред ким и сунчеви петли
узлећу на неба највиши торањ.
Нека гром побије и стада са гора,
нека усеве попали,
али има неко пред киме и цар је мали.

Десанка Максимовић

Моранина успаванка

Сад сте моји сви одреда.

И ви што целујете иконе Бизанта,

и ви под окриљем Млетака и Рима,

сви ви међусобно што се крвите.

Никад нисте били један уз другог тешње,

крв се опет ваша под земљом меша

у велику словенску понорницу.

Из ње ће вам постојбинске нићи липе

и леске и дивље трешње.

Игорь Ожиганов

Сви ви старином иза Карпата,

и ви опаљени од врела зрака

и ви белолики, главе русе,

и ви што устајете против Бизанта,

и ви што устајете против Млетака,

сви ви завађени,

ходите у тихо царство мени,

и у њему се тесно збите,

отворена су вам широм врата.

Заувек

ту се помирите

у недрима земље смеђе,

заборавите под небом јата,

заборавите звезде и мраве,

заборавите обале и међе.

А жамори опет глас из грања:

то није богиња била Морана.

Одавно је и она покопана

у ћивоте заборава.

То је ноћ што излази однекуд из јама,

то је тама,

сестра вукодлацима и утварама

што напуштају ноћу боравиште.

То се прошлост однекуд искобељава,

то су ваша тамна сећања

на барбарска древна гробишта.

Десанка Максимовић

Глас претков цару

 Цар се по дану држи ратнички,

 а ноћу кад би се двор ућуто,

 кад остане насамо са књигама,

 глас непознати неки га гања,

 или му се можда буде сећања

 на списе које је читао у младости.

 И ти жупани рашки,

 онај непознати глас му говори,

 на које би да се завојштиш,

 твоја прадавна су, Царе, својта,

 твоја вера,

 и њихови су преци дошли

 са закарпатских пропланака и језера.

 Тад се разликовали нисте, Царе,

 ни колико на букви два роја пчела,

 ни колико круне бора и бора, 

 нити рибизле од огрозда,

 нити колико кос од дрозда,

 ни колико рода и плиска,

 нити изворска и речна вода.

 Тад се нисте разликовали ни колико

 курјачка два чопора,

 ни колико зорњача и вечерњача,

 нити стада брдска и долинска.

 Били сте, Царе, у Закарпатју

 слични једни другим као два плача,

 као два вриска,

 као врхови копља и мача.

 Били сте блиски једни другим

 као у глави што су два ока,

 као што су две вере милосрдне,

 као живот испосника и пророка

 животи су ваши били слични.

 Заједно сте се у прапостојбини

 отискивали низ бујне воде,

 одлазили чак до њихових делти.

 Опијени ловом,

 заједно сте јурили за дивљачи

 кроз врлети

 и у страху се дозивали

 кад се планина изненада смрачи.

 Ма где сад живели,

 молили се богу ма коме,

 ви сте слика богова старих.

 У вас је душа жалосне Моране

 и Перунова ћуд плаховита.

 Сунцу се радујете као Весна,

 неуништиви сте као богиња Жива.

 И кад војујете, сањате о миру

 као Волос доброћудни,

 бог пастира

Десанка Максимовић