МОРАНА

 

Зими ледим ти жиле

Пуца камен од моје силе

Болести сејем на живе

Боје ме се, ал ми се диве

Нико ми побећи неће моћи

И по тебе ћу једнога дана доћи

Kад буде дошло твоје време

Зато не прави сад од тога бреме

Морана моје је божанско име

Владарка сам болести, смрти и зиме

Све има почетак, ја сам крај

Нема ту ништа страшно знај

То је бит, то је суштина

То је оно што следује свима

Kреће се Kоло, стално се врти

Новог почетка нема ако нема смрти

Време до новог Буђења клизи

Масленица брзо нама се ближи

То овом певању је згода

Да мени ближи се непогода

Пред вратима Нава стојим

Последње своје дане бројим

Kроз Огањ ме тамо смести

Да пролеће препустим Весни!

Перун

Дрхте земља и камен тврди
и траве се преплашено по тлу стеру,
долази бог громова Перун
а срце му од огња и туча
дими се и срди
и кључа,
падају огњене брадве
на шуме, торове, угљарске чадре, -
још трен само па ће Перун
и на Цареве конаке да надре.


Слушају стрелци тек стигли са војне                 и уплашени и срећни:
Ипак има неко моћнији од Цара,
од Цара већи,
који небо саздаје, и разара
у парампарчад,
има страшнијег од Царева гнева.
Нека и погину под Перуновим громом
од његова мача,
али има неко моћнији од Цара.


Радују се и уплашени,
чобани, орачи, угљари, просјаци:
Ипак има неко
ко и Цару страх у срце сагна,
пред ким бежи
и Царева и Волосова јагњад,
пред ким се и Световид
у Месечеве заоблачне куле склања,
и бежи Морана
у звезда гробишта,
неко пред ким и сунчеви петли
узлећу на неба највиши торањ.
Нека гром побије и стада са гора,
нека усеве попали,
али има неко пред киме и цар је мали.

Десанка Максимовић

ВУЧЈЕ КОПИЛЕ VII

7.

Лајете

Да ми је памет сишла у стражњицу
И преко ноћи израсла
У злослутан реп

Лајете

Да су ми се мисли претвориле
У сиву длаку
И пробиле све поре на кожи

Лајете лајете

Да ми речи заударају
На људско месо спаљено на ломачи
И на бело семе мог репатог бога

Лајете лајете лајете

Да ми из грла излази
познати крвожедни урлик
Који ја називам песмом

Лајте ви само

(1968-1974)

Васко Попа

ВУЧЈЕ КОПИЛЕ VI

6.

Јашући на своме вуку предводнику
Враћам се на зелене висове
Са којих сам овамо сишао

Копам тамо сам себи гроб
У најдубљој мисли вучјег пастира

У тој заборављеној дубини
Нико од вас и не сања
Да ме мртвог тражи

Сазрева тамо у миру
Сиви шкриљац наречен антимон
Од којег сам саздан

Из њега прво ниче
Ново вучје цвеће
А после све остало по реду

По светом зеленом реду

Васко Попа

ВУЧЈЕ КОПИЛЕ V

5.

Из братског сазвежђа Седам Влашића*
Сјављујем своје вукове
На главни трг ваше престонице

Заједно са њима севам очима на вас
И лако вас утерујем
У ваше вишеспратне штенаре

Уживам у слепој међусобној борби
Ваших домаћих гвоздених немани
Помахниталих без вас

Пењем се вуковима на леђа
И зубима кидам укрштене ножеве
С ваших највиших торњева

И урлам до миле воље на месец
С репатим мојим синовима

Васко Попа



О Влашићима види

http://www.astroshop.rs/zanimljivost.php?id=51&naslov=Vla%C5%A1i%C4%87i%20-%20nebeski%20%C4%8Dasovnik

ВУЧЈЕ КОПИЛЕ IV

4.

Чекићем песницом и главом
Ударам по ваздан у наковањ
За који сам невидљивим ланцем везан

Роса ми облива наковањ
Црна ујутро зелена у подне
Црвена увече

Кујем старо гвожђе
И отпатке месечине

Горим од жеље
Да пронађем ковину
Од које ми је ланац искован

Сива облачина
Седи ми на десном рамену
И руку ми води

Млади вукови
Скривени преко дана у мојој јазбини
Гледају ме и ћуте и уче

Васко Попа

ВУЧЈЕ КОПИЛЕ III

3.

Идем у потрагу за правим мојим оцем
Који не може без мене да се роди

Тражим га

У цртама његовог лица
Расутим по јазбини
У коју сам упао

У долини одгризеног мог стопала
Наслеђеног од њега
Убогог крадљивца сунца

У високом корову
Изђикалом између слогова
Његовог имена

Тражим га
И у томе ми сав живот
Овде на огњеном пољу протиче

Васко Попа

ВУЧЈЕ КОПИЛЕ II

2.

Вучја трава

Не молећи од вас допуштење
Рађам се као и досад
Из вучјега цвећа

Доји ме сенка старе вучице
Коју сте каменим мудима дотукли
Заједно са њеним вучићима

Говорим сам са собом
На обесвећеном огњеном пољу
Нагнутом над ставама
Сећања и предвиђања

Певам без престанка

Од страха да не останем сам
Међу вама до смрти
И после ње

Васко Попа

ВУЧЈЕ КОПИЛЕ I

1.

Лајете

Да се покријем ушима
Подавијем реп међу ноге
И чистим се одавде

Лајете

Да паднем на колена пред вас
Ударим главом о земљу
И четвороношке отпузим
У место рођења

Лајете лајете

Да пузим натрашке
И полижем све очеве трагове
Који су ме овамо упутили

Лајете лајете лајете

Да песницом себи запушим уста
Прегризем језик
И заденем га за појас

Васко Попа

ТРАГОВИ ХРОМОГА ВУКА V

5.

Хода светом хроми вук
Једном ногом небо гази
Осталима земљу

Хода натрашке
Сваки траг пред собом брише

Хода полуслеп
Страшних упаљених очију
Пуних мртвих звезда и живих буба

Хода с млинским каменом
Натакнутим на врат
С разбијеним лонцем
Везаним о реп

Хода без предаха
Из једног обруча псоглаваца
У други

Хода с дванаестоликим сунцем
На језику исплаженом до земље

Васко Попа

ТРАГОВИ ХРОМОГА ВУКА IV

4.

Хроми вук носи на леђима
Црну орлушину
И с њом небом лети

Пије јој из кљуна росу
И ждере череке белоруних магли

За њу у чељустима скупља
Жива звездана јаја
Дубоко у плавети закопана

Брани је од летипаса
И маказа грабљивица

Удара је репом
И тајни јој показује пут
Од једне небеске јазбине до друге

Орлушина га кљуца у главу
Забада му канџе међу ребра
И не да му да задрема

Васко Попа

ТРАГОВИ ХРОМОГА ВУКА III

3.

На запаљеним гуслама
Хроми вук под земљом лети

Гудалом их шиба по трбуху
И милује
По жици у пламену

Зубима им струже с врата
Знаке псећих уједа

Глође им дрвену коњску главу
И сажваканом јаворовином облаже
Рану на десној предњој шапи

Мамуза их осталим здравим шапама
И усмерава их према урлику
Што се из срца земље чује

Гусле под њим јече
Бљују ватру
И гутају помрчину

Васко Попа

ТРАГОВИ ХРОМОГА ВУКА II

2.

Хроми вук шапама глади секиру
Заривену у космату облачину

Љуби јој витко тело
Од мирисне храстовине
И оба сребрна образа
И неодољиво сечиво

И сам себе дели
На две живе половине

Једна му половина леже на земљу
Друга на небо узлеће

Негде на средини
Између земље и неба
Остаје му огромно усијано срце

Светли нова црвена звезда
И чека своје житеље

Васко Попа

ТРАГОВИ ХРОМОГА ВУКА I

1.

Хајкачи на раменима проносе
Грдног хромог вука

Између искежених зуба
Клати му се одсечени мушки знак
Вуче се по прашини
И оставља за собом нечитљив траг

У једно му је уво забодена
Гранчица стрњике
У друго руковет чкаља*

Из распорене утробе му вири
Оскрнављена света слама

И хајкачи и окупљени пси
И муве на његовим ранама
И срамна мотка
Сви верују да је мртав

Васко Попа


*чкаљ – бодљикав коров, са лепим и медоносним цветовима, веома лековит, расте по лединама и дивљини. Све се ређе виђа у природи због загађености
http://www.travarisrbije.com/lekovito_bilje.php?id=17

ПОХВАЛА ВУЧЈЕМ ПАСТИРУ V

5.

Радуј се риђа сенко
Нагнута над нашом радошћу

Радуј се једини уједу
На трбуху земљиног шара

Радуј се громогласно слово
Усред чељусти невремена

Радуј се црни урличе
Над бескрајним снежним заборавом

Радуј се упаљени осмеху
У срцу пасјег мрака

Радуј се златно памћење
Нахватано на нашим костима

Радуј се вучји пастиру

Васко Попа

ПОХВАЛА ВУЧЈЕМ ПАСТИРУ IV

4.

Летимо ти у сусрет
На ископаном твом штапу

Радуј се вучји пастиру

Нанизали смо на штап пршљенове
Заболи ребра у његове шаре
Натакли лобање на његов врх

Радуј се вучји пастиру

Савладали смо вихоре гониче
Прелетели јаме и кочеве
И замке у ваздуху

Радуј се вучји пастиру

Летимо ти у сусрет
Да ти погледамо у очи
И своју искажемо радост

Радуј се вучји пастиру

Васко Попа

ПОХВАЛА ВУЧЈЕМ ПАСТИРУ III

3.

Око нас се мирно јагње
Белоруни женски облаци
И громови воде љубав
С лепим нашим успоменама

Радуј се вучји пастиру

Брњице рђају на киши
И гризу пешчане хумке
Које личе на наше телесине

Крезуба вучја гвожђа хватају
Залутале урлике ветрова
И шкљоцају напразно

Осамостаљеним вилицама
Ми жваћемо псеће камење
И претварамо га у хранљиво сребро

Радуј се вучји пастиру

Васко Попа

ПОХВАЛА ВУЧЈЕМ ПАСТИРУ II

2.

Истргли смо се из својих шапа
Ишчупали се из својих зуба
Изишли из своје коже

Радуј се вучји пастиру

Од своје кичме
Саздали смо обруч око света
Укрстили остале своје кости

Нашли смо осовински отвор
У коме се за нашег живота окретао
Одбегли црвени камен

Добре твоје пламене поуке
Већ увелико цветају
У корову над нама

Радуј се вучји пастиру

Васко Попа

ПОХВАЛА ВУЧЈЕМ ПАСТИРУ I

1.

Радуј се вучји пастиру

Из мушке наше карлице
Оплођене мушком земљом
Израсла је девојачка липа

Из њеног корена
Ка теби тече
Извор рујног млека

У њеном стаблу
Рој пчела за тебе справља
Очински мед

У њеној круни
Загрљени теби певају
Гавран паун и орао

Радуј се вучји пастиру

Васко Попа

ВУЧЈА ЗЕМЉА VI

6.

Кроз вучја ребра сине
земљу нашу заветну видим
Облик ускршњег јајета има

Вучје обасјава је срце
Усред рујнога мора

Или је већ одавно прогутана
Па није више ни жива ни мртва
Или је тек сада спремна
За друго рођење

Од вучје то зависи глади
И од наше звезде водиље
Ни од чега другог сине

Васко Попа