Морски цар и Василиса Премудра - Руска бајка

 Били цар и царица. Волео је цар да иде у лов и лови дивљач. Пошао једном цар у лов и угледа: на храсту седи млади орао. Хтеде да га устрели, али орао га замоли:
- Не пуцај у мене, царе господаре! Боље узми ме к себи, доћи ће време да ти могу устребати.
Цар се мисли, размисли па рече:
- Од какве користи ми ти можеш бити? - и опет нанишани да пуца. Орао му и други пут каже:
- Не пуцај у мене, царе господаре! Боље узми ме к себи, доћи ће време да ти могу устребати.
Цар је мислио, мислио, па како никако није могао да смисли од какве би му користи могао бити орао, реши да га убије. Орао и трећи пут проговори:
- Не пуцај у мене, царе господаре! Боље узми ме к себи и храни три године; доћи ће време да ти могу устребати.
Цар се смилује, узме орла к себи и хранио га је годину, и две. Орао је тако много јео да је сву стоку појео; цару више није остало ни овце, ни краве. Орао му вели:
- Пусти ме на слободу!
Цар га пусти на слободу; орао испроба своја крила, али виде да још не може да лети, па замоли:
- Чуј ме, царе господаре. Хранио си ме две године, ако хоћеш храни ме још једну годину; макар морао зајмити, али ме прехрани: нећеш на штети бити!
Цар тако и учини. Свуда је зајмио стоку и читаве године хранио орла, а онда га је пустио на слободу. Орао се подигне високо, високо; летео је, летео па се спустио на земљу и рекао:
- А сад, царе господаре, седни на мене, полетећемо заједно.
Цар седне на птицу и тако они полете. Не прође дуго и долете до краја сињега мора. Ту орао збаци са себе цара, он паде у море и умочи се до колена; само што орао није пустио цара да потоне, подухвати га крилом и запита:
- Шта је, царе господаре? Јеси ли се уплашио?
- Уплашио сам се - вели цар - мислио сам да ћу се утопити!
Опет су летели, летели док нису долетели до другога мора. Орао збаци са себе цара посред мора и цар се умочи до појаса. Онда га орао подухвати крилом и упита:
- Шта је, царе господаре? Јеси ли се уплашио?
- Јесам - одговори цар - али сам се надао да ћеш ме извући. 
Опет су тако летели, летели и долетели до трећега мора. Пусти орао цара у велику дубину, упадне цар у воду до врата, али га орао и трећи пут подухвати крилом и пита:
- Шта је, царе господаре? Јеси ли се уплашио?
- Јесам - одговори цар - али сам се надао да ћеш ме извући.
- Е, сад си, царе господаре, осетио на својој кожи самртни страх! То ти ја враћам мило за драго: сећаш ли се кад сам био на храсту, а ти хтеде да ме устрелиш; трипут си се машио пушке да ме убијеш, а ја сам те молио и све се надао да ме нећеш убити, да ћеш се смиловати, да ћеш ме к себи узети!После тога одлетели су иза тридесет земаља. Дуго, дуго су летели и онда орао рече:

- Погледај, царе господаре, шта је над нама, а шта је под нама? Цар погледа.
- Над нама је - вели - небо, а под нама земља.
- А погледај још, шта је с десне стране, а шта с леве?
- С десне стране је широко поље, а с леве се кућа види.
- Одлетећемо тамо - рече орао - тамо живи моја најмлађа сестра. Слетели су право у двориште. Сестра је изишла у сусрет, дочекала свога брата, посадила га за храстову трпезу, а цара није хтела ни да погледа - оставила га у дворишту, пустила брзе псе и напујдала их на њега. Орао се силно наљути, скочи иза стола, подухвати цара и полете с њим даље. Летели су, летели па орао рече цару:
- Погледај шта је иза нас? Цар се осврне и погледа:
- Иза нас се црвени кућа. А орао ће на то:
- То гори кућа моје најмлађе сестре зато што те није дочекала, већ је брзе псе на тебе напујдала.
Летели су, летели па орао поново запита:
- Погледај, царе господаре, шта је над нама, а шта је под нама?
- Над нама је небо, а под нама земља.
- А погледај још шта је с десне, а шта с леве стране?
- А с десне стране је широко поље, а с леве се кућа види.
- Тамо живи моја средња сестра, одлетећемо јој у госте.
Слетели су у широко двориште. Средња сестра дочека свога брата, посади га за храстову трпезу, а цар остане у дворишту. Пусти она брзе псе и напујда их на њега. Орао се расрди, устане од стола, зграби цара и одлети с њим још даље. Летели су, летели па орао рече:
- Царе господаре! Погледај шта је иза нас? Цар се окрене:
- Иза нас се црвени кућа.
- То гори кућа моје средње сестре! - рече орао. - А сад ћемо полетети тамо где живе моја мајка и најстарија сестра.
Кад су долетели тамо, мајка и најстарија сестра им се бог зна како обрадују, а цара срдачно и с поштовањем дочекају.
- Е па, царе господаре - рече орао - предахни и одмори се код нас, а после ћу ти брод дати и платити за све што сам код тебе појео па иди збогом кући.
Дадне он цару брод и два ковчега: један црвени, а други зелени и каже:
- Пази добро, не отварај ковчеге, док кући не дођеш; црвени ковчег отвори у задњем дворишту, а зелени ковчег у предњем дворишту.
Цар узме ковчеге, опрости се са орлом и отплови по сињем мору. Допловио је до некаквога острва и тамо зауставо брод. Кад је изашао на обалу, сети се ковчега па стане мислити шта би то могло бити у њима и зашто ли му је орао забранио да их отвара. Мислио је, мислио, није издржао, хтео је пошто-пото да сазна шта је у њима - узме црвени ковчег, стави га на земљу и отвори, кад отуда је толико разних животиња изашло да их очима ниси могао сагледати - једва су све стале на острво. Кад то виде цар, растужи се, поче плакати и јадиковати:
- Шта сад да радим? Како да опет скупим толике животиње у овако мали ковчег?
Одједном угледа - из воде изађе човек, приђе му и упита:
- Што ти, царе господаре, тако горко плачеш?
- Како да не плачем? - одговори цар. - Како да скупим оволике животиње у овако мали ковчег?
- Помоћи ћу ти у твојој невољи, скупићу ти све животиње под једним условом: да ми даш оно што не знаш да имаш код куће.
Цар се замисли:
- Шта бих то могао имати, а да не знам? Чини ми се све знам. Размисли и пристане.
- Скупи - вели - даћу ти оно што не знам да имам код куће.
Онај човек му скупи у ковчег све животиње, цар се укрца на брод и крене својим путем. Кад је дошао кући, ту сазна да му се родио син царевић. Стане га љубити и миловати и горке сузе проливати.
- Царе господаре - пита га царица - реци ми зашто горке сузе рониш?
- Од радости - одговори јој; уплашио се да јој каже истину да мора дати царевића. Изађе он после у задње двориште, отвори црвени ковчег - из њега изађу бикови и краве, овце и овнови, накупило се тушта и тма свакакве стоке да су све штале и обори били дупке пуни. Изађе у предње двориште, отвори зелени ковчег - пред њим се појави велики и прекрасан врт - каквог све дрвећа у њему није било! Цар се тако обрадова да и заборави да мора да преда сина.
Отада је прошло много година. Једном се цару прохтело да прошета, па пође на реку, кад тамо - из воде се појави онај исти човек и каже:
- Нешто си, царе господаре, постао забораван! Сети се шта си ми дужан!
Врати се цар кући тужан и претужан и исприча царици и царевићу истину. Туговали су и плакали сви заједно па су онда одлучили да им нема друге, већ да дају царевића. Одвезу га на морску обалу и оставе самога. Царевић погледа унаоколо, угледа стазицу и пође њоме: ваљда ће га негде довести. Ишао је ишао и обрео се у густој шуми; у шуми беше кућица, а у кућици живи баба-Јага.
„Свратићу", помисли царевић и уђе у кућу.
- Здраво, царевићу! - проговори баба-Јага. - Ил' од нечег бежиш или нешто тражиш?
- Ех, бако! Најпре ме напој, нахрани, па онда питај.
Она га напоји, нахрани, па јој царевић све потанко исприча куда и зашто иде. Баба-Јага му рече:
- Пођи, дете моје, на море; тамо ће долетети дванаест чапљи и претворити се у дванаест девојака. Кад крену да се купају, ти се полако прикради и узми најстаријој девојци кошуљу. С њом ћеш се спријатељити па онда крени морскоме цару. Уз пут ћеш срести Преједала и Испијала и још Мраза Стезала, све их поведи са собом - ваљаће ти у неприлици.
Царевић се опрости са Јагом, пође на уговорено место поред мора и сакрије иза жбуна. Уто долети дванаест чапљи, ударе о црну земљу, претворе се у лепе девојке и пођу да се купају. Царевић украде најстаријој кошуљу и седне иза жбуна - не трепће. Девојке се окупале и изашле на обалу, њих једанаест узму своје кошуље, претворе се у птице и одлете кући. Остане само најстарија, Василиса Премудра и стане молити доброга јунака.
- Врати ми - вели - моју кошуљу; кад дођеш код мога оца, воденога цара, ја ћу ти се наћи и помоћи.
Царевић јој врати кошуљу, она се одмах претвори у чапљу и одлети за својим другарицама. Царевић настави пут и сретне три богатира: Преједала, Испијала и Мраза Стезала. Поведе их са собом и пође воденом цару.
Угледа га водени цар и вели му:
- Здраво, пријане! Што те тако дуго није било? Уморио сам се чекајући те. Одмах се лати посла; ево ти првога задатка: изгради за једну ноћ велики кристални мост, да до ујутру буде готов! Ако га не саградиш — оде ти глава!
Врати се царевић од воденога цара, а све сузе рони. Василиса Премудра отвори прозор од своје собе, угледа га и упита:
- Зашто, царевићу, сузе рониш?
- Ах, Василиса Премудра! Како да не плачем? Твој отац ми је заповедио да за једну једину ноћ саградим кристални мост, а ја, печалан, не умем ни секиру у рукама да држим.
- Ништа не брини! Лези да спаваш; јутро је мудрије од вечери. Наместила му је да легне, па изашла на доксат и викнула, звизнула јуначким покликом; са свих страна се скупе тесари и радници: једни земљу равнају, други цигле довлаче и за трен ока направе кристални мост, украсе га разним шарама и разиђу се кућама. Ујутру рано буди Василиса Премудра царевића:
- Устани, царевићу! Мост је готов, сад ће отац доћи да га види. Царевић устане, узме метлу, пође на мост и стане га мести и чистити.
Похвали га водени цар.
- Хвала ти - вели - извршио си овај задатак, изврши и други. Ево шта треба да урадиш: засади до сутра зелени врт - да буде велики и разгранат, а да у врту певају птице певачице, на дрвећу да цвета цвеће и да висе зреле јабуке и крушке. Врати се царевић од воденога цара, а све сузе рони. Василиса Премудра отвори прозор и упита га:
- Што плачеш, царевићу?
- Како да не плачем? Твој отац ми је наредио да за једну једину ноћ врт засадим.
- Ништа не брини! Лези да спаваш; јутро је мудрије од вечери. Наместила му је да легне па је изашла на доксат и викнула, звизнула јуначким покликом; са свих страна се скупе вртлари и повртари и засаде зелени врт, у врту птице певачице певају, на дрвећу цветови цветају, а свуда висе зреле јабуке и крушке. Ујутру рано буди Василиса Премудра царевића:
- Устај, царевићу! Врт је готов, отац долази да га види.
Царевић брзо узме метлу па право у врт - понеку стазу омете, понеку грану подигне. Похвали га водени цар:
- Хвала ти, царевићу! Поштено си ми служио, а сад изабери себи невесту између мојих дванаест кћери. Све су оне налик једна на другу као јаје јајету — лице им је исто, коса им је иста, хаљине су им исте. Трипут можеш да погађаш а ако сваки пут погодиш једну те исту - она ће постати твоја жена, а ако не погодиш - наредићу да те убију.
Сазна за то Василила Премудра па улучи прилику да рекне царевићу:
- Први пут ћу марамом махнути, други пут ћу хаљину поправити, а трећи пут ће ми изнад главе мува летети.
И тако је царевић сва три пута погодио Василису Премудру. Венчали су их и приредили велику гозбу. Водени цар је наспремао свакојаких јела - стотину их људи не би појело! Нареди зету да све мора бити поједено, ако ишта остане - биће зло.
- Оче - замоли царевића - са мном је један старчић, дозволи му да једе с нама.
- Нека дође!
Ту се одмах створи Преједало. Све је појео - и још му је мало било. Водени цар је спремио и свакојакога пића четрдесет буради и нареди зету да све буде до последње капи попијено.
- Оче! - замоли опет царевић - са мном је и други старчић, дозволи му да попије у твоје здравље.
- Нека дође!
Појави се Испијало, одједном искапи свих четрдесет буради - и још затражи да му дају.
Види водени цар да ништа не може да учини па нареди да добро угреју за младенце гвоздену бању. Угреју гвоздену бању, двадесет хвати дрва су наложили, пећ се зацрвенела а зидови усијали да се на пет врста није могло прићи.
- Оче - вели царевић - дозволи најпре нашем старчићу да се напари, да бању проба.
- Нека се напари!
Уђе у бању Мраз Стезало - дуну у један угао, дуну у други, а већ леденице висе. Иза њега у бању уђу младенци, умију се, напаре и кући врате.
- Хајдемо да побегнемо од оца, воденога цара - вели царевићу Василиса Премудра - он је на тебе толико срдит, да се бојим да ти какво зло не нанесе!
- Хајдемо - каже царевић.
Одмах оседлаше коње и одјурише у широко поље. Ишли су, ишли, тако, доста дуго.

- Сиђи, царевићу, с коња и прислони уво уз црну земљу - вели Василиса Премудра - да се не чује за нама потера?
Царевић прислони уво уз црну земљу - ништа се не чује! Василиса Премудра сјаше са доброга коња, прилегне на црну земљу и вели:
- Ах, царевићу! Чујем силну за нама потеру.
Она претвори коње у бунар, себе у котлић, а царевића у старца. Наиђе потера:
- Еј, старче! Да ниси видео доброга јунака с лепом девојком?
- Јесам, рођени! Али то је било давно, они су овуда прошли још кад сам ја млад био.
Потера се врати воденом цару.
- Нема им - веле - ни трага ни гласа, видели смо само једнога старца покрај бунара, а по води плива котлић.
- Зашто их нисте узели? - повиче водени цар и одмах све гониче преда страшној смрти, а за царевићем и Василисом Премудром пошаље другу потеру. А они су за то време били већ далеко одмакли.
Зачује Василиса Премудра нову потеру, претвори царевића у старога жреца, а себе у оронули храм - зидови само што му се не сруше, сав у маховину зарастао. Наиђе потера:
- Еј, старче! Да ниси видео доброга јунака са лепом девојком?
- Јесам, рођени! Само то је било тако давно; они су овуда прошли кад сам ја млад био и ову цркву градио.
И друга потера се врати воденоме цару:
- Нема их, ваше царско величанство, ни трага ни гласа, видели смо само старога жреца и оронули храм.
- А што их нисте узели? - још јаче викне водени цар, преда гониче страшној смрти и сам крене за царевићем и Василисом Премудром.
Овога пута Василиса Премудра претвори коње у реку од меда и обале од кисеља, царевића у патка, а себе у сиву патку. Водени цар навали на кисељ и медовину - јео је, јео и пио, пио док није пукао! Ту је и душу испустио.
Царевић са Василисом Премудром настави да иде даље. Кад су се приближили кући оца и мајке царевића, Василиса Премудра рече:
- Иди ти, царевићу, напред, јави се оцу и мајци, а ја ћу те овде причекати. Само упамти добро ове моје речи: са сваким се целуј, једино немој са сестрицом. Ако тако не учиниш, заборавићеш ме.
Царевић дође кући, стане се са свима здравити, пољуби и сестрицу, и само што је пољубио, одмах је своју жену заборавио, као да му никад у мислима није ни била.
Три дана га је чекала Василиса Премудра, а четвртога дана прерушила се у просјакињу, пошла у престони град и сместила се код једне старице. А царевић се спремао да се ожени богатом принцезом и било је објављено по читавоме царству: колико год да има народа сви нека изађу да честитају младожењи и невести и донесу на дар по пшенични пирог. Тако је и старица код које се била сместила Василиса Премудра узела да сеје брашно и спрема пирог.
- За кога, бако, спремаш пирог? - пита Василиса Премудра.
- Како за кога? Зар ти не знаш? Па, наш цар жени сина богатом принцезом; треба у дворац ићи, младенце даривати.
- Дај да ја испечем и у дворац однесем; можда ће ми цар нешто уделити.
- Ево ти, пеци!

Василиса Премудра узме лепо брашно, замеси тесто, зачини га сиром, унутра стави голуба и голубицу и направи пирог.
Пред сам ручак пођу старица и Василиса Премудра у дворац, а тамо гозба каква се не памти. Ставе на сто пирог Василисе Премудре па кад га разрезаше попола, из њега излете голуб и голубица. Голубица узме комад сира, а голуб јој вели:
- Голубице, дај и мени сира!
- Не дам - одговори голубица - јер ћеш и ти мене заборавити, као што је царевић заборавио своју Василису Премудру.
Ту се царевић сети своје жене, скочи иза стола, узе је за беле руке и посади покрај себе. Отада су живели заједно у сваком добру и срећи.

Иван Зора – Кавкаска бајка

Било је, а можда и ништа није ни било – живео је у једном граду ковач без деце, а много је желео да их има. Пође једном жена тог ковача по воду. Тек што је напунила врч до врха, види она – носи река три јабуке. Њој се допадоше јабуке, пружи руке за њима, дохвати их и донесе кући. Једну даде мужу, другу поједе сама, трећу подели с мужем на равне делове. Ковачева жена после тога доби дете. Чим се роди, оно викну:

- Спремајте се да ми што пре дате име, иначе ћу одлетети и нећете ме стићи!

Дечаку дадоше име Иван Вечерњи. Тек што га је мати мало подојила, он као ветар полете на небо. Само што је нудиља дошла, зачу се крик:

- Не пуштајте је, одмах ћу доћи на свет и одлетети...

И заиста о поноћи се роди још један син. Дадоше му име Иван Поноћни- Подоји га мати, па и он одлете у небо. Пред јутро, у зору, роди се трећи син, назваше га Иван Зора. Подоји га мати, па и он одлете.

Живела су тако сва три брата на небу и летела међу звездама и облацима. Само једном дневно долећу мајци по млеко: Иван Вечерњи – увече, Иван Поноћни – о поноћи, а Иван Зора – у зору, пред јутро. Долете, мајка их подоји, и одлете. И ниједном се нису срели. Прође време, браћа поодрастоше, млеко им више није потребно, све ређе и ређе се појављују у кући. Долете тако једном недељно, узму хлеб и одлете. А у том граду живео један цар. Цар је имао три кћери лепотице. Те лепотице ни дању ни ноћу нису излазиле из куће, да их сунце или ветар не би опалили. Тако су и живеле невиђено од сунца. Једном ће отац рећи лепотицама:

            - Кћери моје, што стално код куће седите, устаните, прошетајте, погледајте свет, сунце.

            Послушаше кћери, изађоше. Чим изађоше, одједном се у ведро подне скупише облаци, загрме гром, севну муња. Цело небо потамне, долете огроман страшан див, дограби све три лепотице, стави их себи на плећа и нестаде међу облацима. Сви се узнемирише. Цар се растужи, онерасположи – нема му ниоткуда помоћи. Цар разасла гласнике  на све стране да објаве несрећу и да свугде траже лепотице. Али ни трага им нико не нађе. Одједном се појави некаква старица – баба ковачеве жене – и рече цару:

            -Постоји у овоме граду ковач, има три сина. Сва тројица живе на небу, лете у облацима као птице. И небо и земља – све им је као на длану. Ако ико буде могао да пронађе твоје кћери, то су само они.

            Приреди цар одмах велику гозбу и посла људе ковачевој жени да позову њене синове у госте. Она обећа:

            - Чим долете, задржаћу их и послати цару.

            Долете пред вече Иван Вечерњи. Обрадова се мајка, нахрани га, напоји и рече му:

            - Остани, сине, ноћас код куће, сутра је гозба код нашег цара, он те је позвао у госте.

            Остаде Иван Вечерњи. Мајка му простре за спавање. Око поноћи долете Иван Поноћни; и њега прими мајка, нахрани га, напоји и замоли да остане преко ноћи.

- Сутра је код нашег цара гозба. Позива те у госте – рече му.

Пристаде и средњи син те остаде. Види он – спава неко у кући па упита:

- А ко то тамо спава?

– То је твој старији брат, обојица сте се родили исте ноћи. И он је за сутра позван к цару – одговори мајка.

            Заспа и Иван Поноћни.. У зору долете Иван Зора. Мајка и њега нахрани и стави га да спава поред браће. Дође јутро. Иван Вечерњи се наспавао од увече, Иван Поноћни још у дубоком сну, а Иван Зора тек почиње да дрема. Пробуди се најстарији брат и наљути се.

            - Ко се то и с каквим правом извалио овде да спава, не питајући ме?

            Одлучи да обојицу убије, али нема ни лука ни стреле, нити мача. Спази у углу мач Ивана Зоре, ухвати га, али с места не може да га помакне. Виде то мајка па се препаде:

            - За шта ће ти, сине, тај мач? Какве си непријатеље овде нашао?

            - А кога си ти у кућу пустила? – упита син.

            - То су твоја браћа – вели мајка – исте сте се ноћи родили, сви живите на небу. И они су, као и ти, јуче долетели, и њих сам, као и тебе, замолила да преноће.

            Кад се браћа пробудише, загрлише се и изљубише. Затим сви заједно одоше цару. Цар их дочека с великим почастима, погости их, а затим упита најстаријег брата:

Иване Вечерњи, ти летиш по небу, све видиш, знаш ли где су моје кћери?

Иван Вечерњи не знаде, није видео. Цар упита Ивана Поноћног, али ни он ништа није видео. Дође ред на најмлађег брата. Иван Зора устаде, поклони се цару и рече:

- Срећни царе! Лежао сам једном на врху високе планине и посматрао облаке на небу. Одједном чујем шум. Гледам - лети див, носи девојке, а оне вичу и плачу. Дохватим лук, али га пустих. Поплашио сам се - ако погодим дива, убићу га, он ће пасти, разбиће се с њим и девојке, погинуће. И тако див одлете с девојкама. Више их нисам ни видео нити сам ишта чуо о њима.

Цар се обрадова што је наишао на траг својих кћери и рече:

- Подите и тражите моје кћери; ако их нађете - даћу вам их за жене. Најмлађа је таква лепотица да ће и сунце позавидети њеној лепоти, она ће бити твоја жена! - рече цар Ивану Зори.

Иван Зора је знао где тај див може боравити и упути се тамо заједно са браћом. Ко зна колико су ишли, док не дођоше до једне планине. Планина висока, стеновита, не можеш је обухватити погледом, пружила се између два мора, а у подножју планине шатор. У шатору спава човек од гвожђа - див, глава му као стена. Иван Зора посла браћу диву:

- Идите, пробудите га.

Уђоше они у шатор, будише дива, будише, па изађоше и веле:

- Не, не можемо га пробудити. Уђе Иван Зора, приђе диву и тресну га по глави својим луком. Човек-Гвожде се пробуди, препаде се и замоли Ивана Зору:

- Хајде да се побратимимо, ако ти устребам - помоци ћу ти.

Иван Зора му рече:
- Па помози нам - дигни нас на ову стену.

Човек-Гвожде ће на то:

- Ти си ковачев син. Искуј ланац, бацићемо га на врх и попећемо се.

Иван Зора донесе чекић, али нема наковња. Тада Гвоздени Човек предложи:

- Ево вам моја глава! - и подметну главу уместо наковња.

Иван Зора искова огроман јак ланац. Причврсти на ланац карике и искити га кукама. Иван Зора рече браћи:

- Хајде, замахните, пребаците ланац.

Иван Вечерњи и Иван Поноћни приђоше, ухватише ланац - и ни с места га не помакоше.

- Хајде сад ти, Гвоздени Човече - вели Иван Зора. Гвоздени Човек узе ланац, замахну    њиме: ланац полете, али не досегну врха.

- Таква ли је твоја снага? - упита Иван Зора.

- Да, таква је моја снага! - реце Гвоздени Човек.

Тада Иван Зора ухвати ланац, замахну њиме, он полете и паде право на врх. Сва четворица повукоше ланац, он се закачи кукама за стену - можеш ићи по њему као по степеницама. Иван Зора посла браћу. Али ови не могоше да се попну, од страха умало да попадају у провалију. Пође Гвоздени Човек. Још мало па би стигао на врх, али погледа доле, у глави му се заврте,заљуља се и једва се жив спусти.Тада Иван Зора пође и рече:

- Пази, Гвоздени Човече, остављам ти своју браћу, ако им се нешто деси, знај, главом ћеш ми платити.

Иван Зора се попе на врх стене и пође дивовим путем. Ишао је, ишао и види - стоји бронзана кућа. Уђе Иван Зора у кућу - кад тамо седи лепотица-девојка. Распита се за све и сазнаде да је то најстарија царева кћи. Она рече:

- Боље би било да ниси овамо долазио, сад ће доћи седмоглави див и убиће те.

- То је већ моја брига! - вели јој Иван Зора.
- Онда сам ја жена, ти муж - реце она.- Не, ти си снаха, ја девер.

Иде увече седмоглави див кући. Дође до куће, а коњ под дивом се спотаче.

- Ех, проклетниче! - викну див на коња. - шта је, зар те Иван Зора у кући очекује? Чега се плашиш?

Стиже, а Иван Зора седи у хладу и очекује га. Див повика:

- Иване Зоро, реци ми јеси ли ми пријатељ или непријатељ?

- Какав сам ти ја пријатељ - одврати Иван Зора - дочекуј непријатеља!

Скочи див с коња и викну:

- Хајде, дуни тамо у земљу.

- Дувај сам, шта се то мене тиче!

Дуну див у земљу, ова се претвори у бакар. Ухватише се укоштац. Дограби Иван Зора дива и саби га до појаса у бакар. Исука свој мач, једним замахом одруби му три главе. Разбесне се див, ухвати Ивана Зору и саби га до бедара у бакар.Оте се Иван Зора, ухвати дива, одруби му остале четири главе, затим пође лепотици, узе од ње прстен за брата и пође да тражи деветоглавог дива, код којег је чамила друга сестра лепотица. Ишао тако Иван Зора, ишао и стигао до сребрне куће. Ту нађе средњу сестру. Девојка га моли:

- Иди, убиће те

Не, не слуша Иван Зора. Легао у хлад и чека дива. Иде деветоглави див, а коњ му се спотаче поред куће.

- Ату, проклети, зар те Иван Зора код куће чека? - виче див.

Дође - и, заиста, у хладовини лежи Иван Зора, чека га.

- Говори, Зоро, јеси ли ми пријатељ или непријатељ? - пита га див.

- Какав сам ти ја пријатељ - вели Зора - дочекуј непријатеља.

Уби Иван Зора и деветоглавог дива, узе од средње сестре прстен, па пође да тражи дванаестоглавог дива. Стиже и види - све наоколо је златно. Уђе у златну кућу - стоји девојка невиђене лепоте. Приђе Иван Зора, загрли своју невесту и пође је љубити. И лепотица заволе Ивана Зору. Иван Зора јој рече:

- Морам убити дива!

Она заплака:

- Немој, остави, нећеш га убити, погинућеш.

- Не брини, неће ме убити твој дванаестоглави див - реце Иван Зора, изађе, прилегне у хладовини и стаде да чека дива. Враћајући се кући, дивов коњ се спотаче.

- Ау, проклетниче! - викну он. - Да те не плаши Иван Зора? Ништа, ускоро ћеш видети како ће му крв потећи као река, а вране ће кљувати његов леш.

Дојаха и угледа Ивана Зору. Див повика:

- Кажи, Зоро, јеси ли ми пријатељ или непријатељ?

- Непријатељ - рече Иван Зора - какав сам ја теби пријатељ?!

            И ухватише се укоштац. Див скочи с коња, дуну у земљу, и сва земља постаде златна. Саби див Ивана Зору у то злато до појаса, а Иван Зора дива до рамена. Зора замахну мачем и откиде диву девет глава. Див се умори и запита Зору:

- Како се код вас боре?

- Код нас се мало боре, онда се одморе! - одговори Зора.

- Онда ћемо се одморити! - моли див. Зора помисли: "Ако га пустим да се одмори - искочиће, још ће ме убити", и, не чекајући, замахну, одруби диву и три преостале главе. Иван Зора узе лепотицу са собом и пође. Лепотица се осврну и рече:

- Погледај, Зоро, колико злата остављамо.

- Какво ми је па то дивово злато - вели Зора - то је само да се замажу очи. Иван Зора дуну, и све се злато претвори у прашину. Дођоше до сребрне куће, узеше средњу сестру, дуну и тамо Иван Зора, и тамо све постаде прашина. Узеше и најстарију, па пођоше ка стени.Поче Иван Зора да спушта сестре низ стене. Најпре спусти најстарију и викну најстаријем брату.

- Држи, твоја је!

Затим средњу - средњем брату. Хтеде да спусти и најмлађу, али она му рече:

- Издаће те тај Гвоздени Човек. Ти си ми и сунце и месец, ако погинеш, како ћу без тебе живети?

Зора је не послуша, него је натера да се ипак спусти. Тек што она сиђе, Гвоздени Човек дохвати гвоздени буздован, удари по ланцу и раскиде га надвоје. Остаде Иван Зора горе. Шта да ради? Спуштати се без ланца значи убити се. Пође он по тој стени даље. Лепотица му ипак довикне:

- Зоро, иди на крај стене, тамо изнад мора виси стеновит истурен део, налик на нос, удари ногом о ту избочину, она ће се срушити и тамо ћеш наћи коња. То је дивов коњ, он је дива збацио са себе, зато су га тамо и затворили, узми тог коња, он ће ти помоћи.

Иван Зора пође ка тој стени, удари ногом у избочину, нађе коња, гледа - а на коњским леђима с педља дебела прашина и прљавштина. Коњ проговори човечјим гласом:

- Пусти ме, Зоро, на три дана у Црну планину, јер сам слаб и не бих те могао подићи.

Иван Зора га пусти. Коњ се врати после три дана. Зора га заузда и скочи на њега. Коњ посрну и рече му:

- Пусти ме још један дан.

Зора му дозволи да се одмори још једну ноћ. Ујутру скочи на њега и пође. Коњ полете као стрела; два дана пре Гвозденог Човека долете у град. Коњ научи Зору:

- Стави на мене све своје оружје и пусти ме још три дана у Црну планину; себи остави само три моје длаке. Чим ме позовеш, одмах ћу долетети.

Зора све тако и учини, а сам се обуче у рите и пође да лута градом. Нађе једног ковача и рече му:

- Радићу ти, а ти ме само храни и ништа ми више не треба.
- Добро - пристаде ковач - иди, ударај чекићем.

Зора дохвати чекић једном руком, удари у наковањ и разнесе цели пањ. Ковач се зачуди његовој снази. Узеше и поставише два пута већи пањ и Зора поче да ради. Оно што ковач уради за пет дана, Зора уради за сат. Радује се ковач што је нашао таквог радника. Врати се најзад и Гвоздени Човек са девојком и браћом Ивана Зоре. Одредише и дан венчања. Али најстарија сестра нема прстена, остао је код Ивана Зоре. Питаху све коваче ко такав прстен може да искује. Не, сви одбијају, нико не може. Стигоше и до газде Ивана Зоре. И он одби, а Иван Зора рече:

- Ја ћу направити такав прстен.

Ноћу ковач заспа, а Иван Зора куцну - куцну чекићем, извади из џепа прстен најстарије сестре и стави га на полицу. Ујутру уђе ковач Зори, виде да спава и гурну га ногом.

- Што си ме осрамотио пред царем?

Зора извади прстен и даде га ковачу. Послаше прстен. Оде и ковач на свадбу, а Зору је позвао, само овај одби, не пође. Када из цркве поче излазити најстарији брат - Иван Вечерњи са најстаријом сестром, изађе Иван Зора на трг,извади три коњске длаке и спали их. Одмах се појави његов коњ. Зора скочи на коња и рече:

- Лети горе, пашћу с неба на њега и научићу га памети.

Коњ узлете у небо, и кад муж и жена изађоше из цркве, Иван Зора налете на њих и из све снаге удари најстаријег брата. Пусти затим коња, пође у ковачницу и седе као да се ништа није десило. И други прстен направи Зора на исти начин. Познадоше девојке своје прстење, али ништа не говоре, боје се, ћуте, а најмлађа лепотица плаче, тугује:

- Он је жив, вратио се, што не долази, што ме не ослободи невоље?

И средњи брат доби исто тако од Зоре. Дође ред и на Гвозденог Човека. Зора позва свога коња, скочи на њега, узе у руке буздован и рече:

- Лети!

Коњ полете на небо. Изађе Гвоздени Човек, води Зорину невесту у цркву; тек што је закорачио у припрату, Иван Зора слете с неба, удари га буздованом по глави, а Гвоздени Човек пропаде у земљу. Иван Зора сјаха с коња, загрли своју невесту и пољуби је. Испричаше све цару. Иван Зора се ожени најмлађом сестром, а кад цар умре, наследи цело царство.

Помор тамо, овде пир, Трице тамо, овде брашно