Иван Зора – Кавкаска бајка

Било је, а можда и ништа није ни било – живео је у једном граду ковач без деце, а много је желео да их има. Пође једном жена тог ковача по воду. Тек што је напунила врч до врха, види она – носи река три јабуке. Њој се допадоше јабуке, пружи руке за њима, дохвати их и донесе кући. Једну даде мужу, другу поједе сама, трећу подели с мужем на равне делове. Ковачева жена после тога доби дете. Чим се роди, оно викну:

- Спремајте се да ми што пре дате име, иначе ћу одлетети и нећете ме стићи!

Дечаку дадоше име Иван Вечерњи. Тек што га је мати мало подојила, он као ветар полете на небо. Само што је нудиља дошла, зачу се крик:

- Не пуштајте је, одмах ћу доћи на свет и одлетети...

И заиста о поноћи се роди још један син. Дадоше му име Иван Поноћни- Подоји га мати, па и он одлете у небо. Пред јутро, у зору, роди се трећи син, назваше га Иван Зора. Подоји га мати, па и он одлете.

Живела су тако сва три брата на небу и летела међу звездама и облацима. Само једном дневно долећу мајци по млеко: Иван Вечерњи – увече, Иван Поноћни – о поноћи, а Иван Зора – у зору, пред јутро. Долете, мајка их подоји, и одлете. И ниједном се нису срели. Прође време, браћа поодрастоше, млеко им више није потребно, све ређе и ређе се појављују у кући. Долете тако једном недељно, узму хлеб и одлете. А у том граду живео један цар. Цар је имао три кћери лепотице. Те лепотице ни дању ни ноћу нису излазиле из куће, да их сунце или ветар не би опалили. Тако су и живеле невиђено од сунца. Једном ће отац рећи лепотицама:

            - Кћери моје, што стално код куће седите, устаните, прошетајте, погледајте свет, сунце.

            Послушаше кћери, изађоше. Чим изађоше, одједном се у ведро подне скупише облаци, загрме гром, севну муња. Цело небо потамне, долете огроман страшан див, дограби све три лепотице, стави их себи на плећа и нестаде међу облацима. Сви се узнемирише. Цар се растужи, онерасположи – нема му ниоткуда помоћи. Цар разасла гласнике  на све стране да објаве несрећу и да свугде траже лепотице. Али ни трага им нико не нађе. Одједном се појави некаква старица – баба ковачеве жене – и рече цару:

            -Постоји у овоме граду ковач, има три сина. Сва тројица живе на небу, лете у облацима као птице. И небо и земља – све им је као на длану. Ако ико буде могао да пронађе твоје кћери, то су само они.

            Приреди цар одмах велику гозбу и посла људе ковачевој жени да позову њене синове у госте. Она обећа:

            - Чим долете, задржаћу их и послати цару.

            Долете пред вече Иван Вечерњи. Обрадова се мајка, нахрани га, напоји и рече му:

            - Остани, сине, ноћас код куће, сутра је гозба код нашег цара, он те је позвао у госте.

            Остаде Иван Вечерњи. Мајка му простре за спавање. Око поноћи долете Иван Поноћни; и њега прими мајка, нахрани га, напоји и замоли да остане преко ноћи.

- Сутра је код нашег цара гозба. Позива те у госте – рече му.

Пристаде и средњи син те остаде. Види он – спава неко у кући па упита:

- А ко то тамо спава?

– То је твој старији брат, обојица сте се родили исте ноћи. И он је за сутра позван к цару – одговори мајка.

            Заспа и Иван Поноћни.. У зору долете Иван Зора. Мајка и њега нахрани и стави га да спава поред браће. Дође јутро. Иван Вечерњи се наспавао од увече, Иван Поноћни још у дубоком сну, а Иван Зора тек почиње да дрема. Пробуди се најстарији брат и наљути се.

            - Ко се то и с каквим правом извалио овде да спава, не питајући ме?

            Одлучи да обојицу убије, али нема ни лука ни стреле, нити мача. Спази у углу мач Ивана Зоре, ухвати га, али с места не може да га помакне. Виде то мајка па се препаде:

            - За шта ће ти, сине, тај мач? Какве си непријатеље овде нашао?

            - А кога си ти у кућу пустила? – упита син.

            - То су твоја браћа – вели мајка – исте сте се ноћи родили, сви живите на небу. И они су, као и ти, јуче долетели, и њих сам, као и тебе, замолила да преноће.

            Кад се браћа пробудише, загрлише се и изљубише. Затим сви заједно одоше цару. Цар их дочека с великим почастима, погости их, а затим упита најстаријег брата:

Иване Вечерњи, ти летиш по небу, све видиш, знаш ли где су моје кћери?

Иван Вечерњи не знаде, није видео. Цар упита Ивана Поноћног, али ни он ништа није видео. Дође ред на најмлађег брата. Иван Зора устаде, поклони се цару и рече:

- Срећни царе! Лежао сам једном на врху високе планине и посматрао облаке на небу. Одједном чујем шум. Гледам - лети див, носи девојке, а оне вичу и плачу. Дохватим лук, али га пустих. Поплашио сам се - ако погодим дива, убићу га, он ће пасти, разбиће се с њим и девојке, погинуће. И тако див одлете с девојкама. Више их нисам ни видео нити сам ишта чуо о њима.

Цар се обрадова што је наишао на траг својих кћери и рече:

- Подите и тражите моје кћери; ако их нађете - даћу вам их за жене. Најмлађа је таква лепотица да ће и сунце позавидети њеној лепоти, она ће бити твоја жена! - рече цар Ивану Зори.

Иван Зора је знао где тај див може боравити и упути се тамо заједно са браћом. Ко зна колико су ишли, док не дођоше до једне планине. Планина висока, стеновита, не можеш је обухватити погледом, пружила се између два мора, а у подножју планине шатор. У шатору спава човек од гвожђа - див, глава му као стена. Иван Зора посла браћу диву:

- Идите, пробудите га.

Уђоше они у шатор, будише дива, будише, па изађоше и веле:

- Не, не можемо га пробудити. Уђе Иван Зора, приђе диву и тресну га по глави својим луком. Човек-Гвожде се пробуди, препаде се и замоли Ивана Зору:

- Хајде да се побратимимо, ако ти устребам - помоци ћу ти.

Иван Зора му рече:
- Па помози нам - дигни нас на ову стену.

Човек-Гвожде ће на то:

- Ти си ковачев син. Искуј ланац, бацићемо га на врх и попећемо се.

Иван Зора донесе чекић, али нема наковња. Тада Гвоздени Човек предложи:

- Ево вам моја глава! - и подметну главу уместо наковња.

Иван Зора искова огроман јак ланац. Причврсти на ланац карике и искити га кукама. Иван Зора рече браћи:

- Хајде, замахните, пребаците ланац.

Иван Вечерњи и Иван Поноћни приђоше, ухватише ланац - и ни с места га не помакоше.

- Хајде сад ти, Гвоздени Човече - вели Иван Зора. Гвоздени Човек узе ланац, замахну    њиме: ланац полете, али не досегну врха.

- Таква ли је твоја снага? - упита Иван Зора.

- Да, таква је моја снага! - реце Гвоздени Човек.

Тада Иван Зора ухвати ланац, замахну њиме, он полете и паде право на врх. Сва четворица повукоше ланац, он се закачи кукама за стену - можеш ићи по њему као по степеницама. Иван Зора посла браћу. Али ови не могоше да се попну, од страха умало да попадају у провалију. Пође Гвоздени Човек. Још мало па би стигао на врх, али погледа доле, у глави му се заврте,заљуља се и једва се жив спусти.Тада Иван Зора пође и рече:

- Пази, Гвоздени Човече, остављам ти своју браћу, ако им се нешто деси, знај, главом ћеш ми платити.

Иван Зора се попе на врх стене и пође дивовим путем. Ишао је, ишао и види - стоји бронзана кућа. Уђе Иван Зора у кућу - кад тамо седи лепотица-девојка. Распита се за све и сазнаде да је то најстарија царева кћи. Она рече:

- Боље би било да ниси овамо долазио, сад ће доћи седмоглави див и убиће те.

- То је већ моја брига! - вели јој Иван Зора.
- Онда сам ја жена, ти муж - реце она.- Не, ти си снаха, ја девер.

Иде увече седмоглави див кући. Дође до куће, а коњ под дивом се спотаче.

- Ех, проклетниче! - викну див на коња. - шта је, зар те Иван Зора у кући очекује? Чега се плашиш?

Стиже, а Иван Зора седи у хладу и очекује га. Див повика:

- Иване Зоро, реци ми јеси ли ми пријатељ или непријатељ?

- Какав сам ти ја пријатељ - одврати Иван Зора - дочекуј непријатеља!

Скочи див с коња и викну:

- Хајде, дуни тамо у земљу.

- Дувај сам, шта се то мене тиче!

Дуну див у земљу, ова се претвори у бакар. Ухватише се укоштац. Дограби Иван Зора дива и саби га до појаса у бакар. Исука свој мач, једним замахом одруби му три главе. Разбесне се див, ухвати Ивана Зору и саби га до бедара у бакар.Оте се Иван Зора, ухвати дива, одруби му остале четири главе, затим пође лепотици, узе од ње прстен за брата и пође да тражи деветоглавог дива, код којег је чамила друга сестра лепотица. Ишао тако Иван Зора, ишао и стигао до сребрне куће. Ту нађе средњу сестру. Девојка га моли:

- Иди, убиће те

Не, не слуша Иван Зора. Легао у хлад и чека дива. Иде деветоглави див, а коњ му се спотаче поред куће.

- Ату, проклети, зар те Иван Зора код куће чека? - виче див.

Дође - и, заиста, у хладовини лежи Иван Зора, чека га.

- Говори, Зоро, јеси ли ми пријатељ или непријатељ? - пита га див.

- Какав сам ти ја пријатељ - вели Зора - дочекуј непријатеља.

Уби Иван Зора и деветоглавог дива, узе од средње сестре прстен, па пође да тражи дванаестоглавог дива. Стиже и види - све наоколо је златно. Уђе у златну кућу - стоји девојка невиђене лепоте. Приђе Иван Зора, загрли своју невесту и пође је љубити. И лепотица заволе Ивана Зору. Иван Зора јој рече:

- Морам убити дива!

Она заплака:

- Немој, остави, нећеш га убити, погинућеш.

- Не брини, неће ме убити твој дванаестоглави див - реце Иван Зора, изађе, прилегне у хладовини и стаде да чека дива. Враћајући се кући, дивов коњ се спотаче.

- Ау, проклетниче! - викну он. - Да те не плаши Иван Зора? Ништа, ускоро ћеш видети како ће му крв потећи као река, а вране ће кљувати његов леш.

Дојаха и угледа Ивана Зору. Див повика:

- Кажи, Зоро, јеси ли ми пријатељ или непријатељ?

- Непријатељ - рече Иван Зора - какав сам ја теби пријатељ?!

            И ухватише се укоштац. Див скочи с коња, дуну у земљу, и сва земља постаде златна. Саби див Ивана Зору у то злато до појаса, а Иван Зора дива до рамена. Зора замахну мачем и откиде диву девет глава. Див се умори и запита Зору:

- Како се код вас боре?

- Код нас се мало боре, онда се одморе! - одговори Зора.

- Онда ћемо се одморити! - моли див. Зора помисли: "Ако га пустим да се одмори - искочиће, још ће ме убити", и, не чекајући, замахну, одруби диву и три преостале главе. Иван Зора узе лепотицу са собом и пође. Лепотица се осврну и рече:

- Погледај, Зоро, колико злата остављамо.

- Какво ми је па то дивово злато - вели Зора - то је само да се замажу очи. Иван Зора дуну, и све се злато претвори у прашину. Дођоше до сребрне куће, узеше средњу сестру, дуну и тамо Иван Зора, и тамо све постаде прашина. Узеше и најстарију, па пођоше ка стени.Поче Иван Зора да спушта сестре низ стене. Најпре спусти најстарију и викну најстаријем брату.

- Држи, твоја је!

Затим средњу - средњем брату. Хтеде да спусти и најмлађу, али она му рече:

- Издаће те тај Гвоздени Човек. Ти си ми и сунце и месец, ако погинеш, како ћу без тебе живети?

Зора је не послуша, него је натера да се ипак спусти. Тек што она сиђе, Гвоздени Човек дохвати гвоздени буздован, удари по ланцу и раскиде га надвоје. Остаде Иван Зора горе. Шта да ради? Спуштати се без ланца значи убити се. Пође он по тој стени даље. Лепотица му ипак довикне:

- Зоро, иди на крај стене, тамо изнад мора виси стеновит истурен део, налик на нос, удари ногом о ту избочину, она ће се срушити и тамо ћеш наћи коња. То је дивов коњ, он је дива збацио са себе, зато су га тамо и затворили, узми тог коња, он ће ти помоћи.

Иван Зора пође ка тој стени, удари ногом у избочину, нађе коња, гледа - а на коњским леђима с педља дебела прашина и прљавштина. Коњ проговори човечјим гласом:

- Пусти ме, Зоро, на три дана у Црну планину, јер сам слаб и не бих те могао подићи.

Иван Зора га пусти. Коњ се врати после три дана. Зора га заузда и скочи на њега. Коњ посрну и рече му:

- Пусти ме још један дан.

Зора му дозволи да се одмори још једну ноћ. Ујутру скочи на њега и пође. Коњ полете као стрела; два дана пре Гвозденог Човека долете у град. Коњ научи Зору:

- Стави на мене све своје оружје и пусти ме још три дана у Црну планину; себи остави само три моје длаке. Чим ме позовеш, одмах ћу долетети.

Зора све тако и учини, а сам се обуче у рите и пође да лута градом. Нађе једног ковача и рече му:

- Радићу ти, а ти ме само храни и ништа ми више не треба.
- Добро - пристаде ковач - иди, ударај чекићем.

Зора дохвати чекић једном руком, удари у наковањ и разнесе цели пањ. Ковач се зачуди његовој снази. Узеше и поставише два пута већи пањ и Зора поче да ради. Оно што ковач уради за пет дана, Зора уради за сат. Радује се ковач што је нашао таквог радника. Врати се најзад и Гвоздени Човек са девојком и браћом Ивана Зоре. Одредише и дан венчања. Али најстарија сестра нема прстена, остао је код Ивана Зоре. Питаху све коваче ко такав прстен може да искује. Не, сви одбијају, нико не може. Стигоше и до газде Ивана Зоре. И он одби, а Иван Зора рече:

- Ја ћу направити такав прстен.

Ноћу ковач заспа, а Иван Зора куцну - куцну чекићем, извади из џепа прстен најстарије сестре и стави га на полицу. Ујутру уђе ковач Зори, виде да спава и гурну га ногом.

- Што си ме осрамотио пред царем?

Зора извади прстен и даде га ковачу. Послаше прстен. Оде и ковач на свадбу, а Зору је позвао, само овај одби, не пође. Када из цркве поче излазити најстарији брат - Иван Вечерњи са најстаријом сестром, изађе Иван Зора на трг,извади три коњске длаке и спали их. Одмах се појави његов коњ. Зора скочи на коња и рече:

- Лети горе, пашћу с неба на њега и научићу га памети.

Коњ узлете у небо, и кад муж и жена изађоше из цркве, Иван Зора налете на њих и из све снаге удари најстаријег брата. Пусти затим коња, пође у ковачницу и седе као да се ништа није десило. И други прстен направи Зора на исти начин. Познадоше девојке своје прстење, али ништа не говоре, боје се, ћуте, а најмлађа лепотица плаче, тугује:

- Он је жив, вратио се, што не долази, што ме не ослободи невоље?

И средњи брат доби исто тако од Зоре. Дође ред и на Гвозденог Човека. Зора позва свога коња, скочи на њега, узе у руке буздован и рече:

- Лети!

Коњ полете на небо. Изађе Гвоздени Човек, води Зорину невесту у цркву; тек што је закорачио у припрату, Иван Зора слете с неба, удари га буздованом по глави, а Гвоздени Човек пропаде у земљу. Иван Зора сјаха с коња, загрли своју невесту и пољуби је. Испричаше све цару. Иван Зора се ожени најмлађом сестром, а кад цар умре, наследи цело царство.

Помор тамо, овде пир, Трице тамо, овде брашно