Некада давно у старо време живео је крај града Мурома, у селу
Карачарову, сељак Иван Тимофејевич са својом женом Јефросињом Јаковљевном.
Имали су они сина-јединца.
Отац и мајка су га много волели и стално су плакали, гледајући
га: тридесет година Иља на пећи лежи, а не може ни руком ни ногом да макне. Иља
је био стасит, мудар, имао је око соколово, али на ногама је био слаб - као да
су му се брвна свалила па се ни маћи с места не може.
Слушао Иља док је на пећи лежао како мајка плаче, а отац тужно
уздише, како се народ жали и јадикује. Навалио непријатељ на Русију, поља гази,
људе убија а деца сирочићи остају. По друмовима раз- бојници харају, не дају
људима с миром да прођу. А Змај Горинић долеће у Русију, одвлачи девојке у свој
брлог.
Слуша то Иља и горко се јада на своју судбину:
— Ех, ви, ноге моје непокретне, ех ви, руке моје непомичне! Да
сам ја здрав не бих дозволио непријатељу и разбојницима да вређају моју родну
груду — Русију!
И тако су пролазили дани, пролазили месеци...
Једнога дана пођоше отац и мајка у шуму да крче пањеве, да их
ваде и припремају поље за орање. А Иља лежи сам на пећи и гледа кроз прозор.
Кад одједном угледа он како се његовој колиби приближују три
бедна путника. Застадоше они крај капије и покуцаше звекиром, па рекоше:
— Устај Иља, отвори нам капију.
— Рђаве шале правите, путници моји:
тридесет година ја на пећи седим и не могу да се дигнем.
— Покушај, Иљушка, покушај-де, придигни се!
Трже се Иља и скочи са пећи, стоји на поду и сам
својој срећи не верује.
— Прошетај се мало, Иља!
Иља закорачи, начини други корак и види да га ноге чврсто држе
и лако носе.
И обрадова се Иља толико да није био у стању речи да изусти. А
путници му рекоше:
— Хајде Иља, донеси-дер мало воде студене!
И Иља оде и донесе ведро студене воде.
Један од путника нали воде у кутлић:
— Испиј, Иља. У овом кутлићу је вода свих река, свих језера
мајчице-Русије.
Кад је Иља испи, осети усеби снагу јуначку. А путници га
питају:
— Осећаш ли много снаге у себи?
— Много, путници. Да ми је ашов,
сву бих земљу прекопао.
— Испиј, Иља, оно што је остало. У томе остатку је роса са
читаве земље: са зелених лугова, високих шума, житних поља. Пиј!
И тако Иља испи и остатак воде.
— А осећаш ли и сада много снаге у себи?
се ухватио за алку на небу, само
кад би постојала, и сву бих земљу руску преврнуо.
— Одвише је снаге у теби. Морамо смањити, иначе те земља неће
моћи држати. Донеси-дер још мало воде.
Пође Иља по воду, а земља га заиста држати не може: тоне му
нога час у земљу, час у блато, кад се за храст прихвати — с кореном га ишчупа,
ланац од бунара покида као да је какав кончић.
Иља хода лагано, а патос се под њим крши. Говори Иља шапатом,
а врата са шарки спадају.
Кад је Иља донео воде, путници су му налили још један кутлић:
— Пиј, Иља!
И тако Иља испи воду са бунара.
— Колико је сад снаге у теби?
— Сад имам снаге за половину мање.
— Доста ће ти бити, јуначе. Бићеш ти, Иља, велики богатир,
туци се, ратуј с непријатељима рођене земље, с разбојницима и чудовиштима.
Штити удовице, сиротице и нејаку децу. Али никад немој у спор какав улазити са
Свјатогором — снагом се он својом држи на земљи. Немој се свађати ни са Микулом
Сељаниновичем — њега воли мајка земља. Немој ићи на Волгу Всеславјевича — он те
неће на снагу, већ на превару победити. А сад, збогом остај, Иља!
Иља се поклони путницима и они одоше.
Тад Иља узе секиру и пође на поље оцу и мајци. Виде он где су
мало места родитељи раскрчили и, пошто су се добро заморили, прилегли и
спавају: људи стари, а рад тежак.
И тад Иља узе да крчи шуму — само иверје лети на све стране.
Старе храстове једним ударцем обара, а младе с кореном чупа.
За три сата раскрчио је толико поља колико цело село не би
било у стању да раскрчи ни за три дана. И тако је он раскрчио велико поље,
побацао дрвеће у дубоку реку, забо секиру у пањ, дограбио ашов и грабуље и
ископао и изравнао то широко поље — остало је, само да се семе побаца!
Кад су се мајка и отац пробудили, зачудили су се, обрадовали
се и благословили стране путнике.
Иља је, међутим, кренуо да себи тражи коња.
Кад је кренуо у околину срете једног сељака где води ждрепчића
риђег, косматог, шугавог. Ждрепчић није више вредео од гроша, али је сељак за
њега тражио баснословну суму: педесет и по рубаља у сребру.
Иља купи ждрепчића, доведе га кући и смести у коњушницу: поче
га он хранити пшеницом-белицом, појити прекуваном водом, тимарити, пазити,
свеже сламе под њега увек простирати.
После три месеца Иља је почео да изводи Бурушку рано у зору на
ливаду. Када се ждрепчић поваљао по јутарњој роси, постаде од њега богатирски
коњ.
Тада га Иља приведе високој живици. Коњ поче поигравати,
скакутати, главом махати, гривом трести. И прескочи он десет пута узастопце
преко живице а да је копитом ниједном не додирну. Иља стави своју јуначку руку
на Бурушку, а коњ се не помаче с места.
— Добар коњ! — рече Иља. — Биће ми то веран пријатељ.
Тада узе Иља да тражи себи мач. Како стегне у шаци дршку мача,
тако се она сва распрсну. И никако Иља не могаде да нађе за себе мач. Баци Иља
мачеве женама да цепкају луч. Пође он тада сам у ковачницу и искова себи три
стреле, од којих је свака тежила читав пуд. Начини он себи лук, узе дугачко
копље и поврх тога буздован.
Када се тако опреми пође он мајци и оцу.
— Пустите ме, родитељи драги, у престони Кијев-град, кнезу
Владимиру. Служићу Русији верно и часно бранићу руску земљу од непријатеља.
Стари Тимофејевич му на то одговори:
— За добра дела ћу ти свој благослов дати, а за рђава мој
благослов нећеш добити. Брани нашу земљу руску не за злато, не из користољубља,
већ због части и јуначке славе. Узалуд не проливај крв људску, а ни сузе
материнске, нити заборављај да си ти рода сељачкога.
Иља се поклони оцу и мајци до земље и пође да оседла
Бурушку-Косматушку. Стави он на коња прво ћебе, па онда черкеско седло са
дванаест свилених колана и тринаестим железним, не ради лепоте, већ ради
чврстине.
Иља хтеде да окуша своју снагу. Дојаха до реке Оке, упре
плећимау високи брег на обали реке и обали га у Оку. Затрпа брег корито речно и
река потече новим правцем.
Иља узе тад корицу ражаног хлеба, спусти је у реку Оку и рече
реци:
— Хвала теби, мајчице Ока-реко што си појила и хранила Иљу
Муромца.
На растанку узе он прегршт земље рођене, узјаха коња, узмахну
бичем...
Људи видеше како узјаха Иља коња, али не видеше куда одјаха.
Само се на путу појави облак прашине.
* Богатыръ - јунак, храбар
човек.
* Колан - каиш који држи седло
.jpg)