Живели једном један старац и старица и имали кћер Аљонушку и
сина Иванушку.
Старац и старица умреше. Остадоше Аљонушка и Иванушка сами
самцати на свету.
Пође Аљонушка да ради и брата са собом поведе, Дуго су тако
ишли и Иванушка ожедне.
— Сестрице Аљонушка, жедан сам!
— Причекај, брацо, да дођемо до извора.
Ишли они тако, ишли, а сунце припекло, жега их мучи, а зној
тече. Наиђоше они на кравље копита пуно воде.
— Сестрице Аљонушка, да гуцнем ја
из копита!
— Немој пити, брацо, теле ћеш постати!
Брат послуша. Кренуше даље.
Сунце припекло, извор далеко, жега их мучи, а зној тече.
Наиђоше они на коњско копито пуно воде.
— Сестрице Аљонушка, напићу се ја
из копита!
— Немој пити, брацо, јер ћеш ждребе постати!
Уздахну Иванушка. Тако опет кренуше даље.
Иду они, иду — сунце припекло, извор далеко, жега их мучи, а
зној тече. Наиђоше на козје копито пуно воде.
Иванушка рече:
— Сестрице Аљонушка, снаге више
немам: напићу се из копита!
— Немој пити, брацо, јер ћеш јаре постати!
Иванушка не послуша и напи се из козјег копита. Напи се и
постаде јаре...
Зове Аљонушка брата, а уместо Иванушке, за њом трчи бело јаре.
Аљонушка горко заплака, седе испод стога сена, а јаре поред ње
скакуће.
У то време пролазио туда један трговац.
— Зашто плачеш, лепа девојко?
Исприча му Аљонушка своју невољу.
А трговац јој рече:
— Удај се за мене. Златом и сребром ћу те окружити, а и јаре
ће живети с нама.
Размисли Аљонушка, размисли, па пође за трговца.
Живели они тако лепо и јаре с њима: једе, пије са Аљонушком из
једног тањира, из једне чаше.
Оде једанпут трговац од куће. Кад одједном, створи се ту
вештица. Стаде под Аљонушкин прозор и поче је љубазно звати на реку да се
купају.
Кад вештица доведе Аљонушку до реке, баци се на њу, привеза
јој камен о врат и гурну је у воду. А сама се начини Аљонушком, обуче њене
хаљине и дође у њене одаје. Нико не познаде вештицу. Кад се трговац врати кући,
ни он не познаде вештицу.
Само је јаре све знало. Поче оно да тугује, покуњи се, нити
једе, нити пије. И ујутру и увече иде покрај воде и зове:
Аљонушка, сестрице моја!
Испливај, испливај на обалу...
.jpg)
Сазнаде за ово вештица и стаде молити мужа: закољи јаре,
закољи.
Трговцу би жао јарета,навикао се на њега. А вештица се
наврзла те моли. Напослетку трговац мораде да пристане:
— Па, закољи га...
Нареди вештица да се заложи ватра голема, да се угреју котлови
гвоздени, да се наоштре ножеви челични...
Када јаре виде да му се ближи крај, рече своме поочиму:
— Пусти ме да пред смрт одем на
реку, да се водице напијем и црева своја да исперем.
— Хајде, иди!
Отрча јаре на реку, стаде на обалу и жалостивим гласом повика:
Аљонушка, сестрице моја!
Испливај, испливај на обалу.
Ватре горе големе,
Котле реде гвоздене,
Ноже оштре челичне,
Хоће мене заклати!
Аљонушка му из реке одговара:
Брацо мили, Иванушка!
Камен тешки на дно вуче,
Трава свиласта ноге спутава,
Песак жути груди покрива!
А вештица тражи јаре и не може да га нађе, те посла cлугу:
— Иди нађи јаре и доведи га мени.
Оде слуга на реку и види: по обали јаре скаче и жалостиво
зове:
Аљонушка, сестрице моја!
Испливај, испливај на обалу
Ватре горе големе,
Котле реде гвоздене,
Ноже
оштре челичне,
Хоће
мене заклати!
А из
реке му одговара:
Брацо
мили, Иванушка!
Камен
тешки на дно вуче.
Трава
свиласта ноге спутава,
Песак
жути груди покрива!
Тада
слуга отрча кући те исприча трговцу шта је видео и чуо на реци. Скупи се народ
те пође на реку.
Бацише
мреже свилене и извукоше Аљонушку на обалу. Скидоше јој камен са врата, окупаше
је у води изворској, обукоше је у гиздаве хаљине. Оживе Аљонушка и постаде још
лепша него што је била.
А
јаре се од радости три пута преврну преко главе и претвори се у дечака
Иванушку.
Злу вештицу привезаше коњу за реп и пустише у равно
поље.
Нема коментара:
Постави коментар