Баба Јага и Липко

 

Живели у неком селу старац и старица, а деце нису имали. Једном оде старац у шуму по дрва; то је било зими. Старац нацепа дрва колико му је било потребно, и исече још и једну липову цепаницу. Вратио се кући, сложио дрва у дворишту, а липову цепаницу унео у кућу и ставио је испод пећи. Трећега дана нешто испод пећи стаде да се мрда, а затим повика:

                „Тата! Мама! Извадите ме.“

                Старац и старица се уплашише, али зачуше и други пут исти глас:

                „Тата! Мама! Извадите ме.“

                Старац погледа испод пећи и угледа малога дечака. Извади га оданде и показа старици. Дадоше му име Липко и стадоше га хранити и појити.

                Дође лето, дечак стаде рибу ловити и старца и старицу њоме хранити. Старица би, тако, дошла на обалу и звала га:

                „Липко, Липко, Липко мали, приближи се ти обали: гладан си већ знам, хоћу пирога да ти дам.“

                Липко, чим зачује материн глас, доплови до обале, узме од мајке комад пирога и да јој рибу.

                Видела то једном баба-Јага, па дође на то место и стаде га звати истим речима којим га је и мајка дозивала; Липко зачу дебели баба-Јагин глас па јој одговори:

                „Није то глас моје мајчице, одмах сам то видео, твој је много дебео! Иди, језик истањи!“

                С тим се и баба-Јага и упути. После тога дође тамо старица, његова помајка, па га поче звати:

                „Липко, Липко, Липко мали, приближи се ти обали, гладан си већ зна, хоћу пирога да ти дам.“

            

    

            Липко зачу мајчин глас, доплови до обале, узе од ње пирог, а њој даде рибу. Старица оде. А баба-Јага је на тоцилу истањила језик, одмах после тога дошла на обалу и стала дозивати Липка. Липко није препознао њен глас, помислио је да га његова мајка зове па доплови до обале. Баба-Јага га зграби и однесе својој кући. Баба-Јага је имала три кћери. Најстаријој заповеди да добро заложи пећ и испеће Липка, а она оде у поље да прошета. Најстарија кћи наложи пећ, доведе Липка и рече му да седне на лопату. Липко је био мудар, правио се да не зна како да седне:

                „Покажи ми“, замоли је, „како да седнем!“

                Баба-Јагина кћер седне на лопату, а Липко зграби лопату за дршку и суну је у пећ, а он се попе на таван.

                Дође баба-Јага и нареди да јој донесу Липка. Кћери извадише из пећи своју сестру и донеше је мајци: она је поједе. Изађе у двориште и рече:

        

        „Поваљаћу се, поваљушкаћу се на Липковим кошчицама!“

                А Липко седи на тавану и за себе говори:

                „Ваљај се, ваљушкај на кћериним кошчицама!“

                Баба-Јага спази Липка па повика:

                „Само да устанем, ухватићу ја тебе, Липко!“

                Довукла је Липка, дала га кћерима и наредила да га испеку па опет пошла. Кћери наложише ватру; средња хреде да стави Липка на лопату, али је он њу преварио и у пећ убацио. То исто је учинио и са најмлађом.

                Вратила се баба-Јага кући и стаде да дозива кћери – нема ниједне. Извадила је сама печење и појела, па онда изашла у двориште и вели:

                „Поваљаћу се, поваљушкаћу се на Липковим кошчицама!“

                А Липко јој са тавана одговара:

                „Ваљај се, ваљушкај се, глупачо, на ћеркиним кошчицама!“

                Спази га баба-Јага, расрди се и наже да га ухвати. Липко повика жалостивим гласом:

                „Ах, ви гуске, ах, ви лабудови! Долетите, по перце ми ишчупајте.“

                Гуске лабудови долетеше, по перце ишчупаше, направише два крила и дадоше их Липку; он их узе и одлете од бабе-Јаге оцу и мајци и настави са њима срећно да живи и ради и рибу из воде да вади.

Ивашко и вештица

             

                Живели баба и деда па имали само једног сина, Ивашка. Толико су га волели да се то не може речима исказати!

                Замоли једном Ивашко оца и мајку:

                „Пустите ме да идем да ловим рибу.“

                „Шта ти пада на памет! Још си мали, могао би се удавити, а шта ћемо ми онда?“

                „Не, нећу се удавити, уловићу вам рибе, пустите ме!“

                Баба му обуче беку кошуљу, опаса га црвеним појасом и пусти Ивашка. Он уђе у чунић и рече:

„Чунићу, чунићу, отплови далеко!

Чунићу, чунићу, отплови далеко!“

                 Чунић отплови далеко, далеко, а Ивашко стаде ловити рибу. Не прође дуго, дође баба на обалу и зове сина:

„Ивашко, Ивашко, синчићу мој!

Дотерај до обале чунић свој,

Јела сам ти и пића донела.“

                А Ившко рече:

„Чунићу, чунићу, доплови до обале,

То мене моја мајчица зове.“

                Чунић доплови до обале. Баба покупи рибу, нахрани и напоји сина, промени му кошуљу и појас и опет га пусти да лови рибу:

                Он опет уђе у чунић и рече:

„Чунићу, чунићу, отплови далеко!

Чунићу, чунићу, отплови далеко!“

                Чунић отплови далеко, далеко, а Ивашко настави да лови рибу. Не прође дуго, дође деда на обалу и зове сина:

„Ивашко, Ивашко, синчићу мој!

Дотерај до обале чунић свој,

Јела и пића сам ти донео.“

                А Ивашко ће на то:

„Чунићу, чунићу, доплови до обале,

То мене мој отац зове.“

             

               Чунић доплови до обале. Деда покупи рибу, нахрани и напоји сина, промени му кошуљу и појас и пусти га да опет лови рибу. Прислушкивала вештица како су баба и деда дозивали Ивашка па наумила да ухвати дечака.

                Дође она на обалу и викну промуклим гласом:

 

„Ивашко, Ивашко, синчићу мој!

Дотерај до обале чунић свој,

Јела сам и пића донела.“

                Ивашко слуша, али препозна да то није глас његове мајке, већ глас вештице и запева:

„Чунићу, чунићу, отплови што даље,

Чунићу, чунићу, отплови што даље,

То није глас моје мајке,

То мене вештица зове.“

                Вештица се досети да Ивашка треба звати истим гласом каквим га његова мати зове па онда оде ковачу и замоли га:

                „Ковачу, ковачу! Искуј ми танак глас као у Ивашкове мајке, а ако нећеш – појешћу те!“

                Ковач јој искова танак глас као у Ивашкове мајке. Вештица оде ноћу на обалу и стаде певати:

„Ивашко, Ивашко, синчићу мој!

Дотерај до обале чунић свој!

Јела сам ти и пића донела.“

                Ивашко доплови. Она покупи рибу, а њега зграби и кући однесе. Дође кући и нареди својој кћери Аљонки:

                „Наложи пећ што јаче и добро испеци Ивашка, а ја идем да позовем госте, моје пријатеље.“

                Аљонка до усијања наложи пећ па рече Ивашку:

                „Хајде попни се на лопату!“

                „Ја сам још мален и глуп“, рече Ивашко, „још ништа не знам и не разумем, научи ме како да седнем на лопату.“

                „Добро“, рече Аљонка, „сад ћу ти ја показати!“

                И само што је села на лопату, Ивашко је зграби и стрпа право у пећ, затвори засун, изађе из колибе, затвори врата и попе се на високи, високи храст.

                Дође вештица са гостима и куца; куца, а врата јој нико не отвара.

                „Ах, проклета Аљонка! Сигурно је отишла негде да се игра.“

                Вештица уђе кроз прозор, отвори врата и пусти госте. Сви поседаше за сто, а вештица спусти заун, извади печену Аљонку – и на сто. Јели су, јели, пили су, пили па изашли у двориште и стали се по трави ваљати.

                „Поваљаћу се, поваљушкаћу се, Ивашкина меса најевши се!“

                А Ивашко јој са врха храста вели:

                „Поваљаћу се, поваљушкаћу се, Ивашкина меса најевши се!“

                „Чини се да сам нешто чула“, рече вештица. „То сигурнолишће шушти!“ Опет вели вештица: „Поваљаћу се, поваљушкаћу се, Ивашкина меса најевши се!“

                А Ивашко понови:

                „Поваљај се, поваљушкај се, ало Аљонкина меса најевши се!“

                Вештица погледа горе и спази Ивашка. Скочи и стаде да гризе онај храст на коме беше Ивашко; гризла га је, гризла, гризла, два је предња зуба поломила и ковачу отрчала. Дотрчала и каже:

                „Ковачу, ковачу! Искуј ми гвоздене зубе, а ако нећеш – појешћу те!“

        Ковач јој искује два гвоздена зуб. Врати се вештица и настави да гризе храст. Гризла га је, гризла, и само што га није прегризла, кад Ивашко прескочи на други храст, а онај што је вештица прегризла тресну на земљу. 

        Види вештица да је Ивашко прешао на други храст, зашкрипа од беса зубима и навали поново да гризе дрво; гризла је, гризла, гризла, два је доња зуба поломила и ковачу отрчала:

                „Ковачу, ковачу! Искуј ми гвоздене зубе, а ако нећеш – појешћу те!“

                Ковач јојс искова још два гвоздена зуба. Врати се вештица и настави да гризе храст. Ивашко не зна шта да ради сад; гледа – лете гуске лабудови. Он их замоли:

 

„Гуске моје, лабудови бели,

Кад би мене на крила узели

Па ме оцу и мајци однели.

Они ће вас све лепо примити,

Јелом и пићем добро угостити!“

                „Нека те понесу они што иза нас лете“, рекоше му птице. Ивашко сачека; лети друго јато. Он их стаде молити:

„Гуске моје, лабудови бели,

Кад би мене на крила узели

Па ме оцу и мајци однели.

Они ће вас све лепо примити,

Јелом и пићем добро угостити!“

                „Нека те следећи понесу.“

Ивашко опет сачека. Лети треће јато, а он их замоли:  

„Гуске моје, лабудови бели,

Кад би мене на крила узели

Па ме оцу и мајци однели.

Они ће вас све лепо примити,

Јелом и пићем добро угостити!“

                Гуске лабудови га узеше и кући однеше. Долетеше до куће, Ивашка на чардак спустише.

                Рано ујутру баба стаде пећи палачинке. Пече, а све спомиње сина:

                „Где ли је сад мој Ивашко? Да ми је да га бар у сну видим!“

                А деда јој на то вели:

                „Сањао сам да су гуске лабудови донели нашег Ивашка на својим крилима.“

                Испекла баба оалачинке и вели:

                „Хајде, старче, да поделимо палачинке: Ова теби, деда, ова мени; ова теби, деда, ова мени...“

                „А мени нема!“ одазва се Ивашко.

                „Види, стари“, рече баба, „шта је то тамо?“

                Деда се попе на чардак и доведе оданде Ивашка. Деда и баба се обрадоваше, стадоше о свему испитивати сина и наставише да живе срећно и задовољно.