У једној породици била три брата:
најстаријег су прозвали Ован, средњега Јарац, а најмлађега Чуфиљ-Фиљушка.
Пођи једном сва тројица у шуму, а у тој
шуми је чувар био њихов рођени деда. Код тога деде Ован и Јарац су оставили свога
брата Чуфиљ-Фиљушку и пошли у шуму да лове. Фиљушка је могао да ради шта хоће:
деда је био стар и недовитљив, а Фиљушка несташан и враголан. Приједу му се
јабуке, и он се искраде од деде, пође у врт и попне на дрво. Одједномм се
створи баба-Јага у гвозденој ступи са тучком у руци. Приђе јабуци и рече:
„Здраво, Фиљушка! Зашто си се попео тамо?“
„Хоћу да уберем јабуку“, одговори Фиљушка.
„Ево ти, рођени, моја јабука.“
„Та је гњила“, рече Фиљушка.
„Ево ти друга!“
„А та је црвљива.“
„Не будали, Фиљушка! Ево ти узми јабуку из
моје руке.“
Он пружи руку, баба-Јага га зграби, стави у ступу, и брзо
одјури преко жбуња, шума и јаруга, ударајући тучком по ступи. Ту се Фиљушка
освести и стане запомагати:
„Јарче! Овне! Долазите што пре! Јага ме је
однела иза стрмих гора, иза тамних шума и далеких степа.“
Јарац и Ован су се тада одмарали; један од
њих је лежао на земљи па му се учини да неко виче.
„Прилегни и ти на земљу!“ вели онај што
лежи ономе што седи.
„Ох, па то виче наш Фиљушка!“
Појуруше колико их ноге носе. Јурили су,
јурили и стигли баба-Јагу, Фиљушку отели и деди довели, а деда скоро с ума
сишао због њега! Наредише деди да чува Фиљушку и одоше. Фиљушка се опет искраде
и попне на јабуку. Тек што се попео, а баба-Јага се опст створи пред њим и нуди
му јабуку.
„Не, нећеш ме преварити, злотворко!! Вели
Фиљушка.
„Узми, Фиљушка, од мене јабуку, бацићу ти
је.“
„Добро, баци!“
Јага намерно баци јабуку ниско. Он се наже
да је дохвати, и таман да је ухвати – баба-Јага га шчепа и опет као без главе
појури с њим, преко планина, преко долина, преко тамних шума. Довукла га је у
своју кућу, окупала, обрисала и на сандук ставила. Ујутру се Јага спремила да
иде и својој кћери наредила:
„Деде, кћери, заложи добро пећ и испеци ми
Чуфиљ-Фиљушку за вечеру!“ и оде у лов. Кћи је добро загрејала пећ, узела
Фиљушку, свезала га, ставила на лопату, али кад хтеде да га у пећ гурне – он упре
ногама о пећницу.
„Не тако, Фиљушка!“ рече баба-Јагина кћи.
„А како?“ нато ће Фиљушка. „Ја не умем .“
„Ево како, пусти ме да ти покажем!“ па
леже на лопату, а Чуфиљ-Фиљушка зграби лопату па је убаци у пећ и чврсто
затвори вратанца.
Не прође више од два, три сата, а Фиљушка
осети мирис печења, отвори врата од пећнице и извади испечену баба-Јагину кћер.
Намаза је маслом, покри тигањ убрусом и стави на сандук па се попе на таван и
са собом понесе тучек и ступу баба-Јаге. Предвече дође баба-Јага и право на
сандук. Узела је печење, све појела, кости скупила, на земљу их бацила и стала
се по њима ваљати. За кћер и не хаје – мисли да она седи у другој соби – вуну преде.
И тако се Јага ваља и говори:
„Мила моја кћери! Изађи, дођи да се
поваљаш по Фиљушкиним костима!“
А Фиљушка с тавана довикује:
„Поваљај се, мајко, поваљај се, мајко, по
кћериним костима!“
„А, ти си тамо, разбојниче? Чекај, сад ћу
ја теби показати!“ зашкрипа зубима, залупа ногама и стаде се пети на таван.
Фиљушка се није уплашио, дохватио је тучак и из све снаге је ударио по челу:
Јага се само стропошта на земљу. Фиљушка се попе на кров и угледа како лете
гуске. Он им повика:
„Дајте ми по перце да направим себи
крилца.“
Оне му дадоше по перце и он полете кући. А
код куће му већ увелико даћу спремају па кад га угледаше, сви се неизмерно
обрадоваше и уместо даће, припремише богату гозбу и наставише да живе у срећи и
изобиљу.
