Баба Јага, коштана нога

Били муж и жена, па имали кћер. Умре жена, а муж се поново ожени, па и са другом женом добије кћер. Али маћеха није волела пасторку; сиротици ту није било живота. Мислио је, мислио наш сељак па одвезе своју кћер у шуму. Ишли су шумом и угледају колибу на кокошијим ногама. Тад рече сељак:

„Колибице! Колибице! Окрени се задњом страном према шуми, а лицем према мени.“

Колиба се окрене. Уђе сељак у колибу, а у њој баба-Јага: напред јој глава, у једном углу једна нога, а у другом друга.

„На руско мирише!“ вели Јага.

Сељак се поклони:

„Баба-Јаго, коштана ного! Довео сам кћер да ти служи!“

„Добро! Служи ме и слушај!“ вели Јага девојци, „па ћу те за то наградити.“

Отац се опрости и пође кући. А баба-Јага зададе девојци да испреде пуну кошарицу вуне, да наложи пећ, набави све што је потребно, па оде. Девојка се мучи да наложи пећ и стално горко плаче. Дотрчаше мишеви, па јој веле:

„Девојко, девојко, зашто плачеш? Дај нам каше па ћемо те научити шта да радиш.“

Она им даде каше, а они јој рекоше:

„А сад на свако вретено по нит напреди.“

Дошла баба-Јага:

 „Шта је“, вели, „је ли све готово?“

А девојка беше већ све урадила.

„А сад дођи да ме окупаш у купатилу.“

Похвалила баба-Јага девојку и надавала јој лепих хаљина. Баба-Јага опет оде, а девојци још тежи задатак зададе. Девојка опет стаде плакати. Дотрчаше мишеви:

„Што ти“, веле, „лепа девојко, плачеш? Дај нам каше па ћемо те научити шта да радиш.“

Она им даде каше, а они је научише шта и како да уради. Баба-Јага је опет, кад дође, похвали и даде јој још више лепих хаљина...А маћеха послала мужа да види да ли је жива његова кћи?

Дошао сељак, кад има шта да види – кћи му постала богата и пребогата. Јаге није било код куће, и он је одведе са собом. Прилазе они свом селу, а код куће пас само што се не отргне:

„Вау, вау, вау! Госпођицу возе, госпођицу возе!“

Маћеха истрча, па оклагијом по псу:

„Лажеш,“ вели, „реци: у сандуку кости лупају!“

А пас и даље по своме. Дођоше. Маћеха онда потера мужа да и њену кћер тамо одвезе. Сељак је одвезе.

Баба-Јага је и њој задала шта да уради, и отишла. Девојка се због тога тако разбеснела да је почела да плаче. Дотрчаше мишеви.

„Девојко! Девојко! Зашто“, веле, „плачеш?“

А она им не даде ни изговорити, већ оклагијом – удри по њима. С њима се тако мајала да од посла ништа није урадила. Вратила се Јага и наљутила. Други пут је било исто тако; Јага је онда зграбила девојку, сву је растргла, а кости јој у сандук ставила.

А мајка послала мужа по кћер. Дође отац и одвезе само кости. Кад се приближио селу, опет пас на доксату* стаде лајати:

„Вау, вау, вау! У сандуку кости довозе!“

Маћеха дотрча са оклагијом:

„Лажеш“, вели, „реци: госпођицу довозе!“

А пас и даље све по своме:

„Вау, вау, вау! У сандуку кости лупају!“

Муж дође: тек тада жена стаде јаукати! Теби скаска, а мени ћуп масла.

*доксат - трем

Никита Кожемјака - Руска бајка

Навадио се на Кијев змај, узимао је он од народа велики намет; из сваке куће по лепоту девојку; узме девојку и изједе је. Дошао ред и на царску кћер да иде том змају. Змај зграби принцезу, али је не изједе – била је права лепотица – већ је одвуче у брлог и узе за жену. Кад год је змај одлазио у лов, принцезу затвори брвнима да не побегне.

                Та принцеза је имала псетанце, које је за њом пошло од куће. Напише, тако, принцеза, посамце оцу и мајци, закачи га псетанцету за врат, а оно одјури, однесе га, па чак и одговор донесе. Једном цар и царица напишу принцези: сазнај ко је од змаја јачи?

                Принцеза се стаде улагивати своме змају, стаде га испитивати ко је од њега јачи. Он дуго није хтео да јој каже, али једном сеизговори да у Кијеву граду живи Кожевмјака – он је од њега јачи. Чим је то чула, принцеза напише оцу: пронађите у Кијеву граду Никиту Кожемјаку и пошаљите га да ме из невоље избави.

                Кад је сазнао за то, цар пронађе Никиту Кожемјаку и сам оде да га замоли да одлободи његову земљу од страшнога змаја и избави принцезу. Никита је баш тада коже штавио, држаше у рукама дванаест кожа. Кад виде да је цар главом дошао, задрхта од страха, руке му се затресоше и покида оних дванаест кожа. Колико год да су преклињали цар и царица Кожемјаку, он не пристаде да се бори против змаја. Смисле и скупе пет хиљада малолетне дечице и нареде им да моле Кожемјаку не би ли се на њихове сузе сажалио! Дођу код Никите дечица нејака и стану га са сузама у очима молити да пође на змаја. Гледајући њихове сузе Никита се и сам расплаче, узме триста пуди кудеље, намочи је добро смолом, умота се њоме да га змај не би изјео и пође на њега. Никита стиже до змајевог брлога, а змај се затворио и не излази.

                „Изађи боље у широко поље или ћу ти сав брлог растурити!“ рече Кожемјака и стаде ломити врата.

                Виде змај да му се зло спрема па изађе у широко поље. Дуго се са змајем Никита Кожемјака био док није змаја на земљу оборио. Ту змај стаде молити Никиту:

                „Немој да ме убијеш, Никита Кожемјака! Нема на свету никог јачег од нас двојице; поделићемо читаву земљу, читав свет на равне делове: ти ћеш у једној половини живети, а ја у другој.“

                „Добро“, рече Никита, „треба међу поставити.“

                Начини Никита рало од триста пиди, упрегне у њега змаја и поче од Кијева да међу прави. Узора Никита бразду од Кијева до мора Кавстријскога.

„Сада смо“, рече змај, „сву землју поделили.“

                „Земљу јесмо“, рече Никита, „ а сад хајде да море делимо, да не кажеш да се твоја вода узима.“

                Крену змај с ралом на средину мора а Никита Кожемјака га уби и у мору утопи. Та се бразда и дан-данас види; два је хвата висока. Око ње се земља оре, али бразду нико не дира. Они који не знају како је настала, зову је бедем.

                А Никита Кожемјака, извршивши светло дело, не хтеде ништа узети, пође опет коже штавити.

*Пуд, стара руска мера за масу. 1 пуд једнак је 16,3805 кг.

Додајте натпис