Баба Јага, коштана нога

Били муж и жена, па имали кћер. Умре жена, а муж се поново ожени, па и са другом женом добије кћер. Али маћеха није волела пасторку; сиротици ту није било живота. Мислио је, мислио наш сељак па одвезе своју кћер у шуму. Ишли су шумом и угледају колибу на кокошијим ногама. Тад рече сељак:

„Колибице! Колибице! Окрени се задњом страном према шуми, а лицем према мени.“

Колиба се окрене. Уђе сељак у колибу, а у њој баба-Јага: напред јој глава, у једном углу једна нога, а у другом друга.

„На руско мирише!“ вели Јага.

Сељак се поклони:

„Баба-Јаго, коштана ного! Довео сам кћер да ти служи!“

„Добро! Служи ме и слушај!“ вели Јага девојци, „па ћу те за то наградити.“

Отац се опрости и пође кући. А баба-Јага зададе девојци да испреде пуну кошарицу вуне, да наложи пећ, набави све што је потребно, па оде. Девојка се мучи да наложи пећ и стално горко плаче. Дотрчаше мишеви, па јој веле:

„Девојко, девојко, зашто плачеш? Дај нам каше па ћемо те научити шта да радиш.“

Она им даде каше, а они јој рекоше:

„А сад на свако вретено по нит напреди.“

Дошла баба-Јага:

 „Шта је“, вели, „је ли све готово?“

А девојка беше већ све урадила.

„А сад дођи да ме окупаш у купатилу.“

Похвалила баба-Јага девојку и надавала јој лепих хаљина. Баба-Јага опет оде, а девојци још тежи задатак зададе. Девојка опет стаде плакати. Дотрчаше мишеви:

„Што ти“, веле, „лепа девојко, плачеш? Дај нам каше па ћемо те научити шта да радиш.“

Она им даде каше, а они је научише шта и како да уради. Баба-Јага је опет, кад дође, похвали и даде јој још више лепих хаљина...А маћеха послала мужа да види да ли је жива његова кћи?

Дошао сељак, кад има шта да види – кћи му постала богата и пребогата. Јаге није било код куће, и он је одведе са собом. Прилазе они свом селу, а код куће пас само што се не отргне:

„Вау, вау, вау! Госпођицу возе, госпођицу возе!“

Маћеха истрча, па оклагијом по псу:

„Лажеш,“ вели, „реци: у сандуку кости лупају!“

А пас и даље по своме. Дођоше. Маћеха онда потера мужа да и њену кћер тамо одвезе. Сељак је одвезе.

Баба-Јага је и њој задала шта да уради, и отишла. Девојка се због тога тако разбеснела да је почела да плаче. Дотрчаше мишеви.

„Девојко! Девојко! Зашто“, веле, „плачеш?“

А она им не даде ни изговорити, већ оклагијом – удри по њима. С њима се тако мајала да од посла ништа није урадила. Вратила се Јага и наљутила. Други пут је било исто тако; Јага је онда зграбила девојку, сву је растргла, а кости јој у сандук ставила.

А мајка послала мужа по кћер. Дође отац и одвезе само кости. Кад се приближио селу, опет пас на доксату* стаде лајати:

„Вау, вау, вау! У сандуку кости довозе!“

Маћеха дотрча са оклагијом:

„Лажеш“, вели, „реци: госпођицу довозе!“

А пас и даље све по своме:

„Вау, вау, вау! У сандуку кости лупају!“

Муж дође: тек тада жена стаде јаукати! Теби скаска, а мени ћуп масла.

*доксат - трем