Међедовић - Српска приповетка

У некакоме селу пођу жене у планину да траже дивљега броћа*, и тако врљајући по планини једна од њих зађе и дође пред једну пећину из које изиђе међед те је ухвати и одведе унутра; и онђе живећи с њоме, жена затрудни и роди мушко дијете. Пошто дијете мало поодрасте, жена се некако украде и утече у село кући својој. Међед је једнако којешта доносио и дијете хранио, као му прије и матер. Кад дијете нарасте повелико, оно навали да иде из пећине у свијет. Међед га стане од тога одвраћати говорећи му да је он још млад и нејак, а у свијету има злијех звјерова који се зову људи, пак ће га убити. И тако се дијете мало поумири и остане у пећини. Послије некога времена дијете опет навали да иде у свијет, и кад га међед друкчије није могао одвратити, а он га изведе пред пећину под једну букву, па му рече: "Ако ту букву можеш ишчупати из земље, онда ћу те пустити да идеш у свијет, ако ли не можеш, још ваља да сједиш код мене." Дијете спопадне букву, па  повуци тамо повуци амо, али не може да је ишчупа; онда се опет врати с оцем у пећину. Кад послије некога времена дијете опет навали да иде у свијет, међед га изведе пред пећину и каже му да огледа може ли сад ишчупати букву из земље.

Дијете букву спопадне и ишчупа. Међед му онда рече да јој окреше гране, па заметнувши је на раме као кијачу* да иде у свијет. Дијете послуша оца, и идући тако по свијету, дође у једно поље ђе су се неколике стотине плугова биле састале те орали спахији. Кад дође к ратарима, запита их еда би имали што да му даду за јело. Они му одговоре да причека мало, сад ће се њима донијети ручак, па ђе ручају они онолики, ручаће и он. Док су они још то говорили, а то се помоле кола и коњи и мазге и магарци с ручком. Кад се ручак донесе, Међедовић рече да ће он то све сам појести. Ратари се зачуде и реку му како ће он појести толико јело што је донесено за толико стотина људи! Он опет рече да хоће, и оклади се с њима: ако не поједе да им да своју кијачу. ако ли поједе да они њему даду све што је гвоздено на њиховијем плуговима. Ручак се постави, и Међедовић се наклопи те поједе све, и још да је било. Онда му они скупе с плугова све што је гвоздено на једну гомилу, а он усуче неколике брезе, па све повеже и натакне на своју кијачу па заметнувши је на раме отиде к некакоме ковачу и рече му да му од онога гвожђа скује буздован на ону кијачу. Ковач се прими тога посла, али му се учини да је гвожђа много, па га сакрије готово пола, а од осталога буздован слупа којекако. Међедовићу се учини буздован мали према оноликоме гвожђу, а и оно што га је да није начињен као што би требало. За то кад буздован насаде на кијачу, Међедовић да би га огледао јели добар, баци га у небо пак се подањ начетвороножи, те га дочека у леђа. Буздован несрећом ковачевом прсне, онда Међедовић размахне кијачом те ковача убије, па отиде у његову кућу и нађе све сакривено гвожђе; и однесе га са онијем комадима од буздована другоме ковачу, и каже му да му скује буздован на кијачу, али му рече да се не шали него од свега гвожђа добар буздован да скује, ако није рад проћи као и онај прије што га је ковао. аме и пође даље. Ковач чувши још прије шта је било од онога ковача, скупи све своје момке, па оно све гвожђе саставе уједно и скују буздован врло добар колико се игда могло. Кад насаде буздован на кијачу, Међедовић опет да би га огледао, баци га у небо, и начетвороножи се подањ, али се буздован не разбије него одскочи од леђа..... Исправивши се Међедовић рекне: "Сад је буздован добар," па га заметне на раме и пође даље. Идући тако нађе у пољу једнога чоека ђе је упрегао у ралицу два вола те оре, и дошавши к њему запита га еда ли има што зајело. Човек му одговори: "Сад ће моја кћи донијети мени ручак, пак ћемо подијелити што је Бог дао." Међедовић му стане казивати како је он појео све што је било приправљено за неколико стотима ратара, "а шта ће сад у једноме ручку бити мени, шта ли ће теби?" У томе ето ти ђевојке с ручком.  Како ђевојка ручак постави, Међедовић се одмах руком хвати да једе, а човек му не дадне него му рече: "Не! док се не прекрстиш овако као и ја." Међедовић гладан не имајући куд камо прекрсти се, па онда почну јести, и наједу се обојица и још им претече. Међедовић гледајући у ручконошу, која је била крупна и здрава и лијепа ђевојка омили му, и рече оцу њезину: "Хоћеш ли ми дати ову своју кћер да се женим њоме?" Чоек му одговори: "Ја бих ти је радо дао, али сам је обрекао Брку." Међедовић на то рекне: "Бре шта марим ја за Брка? Ја ћу Брка овијем буздованом." А чоек му рекне: "Бе и Брко је неки; сад ћеш га виђети." У томе стане хука сједне стране, док се иза брда помоли један брк и у њему триста и шездесет и пет тичијих гнијезда. Мало по мало помоли се и други брк; ето и Брка. Како дође к њима а он легне ничице ђевојци главом на крило, и рече јој да га побиште. Ђевојка га стане бискати, а Међедовић уставши полагано, распали својијем буздованом Брка у главу; а Брко прстом на оно мјесто говорећи ђевојци: ,.Ето овђе ме нешто уједе"; а Међедовић опет буздованом на друго мјесто, а Брко опет прстом на оно мјесто: "Ево овђе ме опет нешто уједе." Кад га удари трећи пут, Брко се опет пипне онђе и срдито повиче: "Та зар си слијепа? Ево овђе ме нешто коље." Онда  му ђевојка каже: "Не коље тебе ту ништа, него те ево чоек бије." Кад Брко то чује, он се тргне и скочи на ноге, а Међедовић већ бацио свој буздован па бјежи преко поља, а Брко се натури за њим. Међедовић полакши поизмакне пред Брком, али Брко никако не ће да га се махне. Међедовић бјежећи тако дође на једну воду, и нађе код ње људе на гумну ђе вију шемшу, и повиче им: "Помагајте, браћо, за Бога! ево ме ћера Брко. Шта ћу сад? како ћу пријећи преко ове воде?" А један од онијех људи пружи му лопату говорећи: "Сједи на лопату да те пребацим." Међедовић сједне на лопату, а чоек размахне њоме и пребаци га на другу страну, а он бјежи даље. Мало за тијем ето ти па гумно и Брка, па запита људе: "Прође ли овуда таки и таки чоек?" А они му кажу да прође. Брко их запита: "Како пријеђе преко ове воде?" А они му одговоре: "Прескочи." Онда се Брко залети, па хоп! преко воде на другу страну, па поћерај за Међедовићем. Међедовић бјежећи уз једно брдо врло сустане, а кад изиђе на брдо, нађе чоека на узораној њиви који је у торби о врату имао сјеме, па по један пут заграби шаком те сије, а по други у уста те једе; овоме човеку повиче он: "Помагај, брате, за Бога! ћера ме Брко, и ево га сад ће ме стићи! Него што ћу чинити? Сакриј ме ђе!" А чоек одговори: "Богме Брко није шала. Али не знам ђе ћу ге сакрити; него ходи овђе у моју торбу у сјеме." И тако га узме у торбу. Кад Брко по том дође, и запита га за Међедовића, он му каже да је он одавно онуда прошао, и до сад Бог зна куд је отишао. рогута, те по устима овамо онамо док срећом нађе Један крњав зуОнда се Брко врати натраг. Чоек онај сијући жито заборави за Међедовића, и узме га један пут са житом у шаку, те метне у уста. Међедовић се поплаши да га не рогута, те по устима овамо онамо док срећом нађе Један крњав зуб, те се у њему устави и прићути. Кад сијач у вече дође кући, он повиче на снахе: "Дајдете, ђецо, оне моје зубне чачкалице, нешто ме жуља у ономе моме поквареном зубу." Снахе донесу два велика гвоздена ражња, па пошто он зине, подувре једна с једне друга с друге стране, док Међедовић искочи из зуба. Онда га се сијач тек опомене, и рекне му: "А жље те сакрио! умало те нијесам прождерао!" Иза тога пошто вечерају и стану се о свачему разговарати, запита Међедовић домаћина шта му је било ономе зубу, те је онако мимо све остале покварен. А домаћин му стане овако приповиједати: "Једном пођемо нас десетак су тридесет коња у Дубровник по со. Идући тако нађемо једну ђевојку код оваца, па нас запита куда ћемо, а ми јој кажемо да идемо у Дубровник по со; а она рече: ""Шта да се мучите тако далеко? Ево има у мојој плетавачи нешто соли што је претекло кад сам мрсила овце, мислим да ће вам свима бити доста."" И тако онђе погодивши се с њоме, она скине с руке своју плетивачу, а ми с коња своје вреће, па пуни и мјери, док напунимо вреће за све тридесет коња. Пошто се онђе с њоме намиримо, вратимо се натраг. Ово бијаше у јесен, и вријеме бјеше доста лијепо; али један дан пред ноћ кад бијасмо наврх Чемерна, нешто се наоблачи па окрене снијег са сјевером да се пометемо и ми и коњи. У том се још на већу нашу несрећу смркне са свијем, и тако тумарајући овамо онамо, док један од нас срећом набаса на једну пећину и повиче: ""Овамоте браћо! Ево сухоте!"" Онда ми један по један овамо, док сви уђемо и уведемо све тридесетеро коња, па коње растоваримо и наложимо ватру, те преноћимо као у кући. Кад сјутрадан сване, а то имаш шта виђети: ми сви у једној људској глави која стајаше између некакијех винограда. Док се ми томе још чуђасмо и коње товарасмо, не лези враже! ето ти пудара од онијех винограда, па узме ону главу с нама те метне у праћу, па окренувши је неколика пута себи изнад главе, баци је преко винограда да плаши чворке, и кад паднемо на једноме брду онда ја покварим овај зуб." – И на част вам лаж.

*броћ - латински назив му је Galium aparine, али многи од нас га знамо просто као лепигуз и сврставамо га у корове. Поједини травари га хвале као средство за чишћење и лечење бубрега, јетре и панкреаса, као средство за умирење и лечење кожних болести, чак и веома озбиљних. Терапије се изводе свежим соком, мелемима и чајем.

*кијача - тољага

Напомена: Иако је по свему судећи приповетка старијег датума, налазимо делове христијанизације где се главни јунак наводи да се прекрсти пре почетка обеда. Такође се могу уочити и утицаји времена под турцима где се нпр. господар зове спахијом.

ДЕДА МРАЗ И ПАСТОРКА - Руска бајка

Ви́ктор Миха́йлович Васнецо́в

Живели једном муж и жена. Муж имао своју кћер, а жена своју. Жена је своју кћер мазила и тепала јој, а старчеву кћер је мрзела, сав посао је на њу сваљивала, за све ју је грдила, псовала и глађу морила.
Девојка би сваки посао урадила, што год би јој се наре-дило. Људи је гледају и нахвалити се не могу. А о жениној кћери сви говоре:
— Гле ти ње, лењивице-нераднице! Лоше ткаље, лоше преље!
Жена је постајала још више зла и све свадљивија. Гризла је девојку као црв, и стално мислила како би се ње отресла.
Пође тако једанпут старац на пазар, а зла жена се са својом кћерком договара:
— Е, сад ћемо је ми, гадуру отерати са овога света!
Позва жена девојку те јој рече:
— Пођи у шуму по суво грање!
— Па сувoга грања имамо и без тога много — одговори девојка.
Стаде зла жена да виче, ногама да топће, окоми се са својом кћерком на девојку, те је изгураше из куће.
Виде девојка да нема куд и пође у шуму. А напољу све пуца од мраза, ветар завија, а мећава шиба...
А жена са својом кћерком по топлој кући се шетка и једна другој говори:
— Неће се вратити та мрска девојка. Смрзнуће се у шуми!
А девојка зађе у шуму, заустави се испод густе јеле и не зна шта да чини, куда да иде...
Одједном се зачу шум и пуцкетање: скаче Деда Мраз по јеловој шумици, по брезовој шумици, са дрвета на дрво скакуће, шкрипуће и пуцкета. Сиђе тада са јелке и рече:
— Здраво, лепо девојче! Зашто си по оваквој студени залутала у шуму к мени?
Исприча му девојка како није по својој вољи дошла у шуму, исприча и ништа не сакри.
Саслуша је Деда Мраз и рече:
— Не, девојче-лепојче, нису тебе овамо по грање послали. Али кад си већ дошла у моју шуму, покажи ми колико си вична и вешта у послу!
Даде јој кудеље и преслицу и нареди:
— Испреди од ове кудеље пређу, изаткај платно, а од платна ми кошуљу сашиј!
Рече то Деда Мраз и оде. Девојка се ни часа не премишљаше, већ се одмах посла прихвати.
Када јој се прсти укоче, она мало дуне на њих па опет даље ради. Целе се ноћи није ни дигла од посла. Само је мислила како да што боље кошуљу сашије.
Ујутру се покрај јелке зачу шум и пуцкетање: Деда Мраз дође. Погледа кошуљу и похвали је:
— Е, девојче-лепојче, лепо си то урадила!
Изнесе тада Деда Мраз велики оковани ковчег, стави пред девојку и рече:
— Какав рад, таква и награда!
После тога даде он девојки топлу бундицу, шарену мараму и показа јој пут.
— Збогом, лепојче-девојче! Сад ће ти већ добри људи помоћи и до куће те отпратити.
То рече и нестаде га као да никад није ни постојао.
А за то време старац се кући вратио.
— Где је моја ћеркица? — упита он.
— Она је још јуче у шуму по суво грање отишла и још се није вратила.
Узнемири се старац, не испреже коње, већ одмах крену у шуму. Кад има шта и видети: покрај пута његова кћи стоји, лепо одевена и весела.
Посади је старац у саонице, Деда Мразов ковчег са даровима натовари и пође кући.
А зла жена са кћерком за столом седи, колачима се слади и овако говори:
— Жива се кући неће вратити! Старац ће само кошчице донети!
А псетанце покрај пећи кевће:
— Ав, ав, ав! Старчева кћи ће скупоцене дарове донети, а старичину кћер нико неће узети!
А жена је и колачиће псетанцету бацала и жарачем га тукла.
— Умукни, неваљалче! Боље реци: „Старичина кћи ће се удати, а старчеву кћер неће живу довести!”
А псетанце стално исто понавља:

Ива́н Я́ковлевич Били́бин

— Старчева кћи ће скупоцене дарове донети, а старичину кћер нико неће узети!
У тај час зашкрипа капија, отворише се врата на колиби и уђе девојка, румена, лепо одевена, а за њом људи велики ковчег унеше, сав леденим шарама украшен.
Полете жена са својом кћерком ка ковчегу, стаде хаљине извлачити, разгледати, на клупе размештати, а стално запиткује:
— Од кога си такав богат поклон добила?
Када жена сазнаде да је Деда Мраз девојку наградио, устрча се по кући, обуче и умота што топлије своју кћер, гурну јој у руке завежљајчић са колачима и нареди старцу да је одвезе у шуму:
— Она ће два оваква ковчега довући!
Довезе старац женину кћер у шуму, остави је испод високе јелке. Стоји она, на све стране се окреће, дрхти и грди:
— Што то Деда-Мраза нема ? Куд ли се само, прокле-тиња једна, денуо?
Тада се зачу шум и пуцкетање: скаче Деда Мраз по јеловој шумици, по брезовој шумици с дрвета на дрво скакуће, шкрипуће и пуцкета. Сиђе тада са јелке и рече:
— Зашто си к мени дошла, девојче-лепојче?
— Као да не знаш? Дошла сам по дарове!
Осмехну се Деда Мраз и рече:
— Покажи ми прво колико си вична и вешта у послу — исплети ми рукавице!
Даде јој игле и клупче вуне и оде.
Женина кћи забоде игле у снег, а клупче ногом ћушну:
— Види ти старца, шта је смислио? Ко је то чуо и видео да по оваквој студени плетем? Да ми се прсти смрзну!
Ујутру стаде нешто да шкрипуће, пуцкета — стиже Деда Мраз:
— Па, лепојче-девојче, покажи ми шта си урадила?
Окоми се на њега женина кћи:
— Ма какав посао, стара будало! Зар си слеп, зар не видиш — сва сам озебла чекајући те, једва сам жива остала!
— Па какав рад, таква и награда! — рече Деда Мраз.
Затресе брадом — диже се страшна мећава и вејавица, сву земљу и путеве завеја. А Деда Мраз нестаде, као да га никад ни било није.
Стаде женина кћи да лута, пут не може да нађе, залута у једну дубоку јаругу и ту је снег завеја...
Ујутру, чим се раздани, стаде старица да дрмуса старца, пробуди га и нареди да у шуму крене по њену кћер. А сама стаде колаче да пече. А псетанце под клупицом лежи и кевће:
— Ав, ав, ав! Старчева кћи ће се удати, а женина кћи се из шуме неће вратити!
Жена је псетанцету и колаче бацала и жарачем га тукла:
— Умукни, неваљалче! Колач једеш, а тако причаш! Боље реци: „Старичина кћи ће скупоцене дарове донети, а старчева кћи младожењу неће имати!”
А псетанце колач једе и опет исто:
— Ав, ав, ав! Старчева кћи ће се удати, а женина кћи се из шуме неће вратити!
„Да се заиста мојој кћери нешто зло не догоди! Да на путу скупе дарове не изгуби! Да потрчим ја за старцем!”
Навуче она бунду и отрча у шуму. А мећава још више завија, још више витла. Цео пут завејала...
Изгуби се жена с пута и снег је затрпа...
А старац тражио женину кћер у шуми, тражио и није нашао. Врати се кући, кад ни жене нема. Сакупи он суседе. Стадоше сви жену и кћер да траже. Тражили, тражили, све сметове преврнули, и нису их нашли.
Остаде старац да живи са својом кћерком. А када стиже пролеће, запроси је добар момак — ковач из ковачнице.
Приредише они веселу свадбу и стадоше да живе у љубави и слози. И сада још живе.