10 децембар 2014

ДЕДА МРАЗ И ПАСТОРКА - Руска бајка

Ви́ктор Миха́йлович Васнецо́в
Живели једном муж и жена. Муж имао своју кћер, а жена своју. Жена је своју кћер мазила и тепала јој, а старчеву кћер је мрзела, сав посао је на њу сваљивала, за све ју је грдила, псовала и глађу морила.
Девојка би сваки посао урадила, што год би јој се наре-дило. Људи је гледају и нахвалити се не могу. А о жениној кћери сви говоре:
— Гле ти ње, лењивице-нераднице! Лоше ткаље, лоше преље!
Жена је постајала још више зла и све свадљивија. Гризла је девојку као црв, и стално мислила како би се ње отресла.
Пође тако једанпут старац на пазар, а зла жена се са својом кћерком договара:
— Е, сад ћемо је ми, гадуру отерати са овога света!
Позва жена девојку те јој рече:
— Пођи у шуму по суво грање!
— Па сувoга грања имамо и без тога много — одговори девојка.
Стаде зла жена да виче, ногама да топће, окоми се са својом кћерком на девојку, те је изгураше из куће.
Виде девојка да нема куд и пође у шуму. А напољу све пуца од мраза, ветар завија, а мећава шиба...
А жена са својом кћерком по топлој кући се шетка и једна другој говори:
— Неће се вратити та мрска девојка. Смрзнуће се у шуми!
А девојка зађе у шуму, заустави се испод густе јеле и не зна шта да чини, куда да иде...
Одједном се зачу шум и пуцкетање: скаче Деда Мраз по јеловој шумици, по брезовој шумици, са дрвета на дрво скакуће, шкрипуће и пуцкета. Сиђе тада са јелке и рече:
— Здраво, лепо девојче! Зашто си по оваквој студени залутала у шуму к мени?
Исприча му девојка како није по својој вољи дошла у шуму, исприча и ништа не сакри.
Саслуша је Деда Мраз и рече:
— Не, девојче-лепојче, нису тебе овамо по грање послали. Али кад си већ дошла у моју шуму, покажи ми колико си вична и вешта у послу!
Даде јој кудеље и преслицу и нареди:
— Испреди од ове кудеље пређу, изаткај платно, а од платна ми кошуљу сашиј!
Рече то Деда Мраз и оде. Девојка се ни часа не премишљаше, већ се одмах посла прихвати.
Када јој се прсти укоче, она мало дуне на њих па опет даље ради. Целе се ноћи није ни дигла од посла. Само је мислила како да што боље кошуљу сашије.
Ујутру се покрај јелке зачу шум и пуцкетање: Деда Мраз дође. Погледа кошуљу и похвали је:
— Е, девојче-лепојче, лепо си то урадила!
Изнесе тада Деда Мраз велики оковани ковчег, стави пред девојку и рече:
— Какав рад, таква и награда!
После тога даде он девојки топлу бундицу, шарену мараму и показа јој пут.
— Збогом, лепојче-девојче! Сад ће ти већ добри људи помоћи и до куће те отпратити.
То рече и нестаде га као да никад није ни постојао.
А за то време старац се кући вратио.
— Где је моја ћеркица? — упита он.
— Она је још јуче у шуму по суво грање отишла и још се није вратила.
Узнемири се старац, не испреже коње, већ одмах крену у шуму. Кад има шта и видети: покрај пута његова кћи стоји, лепо одевена и весела.
Посади је старац у саонице, Деда Мразов ковчег са даровима натовари и пође кући.
А зла жена са кћерком за столом седи, колачима се слади и овако говори:
— Жива се кући неће вратити! Старац ће само кошчице донети!
А псетанце покрај пећи кевће:
— Ав, ав, ав! Старчева кћи ће скупоцене дарове донети, а старичину кћер нико неће узети!
А жена је и колачиће псетанцету бацала и жарачем га тукла.
— Умукни, неваљалче! Боље реци: „Старичина кћи ће се удати, а старчеву кћер неће живу довести!”
А псетанце стално исто понавља:
Ива́н Я́ковлевич Били́бин
— Старчева кћи ће скупоцене дарове донети, а старичину кћер нико неће узети!
У тај час зашкрипа капија, отворише се врата на колиби и уђе девојка, румена, лепо одевена, а за њом људи велики ковчег унеше, сав леденим шарама украшен.
Полете жена са својом кћерком ка ковчегу, стаде хаљине извлачити, разгледати, на клупе размештати, а стално запиткује:
— Од кога си такав богат поклон добила?
Када жена сазнаде да је Деда Мраз девојку наградио, устрча се по кући, обуче и умота што топлије своју кћер, гурну јој у руке завежљајчић са колачима и нареди старцу да је одвезе у шуму:
— Она ће два оваква ковчега довући!
Довезе старац женину кћер у шуму, остави је испод високе јелке. Стоји она, на све стране се окреће, дрхти и грди:
— Што то Деда-Мраза нема ? Куд ли се само, прокле-тиња једна, денуо?
Тада се зачу шум и пуцкетање: скаче Деда Мраз по јеловој шумици, по брезовој шумици с дрвета на дрво скакуће, шкрипуће и пуцкета. Сиђе тада са јелке и рече:
— Зашто си к мени дошла, девојче-лепојче?
— Као да не знаш? Дошла сам по дарове!
Осмехну се Деда Мраз и рече:
— Покажи ми прво колико си вична и вешта у послу — исплети ми рукавице!
Даде јој игле и клупче вуне и оде.
Женина кћи забоде игле у снег, а клупче ногом ћушну:
— Види ти старца, шта је смислио? Ко је то чуо и видео да по оваквој студени плетем? Да ми се прсти смрзну!
Ујутру стаде нешто да шкрипуће, пуцкета — стиже Деда Мраз:
— Па, лепојче-девојче, покажи ми шта си урадила?
Окоми се на њега женина кћи:
— Ма какав посао, стара будало! Зар си слеп, зар не видиш — сва сам озебла чекајући те, једва сам жива остала!
— Па какав рад, таква и награда! — рече Деда Мраз.
Затресе брадом — диже се страшна мећава и вејавица, сву земљу и путеве завеја. А Деда Мраз нестаде, као да га никад ни било није.
Стаде женина кћи да лута, пут не може да нађе, залута у једну дубоку јаругу и ту је снег завеја...
Ујутру, чим се раздани, стаде старица да дрмуса старца, пробуди га и нареди да у шуму крене по њену кћер. А сама стаде колаче да пече. А псетанце под клупицом лежи и кевће:
— Ав, ав, ав! Старчева кћи ће се удати, а женина кћи се из шуме неће вратити!
Жена је псетанцету и колаче бацала и жарачем га тукла:
— Умукни, неваљалче! Колач једеш, а тако причаш! Боље реци: „Старичина кћи ће скупоцене дарове донети, а старчева кћи младожењу неће имати!”
А псетанце колач једе и опет исто:
— Ав, ав, ав! Старчева кћи ће се удати, а женина кћи се из шуме неће вратити!
„Да се заиста мојој кћери нешто зло не догоди! Да на путу скупе дарове не изгуби! Да потрчим ја за старцем!”
Навуче она бунду и отрча у шуму. А мећава још више завија, још више витла. Цео пут завејала...
Изгуби се жена с пута и снег је затрпа...
А старац тражио женину кћер у шуми, тражио и није нашао. Врати се кући, кад ни жене нема. Сакупи он суседе. Стадоше сви жену и кћер да траже. Тражили, тражили, све сметове преврнули, и нису их нашли.
Остаде старац да живи са својом кћерком. А када стиже пролеће, запроси је добар момак — ковач из ковачнице.
Приредише они веселу свадбу и стадоше да живе у љубави и слози. И сада још живе.

Нема коментара:

Постави коментар