Моранина успаванка

Сад сте моји сви одреда.

И ви што целујете иконе Бизанта,

и ви под окриљем Млетака и Рима,

сви ви међусобно што се крвите.

Никад нисте били један уз другог тешње,

крв се опет ваша под земљом меша

у велику словенску понорницу.

Из ње ће вам постојбинске нићи липе

и леске и дивље трешње.

Игорь Ожиганов

Сви ви старином иза Карпата,

и ви опаљени од врела зрака

и ви белолики, главе русе,

и ви што устајете против Бизанта,

и ви што устајете против Млетака,

сви ви завађени,

ходите у тихо царство мени,

и у њему се тесно збите,

отворена су вам широм врата.

Заувек

ту се помирите

у недрима земље смеђе,

заборавите под небом јата,

заборавите звезде и мраве,

заборавите обале и међе.

А жамори опет глас из грања:

то није богиња била Морана.

Одавно је и она покопана

у ћивоте заборава.

То је ноћ што излази однекуд из јама,

то је тама,

сестра вукодлацима и утварама

што напуштају ноћу боравиште.

То се прошлост однекуд искобељава,

то су ваша тамна сећања

на барбарска древна гробишта.

Десанка Максимовић