Баба Јага и Липко

 

Живели у неком селу старац и старица, а деце нису имали. Једном оде старац у шуму по дрва; то је било зими. Старац нацепа дрва колико му је било потребно, и исече још и једну липову цепаницу. Вратио се кући, сложио дрва у дворишту, а липову цепаницу унео у кућу и ставио је испод пећи. Трећега дана нешто испод пећи стаде да се мрда, а затим повика:

                „Тата! Мама! Извадите ме.“

                Старац и старица се уплашише, али зачуше и други пут исти глас:

                „Тата! Мама! Извадите ме.“

                Старац погледа испод пећи и угледа малога дечака. Извади га оданде и показа старици. Дадоше му име Липко и стадоше га хранити и појити.

                Дође лето, дечак стаде рибу ловити и старца и старицу њоме хранити. Старица би, тако, дошла на обалу и звала га:

                „Липко, Липко, Липко мали, приближи се ти обали: гладан си већ знам, хоћу пирога да ти дам.“

                Липко, чим зачује материн глас, доплови до обале, узме од мајке комад пирога и да јој рибу.

                Видела то једном баба-Јага, па дође на то место и стаде га звати истим речима којим га је и мајка дозивала; Липко зачу дебели баба-Јагин глас па јој одговори:

                „Није то глас моје мајчице, одмах сам то видео, твој је много дебео! Иди, језик истањи!“

                С тим се и баба-Јага и упути. После тога дође тамо старица, његова помајка, па га поче звати:

                „Липко, Липко, Липко мали, приближи се ти обали, гладан си већ зна, хоћу пирога да ти дам.“

            

    

            Липко зачу мајчин глас, доплови до обале, узе од ње пирог, а њој даде рибу. Старица оде. А баба-Јага је на тоцилу истањила језик, одмах после тога дошла на обалу и стала дозивати Липка. Липко није препознао њен глас, помислио је да га његова мајка зове па доплови до обале. Баба-Јага га зграби и однесе својој кући. Баба-Јага је имала три кћери. Најстаријој заповеди да добро заложи пећ и испеће Липка, а она оде у поље да прошета. Најстарија кћи наложи пећ, доведе Липка и рече му да седне на лопату. Липко је био мудар, правио се да не зна како да седне:

                „Покажи ми“, замоли је, „како да седнем!“

                Баба-Јагина кћер седне на лопату, а Липко зграби лопату за дршку и суну је у пећ, а он се попе на таван.

                Дође баба-Јага и нареди да јој донесу Липка. Кћери извадише из пећи своју сестру и донеше је мајци: она је поједе. Изађе у двориште и рече:

        

        „Поваљаћу се, поваљушкаћу се на Липковим кошчицама!“

                А Липко седи на тавану и за себе говори:

                „Ваљај се, ваљушкај на кћериним кошчицама!“

                Баба-Јага спази Липка па повика:

                „Само да устанем, ухватићу ја тебе, Липко!“

                Довукла је Липка, дала га кћерима и наредила да га испеку па опет пошла. Кћери наложише ватру; средња хреде да стави Липка на лопату, али је он њу преварио и у пећ убацио. То исто је учинио и са најмлађом.

                Вратила се баба-Јага кући и стаде да дозива кћери – нема ниједне. Извадила је сама печење и појела, па онда изашла у двориште и вели:

                „Поваљаћу се, поваљушкаћу се на Липковим кошчицама!“

                А Липко јој са тавана одговара:

                „Ваљај се, ваљушкај се, глупачо, на ћеркиним кошчицама!“

                Спази га баба-Јага, расрди се и наже да га ухвати. Липко повика жалостивим гласом:

                „Ах, ви гуске, ах, ви лабудови! Долетите, по перце ми ишчупајте.“

                Гуске лабудови долетеше, по перце ишчупаше, направише два крила и дадоше их Липку; он их узе и одлете од бабе-Јаге оцу и мајци и настави са њима срећно да живи и ради и рибу из воде да вади.