Баба Јага и Недоношче

Били старац и старица, а деце нису имали. Шта све нису радили и ма колико су се богу молили, старица није могла да роди. Једном старац пође у шуму по гљиве, кад га уз пут срете један стари деда.

                „Ја знам“, вели, „шта мислиш; теби су увек деца на памети. Пођи по селу, узми из сваког дворишта по једно јаје, па та јаја под чавку насади па ћеш видети шта ће се догодити!“

                Старац се врати у село; у њиховом селу је било четрдесет и једно двориште; оде у свако, у сваком узме по јаје и насади чавку на четрдесет и једно јаје. Прођу две недеље. Гледају старац и старица – а из тих јаја се изродили дечаци, четрдесет крепких и здравих, а само један није како треба – јадан и слабашан беше! Свима је дао, а само за последњег му недостаде имена.

                „Е па“, вели, „ти буди Недоношче!“

                Расту у старца и старице деца, расту не по данима, већ по часовима. Одрасли су и почели да помажу оцу и мајци. Четрдесет добрих момака ради у пољу, а Недоношче код куће послује. Дошло време косидбе. Браћа су траву косила, сено у стогове садевала, радила су недељу дана, и вратила се у село; појели што је бог дао, и легли да спавају. Старац их гледа и говори:

                „Млади су и зелени! Једу много, спавају чврсто, а кад погледаш, ништа нису урадили!“

                „А ти нејпре погледај , оче!“ одазва се Недоношче.

                Старац се спреми и пође на ливаде. Погледа, а тамо – четрдесет стогова садевено:

                „Е баш сте вредни, момци! Колико сте само за једну недељу накосили и у стогове садели!“

                Сутрадан се опет старац спреми на ливаде, хтео је опет да ужива у свом добру. Дође – нема ни једног стога, као да их никада није ни било! Врати се кући и вели:

                Ах, децо! Нестао је сваки стог, до једнога!“

                „Не брини, оче!“ – одговори му Недоношче. „Ухватићемо тог лопова. Дај ми сто рубаља, а остало је моја брига.“

                Узе од оца сто рубаља и оде ковачу:

                „Можеш ли ми исковати такав ланац, да се њиме може обмотати човек од главе до пете?“

                „Могу, како да не!“

                „Али, пази, направи га што чвршће; ако ланац издржи, платићу ти сто рубаља, а ако пукне – узалуд си се мучио!“

                Ковач искова гвоздени ланац. Недоношче га обмота око себе, потегну – он пуче. Ковач направи други, и тај је ваљао. Недоношче узе ланац, плати сто рубаља, и оде да стражари сено. Сео је под стог и чека. У саму поноћ наступи невреме, море се узбурка, а из морских дубина изађе прекрасна кобила, дотрча до првог стога и стаде јести сено. Недоношче скочи, обмота је гвозденим ланцем и узјаха. Кобила стаде да се рита, и понесе га по брдима и долинама, али не могаде да збаци јахача. Она се заустави и рече му:

                „Слушај, добар јуначе, кад си могао на мени да се одржиш, узми да држиш моју ждребад.“

                Отрча кобила према сињем мору и гласно зарза. Ту се сиње море узбурка и на обалу изађе четрдесет и једно ждребе, не знаш који је коњ од којега лепши! Цео свет да обиђеш, не би их такве нашао! Ујутру зачу старац у дворишту рзање и топот. Помисли шта то може бити, а оно његов син Недоношче читаво крдо догнао.

                „Здраво“, вели, „браћо! Сад сваки ид нас има по коња, хајдемо да тражимо за себе невесте.“

„Хајдемо!“

Отац и мајка их благословише и браћа кренуше на далеки пут.

Дуго су лутали по белом свету, али где да нађу толике невесте? Одвојено да се жене нису хтели, да никоме не буде криво, а која се мајка може похвалити да је четрдесет и једну кћер изродила? Дођоше добри јунаци иза тридесет земаља. Гледају: на стрмој планини стоји палата од белога камена, опасана високим зидом, а покрај капије гвоздени стубови. Избројаше четрдесет и један стуб. Они привежу за те стубове своје богатирске* коње и уђу у двориште. Дочека их баба-Јага:

„Ах, ви незвани гости! Како сте смели без питања да привежете коње?“

„Стани, стара, што вичеш? Најпре нас напој, нахрани, купатило спреми, па онда питај зашто смо дошли.“

Баба-Јага их нахранила, напојила, у купатило одвела па их стаде питати:

„Шта је, добри јунаци, или нешто тражите ил` од нечег бежите?“

„Тражимо нешто, бако!“

„А шта тражите?“

„Тражимо невесте.“

„Ја имам кћери“, рече баба-Јага и оде у високе одаје па доведе четрдесет и једну девојку. Ту се венчаше, приредише свадбу и стадоше пити и веселити се. Увече пође Недоношче да обиђе свога коња. Добри коњ га угледа и рече му људским гласом:

„Пази, господару! Кад легнете да спавате са својим невестама, обуците им своја одела, а на себе навуците њихова; ако не – сви ћемо изгинути!“

Недоношче то рече браћи. Обукоше своје жене у њихова одела, а они навукоше женина, и легоше да спавају.. Сви заспаше, само Недоношче очи не склапа. У саму поноћ повика баба-Јага громким гласом:

„Еј, ви слуге моје верне! Одсеците незваним гостима русе главе!“

Дотрчаше верне слуге и одсекоше русе главе баба-Јагиним кћерима. Недоношче разбуди своју браћу и исприча им све што је било. Узеше одсечене главе, натакоше их на гвоздене шиљке на зиду, оседлаше коње и брзо кренуше.

Ујутру устала баба-Јага, погледала кроз прозор, кад тамо – на зиду стоје пободене по шиљцима главе њених кћери. Распомами се, нареди да јој донесу њен огњени штит и одјури у потеру. Уз пут је на све четири стране палила својим огњеним штитом. Где да се сакрију добри јунаци? Испред њих је сиње море, а позади баба-Јага – и пали и жари! Сви би изгинули, да се Недоношче није сетио да узме од баба-Јаге мараму. Махну том марамом испред себе – и одједном се створи ћуприја преко сињег мора. И тако, добри јунаци пређоше на другу страну – ћуприје нестаде, баба-Јага се врати, а браћа одоше кући.  

*богатир - руски јунак, витез