Бајка о Ивану-царевићу, жар-птици и сивом вуку - Руска бајка

Живео у једном царству неки цар по имену Вислав Андронович. Имао тај цар сина царевића: најстаријег – Димитрија-царевића, средњег – Василија-царевића и најмлађег – Ивана-царевића. Цар Вислав Андронович имао је тако богат врт каквог ни у једном царству не беше. У том врту је расло разно ретко дрвеће са плодовима и без њих. Имађаше у њему цар једну омиљену јабуку. На тој јабуци расле су јабуке од сувога злата.

            Навади се жар-птица да долеће у царев врт. Перје јој беше од злата, а очи налик на источњачки кристал. Сваке ноћи она би долетела у врт, цела на омиљену цареву јабуку, стресла са ње златне јабуке и опет одлетела.

            Цару Виславу Андроновичу беше веома жао јабуке и зато позва к себи своја три сина те им рече:

            - Децо моја драга, ко од вас може да ухвати у мом врту жар-птицу? Ономе ко је буде живу ухватио даћу још за живота половину свога царства, а после моје смрти и другу половину.

            Тада царевићи рекоше углас:

            - Милостиви господару, оче наш, ваше величанство! Са великом радошћу ћемо се трудити да ухватимо жар-птицу живу.

            Прве ноћи пође у врт Димитрије-царевић да чува стражу. Кад седе под јабуку са које је жар-птица јабуке отресала, заспа и не чу када је жар-птица долетела и јабуке отресла. Цар Вислав Андронович позва ујутру свога сина Димитрија-царевића  и пита га:

            - Шта је, сине мој драги, јеси ли видео жар-птицу?

            Царевић одговори оцу:

            - Не, милостиви оче-господару! Ноћас није долетела.

            Друге ноћи пође у врт Василије-царевић да чува стражу. Седе под ону исту јабуку и како је седео тако је и заспао, те не чу када жар-птица долете и јабуку отресе. Ујутру га цар Вислав призва себи и упита:

            - Шта је, сине мој драги, јеси видео жар-птицу?

            - Не, милостиви оче-господару! Ноћас није долетела.

            Треће ноћи пође Иван-царевић да чува стражу и седе под ону исту јабуку. Седи он тако, седи,   кад одједном нека светлост обасја цео врт као да је у њему хиљаду свећа. Долете жар-птица, седе на јабуку и поче трести јабуке. Прикраде се Иван-царевић вешто птици и ухвати је за реп. Али је не могаде задржати. Оте се жар-птица и одлете, а Ивану-царевићу остаде у руци само једно перо из њеног репа. Ујутру, чим се цар Вислав пробуди, оде Иван-царевић к њему и даде му перо жар-птице. Обрадова се цар што је најмлађи син успео макар једно перо жар-птице да добави. А то перо било је тако прекрасно и сјајно да би у мрачној соби намах тако заблистало као да си у њу унео мноштво свећа. Цар Вислав стави то перо у своје одаје и нареди да се оно чува.

            Отада жар-птица није више долетала у врт.

            После неког времена цар Вислав дозва себи своје синове и рече им:

            - Децо моја драга! Дајем вам свој благослов, пођите и нађите ми жар-птицу те је живу донесите. А оно што сам раније обећао добиће онај који ми жар-птицу донесе.

            Царевићи Димитрије и Василије узеше од оца благослов и кренуше да траже жар-птицу сами, јер им је било криво што је Иван-царевић успео да ишчупа жар-птици перо из репа. А Иван-царевић стаде моилити оца да и њему да благослов. Цар Вислав му рече:

            - Сине мој мили! Чедо моје драго! Ти си још млад и наук ѕа тако далек и тежак пут. Немој се од мене одвајати! И тако су браћа твоја пошла. А ако и ти одеш, сва тројица се нећете скоро вратити. Ја сам већ стар и смрт ми се приближава. Ако умрем за време вашег одсуства, ко ће уместо мене царством управљати? Може доћи од буне и неслоге међу народом, а војску неће имати ко да предводи.

            Али ма како се цар Вислав трудио да задржи Ивана-царевића, не пође му то за руком, те Иван- царевић узе благослов од родитеља свога, одабра себи коња и пође на пут, ни сам не знајући куд.

            Ишао он тако путем, те стиже, најзад, на једно широко поље. А у пољу стоји стуб, и на стубу записане речи: „Онај ко пође од овога стуба право, тај ће бити гладан и јадан; ко пође на десну страну, тај ће бити жив и здрав, а коњ ће му бити мртав; а ко пође на леву страну, сам ће бити убијен, а коњ ће му жив и здрав остати.“

            Прочита Иван-царевић овај натпис и крене на десну страну. Мишљаше: коњ ће ми бити убијен, али ја ћу остати жив па ћу себи касније наћи другог коња.

            Ишао он тако један дан, два дана, три, кадодједном у сусрет му иде велик и превелик сиви вук те му рече:

            - Здраво да си, јуначе млади, Иване-царевићу! На стубу си прочитао шта је написано: да ће твој коњ мртав бити, Зашто онда овуда идеш?

            Изговори вук те речи, растрже коња на две половине и оде.

            Ивану-царевићу би жао коња, заплака горко и пође пешице. Ишао тако читав дан, умори се и хтеде мало да одахне, када га достиже сиви вук и рече му:

            - Жао ми је, Иване-царевићу, што си се ходајући тако измучио. Жао ми је и што сам  твога доброг коња растргао. Узјаши мене, сивога вука, и реци куда да те носим и зашто?

            Иван-царевић рече сивоме вуку куда треба да иде. Покјури вук брже од коња и не прође дуго а вук га донесе усред ноћи до једног каменог зида, не много високог. Заустави се вук и рече:

            -Е, Иване-царевићу, сиђи са мене, сивога вука, и пређи преко овог каменог зида. Ту, иза зида, налази се врт, а у врту жар-птица седи у кавезу златном. Узми жар-птицу, али кавез не дирај. Ако кавез узмеш, нећеш моћи из врта изаћи: одмах ће те ухватити.

            Прескочи Иван-царевић преко зида и нађе се у врту. Спази жар-птицу у златном кавезу и полакоми се. Извади птицу из кавеза и и пође натраг, па промисли и рече: „Шта ће ми птица без кавеза? Куд ћу са њом?“ Врати се и тек што скиде златни кавез, одједном нешто загрме и затутњи по целом врту, као да су кроз златни кавез биле жице спроведене. Стражари се одмах пробудише, дотрчаше у врт, ухватише Ивана-царевића са жар-птицом и доведоше га своме цару Долмату.

            Цар Долмат се разгневи на Ивана-царевића и повика:

            - Како те није стид, млади човече, да крадеш! Ко си и одакле си, чији си син и како те зову?

            Иван-царевић му одговори:

            - Ја сам иу Виславовог царства, син цара Вислава Андроновича, а зову ме Иван-царевић. Твоја жар-птица се навадила да нам сваке ноћи долеће у врт и откида златне плодове са омиљене јабуке мог оца. Сво je дрво већ обрала. И отац ме је послао да пронађем жар-птицу и да му је донесем.

            - Ех, ти, младићу, Иване-царевићу – рече цар Долмат – зар се тако ради? Да си дошао мени, ја бих ти часно и поштено жар-птицу дао. А шта ће бити сада ако ја по целоме царству тазгласим како си ти нечасно поступио. Али слушај, Иване-царевићу! Ако испуниш ово што ти тражим и одеш преко девет брда и девет вода у десето царство, и донесеш ми од цара Афрона коња златогривог, опростићу ти грешку и уз велике почасти ћу ти жар-птицу дати. А ако то не извршиш, разгласићу по читавом царству да си лопов нечастан.

            Иван-царевић напусти цара Долмата тужан и жалостан обећавши да ће му довести коња златогривог.

            Дође он сивоме вуку те му исприча све што му је задао цар Долмат.

            - Здраво да си, јуначе млади, Иване-царевићу! – рече му сиви вук. – Зашто ме не послуша, зашто узе златни кавез?

            - Крив сам пред тобом – одврати му Иван-царевић.

            - Добро, хајде! – на то ће вук. – Узјаши мене, сивога вука, однећу те куда треба.

            Узјаха Иван-царевић вуку на леђа, а вук појури брзо као стрела.

            Јурио он тако, јурио, најзад стиже усред ноћи у царство цара Афрона. Када стигоше до царских коњушница од белога камена, сиви вук рече Ивану-царевићу:

            - Уђи, Иване-царевићу, у коњушницу. Сви стражари чврсто спавају. Узми коња златогривог. На зиду виси златна узда, али еј ти немој узети, иначе ће зло бити.

            Иван-царевић уђе у коњушницу, узе коња и хтеде да се врати. Кад на зиду угледа златну узду, полакоми се. Тек што је скиде, настаде тресак и тутњава по свим коњушницама, као да су у ту узду биле жице спроведене. Стражари се одмах пробудише, дотрчаше, Ивана-царевића ухватише и цару Афрону одведоше. Цар Афрон га стаде испитивати:

            - Здраво да си, младићу! Реци ми из које си земље, ко ти је отац и како ти је име?

            Иван-царевић му одговори:

            - Из Виславовог сам царства, цин цара Вислава Андроновича, а име ми је Иван-царевић.

            - Ех, ти, млади јуначе, Иване-царевићу! – рече му цар Афрон – Зар то може часни јунак да ради? Да си дошао к мени, ја бих ти часно и поштено златогривог коња дао. А шта ће бити сада ако ја по целом царству разгласим да си ти у моме царству нечасно поступио? Али, послушај, Иване-царевићу! Ако испуниш ово што ти тражим и одеш преко девет брда, девет вода у десето царство и доведеш ми принцезу Јелену Прекрасну, за којом одавно моје срце и душа тугују, ја ћу ти грешку опростити и коња златогривог са златном уздом даривати. А ако то не извршиш, по читавом царству ћу разгласити да си ти неластан лопов и да си неласно дело у моме царству починио.

Тада Иван-царевић обећа цару Афрону да ће му довести принцезу Јелену Прекрасну, а кад изиђе из одаја, горко заплака. Дође своме сивом вуку и исприча шта му се све десило.

- Здраво да си, јуначе млади, Иване-царевићу! – рече му сиви вук. – Зашто ме не послуша, зашто узе златну узду?

- Крив сам пред тобом! – одврати му Иван- царевић.

- Добро, хајде! – настави сиви вук. –Узјашп мене, сивога вука, ја ћу те однети куд треба.

Узјаха Иван-царевић вуку на леђа, а вук појури брзо као стрела. Јурио је он тако брзо као што се у причи прича, и дојури до царства у коме је живела принцеза Јелена Прекрасна. Када стиже до златне ограде која је окруживала прекрасан врт, вук ће царевићу:

- Сиђи, Иване-царевићу, са мене, сивога вука, и врати се оним путем којим смо дошли, те ме чекај на пољу испод храста зеленог.

Пође Иван-царевић куд му је заповеђено. А сиви вук седе покрај златне ограде и чекаше да изиђе у врт принцеза Јелена Прекрасна. Пред вече, када се сунце клонило западу и ваздух постаи пријатнији и прохладан, изиђе принцеза Јелена Прекрасна у врт да се шета са својим дворкињама и пратиљама. Када дође до онога места где је сиви вук седео иза ограде, он одједном прескочи ограду, зграби Јелену прекрасну, поново скочи назад и даде се у трк. Дојури он тако до зеленог храста, где га је Иван-царевић очекивао и рече му:

- Иване-царевићу, седни ми брзо на леђа!

Иван-царевић седе на њега, а сиви вук појури ка царству цара Афрона. Принцезине пратиље и дворкиње које су шетале по врту заједно са принцезом, отрчаше у дворац и послаше потеру не би ли стигла сивога вука. Али ма како гоничи били хитри, не успеше да стигну сивога вука па се вратише.

Док је Иван-царевић седео на сивоме вуку заједно са прекрасном принцезом Јеленом, заљуби се он у њу и она у Ивана-царевића. Када сиви вук дође до царства цара Афрона, Иван-царевић мораде да одведе принцезу Јелену у дворац и да је преда цару. Царевић се тада ражалости и поче сузе проливати. Сиви вук га упита:

- Зашто плачеш, Иване-царевићу?

Иван –царевић му на то одговори:

- Сиви вуче, пријатељу мој! Како да не плачем и не тугујем? Заволео сам из дна душе прекрасну принцезу Јелену, а сада треба да је предам цару Афрону за коња златогриво, а ако је не предам, цар Афрон ће ми част укаљати у свим земљама.

- Служио сам те много, Иване-царевићу – рече сиви вук – учинићу ти још и ово. Послушај ме, Иване-царевићу: ја ћу се начинити прекрасна принцеза Јелена. Ти ме одведи цару Афрону и узми коња златогривог. Цар ће мислити да сам ја права принцеза. Кад узјашеш коња златогривог и одеш далеко, тада ћу ја измолити цара Афрона да изиђем на широко поље у шетњу. И када ме он пусти са пратиљама и дворкињама, ти ме се сети – и ја ћу се опет створити крај тебе.

Тек што сиви вук изговори те речи, удари о земљу и претвори се у красну принцезу Јелену, тако да нико ни познати не би могао да то није она. Иван-царевић узе сивога вука и пође у дворац цару Афрону, а прекрасној Јелени рече да га чека изван града. Када Иван-царевић дође цару Афрону са тобожњом принцезом Јеленом Прекрасном, цар се веома обрадова што је добио благо које је одавно желео. Поведе лажну принцезу, а коња златогривог предаде Ивану-царевићу. Иван-царевић узјаха коња и изиђе из града. Смести на коња Јелену Прекрасну и крену према царству цара Долмата.

Сиви вук је живео код цара Афрона три дана као прекрасна принцеза Јелена, а четвртог дана дође цару молећи га да се прошета по равном пољу како би голему своју тугу ублажила. А цар Aфрон одговори:

- Ах, прекрасна моја принцезо Јелена! Ја ћу за тебе све учинити, пустићу те у поље равно да се прошеташ.

И одмах нареди пратиљама и дворкињама да пођу са прекрасном принцезом у шетњу у поље широко.

А Иван-царевић ишао путем са Јеленом Прекрасном, разговарао са њом и умало не заборави на сивога вука. Сети се и рече:

- Ах, где ли је мој сиви вук?

Тек што је то рекао, стаде сиви вук пред царевића и рече му:

- Узјаши, царевићу, мене, сивога вука, а прекрасна Јелена нека јаше коња златогривога.

Иван-царевић узјаха сивога вукате тако пођоше у царство цара Долмата. Ишли они, ишли и када стигоше на три врсте од тог царства, Иван-царевић стаде молити сивога вука:

- Саслушај ме, пријатељу драги, вуче сиви! Много си ми добра учинио, учини ми још и ово последње. Ево шта да учиниш: претвори се у коња златогривог, јер се ја не могу од овога коња растати.

Наједном удари сиви вук о земљу и претвори се у коња златогривог. Иван-царевић остави прекрасну принцезу Јелену на зеленој ливади, узјаха сивога вука и пође у дворац цару Долмату.

Чим стиже, спази га цар Долмат где јаше на коњу златогривом, много се обрадова, и изиђе из својих одаја. Дочека царевића на дворишту, изљуби га срећан, узе га за десну руку и поведе у дворац. Од силне радости, цар Долмат нареди да се приреди гозба. Пили су, јели, веселили се равно два дана, а трећега предаде цар Долмат Ивану-царевићу жар-птицу у златном кавезу.

Узе царевић жар-птицу, изиђе из града, седе на коња златогривог са прекрасном принцезом Јеленом и пође у своју земљу, царство цара Вислава Андроновича.

Цар Долмат хтеде сутрадан да пројаше на своме коњу златогривоме. Нареди да се оседла, узјаха и крену у широко поље. Тек што је разиграо коња, коњ збаци са себе цара Долмата, претвори се у сивога вука, одјури и стиже Ивана-царевића.

- Царевићу-Иване! – рече он. – Узјаши мене, сивога вука, а принцеза Јелена Прекрасна нека јаше на коњу Златогривом.

Царевић-Иван узјаха сивога вука и пођоше на пут, Када стигоше до онога места где је сиви вук растргао коња Ивану- царевићу, вук се заустави и рече:

- Е, па, Иване-царевићу, доста сам те верно и поштено служио. На овоме месту сам твога коња растргао, довде сам те и довео. Сиђи с мене, сивога вука, сада имаш коња златогривог, узјаши њега и путуј куд ти је драго. А ја ти више нисам слуга.

Тек што то изговори, сиви вук ишчезе. Иван-царевић заплака горко за сивим вуком и пође даље са својом прекрасном принцезом.

Јахао је он тако, јахао са својом принцезом Јеленом на коњу златогривом и заустави се на дванаест врста од своје земље.Сјаха са коња и заједно са прекрасном принцезом леже под једно дрво да се мало одмори од врућине која беше припекла. Златогривог коња привеза за дрво, а кавез са жар-птицом постави крај себе. Док су тако лежали у трави ухвати их сан.

За то време браћа Ивана-царевића – Димитрије и Василије – лутајући по разним царствима и не нашавши жар-птицу, враћаху се у своју земљу празних руку. Наиђоше они на свога уснулог брата Ивана-царевића и прекрасну принцезу Јелену. Када угледаше на трави жар-птицу у златном кавезу и коња златогривог, полакомише се и смислише како да убију свога брата Ивана-царевића. Царевић-Димитрије исука мач из корица, прободе Ивана-царевића и сасече га. Затим тазбуди прекрасну принцезу Јелену и стаде је испитивати:

- Прекрасна девојко! Из ког си ти царства, чија си кћи и како ти је име?

Прекрасна принцеза Јелена, када спази Ивана-царевића мртвог, препаде се и стаде горке сузе проливати. Кроз плач она говораше:

- Ја сам принцеза Јелена Прекрасна, а довео ме је Иван-царевић кога сте ви страшној смрти предали. Да сте ви били прави јунаци, изишли бисте са њим на равно поље и живога га победили. А ви убисте човека у сну, и какву сте похвалу заслужили? Човек у сну је исто што и мртав човек.

Тада царевић Димитрије прислони свој мач на груди прекрасне принцезе Јелене и рече јој:

- Слушај, Јелено Прекрасна! Ти си сада у нашим рукама. Ми ћемо те повести оцу нашем, цару Виславу Андроновичу, а ти му реци да смо ми довели тебе, и жар-птицу и коња златогривог. Ако то не речеш, одмах ћу те убити!

Прекрасна принцеза Јелена уплаши се смрти и обећа да ће говорити онако како су јој заповедили. Тада царевић-Димитрије и царевић-Василије бацише коцку коме ће припасти прекрасна принцеза Јелена, а коме златогриви коњ. И прекрасна принцеза припаде царевићу-Василију, а златогриви коњ  - царевићу-Димитрију. Тада царевић-Василије поведе прекрасну принцезу Јелену, посади је на свог доброг коња, а царевић-Димитрије узјаха коња златогривог и узе жар-птицу даје преда своме оцу, цару Виславу Андроновичу. Тако они кренуше даље.

Иван-царевић лежаше мртав на оном месту равно тридесет дана. Наиђе туда сиви вук те позна по мирису Ивана-царевића. Хтеде да му помогне, да га оживи, али није знао како то да учини.

Опази вук једнога гаврана и два гавранчића који су туда летели и хтели да се на земљу спусте. Сакри се вук иза жбуна и тек што се гаврани спустише на земљу, вук искочи из жбуна, зграби једног гавранчића и хтеде да га растргне. Тада му гавран рече:

- Здраво да си, сиви вуче! Не дирај ми моје младе птиче, оно ти ништа није скривило.

- Слушај, Гавране Гаврановићу! – рече сиви вук. – Твоје птиче нећу дирнути и пустићу га жива и здрава ако ми нешто учиниш. Одлети преко девет брда, преко девет вода, и из десете земље ми донеси мртву и живу воду.

Тада Гавран Гаврановић одговори вуку:

- Ово ћу ти учинити, али ми сина не дирај.

Тек што то изговори, гавран одлете.

После три дана гавран долете и донесе са собом два меха: у једном жива вода, а у другом – мртва. Даде их сивом вуку. Сиви вук узе воду, растргну гавранчића на два дела, попрска га мртвом водом – и гавранчић срасте поново, попрска га живом водом – гавранчић се прену и полете. Затим сиви вук попрска Ивана-царевића мртвом водом и његово тело срасте, попрска га живом водом, а Иван-царевић устаде и проговори:

- Ах, како сам дуго спавао!

Сиви вук му на то одговори:

- Да, Иване-царевићу, спавао би ти вечно да мене не беше. Твоја браћа те убише и са собом прекрасну принцезу Јелену одведоше, и коња златогривог, и жар-птицу. Сада без одлагања похитај да што пре стигнеш у своју земљу. Твој брат Василије жени се данас твојом невестом, прекрасном принцезом Јеленом. Да би што пре стигао тамо, узјаши мене, сивога вука, и ја ћу те однети тамо.

Иван-царевић узјаха сивога вука и он одјури у царство цара Вислава Андроновича.

Не прође дуго, а они стигпше у град. Иван-царевић сјаха са сивога вука, пође у градф и када стиже у дворац, затече царевића-Василијагде се жени прекрасном принцезом Јеленом.

Иван-царевић уђе у палату, а чим га Јелена Прекрасна спази, скочи одмах иза стола, стаде га грлити и љубити те повика:

-  Ово је мој драги суђеник, Иван-царевић, а не онај злотвор који за столом седи!

Тада се цар Вислав Андронович диже са стола и запита прекрасну принцезу Јелену о чему она то говори. Јелена Прекрасна му исприча целу истину, шта је и како је било: како је Иван-царевић дошао до ње, до коња златогривог и жар-птице, како су га старија браћа убила док је спавао и како су јој претили и натерали је да каже како су они све то нашли. Цар Вислав Андронович се разгневи и нареди да царевиће Димитрија и Василија одведу у тамницу.

Иван-царевић се ожени прекрасном принцеѕом Јеленом и живео је са њом у слози и љубави, тако да једно без другога нису никако могли.

https://kinorusija.wordpress.com/2012/04/15/ivan-tsarevich-i-seryy-volk-2011/#more-2032