Свирац чудотворац - Белоруска бајка

Живео некад свирац. Свирао је од малих ногу. Чува он тако волове, одреже врбову грану, направи свиралу и, кад засвира, волови престану пасти, наћуле уши и слушају. Птице се стишају у шуми, чак ни жабе по барама не крекећу.

Истера он стадо на ноћну пашу, а тамо весеље: момци и девојке певају, збијају шале, ко младост, зна се. Ноћ блага, топла. Красота!

Онда свирац засвира у своју свиралу. Момци и девојке за трен ока се смире. И сваком се чини као да му се неки слатки осећај разлива по срцу, као да га незнана нека сила понела и носи га све више и више у плаво ведро небо, јасним звездама.

Седе у ноћи пастири код стада, и ни да се макну. Не осећају да их боле руке, ноге, преко дана изморене, да глад подсећа на се.

Седе и слушају.

И све би да седе тако целог свог живота и да слушају свирачеву свирку.

Свирала умукне. И нико не сме ни с места да се макне, да не поплаши тај чудесни звук, што се попут цвркута расуо по шуми и дубрави, и диже се под само небо.

Опет свирала засвира, али сад нешто тужно. И голема туга све освоји. У позне сате враћају се с кулука сељаци и снаше, зачују свирку, застану, слушају. И пред очима им искрсне сав њихов живот – чемер и беда, зли спахија и његови службеници. И таква их обузме туга да им дође да закукају, као над покојником, као да им синове воде у војску.

Али, ево, свирац засвира нешто весело. Сељаци и снаше побацају косе, грабуље, виле, подбоче се и играју.

Играју људи, играју коњи, игра дрвеће у дубрави, играју звезде, играју обкаци – све игра, весели се.

Такав је, ето, био чудотворни свирац, што год је хтео могао је од људског срца да уради. Кад је одрастао, направио је себи виолину и кренуо у свет. Куд дође, засвира, људи га нахране, напоје, као најмилијег госта, и још му и понешто даду за пут.

Дуго је свирац тако ишао по свету, веселио добре људе, без новца срце резао злим спахијама: где он дође, људи их више не слушају. Спахијама је стајао као кост у грлу.

И спахије намислише да га отерају у смрт. Сад овог, сад оног стадоше наговарати да убије или утопи свирца. Али не нађоше никог вољног за то: прости су људи волели свирца, а спахијски службеници су га сматрали чаробњаком, па га се бојали.

Онда се спахије договорише са ђаволима. А зна се: спахије и ђаволи су од исте сорте.

Ишао једном свирац друмом, а ђаволи послали на њега дванаест гладних вукова. Препречили вукови пут свирачу, зубима шкљоцају, стоје, а очи им горе попут жеравице. А у свирача ништа осим виолине у торби нема. „Е“ – мисли он – „дошао ми крај.“

Узе виолину да пред смрт још једном засвира. Наслонио се на дрво и превукао гудалом преко струна.

Као жива проговори виолина, затитраше друмом звуци. Замре грмље и дрвеће, ни листак да трепне. А вукови, како су разјапљених чељусти стали – тако и остали. Претворили се у уво, заборавили глад.

Престао свирац да свира, а они нестали у шуми као кроз сан.

Кренуо он даље. Сунце већ зашло за шуму, само на крошњама још блиста, као да их облива златном бујицом. Тихо, ни жива душа се не чује.

Сео свирац на обалу реке, извадио из торбе виолину, засвирао. Тако дивно засвираода су се и земља и небо удубили у свирку. А кад започе полку, све живо заигра. Звезде у игри лете као зимска мећава. Облаци плове небом, а рибе се тако разиграле да је река узаврела као вода у лонцу.

Ни водени цар не издржа – и он поче да игра. И тако се размахао да је вода преплавила обале. Уплашили се ђаволи, поискакали из речних залива. Пуцају од беса, шкргућу зубима, а ништа не могу свирачу.

Кад свирач виде да је водени цар људима нанео невољу, поплавио им поља и вртове, престаде свирати, стави виолину у торбу, и пође даље својим путем.

Иде он, тако иде, и одједном види – трче к њему два господичића.

- У нас је данас забава – кажу. – Дођи да нам свираш, пане свирачу. Богато ћемо те наградити.

Помисли свирац: ноћ пала, нема преноћишта, а и новаца нема.

- Добро – рекао им – свираћу вам.

Доведу они свирача у дворац. А тамо, тушта и тма младе господе и госпођица. На столу стоји некаква велика, дубока здела. Господа и госпођице јој притрчавају редом, замачу у њу прсте, па нечим мажу у очи.

Пришао свирац здели. Замочио прст и намазао очи. И како то учини, виде да то нису господа и госпођице, већ ђаволи и вештице и да се обрео у паклу, а не дворцу.

„Аха“ – помисли он – „ево на какву ме забаву господичићи довукоше! Па, добро. Сада ћу ја вама засвирати!“

Подеси он виолину, па превуче гудалом по живим струнама – и све се у паклу разлете у прах, а ђаволи и вештице се разбежаше главом без обзира.