Био једном један сиромашан сељак па пошао
да се запосли као надничар.
Али где год су му нудили посао, ма колику
плату му обећавали, он није пристајао.
– Научите ме – тражио је – да разумем
птичји и животињски говор.
Разуме се, то нико није знао. Али једном га
срете неки деда.
– Хајде – рече – најми се да радиш код
мене.
– А хоћете ли ме научити птичјем и
животињском говору?
– Хоћу – рече деда – научићу те, само ћеш
морати целу годину дана да радиш овај посао који ти ја одредим. Кад одрадиш,
научићу те. Ако ли не будеш радио како ваља, нећу те научити.
И
поче сељак да ради код тог деде. Морао је да ложи једну пећ која није
смела
да се угаси. Деда му даде два коња и рече:
– Са овим коњима ћеш довозити дрва, а коње
ћеш хранити угљем. Само, пази! Пећ не сме да се угаси. Ако се и за часак угаси,
сав твој рад је
пропао.
Рече то деда, па
ишчезе.
Поче сељак да довози дрва за ту пећ;
довозио, довозио, и никако да довезе колико треба; чим баци дрва у њу, а она
већ сва изгорела. Једном, када је хранио коње, ови му рекоше:
– Не храни нас само угљем, дај нам бар мало
сена, па ћемо и сами изаћи на крај с дрвима.
Положи им он сена, и гле! – раније је возио
дрва, душом није могао да дане, а сада довози по мало, одмара се, а пећ гори и
не гаси се. Одслужи
сељак,
тако, годину дана, па оде по плату.
– Е – рече му деда – сада можеш да идеш;
разумећеш све шта птице и
животиње
говоре.
Пошао сељак, ишао, ишао, па угледа крај
пута једну гостионицу. "Ту ћу", помисли, "да преноћим."
Утом зачу – седи гавран и гракће:
– Та гостионица ће ноћас да изгори, невоља
ће снаћи оне који у њој заноће!
Сељак то чу, па не сврати у гостионицу,
него настави пут. Иде он даље, кад ето му у сусрет неки човек вози кола.
– Здраво!
– Здраво!
Упиташе они један другог ко је и откуда
иде, па ће онај човек рећи:
– Најми се да радиш код мене.
- Добро – пристаде сељак. – А где ћемо –
упита онда газду – да преноћимо?
- Па, можда бисмо могли у оној тамо
гостионици.
– Не, газда, боље да се зауставимо у степи.
Зауставише се они, и тек што легоше да
спавају, кад надничар зачу како пас, који све време трчаше за колима, залаја:
– Хеј, дижите се,
гостионица гори!
Пробуди сељак газду, а овај поче да му
захваљује што га је одговорио да преноћи у тој гостионици.
Кренуше они даље; и ево, већ близу газдине
куће зачу надничар шта
врапци
једни другима цвркућу, па каза газди:
– Код вас у кући покрадено је све злато и
сребро, и ваша жена је тако
очајна
због тога да стално носи нож са собом: чим вас угледа, убиће се.
Него
да ми – рече – оставимо кола неку врсту пре куће, па да се без њих
привучемо
кући, и чим се она појави, да јој отмемо нож.
Тако и учинише.
– Не мари – рече газда жени – не жалости
се, важно је да су сви у кући добро и здраво.
И ето, седоше, после, надничари и слуге да
вечерају, а с њима заједно и нови надничар гатар. Једе он, а кости баца под
сто. Ту онај пас који је путовао с газдом поче да се свађа с кућним псом
чуваром.
– Ти – рече – газдино добро ниси сачувао, а
сада се гураш за кости.
– А зар можеш – рече пас – да се сачуваш
лопова из куће? Све злато и сребро и данас лежи закопано ено тамо у ђубрету.
Гатар све то чу, па после вечере оде газди:
– Ено тамо је – рече – закопано ваше злато
и сребро.
И газда га после тога тако заволе да му
ускоро даде кћер за жену и узе га за зета.
Живели, тако, млади на миру, док други
трговци не почеше да наговарају младу жену:
– Како си могла да се удаш за надничара?
Него, испитај ти њега како све то сазнаје, па ћемо онда лако да му дођемо
главе.
Стаде жена да испитује мужа:
-Реци па реци, како ти све дознајеш?
-Али, ако ти кажем, ја ћу одмах умрети.
А она ништа не хаје, него стално тера
своје.
– Е па, онда ме опреми за смрт – рече јој
муж – спреми ми чисту кошуљу.
Опреми се он, и пре него што ће лећи у
постељу рече:
– Хајде да одем
да још једном нахраним кокоши.
Узе гатар ведрицу проса, па изађе у
двориште. Дотрчаше кокошке, а петла нема. Мало после, ето и њега:
-Ах, ви такве и такве – повика он – кад ја
нађем неко зрнце, не поједем га, него вас зовем, а ви мене нисте могле да
позовете! Не треба у вас имати поверења, као што га наш луди газда има у своју
жену, него вас треба кљуном по глави!
Досети се човек – па у кућу, и за батину.
– Ево – рече – како дознајем!
Истуче он жену,
па су после мирно и сложно живели.
Нема коментара:
Постави коментар