14 јул 2013

Баба Јага и Василиса Прекрасна - Руска бајка


У једном царству живео трговац. Дванаест година је био у браку и имао само једну кћер, Василису Прекрасну. Кад јој је мајка умрла, девојчица је имала осам година. На самрти, трговчева жена позове кћер, извади испод покривача лутку, даде јој је и рече:

»Слушај, Василушка! Запамти и изврши моју последњу жељу. Ја умирем и остављам ти с родитељским благословом ову лутку. Чувај је и носи увек уза се и ником је не показуј, а ако ти се догоди каква невоља, дај јој да једе и за савет је питај. Она ће појести и рећи ти како да се избавиш од несреће.«
Затим мајка пољуби кћер и умре. После женине смрти трговац је мало туговао, као што је обичај, а затим почне размишљати како би да се опет ожени. Био је леп човек и могао је да бира невесту, али њему се највише допадне једна удовица. Била је већ у годинама и имала је две кћери, скоро вршњакиње Василисине, а била је добра домаћица и мајка. Ожени се трговац удовицом, али се превари, није нашао у њој добру мајку за своју Василису.Василиса беше прва лепотица у целом селу. Маћеха и сестре завиделе су јој на лепоти, мучиле је свакојаким пословима не би ли од рада поружнела и од ветра и сунца оцрнела; лепо јој живота није било!
Василиса је све то без роптања подносила и сваким даном све лепша и стаситија била, док су маћеха и њене кћери, иако су увек седеле скрштених руку као какве госпође, од злобе постајале све мршавије и ружније. Како се то могло десити? Василиси је помагала њена луткица. Да није било тога, како би девојка излазила накрај с толиким послом? Зато Василиса никад ништа не би појела сама, већ би се увече, кад сви полегају, затворила у своју собицу и хранила је говорећи: »Узми, луткице, пробај и моју тугу послушај! Живим у очевој кући и радости никакве немам; зла маћеха ме тера са овога света. Научи ме како да живим и шта да чиним?«
Лутка мало поједе па јој даје савете и у тузи је теши, а ујутро све послове уместо Василисе заврши; она само у хладовини седи и цвеће бере, а леје су јој оплевљене, купус заливен, вода донета и пећ наложена. Лутка је показала Василиси којом травом да се од сунца заштити. Лепо је она живела са својом лутком.
Прође неколико година; Василиса порасте и стаса за удају, Сви просци у граду просе Василису, маћехине кћери нико ни да погледа. Маћеха се љути више него раније и свима просцима одговара: »Не дам млађу пре старијих«, а кад просце испрати, мржњу према Василиси батинама искали.
Једном трговац отпутује од куће на дуже време за послом. Маћеха се пресели у другу кућу. А покрај те куће била је густа шума, а у шуми на пољани стајала кућица, а у кућици живела баба Јага. Никога није к себи пуштала и јела је људе као пилиће. Преселивши се у нову кућу, трговчева жена је сваки час слала њој мрску Василису неким послом у шуму, али се ова увек срећно кући враћала; лутка јој је показивала пут и није дала да се приближи баба Јагиној кућици.
Дође јесен. Маћеха одреди свим трима девојкама шта да увече раде: једној даде чипке да кукича, другој чарапе да плете, а Василиси да преде. И свакој одреди колико да уради. Погаси светлост у читавој кући, остави само једну свећу тамо где су девојке радиле па леже да спава. Девојке су радиле. Кад је свећа почела да догорева, једна од маћехиних кћери узе маказе да скрати пламен, па по мајчиној наредби намерно угаси свећу. »Ста ћемо сад?« рекоше девојке. »У читавој кући нема ватре, а посао нисмо завршиле. Треба отрчати до баба Јаге по ватру!« »Мени је довољно светло и од кукице!« вели она што је кукичала чипку. »Ја нећу да идем.« »Ни ја нећу да идем«, вели она што је плела чарапу. »Мени је довољно светло од игала!« »Ти мораш ићи по ватру«, повикаше обе. »Иди баба Јаги!« и изгурају Василису из собе. Василиса оде у своју собицу, стави пред лутку припремљену вечеру и каже: »Ево ти, луткице, окушај и моју невољу послушај: шаљу ме по ватру баба Јаги, а баба Јага ће ме појести.«
Лутка појела и очи јој засветле као две свеће. »Не бој се, Василушка«, вели јој она. »Иди куда те шаљу, само понеси и мене са собом, са мном ти се никакво зло код баба Јаге неће догодити!« Василиса се спреми, метну лутку у џеп, прекрсти се и пође у густу шуму. Иде она и дршће. Одједном пројаше поред ње коњаник: сав бео, у белом оделу, на белом коњу, и седло на коњу бело — то поче да свиће. Иде она даље — јаше други коњаник: сав црвен, у црвеном оделу, на црвеном коњу — то сунце поче да излази. Василиса је ишла целу ноћ и цео дан и тек другог дана предвече стиже на пољану где је стајала баба Јагина колибица. Око колибице ограда од људских костију, на огради штрче људске лобање с очним дупљама; уместо капије — људске ноге, уместо реза — руке, уместо браве—уста са оштрим зубима.
Василиса занеме од ужаса и стаде као укопана. Одједном опет јаше коњаник: сав црн, у црном оделу, на црном коњу. Дојаха до баба Јагине капије и нестаде, као да је у земљу пропао — то настаде ноћ. Али мрак не потраја дуго: у свим лобањама на огради засветлеше очи и на читавој пољани постаде светло као у сред дана. Василиса дрхташе од страха, али, не знајући куд да бежи, остаде на месту. Ускоро се зачује у шуми страшна бука: дрвеће је затрештало, суво лишће зашуштало. Из шуме се појави баба Јага — ступу јаше, тучком маше, а метлом њише и траг брише. Дојаха она до капије, стаде, помириса око себе и викну:»Пих, пих! На нешто руско наноси. Ко је ту?« Василиса са страхом приде старици, дубоко јој се поклони и рече: »То сам ја, бакице. Маћехине кћери су ме послале код тебе по ватру.«
»Добро«, рече баба Јага, »познајем ја њих. Најпре ћеш мало да останеш код мене да ми радиш па ћу ти онда дати ватре, а ако нећеш, појешћу те!« Затим се окрене вратима и викне: »Еј, браве моје чврсте, одапните се, капијо моја широка, отвори се!«Капија се отвори и баба Јага ујаше звиждући; за њом уђе Василиса Прекрасна, а онда се опет све затвори. Ушавши у собу, баба Јага се протегну па рече Василиси Прекрасној; »Донеси све овамо шта има у пећи, хоћу да једем!« Василиса упали луч са оних лобања са ограде, стаде да вади из пећи јела и да их даје баба Јаги, а јела је било спремљено за десеторицу. Из подрума донесе кваса, меда, пива и вина. Старица је све појела, све попила, а Василиси остави само мало чорбе, корицу хлеба и комадић прасетине. Стаде се баба Јага спремати за спавање па рече: »Кад сутра одем, ти гледај да двориште почистиш, колибу пометеш, ручак зготовиш, рубље опереш, па у амбар пођи, мерицу пшенице узми и од кукоља је очисти. Све да буде готово, а ако не — појешћу те!« Пошто јој нареди, баба Јага захрка, а Василиса стави старичине остатке јела пред лутку, сузе је облише и рече: »Ево, ти, луткице, окушај и моју невољу послушај!
Тежак ми је посао задала баба Јага и прети ми да ће ме појести ако све не урадим; помогни ми!« Лутка одговори: »Не бој се, Василиса Прекрасна! Вечерај, помоли се, па лези да спаваш; ујутро је мудрије од вечери!« , рано ујутро пробуди се Василиса, баба Јага беше већ устала, и погледа кроз прозор: у лобањама се очи гасе; уто промаче бели коњаник — и потпуно се раздани. Баба Јага изађе у двориште и звизну — пред њом се појавише ступа, тучак и метла. Промаче црвени коњаник — и изаде сунце. Баба Јага седе у ступу и одјаха из двориста, тучком маше, а метлом њише и траг брише. Остаде Василиса сама, разгледа баба Јагину кућу; зачуди се изобиљу свега у кући и стаде размишљати: ког би се посла најпре прихватила ? Гледа — а сав посао већ свршен; лутка одваја из пшенице последња зрнца кукоља.

»Ах, спаситељко моја!« рече Василиса лутки. »Ти си ме из невоље избавила.« »Теби је остало још само ручак да скуваш«, одговори лутка улазећи у Василисин џеп. »С богом га скувај, па се у здрављу одмарај!« Предвече Василиса постави сто и чека баба Јагу. Почело се смркавати, крај врата је промакао црни коњаник — и сасвим се смрачи; само се у лобањама очи светле. Дрвеће је затрештало, лишће је зашуштало — то иде баба Јага. Василиса јој изађе у сусрет. »Је ли све готово?« упита баба Јага. »Изволи, погледај сама, бакице!« одговори Василиса. Баба Јага све прегледа па, љута што нема зашта да грди, рече: »Добро је!« Затим викну: »Слуге моје верне, пријатељи искрени, самељите ми пшеницу.« Појаве се три пара руку, узму пшеницу и некуд је однесу. Баба Јага се наједе, стаде се спремати за спавање и опет нареди Василиси: »Сутра све исто уради што и јуче, а поврх тога узми из коша мак, оћисти га од земље, зрно по зрно, неко ми га је из пакости са земљом помешао!« Старица то рече, окрену се према зиду и захрка, а Василиса стаде хранити своју лутку. Лутка поједе, па јој као и јуче рече: »Помоли се богу и лези да спаваш. Јутро је паметније од вечери. Све ће бити учињено, Василушка!«
Сутра ујутро баба Јага опет узјаха и оде из дворишта, а Василиса и лутка посвршавају све послове. Старица се врати, све разгледа па викну: »Слуге моје верне, пријатељи искрени, исцедите из мака уље!« Појаве се три пара руку, узму мак и некуд га однесу. Баба Јага седе да руча; она једе, једе, а Василиса стоји и ћути. »Зашто ти ништа не говориш са мном?« упита је баба Јага. »Стојиш ту као нема!« »Нисам се усудила«, одговори Василиса, »ах ако дозвољаваш, питаћу те нешто.« »Питај, само не води добру свако питање: што више знаш, брже стариш.« »Хтела бих да те питам, бакице, само оно што сам видела. Кад сам ишла к теби, стигао ме један коњаник на белом коњу, сав бео, у белом оделу. Ко је он?« »То је мој дан светли«, одговори баба Јага. »Онда ме стигао други коњаник на црвеном коњу, сав црвен, у црвеном оделу. Ко је он?« »То је моје сунце румено!« одговори баба Јага. »А шта представља црни коњаник који ме је стигао пред самом твојом капијом?« »То је моја ноћ тамна! Сви су они моје верне слуге!« Василиса се сети оних три пара руку, али је ћутала. »Зашто ме још не питаш?« рече баба Јага. »Доста ми је и то. Па сама си рекла, бако, што више знаш, брже стариш.« »Добро је«, рече баба Јага »што питаш само о оном што си видела ван дворишта а не у дворишту! Не волим да се износи шта се у кући ради и оне исувише радознале једем! А сад ћу ја тебе питати: како ти стигнеш да посвршаваш све послове које ти задам?«»Помаже ми благослов моје мајке«, одговори Василиса. »Тако, значи! Онда се чисти из моје куће, благословена кћери! Нису ми потребни благословени!« Она истера Василису из собе и изгура кроз капију, скине са ограде једну лобању са пламеним очима, набије је на штап, дадне је Василиси и каже: »Ево ти ватра за маћехине кћери, узми је, оне су те по њу послале овамо.« Василиса се даде у трку при светлости лобање која се угаси тек кад је јутро свануло. На крају, увече другога дана стигла је до своје куће. Дошавши до капије, хтеде да баци лобању. 'Сигурно код куће', помисли, 'и неће више требати ватре!' Али се из лобање наједанпут зачу мукао глас: »Не бацај ме, носи ме маћехи!« Она погледа на маћехину кућу па, не видевши ни на једном прозору светлост, одлучи да оде тамо с лобањом. По први пут су је љјубазно дочекале и испричале да у кући није било ватре од оног часа откад је она отишла: саме никако нису могле да укрешу, а свака ватра коју су доносиле од суседа — гасила се одмах, чим би је унеле у собу. »Можда ће се твоја ватра одржати!« рече маћеха. Унеше лобању у собу, а очи из лобање само гледају у маћеху, и њене кћери, сажижу их! Оне покушају да се сакрију, али куд год се окрену, очи их непрестано прате. До јутра су их сасвим сагореле, у угљен претвориле. Једино се Василиси ништа није догодило. Ујутру Василиса закопа лобању у земљу, закључа кућу па оде у град и замоли једну самотну старицу, без игде икога свога, да је прими да живи код ње. Живи она, тако, и чека оца. Једном рече она старици: »Досадно ми је да седим беспослена, бако! Иди купи најбољега лана да бар предем.« Старица купи доброга лана. Василиса седне да преде, посао све лети, а пређа излази равна и танка као длака. Много се пређе накупило, време је било да почне да тка, али нигде не нађоше такво брдо које би одговарало Василисиној пређи; нико се и не прихвати да га направи. Василиса стаде молити своју лутку, а ова јој вели: »Донеси ми какво старо брдо, стари чунак и коњске гриве и ја ћу ти све направити.«
Василиса набави што је тражила и леже да спава, а лутка за једну ноћ направи диван разбој. Пред крај зиме и платно беше изаткано, и то тако танко да се у углу уместо конца уденути могло. У пролеће платно избелише и Василиса рече старици: »Продај, бако, ово платно, а новац узми за себе.«
Старица погледа платно и узвикну: »Не, дете моје! Овакво платно је само за цара! Однећу га у дворац.« Оде старица до царског дворца и све испод прозора шета. Спази је цар и упита: »Шта тражиш, старице?« »Ваше царско величанство«, одговори старица, »донела сам необичну робу. Ником другом осим тебе нећу ни да је покажем.« Цар заповеди да пусте старицу к њему па кад виде платно, изненади се. »Шта тражиш за њега?« упита цар. »Њему нема цене, царе господаре! Донела сем ти га на дар.« Цар се захвали, дарива старицу и отпусти је. Скројише цару кошуље од тог платна; искројили, али нигде да нађу шваљу која би могла да их сашије. Дуго су тражили; напослетку цар позове старицу и каже:»Кад си умела да испредеш и изаткаш такво платно, мораш сад и кошуље од њега да сашијеш.« »Нисам га ја, господару, ни прела ни ткала, то је урадила девојка, моја усвојеница.« »Па нека их она и сашије!«
Врати се старица кући и све исприча Василиси. »Знала сам«, рече Василиса, »да ме тај посао неће мимоићи.« Затвори се у своју собицу, узе да ради; шила је не дижући главе и туце кошуља било је зачас готово. Старица однесе цару кошуље, а Василиса се уми, очешља, обуче и седе под прозор. Седи и чека шта ће бити. Види: у двориште улази царев слуга, уђе у собу и рече: »Цар господар хоће да види мајсторицу која му је кошуље сашила и да је из својих царских руку награди.« Оде Василиса и јави се пред светлога цара. А кад цар угледа Василису Прекрасну, намах се тако у њу загледа да главу изгуби. »Не«, рече, »лепотице моја! Нећу се растати од тебе, но ћеш ти бити моја жена.« Ту узме цар Василису за беле руке, посади је покрај себе и одмах свадбу прославише. Ускоро се врати и отац Василисин, обрадује се њеној срећној судбини и остане да живи код кћери. И старицу Василиса узме код себе, а лутку је до краја свог живота увек у џепу носила.

Нема коментара:

Постави коментар