Царев син и Оштар Дан - Српска приповетка

Био неки цар, па је имао сина јединца. Отац би био јако рад оженити
својега сина, али овај се није никада ни у коју цуру хтио да заљуби.
Једнога дана изиђе царевић на прошетњу крај мора, иза једне шуме, кад
наједном али ти иде по мору брод и на броду отворен прозор, а на прозору цура. Док
он њу види, одмах се у њу заљуби и заволи је тако да се одмах разболио. Све дивани:
„Умријети, умријети!“ И гле, баш умријети! Најпослије дође најстарији лекар и каже
да му се не може помоћи. Управ исти дан стајао је и један малар крај мора, кад се по
мору провезао брод и ђевојка, и он наслика онако скупа брод и ђевојку на прозору.
Малар се, дакле, сад спреми да он иде пробати лијечити царева сина. Кад је дошао
пред двор, замоли да га пусте унутра. Али га не хтједоше одмах пустити, ван му рекну:
— Не можеш: син царев умире.
Тада он рече:
— Али пустите ме, можда ћу га ја излијечити.
Затим га пусте пред царева сина. Како малар к њему уђе, помоли му одмах
слику ђевојчину. Царев син одмах скочи, па ухвати малара говорећи:
— Дај ми је, ђе је? Немој се шалити!
Малар рече:
— Немам је ту; али ћемо је наћи.
Брже царев син даде ухватити коње под кочију, узме новаца доста, па сједе с
маларом да иде тражити ону лијепу ђевојку. Кад су већ цио дан путовали, срету
једнога чоека, а то је био Оштар Дан. Он их упита камо иду; они му кажу. А он рече
малару:
— Ти, господине, хајде сад кући, а ја ћу ићи тражити непознату ђевојку; па ако је

нађемо, онда ћемо се веселити.
Малар се врати натраг, а њих два оду. Кад је била ноћ, дођу они у једну шуму, и
ту нађу једну кућу. Кад унутра, али столови намјештени, тањири накладени, само да се
једе. Али рече Оштар Дан: „Нећемо“, и отиду у другу собу, и тамо све постављено: само
па једи. Сад спреме коње, па сједну вечерати. Пошто су вечерали, царев син леже
спавати, а Оштар Дан остане сједећи. Кад али ето ти дођу виле унутра, па се стану
разговарати. Онда рече најстарија вила:
— Мама, овђе крст мирише.
— Јест, кћери, рече она — царев син и Оштар Дан иду тражити једнога краља
кћер, али неће је наћи; јер да знаду што не знаду, ласно би је нашли. Кад отиду одавде,
срешће их дивља планина, преко које неће моћи пријећи, јер нема никуд цесте; него
на крају те планине има јабука, и на њој три јабуке да уберу, па да се једном баце на
планину, одмах би им се цеста начинила; али да оставе и натраг кад пођу.
Оштар Дан све то запише. Пошто је свануло, рече царев син да иду. Али Оштар
Дан још не да, него рече да још остану. Увече опет дођу виле, као и прије. Онда рече
средња вила:
— Мама, овђе мирише крст.
— Јест, кћери, царев син и Оштар Дан траже краљеву кћер, али тешко да је нађу;
јер да знаду што не знаду ласно би је нашли. Пошто пријеђу дивљу планину, срешће
их море, преко њега не могу никако; него накрај мора имаду три јагоде: да уберу те три
јагоде, па да једну баце на море, одмах би им се начинио мост; али да оставе и кад отуд
пођу.
Оштар Дан опет запише. Кад буде ујутру, опет вели царев син да иду; али Оштар
Дан не да, већ каже да ће још један дан остати, па да ће онда ићи. Увече опет дођу
виле, као и прије. Тад рече најмлађа вила:
— Мама, овђе мирише крст.
Мати јој одговори:
— Да, кћери, царев син и Оштар Дан иду тражити краљеву кћер; али тешко да је
нађу, јер кад пријеђу дивљу планину и велико море, онда ће их срести гвоздена
планина, која је свезата са небом и земљом; него на крају те планине има лијеска и у
њој три младице: да укрше те младице, па да прекрсте на планини, сама би се цеста
начинила; али да оставе и кад отуд пођу, ваљало би им.
Оштар Дан запише. Сјутрадан, чим је свануло, дигне се царев син и Оштар дан
на пут. Најприје срете их дивља планина. Царев син пита: „Шта ћемо сад?“ а Оштар
Дан погледа на страну, те упази јабуку, брже убере све три: једну баци преко планине,
а двије остави. Док је бацио јабуку, одмах му се начини цеста, и они пријеђу.
Кад су прешли преко дивље планине, срете их велико море. Царев син опет пита
шта ће, а Оштар Дан погледа те види три јагоде; брже убере све три, једну баци на
море и одмах му се начини мост, а двије остави у џеп. Сад пријеђу преко мора и отиду
даље.
Наједном срете их гвоздена планина, која се свезала с небом и земљом. Сад
царев син пита:
— Шта ћемо? Све смо некако прешли, ма ту нећемо.
Оштар Дан ништа не вели, већ се огледа и нађе лијеску и у њој три младице; сад
укрши све три, једном прекрсти преко планине, а двије остави за други пут, и одмах му
се начини цеста. Онда они лијепо пријеђу и отиду даље.
Кад су већ доста далеко отишли, дођу у један златан град (а вила им је још прије
казала да ће наћи ту цуру у томе златном граду). Дошавши тамо, царевић се намах
упише код цара да би рад с његовом кћери разговарати се. Цар му допусти и рече:
— Три дана ти је слободно виђети је: први дан шест часа, други десет, а трећи
тринаест.
Први дан само ју је виђео; други дан су се спознали; а трећи дан договоре се
како ће побјећи. Ђевојка њега напути нека он даде начинити од злата коња и
приковати за руду. Коњ тај нека буде шупаљ на ребрима, „па ћеш“, вели, „мене унутра
затворити“. Царев син брже начини коња златна, прикује га за руду, и тако је чекао до
подне. Кад је царска вамилија изишла на прошетњу, царев син попане ту ђевојку, па је
однесе и затвори у коња, па бјежи с њом кући.
Цар то опази, те се отисне за њима у поћеру. Дошавши до гвоздене планине,
Оштар Дан прекрсти младицом, и начини им се цеста, а они бјежи. Али и цар
прекрсти младицом, те му се дала цеста. Кад к мору, Оштар Дан баца јагоду, а мост им
се гради; али и цар баца јагоду, па иде за њима. Кад су стигли до дивље планине,
Оштар Дан баци јабуку, а цар је нема, и тако побјегоше с ђевојком.
Пошто су дошли опет у ону планину ђе су најприје ноћили, отиду у исту кућу и
ту заноће. Послије вечере рече царев син да иду спавати; а Оштар Дан рече да ће он
сједити. Истом што је царев син заспао, дођу виле опет, па рече једна између њих:
— Мама, овђе мирише крст.
А мати рече:
— Јест, кћери; царев син и Оштар Дан воде кћер једнога краља; али је се ипак
неће ужити, јер откад је царев син отишао од куће, њему се чини да нема него три
дана; али тому има већ управ три године; и у том је њему умрла мати, а отац му се
оженио маћијом. Сада кад они дођу ниже двора, срешће их маћија на мосту и даће сваком по једну чашу вина нека попију. Чим то вино испију, постаће од њих два слана
камена.
Оштар Дан то одмах запише. Ујутру, чим сване, дигну се на пут. Како дођу на
мост више двора, срете их маћија и даде сваком по једну чашу вина да попију. Оштар
Дан кад је виђео то, рече им:
— Кад сам вас саставио и толико се за вас промучио, ја ћу и то попити, а ви
будите сретни.
То рекавши узе чаше с вином, те испије обадвије, и намах се створи у слан
камен.
Послије три године добију њих двоје сина. Једне ноћи усни царев син ђе му
некакав чоек каже да закоље то своје дијете, па ону крв да ухвати и пошкропи онај
камен слани, да ће одмах оживети опет чоек. Он то одмах, како је свануло, каже својој
жени, а она му рече:
— Па слободно.
И он закоље дијете, па однесе и пошкропи камен њоме, и чоек одмах устане. Сад
се дигне царев син и Оштар Дан у двор. Кад су дошли у собу, упита Оштар Дан
царевића:
— Шта то имаш на столу?
— Ништа, шта би било? — одговори он.
Оштар Дан приђе к столу, те подигне покровац; али дијете лежи заклато. Тад га
Оштар Дан прихвати руком, а дијете се макне једанпут, а послије се дигне. Царев син
онда убије маћију, оца проћера, а Оштар Дан отиде по свијету опет чуда да ради.