Чаробна виолина - Украјинска бајка

Живео један млинар-чаробњак и имао помагача. Радио је тај помагач код њега три године, па једном рече млинару:
– Дајте ми, мајсторе, нешто пара за пут, хоћу да идем кући.
А мајстор му рече:
– Пара немам, ал' ћу ти дати виолину, па кад засвираш на њој, свакаква ћеш чуда видети.
Узе момак виолину и пође. Ишао тако, ишао, и пут га наведе кроз шуму, у којој га нападоше неки разбојници. Питају га разбојници:
– Куда то журиш, млинару?
– Журим кући – одговори овај.
– Дај нам паре, а ако не даш, нећеш извући живу главу.
– Немам пара, али имам ову виолину; кад на њој засвирам, разна чуда се појаве.
– Е па, засвирај онда.
Поче млинар да свира, стадоше разбојници да играју, никако да се зауставе.
– Престани, престани да свираш, млинару, даћемо ти торбу злата!
Престаде млинар да свира, а лопови му дадоше пуну торбу злата. Узе млинар злато и настави пут. А разбојници стадоше да се јадају:
– Е, баш смо будале, играли смо, играли, и смо што нисмо богу душу дали, па смо му још поклонили и торбу злата.
Спреми се тада један разбојник, оде у суд па рече судији:
– Такав и такав млинар ми је украо торбу пуну злата.
Судија не размишљаше дуго, него позва своје људе и нареди им да ухвате млинара. Растрчаше се ови на све стране, ухватише млинара и доведоше га у суд.
– Јеси ли ти – упита судија млинара – украо торбу злата?

– Нисам – одговори млинар – разбојници су ми сами дали злато.
– Лажеш – рече судија – разбојници никоме не дају злато, они га узимају.
Тебе треба обесити.
Наместише вешала на сред села. Скупише се људи да виде како ће да вешају млинара. А млинар моли:
– Добри људи, дозволите ми да последњи пут засвирам на својој виолини, јер више нећу за то имати прилике.
Разбојник тад повика:
– Не, не, немојте му дозволити да свира!
– Не – рече судија – његова последња жеља мора да се испуни.
Чим млинар засвира, сви почеше да играју, заиграше чак и пси, и мачке, а млинар свира ли, свира; и свирао је све док разбојник не признаде да му је дао злато.
Тада млинара пустише, а разбојника обесише.