– Постоји ли на свету такав човек који би тебе могао да победи?
– Постоји – рече Змај – један такав у Кијеву, живи изнад Дњепра. Кад он заложи пећ у својој кућици, дим се диже до самог неба; а кад сиђе на Дњепар да кваси коже (јер он је кожар), не носи једну кожу, него одмах по дванаест. Па кад се коже у Дњепру наквасе, ја се закачим за њих да видим хоће ли их извући или неће. А њему свеједно: извуче и мене заједно с
кожама. Само се, ето, њега бојим.
Запамтила то кнегињица, па мисли: како би могла да пошаље поруку кући, докопа се слободе и врати оцу? Крај себе не имађаше никог до једног голуба. Отхранила га је још у оно срећно време кад је живела у Кијеву. Мислила је, мислила, а онда узе и написа оцу: "Тако и тако", пише. "Живи код вас оче, у Кијеву, један човек по имену Кирило, а зову га Кожемјака. Замолите га преко старих људи да подели мегдан са Змајем и мене, јадницу, ослободи из ропства! Молите га, оче, и речима и поклонима, и пазите да се не увреди због неке речи случајно речене." Написа она то, па привеза голубу под крило и пусти га онда кроз прозор. Подиже се голуб небу под облаке и долете до кнежевог конака. Баш у то време двориштем трчаху кнежева деца и угледаше голуба.
– Татице, татице – повикаше – долетео је сестрин голуб!
Обрадовао се кнез у почетку, а онда помисли, помисли и ражалости се:
"Сигурно ми је, проклетник, убио дете."
Дозва к себи голуба, и гле! – у голуба под крилом писамце. Узе кнез писмо, прочита шта му кћер пише, па одмах позва к себи све начелнике.
– Има ли овде неки човек по имену Кирило Кожемјака?
– Има, кнеже. Живи изнад Дњепра.
– Како да му се приђе, а да се не увреди и да пристане на оно што хоћу да
га молим?
Посаветоваше се они и послаше Кирилу најстарије људе у граду. Дођоше ови до његове куће, отворише полако и са страхом врата, па уплашено застадоше. Виде – седи Кожемјака на земљи, окренут њима леђима, и гњечи рукама дванаест кожа, само му се клати седа брада. У том часу један од изасланика кину: "А-апћиха!"
Трже се Кожемјака, а коже само: прас! прас! – све попуцаше. Окрете се он, а изасланици му се клањају до појаса:
– Тако и тако је, послао нас кнез теби с молбицом.
А он, нити их гледа, нити слуша: разљутио се што је због њих поцепао дванаест кожа. Они га опет моле, преклињу (на колена су пали). Зло је – не слуша их!
Молише га, молише, па одоше без ичега, оборених глава.
Шта да се ради? Очајан је кнез, жалосни и сви начелници. А да пробамо са млађима? Послаше Кожемјаки млађе људе – ни они ништа не учинише, толико се Кирило наљутио због оних кожа. А кнез онда поразмисли, па посла Кожемјаки малу децу. Кад деца дођоше, па кад почеше да га моле, кад падоше на колена и заплакаше, не издржа Кожемјака, расплака се и он с њима па рече:
– Е, за вас ћу то учинити!
И оде кнезу.
– Дајте ми – рече – дванаест буради катрана и дванаест товара конопље!
Обмота се он конопљом, намаза добро катраном, узе једну топузину у којој беше добрих десет пуди, па пође Змају.
Пита га Змај:
– Шта је, Кирило, јеси ли дошао да се бијемо или да се миримо?
– Та где да се миримо?! Дођох да се бијем с тобом, створе погани!
И почеше они да се бију, задрхта земља. Кад год се Змај залети, ухвати Кирила зубима и откине комад катрана; кад год се залети и ухвати га – ишчупа прамен конопље. А кад га Кожемјака удари својом топузином, у земљу га сатерује. Гори Змај као ватра, тако му је врућина; и док стрчи до Дњепра да се напије, и скочи у воду да се мало охлади, Кожемјака се већ новом конопљом обмотао и катраном опет намазао. Искаче из воде проклети створе, залеће се у сусрет Кожемјаки, а овај га дочека топузином и трас! Кад год се залети Змај, Кирило га удара топузом: трас! трас! тако да само одјекује. Туку се, туку, подигла се прашина, варнице само искачу.
Таква лупа и треска се подигла као у ковачници у пролеће када је свакоме потребан раоник за орање; тада ту и ковач кује, и његови помоћници кују, а ковачки мех шишти без престанка, варнице лете и пуцкају и из пећи и из гвожђа, а ковачница се сва тресе, чује се лупа до на крај села – ето такву лупу и буку подиже Кирило ударајући Змаја гвозденом топузином по глави. Као из ковачке пећи, букти плави пламен из Змајеве чељусти, из очију, из ушију. Загрејао Кирило Змаја боље него ковач раоник у својој пећи – тако фркће, тако дашће, проклетник, да под њим и сама земља јечи. А људи у звона звоне, на брдима народ стоји као укопан, стиснутих песница: чекају да виде шта ће бити! Кад одједном, Змај – ба-а-ах! – и земља се затресе! Народ само пљесну рукама: "Хвала ти!"
А Кирило, убивши Змаја, ослободи кнегињицу и врати је кнезу. Кнез просто није знао како да му захвали, како да га награди.
Од то доба се крај у коме је Кирило живео зове Кожемјаке.
*Кожемјака – кожар
Нема коментара:
Постави коментар