Момак с чаробним коњем - бајка Лужичких Срба

Једном човек угледа на реци, крај обале, ковчег. Када ковчег отвори, нађе у њему дечачића. То је био принц, кога су у ковчег положили и у реку бацили да би се утопио.

Човек узе дечака и он у његовој кући израсте у лепог младића. Када је момку било осамнаест година, рече му човек:

– Сад си одрастао и можеш отићи у свет да себи срећу потражиш. Ишти шта ти треба, и ја ћу ти радо дати.

Момак на то одговори:

– Нећу ништа друго, осим једног коња из твоје коњушнице.

Стари на то рече:

– Изабери оног који ти се највише допада!

Затим се обојица упуте у коњушницу. Ту момак изабра најбеднијег коња, оседла га, опрости се са старим и одјаха у далеки свет.

Путујући тако, стиже у велику шуму. Тамо на земљи угледа перо, које се сијало као сунце. Младић хтеде да га подигне, али коњ заврте главом и рече:

– Остави га нек лежи, навући ћеш беду на врат!

Али момак не послуша коња, већ подиже перо. Потом одјезди даље, а после дугог путовања стиже у главни град, у коме је био и краљев двор. Тамо запита краљеве слуге има ли посла за њега. На то ће слуге:

- О да, можеш остати, потребан нам је неко да коње храни и тимари.

Младић пристане да то ради. Слуге га одведу у краљеву коњушницу. Тамо је било велико мноштво најлепших коња. У зору и увече коњушницу је осветљавало дванаест свећа, али је младићево перо сијало јаче од свих свећа заједно. зато он окачи своје перо на таваницу и погаси свеће. Сад је у коњушници било светло као по дану.

После неког времена, примете остале слуге да је у коњушници видно иако

свеће не горе. Они почну да мотре на младића, открију перо и известе краља. Краљ рече:

– То перо морам да имам. Одмах ми га донесите!

На то оду слуге у коњушницу по перо, али им га младић не хтеде дати, већ одговори:

– Чекајте да размислим!

Па оде к своме коњу и запита:

– Смем ли да им дам перо?

Коњ одговори:

– Да, да, дај им га! Нисам ли ти одмах рекао: остави га нек лежи, навући ћеш беду на врат!

Момак поступи како га је коњ, саветовао, а људи перо однесу краљу у двор. Он, пак, дозва младића и заповеди му:

– Сад имам прео, али ми ти мораш набавити и птицу којој оно припада.

Младић оде тужан к своме коњу и све му исприповеда. Коњ га умири:

– Видиш, нисам ли ти одмах рекао: остави перо нек лежи, навући ћеш беду на врат! Али, не буди забринут, и птицу ћемо некако добавити. Замоли краља да ти златне и сребрне клопке за птицу да!

Тад оде младић поново краљу и заиште златне и сребрне клопке. Кад их доби, оседла свога коња и одјезди у шуму. Тамо постави клопке и убрзо ухвати светлећу птицу.

Зачас дојаха младић краљу и предаде му птицу. Краљ се веома обрадова, али рече:

– Поставићу ти једно питање, јер си ти необичан момак. Ако ми на њега одговориш, богато ћу те наградити, аколи ми не одговориш, умрећеш.

Кажи ми: зашто сунце зими ниско, а лети високо стоји?

Момак на то рече:

Треба ми мало времена да о томе размислим, па ћу одговорити.

И оде жалостан к своме коњу и исприча му шта краљ од њега тражи. Коњ одговори:

– Нисам ли ти одмах рекао: остави то перо нек лежи, навући ћеш беду на врат! Ипак ћу те посаветовати како краљу да одговориш. Отиди к њему и реци: "Сунце зими ниско, а лети високо стоји зато јер је на мору кнегињица која се зими смрзнути, а лети опрљити не сме."

Тада оде младић краљу и рече му то. На то краљ заповеди:

– Доведи ми ту кнегињицу!

Момак опет заиште мало времена да размисли, па оде к своме коњу и изјада се. Чувши за његову невољу, коњ рече:

Нисам ли ти одмах рекао: остви перо нек лежи, навући ћеш беду на врат! Али не брини: некако ћемо се и те девојке домоћи. Заишти од краља златну постељу са свиленим пресвлакама, затим златан сто, златне и сребрне пехаре и уз то неколико врста најбољих вина. Нека то слуге на море одвезу. Тада ће кнегињица на обалу испливати, вино испити и уморна у постељу лећи. Ми ћемо је онда пренети заједно са постељом.

Младић оде краљу и заиште све што му је коњ поручио. Краљ нареди да се ове ствари на обалу превезу, а момак на своме коњу дојаха, размести постељу, постави сто и разноврсна вина усу у пехаре. Не потраја дуго, и девојка доплива. Она седе за сто и поче да пије вино из златних и сребрних пехара. Од толиког вина девојци се смучи. Зато леже у постељу и тврдо усни. Тада је заједно са постељом пренесу у краљеве одаје.

Али другога дана рече кнегињица краљу:

– Мене сте овамо пренели, али сте на другој обали оставили моје кобиле, које се морају свакога дана зобом нахранити и помусти.

На то посла краљ по младића и заповеди му да кобиле дотера. Он оде тужан своме коњу, који ига умири:

– Нисам ли ти одмах рекао: остави перо нек лежи, навући ћеш беду наврат! Ипак, не буди забринут, јер се кобиле могу намамити. Одјездићемо на море. Ти тамо звижди, а ја ћу да ржем. На то ће, сасвим извесно, кобиле допливати и искочити на обалу. Потом ћемо их потерати краљу.

У зору одјаха младић на своме коњу к мору. Тамо коњ зарза, а момак поче да звижди. Не потраја дуго, а кобиле допливаше, искочише на обалу и момак их са својим коњем потера краљу. Када кнегињица кобиле угледа, веома се обрадова. Али сутрадан девојка позва момка и у краљево име заповеди му:

– Кад си ми већ кобиле догнао, сад их и помузи! Кобиле се морају мусти свакога дана.

Младић безвољан оде с своме коњу и исприча му шта девојка од њега тражи. Коњ рече:

– Нисам ли ти одмах рекао: остави перо нек лежи, навући ћеш беду на врат! Али не бој се, кобиле ће за време муже мирно стајати.

Момак одвеза коња и доведе га пред кобиле. Оне се одједном умире. Младић их је сада могао мусти без страха. За кратко време и тај посао оконча. Али, тренутак касније, позва га поново краљ и рече:

– Нешто сам сазнао, па хоћу на теби да проверим је ли то тачно. Зато то млеко скувај и скочи у њега!

Збуњени младић опет оде к свом коњу и исприча му какав чудовишан захтев поставља краљ. Али коњ рече:

– Нисам ли ти одмах рекао: остави перо нек лежи, навући ћеш беду на врат! Али та беда неће бити и последња. Ми можемо у млеко скочити, а да се не опаримо. Када буде сварено, заједно ћемо стати уз ведро, па плакати и сузе ронити, све док се млеко не охлади. После није страшно да се у њега скочи.

Чувши то, младић прионе да млеко скува. Кад млеко проври, он оде по свога коња. Потом заједно уз ведро стадоше, па узеше плакати и сузе ронити, све док се млеко није охладило. Онда младић у млеко скочи, али из њега изађе много лепши и снажнији него што је био. Када то виде краљ, који је био већ стар и изнемогао, помисли у себи: "Истина је што сам дочуо. Када се у сварено кобиље млеко скочи, постаје се млађи и снажнији." Па заповеди да млеко још једном сваре, а потом и сам скочи у ведро. Он се при том тако опари да одмах издахну. А младић се ожени лепом кнегињицом и постаде много бољи краљ од претходног.