У некаква човека био
један чобан који га је много година верно и поштено служио. Једннм идући за
овцама чује у шуми неку писку, а не знадијаше шта је. На тај глас отиде он у
шуму да види шта је. Кад тамо, али се запожарило па у пожару змија пишти. Кад
чобан то види, стане да гледа шта ће змија радити, јер се око ње са свију
страна било запожарило, и пожар се једнако к њој примицао. . Онда змија повиче
из пожара: „Чобане, забога, избави ме из ове ватре!“ Онда јој чобан пружи свој
штап преко ватре , а она по штапу изађе, па њему на руку, па по руци домили до
врата и савије му се око врата. Кад чобан то види, нађе се у чуду, па рече
змији: „Шта је то у зао час! Ја тебе избавих, а себе погубих.“ Змија му
одговори: „Не бој се ништа, него ме носи кући моме оцу. Мој отац је змијињи
цар.“ Онда јој се чобан стане молити и изговарати да не може оставити својих
оваца, а змија му рече: „Не брини се ни мало за овце; овцама неће бити ништа;
само хајде што брже.“ Онда чобан пође са змијом кроз шуму и најпосле дође на
једну капију која је била од самих змија. Кад дођу ту, на врату чобанову
звизне, а змије се све одмах расплету. Онда змија рече чобану: „Кад дођемо у
двор к моме оцу, он ће теби давати шта год заиштеш: сребра, злата и камења
драгога, али ти не узимај ништа, него ишти немушти
језик. Он ће се дуго затезати, али ће ти најпосле опет дати.“ У томе дођу у
двор к оцу, и отац плачући запита змију: „Забога, синко! Где си?“ А она му каже
све по реду како је био опколио пожар и како је чобан избавио.. Онда цар
змијињи рече чобану: „Шта ћеш да ти дам за то што си ми сина избавио?“ Чобан
одговори: „ Ништа друго нећу, него да ми даш немушти језик.“ А цар рече: „Није
то за тебе, јер да ти то дам, па да коме кажеш, ти би одмах умро, него ишти
штагод хоћеш дау ти.“ На то му чобан одговори: „Ако ћеш ми што дати, дај ми
немушти језик, ако ли ми то не даш, а ти с богом остај! Мени друго не треба
ништа.“ Па пође да иде . Онда га цар врати натраг говорећи му: „Стани! Ходи
овамо, кад баш то хоћеш. Зини.“ Чобан зине, а змијињи цар му пљуне у уста, па
му рече: „Сада ти мени пљуни у уста.“ Чобан му пљуне у уста, а змијињи цар опет
чобанину. И тако три пута пљуну један другом у уста, па му онда змијињи цар
рече: „Сад имаш немушти језик. Иди с богом, али за главу своју ником не казуј,
јер ако кажеш комегод, одмах ћеш умрети.“ Чобан пође кроз шуму, и идући чујаше
и разумеваше све што говоре птице и траве и све што је на свету. Кад дође к
овцама и нађе их све на броју и на миру, леже мало да се одмори. Тек што легне,
али долете два гаврана те падну на једно дрво и почну се разговарати својим
језиком говорећи: „Кад би знао овај чобан, овде где лежи оно црно шиљеже има у
земљи пун подрум сребра и злата.“ Чобан кад чује то, отиде своме господару те
му каже, а господар дотера кола па откопају врата од подрума и крену благо
кући. Овај господар је био поштен човек па све благо даде чобану говорећи му:
“Ево синко, ово је све твоје благо, то је теби бог дао. Него ти начини себи
кућу па се жени, те жпвп сотим благом.“ Чобан узме благо, начини кућу, и
оженивши се стане живети, и мало по мало изиђе он најбогатији човек – не само у
ономе селу него у свој околини није га било.Имао је свог овчара, говедара,
коњушара, свињара, многу имовину и велико богатство. Једном лицем на Божић рече
он својој жени: „Спреми вина и ракије и свега што треба, па ћемо сутра ићи на
салаш да носимо пастирима нека се и они провеселе.“ Жена га послуша и уради све
како је заповедио. Кад сутрадан отиду на салаш, онда газда увече каже свима
пастирима: „Сад сви скупите се, па једите и пијте и веселите се, а ја ћу бити
код стоке сву ноћ.“ И тако газда отиде и остане код стоке. Кад је било око
поноћи, али курјаци заурлају, а пси залају: курјаци говоре својим језиком:
„Можемо ли доћи да учинимо штету, па ће бити меса и вама?“ А пси одговарају
својим језиком: „ Дођите да бисмо се и ми најели.“ Али међу псима бијаше један
матори пас који само још два зуба имадијаше у глави. Онај матори пас стане
говорити курјацима: „Тамо њима то и то! Док су још ова два зуба мени у глави,
нећете ви учинити штете моме господару.“ А то све газда слуша и разуме оно што
они говоре. Кад ујутру сване, онда газда заповеди да све псе потуку само онога
маторога пса да оставе. Слуге стану говорити: „Забога, господару, штета је!“ А
газда им одговори: “Што рекох то да учините.“ Па се оправи са женом кући, и
пођу на коњма: под њиме бијаше коњ, а под женом кобила. Идући тако човек
измакне напред, а жена заостане. Онда коњ под човеком зарже: коњ вели кобили: „Хајде
брже! Што си остала!“ А кобила одговара: „Е, ласно је теби: ти носиш једнога
господара, а ја троје: носим газдарицу, и у њој дете, па у себи ждребе.“ На то
се човек обазре и насмеје, а жена то опази, па брже ободе кобилу и стигне
човека па га запита што се насмеја. Он јој одговори: „Низашто, само онако.“ Али
жени не буде то доста него салети мужа да јој каже зашто се насмејао. Он се
стане бранити: „Прођп ме се, жено! Што ти је? Не знам ни сам.“ Али што се он
више брањаше, она све више наваљиваше на њ да јој каже зашто се насмејао.
Најпосле јој човек рече: „Ако ти каже, ја ћу одмах умрети.“ Она опет ни за то
не марећи једнако навали говорећи да друкчије не може бити него да јој каже. У
том дођу кући. Одседнувши с коња, метне га пред кућу па каже жени: „Ево сад ћу
лећи у сандук па да ти кажем зашто сам се насмејао; али како ти кажем, одмах ћу
умрети.“ И тако легне у сандук, па још једном обазре се око себе, кад али онај
матори пас дошао од стоке и сео му чело главе па плаче. Човек опазивши то рече
жени: „Донеси један комад хлеба па подај томе псу.“ Жена донесе комад хлеба и
баци пред пса, али пас неће ни да гледи, а петао дође и стане кљувати у комад;
онда пас рече петлу: „Несрећо несита! Теби је до јела, а видиш где газда хоће
да умре!“ А петао му одговори: „Па нек умре кад је луд. У мене има сто жена, па
их свабим све на једно зрно проје кад где нађем, а кад оне дођу, ја га
прождерем; ако ли се која стане срдити, ја је одмах кљуном; а он није вредан
једну да умири.“ Кад то човек чује, он устане из сандука, па узме батину и
дозове жену у собу: „Ходи жено да ти кажем.“ Па све батином по њој: „Ето то је,
жено! Ето то је, жено!“ И тако се жена смири и никад га више не запита да јој
каже зашто се смејао.
Нема коментара:
Постави коментар