Дивље гуске - Руска бајка

Живели човек и жена и имали кћер и малог сина.

― Кћери моја,― рече мајка једанпут― ми идемо на посао, а ти чувај братића! Не излази из дворишта, буди паметна, купићемо ти мараму.

Отац и мајка одоше, а девојчица заборави шта су јој наредили. Стави братића крај прозора, а сама отрча на улицу и тамо се заигра.

Дивље гуске прелетеше туда, дохватише дечака и однесоше га на крилима.

Врати се девојчица, кад има шта да види: братића нигде нема! Уплаши се, стаде да јури тамо-амо, али њега нема, па нема!

Дозивала га је, плакала, говорила да ће је зло снаћи кад се мајка и отац буду вратили. Али се брат не одазва.

Истрча она у поље и спази у даљини дивље гуске које ускоро ишчезоше у мрачној шуми. Тада се она досети да су јој оне однеле брата. О дивљим гускама су одавно кружили лоши гласови. Говорило се да оне односе и краду малу децу.

Девојчица појури не би ли их како достигла. Трчала је, трчала, кад угледа једну пећ.

― Пећи, пећи, реци ми куда су гуске одлетеле?

А пећ јој одговори:

― Ако поједеш мој ражани колачић, рећи ћу ти.

― Ражани колачић да једем! Код мог оца ни пшенични се не једе...

И пећ јој не хтеде рећи. Отрча девојчица даље, кад угледа једну јабуку.

― Јабуко, јабуко, реци ми куда су дивље гуске одлетеле?

― Ако поједеш моју дивљу јабуку, рећи ћу ти.

― Код мог оца се ни питоме јабуке не једу...

И јабука јој не хтеде рећи. Отрча девојчица даље, кад угледа― тече млечна река а обале јој од каше.

― Млечна реко, обале од каше, реците ми куда су гуске одлетеле?

― Ако поједеш моју кашу с млеком, рећи ћу ти.

― Код мог оца се ни павлака не једе...

Тако је она дуго трчала по пољима, по шумама. Кад већ поче да се смркава, пође она кући. Одједном угледа колибицу на кокошјој нози, са једним прозорчићем, а колиба се око себе окреће.

У колибици стара баба-Јага преде кудељу. А на клупици седи братић, игра се сребрним јабукама. Девојчица уђе у колибу.

― Здраво, бако!

― Здраво, девојчице! Зашто си дошла?

― По маховини сам ходала, по мочварама газила, хаљине сам поквасила, те дођох да се огрејем.

― Седи и кудељу преди.

Баба-Јага јој даде вретено и оде. Девојчица преде, кад одједном истрча испод пећи мишица и рече јој:

― Девојчице, девојчице, дај ми кашице, а ја ћу ти нешто рећи.

Двојчица јој даде кашицу, а мишица јој рече:

― Баба-Јага воду у кориту греје. Опраће те, ошурити, у пећ ставити, испећи и појести.

Девојчица седи ни жива ни мртва, плаче, а мишица ће јој опет рећи:

― Не чекај, узми брата и бежи, а ја ћу за тебе кудељу испрести.

Девојчица узе брата и побеже. А баба-Јага приђе прозорчићу и упита:

― Девојчице, предеш ли?

― Предем, бако, предем...

Баба-Јага воду у кориту загреја и пође по девојчицу. Кад у колиби никог нема. Баба-Јага повика:

― Гуске дивље, летите у потеру! Сестра брата однесе!...

Сестра са братом дотрча до млечне реке. Кад спази дивље гуске, замоли:

― Речице, мајчице, сакриј ме!

― Хоћеш ли да поједеш моју кашу?

Девојчица поједе кашу и захвали. Река је сакри испод своје обале од каше.

Девојчица са братом опет потрча. А дивље гуске се вратише и право на њу кретоше. Шта ће сад? Ето невоље! Кад одједном, угледа она јабуку...

― Јабучице, мајчице, сакриј ме!

― Хоћеш ли да поједеш моју дивљу јабучицу?

― Девојчица брже-боље поједе и захвали. Јабука је заштити и лишћем сакри. Дивље гуске је не опазише и прелетеше покрај ње.

Девојчица опет потрча. Трчи, трчи, још јој мало до куће остало. Тада је дивље гуске опазише, загакаше, крилима је ударају и брата јој из руку отимају.

Дотрча девојчица до пећи:

― Пећице, мајчице, сакриј ме!

―Хоћеш ли да поједеш мој ражани колачић? Девојчица дограби колачић и стрпа га у уста, а сама се са братом у пећ сакри.

Дивље гуске су летеле, летеле и велику грају дизале, те се баба-Јаги вратише без сестре и брата.

Девојчица захвали пећи и заједно са братићем отрча кући.

А мајка и отац тек што се беху вратили.


Захвална  Весни Какашевски