Дванаест месеци – Словачка бајка

Била једна мајка и имала две кћери: Холена је била њена, а Марушка пасторка. Своју је одвећ волела, а пасторку гледати није могла, само зато што је Марушка била лепша од њене Холене. Добра Марушка није била свесна своје лепоте, па није могла ни слутити откуда то да се мајка срдила на њу кад год је погледа. Све послове је морала сама радити: спремала је кућу, кувала, прала, шила, прела, ткала, носила траву и без ичије помоћи водила бригу о крави. Холена се само облачила и шетала по одајама. Марушка је, упркос свему, радо обављала све послове и са пуно трпељивости подносила сестрине и мајчине ћефове, баш као кротка овчица. Али, ма колико да је била ваљана, оне су према њој бивале из дана у дан све горе, а једино зато што је Марушка, како је време одмицало, постајала све лепша, а Холена све ружнија. Једном помисли мајка: „шта ми треба да лепу пасторку држим у кући; ако момци дођу на разговор, загледаће се у Марушку, а Холену неће хтети“. Од тога тренутка гледаху маћеха и њена кћи да се отарасе убоге Марушке; мориле су је глађу, тукле, али она је све подносила и, пркосећи невољама, постајала сваким даном све лепша. Мајка и кћи су за њу измишљале такве муке какве честитом човеку ни на ум не би пале. А једног дана, негде половином јануара, прохте се Холени да омирише љубичице.

-          Иди, Марушка, донеси ми из шуме литицу љубичица, хоћу да је заденем за појас да бих је могла мирисати – заповеди сестри.

-          Ах, побогу, сестрице мила, шта те је спопало! Ко је још чуо да љубичице расту под снегом? – рече убога Марушка.

-          Ти, слинавице слинава, немаш шта да причаш кад ти ја заповедам! Иди брзо, и ако не донесеш из шуме љубичице, убићу те! – запрети Холена.

Маћеха дограби Марушку, изгура је кроз врата, а врата за њом чврсто затвори. Девојка је ишла кроз шуму горко плачући. Снег је био висок, а на њему ни стопе. Лутала је, дуго лутала, глад је морила, тресла се од зиме и чинило јој се да би било најбоље кад би нестала са овог света. Тада угледа некакво светло. Пође прем а светлуцању  и стиже чак на врх планине. На врху гори велика ватра, а око ватре поређано дванаест каменова; на тим каменовима седе дванаесторо људи: три човека су седобрада, три нешто млађа, три још млађа, а три сасвим млада и најлепша међу њима. Нису ништа говорили, већ су мирно седели и гледали у ватру. Тих дванаесторо људи били су месеци. Јануар је седео на највишем месту, коса и брада били су му бели као снег, а у рукама је држао штап. Марушка се збуни и један тренутак је тако зачуђено стајала. Онда се осмели, приђе и замоли.

-          Добри људи, хоћете ли ме примити да се огрејем крај ватре? Зима ми је!

Јануар се, подигавши главу, јави девојци:

-          Због чега си дошла, девојчице моја, шта тражиш овде'?

-          Идем по љубичице – одговори Марушка.

-          Сада није време да се иде по љубичице

-          Ах, знам ја то, видим, али сестра Холена и маћеха заповедиле су ми да им донесем љубичице из шуме. Ако им не донесем, убиће ме. Лепо вас молим, стричеви моји, покажите ми где их могу наћи.

Тада се усправи Јануар, па приђе најмлађем месецу, даде му штап у руке и рече:

-          Брате Марте, седни на врх!

Месец Март седе на камен који је био на највишем месту и замахну штапом преко ватре. У истом тренутку ватра силније букну, снег поче копнети, напупеше гране, а под буквама се зачеше нови изданци и зазелене трава. У травици се разбукташе пупољци – настаде пролеће. У грмљу, под лиснатом одећом, расцветаше се тада и љубичице, а било их је толико да се Марушки чинило као да се некакав плави покривач растире по земљи.

-          Брзо бери, Марушка, хитај! – рече јој Март.

Радосно је Марушка брала, брала и убрзо набра велику киту љубичица. Потом се месецима лепо захвали и весело пожури кући. Зачуди се Холена, зачуди се маћеха спазивши Марушку где носи љубичице: похиташе и отворише јој врата; уто мирис љубичица испуни целу одају.

-          Где си их набрала? – упита је оштро Холена.

-          Тамо горе. У шуми, под грмљем, расту и има их пуно – одговори Марушка.

Холена узе љубичице, задену их за пас, мирисала их је, дала и мајци да ужива, а сестри није рекла ни „омириши их“. Другог дана, док је седела крај пећи, прохте се Холени јагода. И одмах дозва сестру, рекавши јој:

-          Иди, Марушка, и донеси ми из шуме јагода!

-          Ах, побогу, сестрице мила, где да нађем јагоде? Од кога си то чула да под снегом успевају јагоде? – узвикну Марушка.

-          Ти, слинавице слинава, шта још причаш кад ти ја заповедам! Брзо иди, и ако не донесеш, убићу те! – запрети јој зла Холена.

Мајка опет дограби Марушку, изгура је кроз врата, а врата за њом чврсто затвори. Горко плачући, девојка иђаше кроз шуму. Снег је био висок, а на њему ни стопе, ни трага. Луташе девојка, луташе дуго; глад ју је морила, од зиме се тресла. Онда угледа исто оно светло које је видела претходног дана. С радошћу се ка њему упути. Поново дође до велике ватре око које је седело дванаест месеци. Јануар је још увек био на врху.

-          Добри људи, хоћете ли ме пустити крај ватре? Зима ми је! – замоли Марушка.

Окренувши главу, рече јој Јануар:

-          Зашто си поново дошла, шта овде тражиш?

-          Идем по јагоде – одговори Марушка.

-          Зар не видиш да је зима, а на снегу јагоде не расту – вели Јануар.

-          Па ја то знам -  тужно одврати Марушка – али сестра Холена и маћеха су ми наредиле да донесем јагоде; ако их не донесем, убиће ме. Лепо вас молим, стричеви моји, покажите ми где да их нађем.

Диже се Јануар, приђе месецу који му је седео насупрот, даде му штап у руке и рече:

-          Брате Јуне, седни на врх!

Месец Јун седе на камен, јара огњена сасвим отопи снег, земља се зазелене, дрвеће се заодену листом, птице започеше песму, црвени цветови се у шуми расцветаше – настаде лето. Радосна Марушка поче брати јагоде. Зачуди се Холена, зачуди се маћеха када видеше да Марушка доноси кући пуну прегачу јагода. Потрчаше обе да јој отворе врата, а уто се кућа испуни мирисом јагода.

-          Где си их набрала? – упита је радознало Холена.

-          Горе, у шуми. Много их тамо расте под младим буквама – одговори јој Марушка.

Холена узе јагоде, наједе се до сита, и маћеха се наједе, а Марушки не рекоше ни „узми једну“. Јагоде су биле тако укусне да укусније у животу нису окусиле. Пожелеше да их имају још, и то што више.

-          Дај ми, мајко, котарицу, идем сама у шуму! – рече наједном Холена.

-          Та слинавица би нам пола по путу расула. Некако ћу наћи место и побрати све јагоде.

Мајка се противила, али Холена узе котарицу, стави је на главу и пође у шуму. Било је пуно снега, нигде стопе. Холена је лутала, дуго лутала, али пријатан укус јагода ју је гонио све даље и даље. Најзад угледа у даљини светло. Пође ка њему. Стиже на сам врх, а тамо гори велика ватра а око ватре дванаест каменова на којима седе дванаест месеци. Холена се примаче ватри и испружи руке да би се огрејала, а не поздрави људе нити запита сме ли да се огреје.

-          Зашто си дошла, шта тражиш? Љутито је упита Јануар.

-          Што ме питаш, старкељо, не мораш ти знати камо ја идем – обруси дрско Холена, па се окрену од ватре и пође даље у шуму.

Јануар набра чело и махну штапом изнад главе. У истом тренутку небо се натмури, пламен ватре смањи, а снег поче да пада тако густо као да се расипају перине ношене леденим ветром. Холена није видела ни прст пред носом. Лутала је, лутала, падала на сметове, све спорије ишла, посртала. А снег је непрестано засипа, ледени ветар удара, па Холена грди Марушку, грди све одреда. Удови јој се у дебелом кожуху мрзну. Мајка је чекала Холену, провиривала кроз прозор, излазила пред врата, забринута што Холене још нема. Пролазе часови, а Холена не долази. „Зар су је јагоде зачарале кад се од њих не може да одвоји? Морам отићи да сама погледам шта је с њом“, помисли маћеха, узе котарицу, стави је на главу и запути се у шуму за Холеном. А снега пуно, нигде стопе. Дозиваше Холену, али нико јој се није одазивао. Лутала је, дуго лутала, снег је сипао, ледени ветар дувао по шуми. Марушка скува ручак, побрину се о крави, а Холене и маћехе ни од корова. „Где ли су се тако дуго задржале?“ питала се Марушка седајући уз преслицу. Већ је пуно вретено, већ је у кући затамнело, а Холена и маћеха се не враћају. „Ах, забога, шта ли им се догодило!“ чуди се добра девојка и провирује кроз узани прозор. Изјутра их је чекала на доручак, чекала на ручак, али не дочека ни Холену ни маћеху, никада више. Обе су се у шуми смрзле. Остала је доброј Марушки колиба и кравица, и комадић поља, нашао се томе и домаћин, па су он и она живели добро и спокојно.  


https://kinorusija.wordpress.com/2013/04/11/12-mesyatsev-1956/#more-3047