Приказивање постова са ознаком Песме. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Песме. Прикажи све постове

27 октобар 2016

ПОКЛОЊЕЊЕ ХРОМОМЕ ВУКУ II

2.

Простро сам се пред тобом
Хроми вуче

Лежим између твојих кипова
Унакажених и запаљених
И преодевених у блато

Пао сам између њих
Лицем у твоје свете коприве
И заједно са њима горим

Пуна су ми уста
Њиховог дрвеног меса
И златних обрва

Простро сам се пред тобом
Дај ми режањем знак да се дигнем
Хроми вуче


Васко Попа

20 октобар 2016

ПОКЛОЊЕЊЕ ХРОМОМЕ ВУКУ I


1.


Врати се у своју јазбину
Осрамоћени хроми вуче

И тамо спавај
Док се не заледи лавеж
И зарђају псовке и цркну бакље
Свеопште хајке

И док се сви не скљокају
Празних руку у себе
И прегризу себи језик од муке

И силници псоглавци с ножем за увом
И хајкачи са полним удом на рамену
И ловачки змајеви вукождери

Четвороношке пузим пред тобом
И урлам у твоју славу
Као у велика
Зелена твоја времена

И молим ти се стари мој хроми боже
Врати се у своју јазбину

Васко Попа

20 новембар 2014

Моранина успаванка


Сад сте моји сви одреда.
И ви што целујете иконе Бизанта,

и ви под окриљем Млетака и Рима,

сви ви међусобно што се крвите.

Никад нисте били један уз другог тешње,

крв се опет ваша под земљом меша

у велику словенску понорницу.
Из ње ће вам постојбинске нићи липе
и леске и дивље трешње.
Игорь Ожиганов

Сви ви старином иза Карпата,
и ви опаљени од врела зрака
и ви белолики, главе русе,
и ви што устајете против Бизанта,
и ви што устајете против Млетака,
сви ви завађени,
ходите у тихо царство мени,
и у њему се тесно збите,
отворена су вам широм врата.
Заувек

ту се помирите
у недрима земље смеђе,
заборавите под небом јата,
заборавите звезде и мраве,
заборавите обале и међе.

А жамори опет глас из грања:
то није богиња била Морана.
Одавно је и она покопана
у ћивоте заборава.
То је ноћ што излази однекуд из јама,
то је тама,
сестра вукодлацима и утварама
што напуштају ноћу боравиште.
То се прошлост однекуд искобељава,
то су ваша тамна сећања
на барбарска древна гробишта.

Десанка Максимовић

29 октобар 2012

Где је Србима родни завичај?


( Аутор: Хандриј Зејлер, Лужички Србин 1843.г.)

Је ли то Саксонија или Пруска можда,
где Лаба тихо тече

и са Шпревом се састаје?
Ах не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

Где је Србима родни завичај?
Да није то Поморје или Литва можда,
где још живе успомене полабске
и ;где је потонула Винета?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

Где је Србима родни завичај?
да нису то моравска или чешка земља?
Ах, снага Чешке и њена слобода
претворене су у прах...
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!


Где је Србима родни завичај?
Да није, можда, ритерска Пољска,
која је слободу изгубила .исто тако
и коју растржу неслоге?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

Где је Србима родни завичај?
Да није у Илирији или Далмацији?
Тамо где је - Рагуза* прастара
краљица мора?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

Где је Србима родни завичај?
Није ли то Словенија, или можда Србија,
чија нам је реч блиска
и где Милош краљевски престо има**?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

Где је Србима родни завичај?
Да није то Русија бескрајна,
трећина света,
у којој сунце не залази никад?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

Реци ми онда где је тај пространи крај!?
Од Лабе почиње он, па иде до Дунава,
од Црног Мора чак до Камчатке,
ето, то је тај пространи крај,
нас Срба родни завичај...!

27 октобар 2012

Мокош

Вуну своју данас преде
пратиље је помно гледе
нит судбе сада даје
догађаје неке баје
срећа хоће ли бити
или у црно се завити

Преслицу своју гледа
дал бела ил црна је веђа
нит танку сада спрема
у њој судба наша дрема
вретено своје спретно врти
све до краја све до смрти

03 август 2012

Глас претков цару


 Цар се по дану држи ратнички,
 а ноћу кад би се двор ућуто,
 кад остане насамо са књигама,
 глас непознати неки га гања,
 или му се можда буде сећања
 на списе које је читао у младости.

 И ти жупани рашки,
 онај непознати глас му говори,
 на које би да се завојштиш,
 твоја прадавна су, Царе, својта,
 твоја вера,
 и њихови су преци дошли
 са закарпатских пропланака и језера.

 Тад се разликовали нисте, Царе,
 ни колико на букви два роја пчела,
 ни колико круне бора и бора, 
 нити рибизле од огрозда,
 нити колико кос од дрозда,
 ни колико рода и плиска,
 нити изворска и речна вода.
 Тад се нисте разликовали ни колико
 курјачка два чопора,
 ни колико зорњача и вечерњача,
 нити стада брдска и долинска.

 Били сте, Царе, у Закарпатју
 слични једни другим као два плача,
 као два вриска,
 као врхови копља и мача.

 Били сте блиски једни другим
 као у глави што су два ока,
 као што су две вере милосрдне,
 као живот испосника и пророка
 животи су ваши били слични.

 Заједно сте се у прапостојбини
 отискивали низ бујне воде,
 одлазили чак до њихових делти.
 Опијени ловом,
 заједно сте јурили за дивљачи
 кроз врлети
 и у страху се дозивали
 кад се планина изненада смрачи.

 Ма где сад живели,
 молили се богу ма коме,
 ви сте слика богова старих.
 У вас је душа жалосне Моране
 и Перунова ћуд плаховита.
 Сунцу се радујете као Весна,
 неуништиви сте као богиња Жива.
 И кад војујете, сањате о миру
 као Волос доброћудни,
 бог пастира

Десанка Максимовић