Цар се по дану држи ратнички,
а ноћу кад би се двор ућуто,
кад остане насамо са књигама,
глас непознати неки га гања,
или му се можда буде сећања
на списе које је читао у младости.
И ти жупани рашки,
онај непознати глас му говори,
на које би да се завојштиш,
твоја прадавна су, Царе, својта,
твоја вера,
и њихови су преци дошли
са закарпатских пропланака и језера.
Тад се разликовали нисте, Царе,
ни колико на букви два роја пчела,
ни колико круне бора и бора,
нити рибизле од огрозда,
нити колико кос од дрозда,
ни колико рода и плиска,
нити изворска и речна вода.
Тад се нисте разликовали ни колико
курјачка два чопора,
ни колико зорњача и вечерњача,
нити стада брдска и долинска.
Били сте, Царе, у Закарпатју
слични једни другим као два плача,
као два вриска,
као врхови копља и мача.
Били сте блиски једни другим
као у глави што су два ока,
као што су две вере милосрдне,
као живот испосника и пророка
животи су ваши били слични.
Заједно сте се у прапостојбини
отискивали низ бујне воде,
одлазили чак до њихових делти.
Опијени ловом,
заједно сте јурили за дивљачи
кроз врлети
и у страху се дозивали
кад се планина изненада смрачи.
Ма где сад живели,
молили се богу ма коме,
ви сте слика богова старих.
У вас је душа жалосне Моране
и Перунова ћуд плаховита.
Сунцу се радујете као Весна,
неуништиви сте као богиња Жива.
И кад војујете, сањате о миру
као Волос доброћудни,
бог пастира
Десанка Максимовић
