Живео у једном царству
неки цар по имену Вислав Андронович. Имао тај цар сина царевића: најстаријег –
Димитрија-царевића, средњег – Василија-царевића и најмлађег – Ивана-царевића.
Цар Вислав Андронович имао је тако богат врт каквог ни у једном царству не
беше. У том врту је расло разно ретко дрвеће са плодовима и без њих. Имађаше у
њему цар једну омиљену јабуку. На тој јабуци расле су јабуке од сувога злата.
Навади се жар-птица да долеће у
царев врт. Перје јој беше од злата, а очи налик на источњачки кристал. Сваке
ноћи она би долетела у врт, цела на омиљену цареву јабуку, стресла са ње златне
јабуке и опет одлетела.
Цару Виславу Андроновичу беше веома
жао јабуке и зато позва к себи своја три сина те им рече:
- Децо моја драга, ко од вас може да
ухвати у мом врту жар-птицу? Ономе ко је буде живу ухватио даћу још за живота
половину свога царства, а после моје смрти и другу половину.
Тада царевићи рекоше углас:
- Милостиви господару, оче наш, ваше
величанство! Са великом радошћу ћемо се трудити да ухватимо жар-птицу живу.
Прве ноћи пође у врт
Димитрије-царевић да чува стражу. Кад седе под јабуку са које је жар-птица
јабуке отресала, заспа и не чу када је жар-птица долетела и јабуке отресла. Цар
Вислав Андронович позва ујутру свога сина Димитрија-царевића и пита га:
- Шта је, сине мој драги, јеси ли
видео жар-птицу?
Царевић одговори оцу:
- Не, милостиви оче-господару! Ноћас
није долетела.
Друге ноћи пође у врт
Василије-царевић да чува стражу. Седе под ону исту јабуку и како је седео тако
је и заспао, те не чу када жар-птица долете и јабуку отресе. Ујутру га цар
Вислав призва себи и упита:
- Шта је, сине мој драги, јеси видео
жар-птицу?
- Не, милостиви оче-господару! Ноћас
није долетела.
Треће ноћи пође Иван-царевић да чува
стражу и седе под ону исту јабуку. Седи он тако, седи, кад одједном нека светлост обасја цео врт као да је у њему хиљаду
свећа. Долете жар-птица, седе на јабуку и поче трести јабуке. Прикраде се
Иван-царевић вешто птици и ухвати је за реп. Али је не могаде задржати. Оте се
жар-птица и одлете, а Ивану-царевићу остаде у руци само једно перо из њеног
репа. Ујутру, чим се цар Вислав пробуди, оде Иван-царевић к њему и даде му перо
жар-птице. Обрадова се цар што је најмлађи син успео макар једно перо жар-птице
да добави. А то перо било је тако прекрасно и сјајно да би у мрачној соби намах
тако заблистало као да си у њу унео мноштво свећа. Цар Вислав стави то перо у
своје одаје и нареди да се оно чува.
Отада жар-птица није више долетала у
врт.
После неког времена цар Вислав дозва
себи своје синове и рече им:
- Децо моја драга! Дајем вам свој
благослов, пођите и нађите ми жар-птицу те је живу донесите. А оно што сам
раније обећао добиће онај који ми жар-птицу донесе.
Царевићи Димитрије и Василије узеше
од оца благослов и кренуше да траже жар-птицу сами, јер им је било криво што је
Иван-царевић успео да ишчупа жар-птици перо из репа. А Иван-царевић стаде
моилити оца да и њему да благослов. Цар Вислав му рече:
- Сине мој мили! Чедо моје драго! Ти
си још млад и наук ѕа тако далек и тежак пут. Немој се од мене одвајати! И тако
су браћа твоја пошла. А ако и ти одеш, сва тројица се нећете скоро вратити. Ја
сам већ стар и смрт ми се приближава. Ако умрем за време вашег одсуства, ко ће
уместо мене царством управљати? Може доћи од буне и неслоге међу народом, а
војску неће имати ко да предводи.
Али ма како се цар Вислав трудио да
задржи Ивана-царевића, не пође му то за руком, те Иван- царевић узе благослов
од родитеља свога, одабра себи коња и пође на пут, ни сам не знајући куд.
Ишао он тако путем, те стиже,
најзад, на једно широко поље. А у пољу стоји стуб, и на стубу записане речи:
„Онај ко пође од овога стуба право, тај ће бити гладан и јадан; ко пође на
десну страну, тај ће бити жив и здрав, а коњ ће му бити мртав; а ко пође на
леву страну, сам ће бити убијен, а коњ ће му жив и здрав остати.“
Прочита Иван-царевић овај натпис и
крене на десну страну. Мишљаше: коњ ће ми бити убијен, али ја ћу остати жив па
ћу себи касније наћи другог коња.
Ишао он тако један дан, два дана,
три, кадодједном у сусрет му иде велик и превелик сиви вук те му рече:
- Здраво да си, јуначе млади,
Иване-царевићу! На стубу си прочитао шта је написано: да ће твој коњ мртав
бити, Зашто онда овуда идеш?
Изговори вук те речи, растрже коња
на две половине и оде.
Ивану-царевићу би жао коња, заплака
горко и пође пешице. Ишао тако читав дан, умори се и хтеде мало да одахне, када
га достиже сиви вук и рече му:
- Жао ми је, Иване-царевићу, што си
се ходајући тако измучио. Жао ми је и што сам
твога доброг коња растргао. Узјаши мене, сивога вука, и реци куда да те
носим и зашто?
Иван-царевић рече сивоме вуку куда
треба да иде. Покјури вук брже од коња и не прође дуго а вук га донесе усред
ноћи до једног каменог зида, не много високог. Заустави се вук и рече:
-Е, Иване-царевићу, сиђи са мене,
сивога вука, и пређи преко овог каменог зида. Ту, иза зида, налази се врт, а у
врту жар-птица седи у кавезу златном. Узми жар-птицу, али кавез не дирај. Ако
кавез узмеш, нећеш моћи из врта изаћи: одмах ће те ухватити.
Прескочи Иван-царевић преко зида и
нађе се у врту. Спази жар-птицу у златном кавезу и полакоми се. Извади птицу из
кавеза и и пође натраг, па промисли и рече: „Шта ће ми птица без кавеза? Куд ћу
са њом?“ Врати се и тек што скиде златни кавез, одједном нешто загрме и затутњи
по целом врту, као да су кроз златни кавез биле жице спроведене. Стражари се
одмах пробудише, дотрчаше у врт, ухватише Ивана-царевића са жар-птицом и
доведоше га своме цару Долмату.
Цар Долмат се разгневи на Ивана-царевића
и повика:
- Како те није стид, млади човече,
да крадеш! Ко си и одакле си, чији си син и како те зову?
Иван-царевић му одговори:
- Ја сам иу Виславовог царства, син
цара Вислава Андроновича, а зову ме Иван-царевић. Твоја жар-птица се навадила
да нам сваке ноћи долеће у врт и откида златне плодове са омиљене јабуке мог
оца. Сво je дрво већ обрала. И отац ме је послао да пронађем жар-птицу и да му
је донесем.
- Ех, ти, младићу, Иване-царевићу –
рече цар Долмат – зар се тако ради? Да си дошао мени, ја бих ти часно и поштено
жар-птицу дао. А шта ће бити сада ако ја по целоме царству тазгласим како си ти
нечасно поступио. Али слушај, Иване-царевићу! Ако испуниш ово што ти тражим и
одеш преко девет брда и девет вода у десето царство, и донесеш ми од цара
Афрона коња златогривог, опростићу ти грешку и уз велике почасти ћу ти
жар-птицу дати. А ако то не извршиш, разгласићу по читавом царству да си лопов
нечастан.
Иван-царевић напусти цара Долмата
тужан и жалостан обећавши да ће му довести коња златогривог.
Дође он сивоме вуку те му исприча
све што му је задао цар Долмат.
- Здраво да си, јуначе млади,
Иване-царевићу! – рече му сиви вук. – Зашто ме не послуша, зашто узе златни
кавез?
- Крив сам пред тобом – одврати му
Иван-царевић.
- Добро, хајде! – на то ће вук. –
Узјаши мене, сивога вука, однећу те куда треба.
Узјаха Иван-царевић вуку на леђа, а
вук појури брзо као стрела.
Јурио он тако, јурио, најзад стиже
усред ноћи у царство цара Афрона. Када стигоше до царских коњушница од белога
камена, сиви вук рече Ивану-царевићу:
- Уђи, Иване-царевићу, у коњушницу.
Сви стражари чврсто спавају. Узми коња златогривог. На зиду виси златна узда,
али еј ти немој узети, иначе ће зло бити.
Иван-царевић уђе у коњушницу, узе
коња и хтеде да се врати. Кад на зиду угледа златну узду, полакоми се. Тек што
је скиде, настаде тресак и тутњава по свим коњушницама, као да су у ту узду
биле жице спроведене. Стражари се одмах пробудише, дотрчаше, Ивана-царевића
ухватише и цару Афрону одведоше. Цар Афрон га стаде испитивати:
-
Здраво да си, младићу! Реци ми из које си земље, ко ти је отац и како ти је
име?
Иван-царевић
му одговори:
-
Из Виславовог сам царства, цин цара Вислава Андроновича, а име ми је
Иван-царевић.
-
Ех, ти, млади јуначе, Иване-царевићу! – рече му цар Афрон – Зар то може часни
јунак да ради? Да си дошао к мени, ја бих ти часно и поштено златогривог коња
дао. А шта ће бити сада ако ја по целом царству разгласим да си ти у моме
царству нечасно поступио? Али, послушај, Иване-царевићу! Ако испуниш ово што ти
тражим и одеш преко девет брда, девет вода у десето царство и доведеш ми
принцезу Јелену Прекрасну, за којом одавно моје срце и душа тугују, ја ћу ти
грешку опростити и коња златогривог са златном уздом даривати. А ако то не
извршиш, по читавом царству ћу разгласити да си ти неластан лопов и да си
неласно дело у моме царству починио.
Тада Иван-царевић обећа цару Афрону да ће му довести принцезу Јелену
Прекрасну, а кад изиђе из одаја, горко заплака. Дође своме сивом вуку и исприча
шта му се све десило.
- Здраво да си, јуначе млади, Иване-царевићу! – рече му сиви вук. –
Зашто ме не послуша, зашто узе златну узду?
- Крив сам пред тобом! – одврати му Иван- царевић.
- Добро, хајде! – настави сиви вук. –Узјашп мене, сивога вука, ја ћу те
однети куд треба.
Узјаха Иван-царевић вуку на леђа, а вук појури брзо као стрела. Јурио је
он тако брзо као што се у причи прича, и дојури до царства у коме је живела
принцеза Јелена Прекрасна. Када стиже до златне ограде која је окруживала
прекрасан врт, вук ће царевићу:
- Сиђи, Иване-царевићу, са мене, сивога вука, и врати се оним путем
којим смо дошли, те ме чекај на пољу испод храста зеленог.
Пође Иван-царевић куд му је заповеђено. А сиви вук седе покрај златне
ограде и чекаше да изиђе у врт принцеза Јелена Прекрасна. Пред вече, када се
сунце клонило западу и ваздух постаи пријатнији и прохладан, изиђе принцеза
Јелена Прекрасна у врт да се шета са својим дворкињама и пратиљама. Када дође
до онога места где је сиви вук седео иза ограде, он одједном прескочи ограду,
зграби Јелену прекрасну, поново скочи назад и даде се у трк. Дојури он тако до
зеленог храста, где га је Иван-царевић очекивао и рече му:
- Иване-царевићу, седни ми брзо на леђа!
Иван-царевић седе на њега, а сиви вук појури ка царству цара Афрона.
Принцезине пратиље и дворкиње које су шетале по врту заједно са принцезом,
отрчаше у дворац и послаше потеру не би ли стигла сивога вука. Али ма како
гоничи били хитри, не успеше да стигну сивога вука па се вратише.
Док је Иван-царевић седео на сивоме вуку заједно са прекрасном принцезом
Јеленом, заљуби се он у њу и она у Ивана-царевића. Када сиви вук дође до
царства цара Афрона, Иван-царевић мораде да одведе принцезу Јелену у дворац и
да је преда цару. Царевић се тада ражалости и поче сузе проливати. Сиви вук га
упита:
- Зашто плачеш, Иване-царевићу?
Иван –царевић му на то одговори:
- Сиви вуче, пријатељу мој! Како да не плачем и не тугујем? Заволео сам
из дна душе прекрасну принцезу Јелену, а сада треба да је предам цару Афрону за
коња златогриво, а ако је не предам, цар Афрон ће ми част укаљати у свим
земљама.
- Служио сам те много, Иване-царевићу – рече сиви вук – учинићу ти још и
ово. Послушај ме, Иване-царевићу: ја ћу се начинити прекрасна принцеза Јелена.
Ти ме одведи цару Афрону и узми коња златогривог. Цар ће мислити да сам ја
права принцеза. Кад узјашеш коња златогривог и одеш далеко, тада ћу ја измолити
цара Афрона да изиђем на широко поље у шетњу. И када ме он пусти са пратиљама и
дворкињама, ти ме се сети – и ја ћу се опет створити крај тебе.
Тек што сиви вук изговори те речи, удари о земљу и претвори се у красну
принцезу Јелену, тако да нико ни познати не би могао да то није она.
Иван-царевић узе сивога вука и пође у дворац цару Афрону, а прекрасној Јелени
рече да га чека изван града. Када Иван-царевић дође цару Афрону са тобожњом
принцезом Јеленом Прекрасном, цар се веома обрадова што је добио благо које је
одавно желео. Поведе лажну принцезу, а коња златогривог предаде Ивану-царевићу.
Иван-царевић узјаха коња и изиђе из града. Смести на коња Јелену Прекрасну и
крену према царству цара Долмата.
Сиви вук је живео код цара Афрона
три дана као прекрасна принцеза Јелена, а четвртог дана дође цару молећи га да
се прошета по равном пољу како би голему своју тугу ублажила. А цар Aфрон
одговори:
- Ах, прекрасна моја принцезо
Јелена! Ја ћу за тебе све учинити, пустићу те у поље равно да се прошеташ.
И одмах нареди пратиљама и
дворкињама да пођу са прекрасном принцезом у шетњу у поље широко.
А Иван-царевић ишао путем са
Јеленом Прекрасном, разговарао са њом и умало не заборави на сивога вука. Сети
се и рече:
- Ах, где ли је мој сиви вук?
Тек што је то рекао, стаде сиви
вук пред царевића и рече му:
- Узјаши, царевићу, мене, сивога
вука, а прекрасна Јелена нека јаше коња златогривога.
Иван-царевић узјаха сивога вукате
тако пођоше у царство цара Долмата. Ишли они, ишли и када стигоше на три врсте
од тог царства, Иван-царевић стаде молити сивога вука:
- Саслушај ме, пријатељу драги,
вуче сиви! Много си ми добра учинио, учини ми још и ово последње. Ево шта да
учиниш: претвори се у коња златогривог, јер се ја не могу од овога коња
растати.
Наједном удари сиви вук о земљу и
претвори се у коња златогривог. Иван-царевић остави прекрасну принцезу Јелену
на зеленој ливади, узјаха сивога вука и пође у дворац цару Долмату.
Чим стиже, спази га цар Долмат
где јаше на коњу златогривом, много се обрадова, и изиђе из својих одаја.
Дочека царевића на дворишту, изљуби га срећан, узе га за десну руку и поведе у
дворац. Од силне радости, цар Долмат нареди да се приреди гозба. Пили су, јели,
веселили се равно два дана, а трећега предаде цар Долмат Ивану-царевићу
жар-птицу у златном кавезу.
Узе царевић жар-птицу, изиђе из града, седе на коња
златогривог са прекрасном принцезом Јеленом и пође у своју земљу, царство цара
Вислава Андроновича.
Цар Долмат хтеде сутрадан да
пројаше на своме коњу златогривоме. Нареди да се оседла, узјаха и крену у
широко поље. Тек што је разиграо коња, коњ збаци са себе цара Долмата, претвори
се у сивога вука, одјури и стиже Ивана-царевића.
- Царевићу-Иване! – рече он. –
Узјаши мене, сивога вука, а принцеза Јелена Прекрасна нека јаше на коњу
Златогривом.
Царевић-Иван узјаха сивога вука и
пођоше на пут, Када стигоше до онога места где је сиви вук растргао коња Ивану-
царевићу, вук се заустави и рече:
- Е, па, Иване-царевићу, доста
сам те верно и поштено служио. На овоме месту сам твога коња растргао, довде
сам те и довео. Сиђи с мене, сивога вука, сада имаш коња златогривог, узјаши
њега и путуј куд ти је драго. А ја ти више нисам слуга.
Тек што то изговори, сиви вук
ишчезе. Иван-царевић заплака горко за сивим вуком и пође даље са својом
прекрасном принцезом.
Јахао је он тако, јахао са својом принцезом Јеленом на коњу
златогривом и заустави се на дванаест врста од своје земље.Сјаха са коња и
заједно са прекрасном принцезом леже под једно дрво да се мало одмори од
врућине која беше припекла. Златогривог коња привеза за дрво, а кавез са
жар-птицом постави крај себе. Док су тако лежали у трави ухвати их сан.
За то време браћа Ивана-царевића
– Димитрије и Василије – лутајући по разним царствима и не нашавши жар-птицу,
враћаху се у своју земљу празних руку. Наиђоше они на свога уснулог брата
Ивана-царевића и прекрасну принцезу Јелену. Када угледаше на трави жар-птицу у
златном кавезу и коња златогривог, полакомише се и смислише како да убију свога
брата Ивана-царевића. Царевић-Димитрије исука мач из корица, прободе
Ивана-царевића и сасече га. Затим тазбуди прекрасну принцезу Јелену и стаде је
испитивати:
- Прекрасна девојко! Из ког си ти
царства, чија си кћи и како ти је име?
Прекрасна принцеза Јелена, када
спази Ивана-царевића мртвог, препаде се и стаде горке сузе проливати. Кроз плач
она говораше:
- Ја сам принцеза Јелена
Прекрасна, а довео ме је Иван-царевић кога сте ви страшној смрти предали. Да
сте ви били прави јунаци, изишли бисте са њим на равно поље и живога га
победили. А ви убисте човека у сну, и какву сте похвалу заслужили? Човек у сну
је исто што и мртав човек.
Тада царевић Димитрије прислони
свој мач на груди прекрасне принцезе Јелене и рече јој:
- Слушај, Јелено Прекрасна! Ти си
сада у нашим рукама. Ми ћемо те повести оцу нашем, цару Виславу Андроновичу, а
ти му реци да смо ми довели тебе, и жар-птицу и коња златогривог. Ако то не
речеш, одмах ћу те убити!
Прекрасна принцеза Јелена уплаши
се смрти и обећа да ће говорити онако како су јој заповедили. Тада
царевић-Димитрије и царевић-Василије бацише коцку коме ће припасти прекрасна
принцеза Јелена, а коме златогриви коњ. И прекрасна принцеза припаде
царевићу-Василију, а златогриви коњ -
царевићу-Димитрију. Тада царевић-Василије поведе прекрасну принцезу Јелену,
посади је на свог доброг коња, а царевић-Димитрије узјаха коња златогривог и
узе жар-птицу даје преда своме оцу, цару Виславу Андроновичу. Тако они кренуше
даље.
Иван-царевић лежаше мртав на оном
месту равно тридесет дана. Наиђе туда сиви вук те позна по мирису
Ивана-царевића. Хтеде да му помогне, да га оживи, али није знао како то да
учини.
Опази вук једнога гаврана и два
гавранчића који су туда летели и хтели да се на земљу спусте. Сакри се вук иза
жбуна и тек што се гаврани спустише на земљу, вук искочи из жбуна, зграби
једног гавранчића и хтеде да га растргне. Тада му гавран рече:
- Здраво да си, сиви вуче! Не
дирај ми моје младе птиче, оно ти ништа није скривило.
- Слушај, Гавране Гаврановићу! –
рече сиви вук. – Твоје птиче нећу дирнути и пустићу га жива и здрава ако ми
нешто учиниш. Одлети преко девет брда, преко девет вода, и из десете земље ми
донеси мртву и живу воду.
Тада Гавран Гаврановић одговори
вуку:
- Ово ћу ти учинити, али ми сина
не дирај.
Тек што то изговори, гавран
одлете.
После три дана гавран долете и
донесе са собом два меха: у једном жива вода, а у другом – мртва. Даде их сивом
вуку. Сиви вук узе воду, растргну гавранчића на два дела, попрска га мртвом
водом – и гавранчић срасте поново, попрска га живом водом – гавранчић се прену
и полете. Затим сиви вук попрска Ивана-царевића мртвом водом и његово тело
срасте, попрска га живом водом, а Иван-царевић устаде и проговори:
- Ах, како сам дуго спавао!
Сиви вук му на то одговори:
- Да, Иване-царевићу, спавао би ти
вечно да мене не беше. Твоја браћа те убише и са собом прекрасну принцезу
Јелену одведоше, и коња златогривог, и жар-птицу. Сада без одлагања похитај да
што пре стигнеш у своју земљу. Твој брат Василије жени се данас твојом
невестом, прекрасном принцезом Јеленом. Да би што пре стигао тамо, узјаши мене,
сивога вука, и ја ћу те однети тамо.
Иван-царевић узјаха сивога вука и
он одјури у царство цара Вислава Андроновича.
Не прође дуго, а они стигпше у
град. Иван-царевић сјаха са сивога вука, пође у градф и када стиже у дворац,
затече царевића-Василијагде се жени прекрасном принцезом Јеленом.
Иван-царевић уђе у палату, а чим
га Јелена Прекрасна спази, скочи одмах иза стола, стаде га грлити и љубити те
повика:
-
Ово је мој драги суђеник, Иван-царевић, а не онај злотвор који за столом
седи!
Тада се цар Вислав Андронович
диже са стола и запита прекрасну принцезу Јелену о чему она то говори. Јелена
Прекрасна му исприча целу истину, шта је и како је било: како је Иван-царевић
дошао до ње, до коња златогривог и жар-птице, како су га старија браћа убила
док је спавао и како су јој претили и натерали је да каже како су они све то
нашли. Цар Вислав Андронович се разгневи и нареди да царевиће Димитрија и
Василија одведу у тамницу.
Иван-царевић се ожени прекрасном
принцеѕом Јеленом и живео је са њом у слози и љубави, тако да једно без другога
нису никако могли.
https://kinorusija.wordpress.com/2012/04/15/ivan-tsarevich-i-seryy-volk-2011/#more-2032