Звонка липа - бајка Лужичких Срба

            Живели отац и мајка, и имали кћер Мирку. Пре него је Мирка одрасла, умре мајка. Другог месеца по мајчиној смрти оде девојчица својој куми на прело. Кума јој поче говорити како би добро било да се њен отац поново ожени, и да њу, куму, за жену у кућу доведе.

            - Ја ћу те много боље од праве мајке пазити, јер ћу ти сваке вечери ножице у млеку прати – говорила је.

            Мирка то исприповеда оцу, и отац узе куму за жену. Прве вечери, збиља, опра она својој пасторки ноге у млеку, али друге вечери не, а касније – никад више.

            Временом доби Мирка четири сестрице. Прва је имала једно око, друга два, трећа три, а четврта, најмлађа, четири ока. Сада је морала и за сестре радити, њихове хаљине прати, све прљаве и тешке послове у кући обављати, па чак и стоку напасати. А маћеха јој је давала да са собом на пашу носи само стари, стврднути хлеб и заљућени сир. Па ипак, израсте Мирка у лепу девојку, образа бељих и руменијих од својих сестара.

            То је маћеху мучило и трудила се да сазна од чега јој пасторка постаје тако здрава и лепа. Зато посла кћер са једним оком да с Мирком напаса стоку. Док су стада и крда на ливади пасла, рече једноока сестра:

- Мирка, плети ми косе и певај!

Мирка поче да чешља сестрину косу и да је плете у кике, а док је то радила, певушила је тихим гласом: „Спи једно око, спи!“ И девојка усни. Тада дође шарена крава и даде Мирки са једног рога да једе, а са другог да пије. Када су се навече кући вратиле, упита маћеха своју кћер:

            - Шта си видела?

            Али девојка ништа није видела. Зато је сутрадан сестра са два ока морала стоку на испашу гонити. Када су биле изван куће, рече она Мирки:

            - Ходи, очешљај ме!

            Мирка је сестри чешљала косу и при том певала: „Спи једно око, спијте оба!“ И опет дође шарена крава и даде Мирки са једног рога да једе, а са другог да пије. А навече, кад стигоше кући, упита маћеха своју кћер:

            - Шта си видела?

            Али девојка ништа није видела. Зато је кћи са три ока морала другога дана да стоку на пашу тера. Када су биле на пашњаку, рече она сестри:

            - Седи, Мирка, и очешљај ме!

            А Мирка је и њу чешљала и исту песму певала: „Спи једно око, спијте два, спијте сва три!“ Поново дође шарена крава и даде Мирки са једног рога да једе, а са другог да пије. Кад би вече, прену се сестра и рече: „Време је, пођимо кући!“ Код куће упита маћеха кћер:

            - Шта си видела?

            А она, такође, није ништа видела. Другога дана потера најмлађа, четвороока кћи, стоку на пашу. А на пашњаку рече она сестри:

            - Приђи, Мирка, и очешљај ме!

            Мирка приђе, седе и поче певушити: „Спи једно око, спијте два, спијте три!“ Али на четврто заборави. Опет дође шарена крава и даде Мирки са једног рога да једе, а са другог да пије. За то време, док су три ока спавала, четврто је све видело. Навече се сестра тобоже прену из сна и рече: „Време је, пођимо кући!“ Код луће упита маћеха:

            - Шта си видела?

А кћи јој одговори:

            - Док су моја три ока спавала, дошла је шарена крава и нашој Мирки дала са једног рога да једе, а са другог да пије.

            Маћеха се силно разгневи и одлучи да шарену краву закоље. Стоку је предала својим кћерима, а пасторки је заповедила да седи код куће. Зато је Мирка свакога дана, горко плачући, отпраћала из штале своју шарену краву. Једном јој рече крава:

            - Данас ће ме заклати. Замоли маћеху да мој бураг уредиш. У њему ћеш наћи коштицу; њу засади поред прозора. Из коштице ће израсти липа, која ће бити од стакла. Под липом ће кевтати псић.

            Пасторка учини како јој је шарена крава рекла. Из коштице израсте шарена липа, под њом се створи студенац, а крај студенца закевта псић. Сада је Мирка на студенцу одећу прала и хладила своје раскрвављене руке.

            Једном наиђе наочит момак. Хтеде да прође мимо, али га привуче кевтање Миркиног псића и некаква пријатна звоњава. Угледа дивну липу која је треперила и звонила, под липом студенац, а на студенцу прелепу Мирку. Све му то прирасте за срце, а највише му се допаде Мирка, иако је била у неугледној одећи. Он је запроси код маћехе.

            Маћеха хтеде да пукне од једа што је тако наочит момак, крај њених кћери, запросио пасторку. А када схвати да је њега привукла стаклена липа са својом необичном звоњавом, заповеди кћерима да узму секире и дрво посеку. Момку, пак, рече да по девојку дође кад прође седам дана.

            За то време четири сестре су ударале секирама у стабло, али липа никако да падне. Када момак после седам дана стиже пред Миркину кућу, сруши се стаклена липа и паде на његова кола, гране јој се поломише, лишће преста да звони. Момак се растужи, али одлучи да заједно са Мирком повезе и њену липу. Када су кренули и псић потрча за колима, па и њега поведоше.

            Мирка је добила сина. Када је маћеха за то сазнала, више није могла да издржи. Опседале си је зле мисли. Једног дана пође Мирки у посету, а са собом поведе своју кћер са два ока. Мирка је лежала у постељи. Маћеха седе крај прозора и запита:

            - Кћери, како се осећаш? Да ниси болесна?

            - Нисам – одговори јој Мирка.

            - Кћери моја – рече тад маћеха – онда можеш устати. Приђи прозору и погледај како се рибе у твом студенцу играју!

            Мирка устаде и приђе прозору, али је маћеха гурну преко прозора у студенац. Девојка паде и потону, али се у води претвори у патку, која изрони и поче тужна да плови по студенцу. Маћеха погледа кроз прозор, али угледа само пловку и поверова да се Мирка утопила. Брзо свуче хаљину са своје кћери која је имала два ока и заповеди јој да легне у Миркину постељу.

            Када се млади домаћин кући врати и своју жену у постељи угледа, зачуди се и упита:

            - Од чега си тако поружнела? Да се ниси разболела?

            - Ах, много сам болесна! – одговори девојка, подражавајући Миркин глас. – Ко зна да ли ћу икада више бити онако лепа.

            - Не жалости се – рече јој тада он. - Нека се само твоје добро срце не промени.

            Око поноћи улете патка кроз отворен прозор у собу, прометну се у старицу и, плачући, окупа свог синчића. Када га је повила, села је уз колевку и, љуљајући дете, говорила:

            - Моја липа не звони, добри псић не лаје, а мој син јако, јако плаче! Синчићу мој, још ћу те две ноћи походити, а потом никада, никада више нећу доћи!

            Друге ноћи улете патка поново кроз отворен прозор, прометну се у старицу, припреми ведро и убрусе и окупа сина. Уто закевта псић и пробуди младог домаћина. Он устаде, погледа кроз прозор и на своје велико чудо спази да се липа усправила. Пође он у собу да то саопшти жени, али тамо, уместо своје жене, угледа старицу. Сакри се иза завесе да види шта та стара жена ту ради. А она љуља његовог сина и говори

- Моја липа не звони, добри псић не лаје, а цин ми јако, јако плаче! Синчићу мој, још ћу те једне ноћи походити, а потом никада, никада више нећу доћи!

Онда се старица прометну у пловку и кроз прозор излете напоље. Човек, који је иза завесе све чуо и све видео, протрља очи мислећи да сања, а кад видде да је будан, одлучи да друге ноћи у заседи чека.

Треће ноћи улете патка поново кроз прозор, претвори се у старицу, окупа и уреди сина. А када га је повила и положила у колевку, поче силно да плаче и говори:

            - Моја липа не звони, добри псић не лаје, а мој син јако, јако плаче! Синчићу мој, ово је последња ноћ, и никада, никада више нећу доћи!

            У исти час искочи човек из свог заклона и ухвати старицу за руку пре него је узмогла да се у патку прометне. Она поче да јеца и да моли:

            - Пусти ме, пусти, драги, док је прави час!

            - Не пуштам те! – одговори овај, познавши глас своје жене. – Нећу те пустити док ми не кажеш шта треба да учиним.

             Тада старица рече:

            - Ја имам појас около трбуха. Ако успеш да тај појас једним замахом сечива прережеш, остаћу крај тебе, ако ли не успеш, биће великог зла.

            Млади домаћин одмах замахну сечивом, пресече појас отпрве и пред њим се створи Мирка, још лепша него пре. Она му исприповеда шта јој се пре три дана догодило, па млади човек, не часећи часа, дограби маћехину кћер са два ока и најури из куће. Маћеха кад је виде, од јада пресвисну.

            Сада опет липа звони, испод ње лаје псић, а синчић се осмехује.

Правда увек правда остаје - бајка Лужичких Срба

           Био једном један ловац који је имао јединца сина. Син је од оца учио ловачке вештине. Када се време ловачке вештине завршило, прохте се младићу да оде у свет, не би ли још штогод научио и мало од белог света видео. Отац се не успротиви: купи му нову одећу и даде му нешто новца за пут.

            Тумарајући по земљи, стиже младић до невелике крчме на друму. У крчми је већ седео један гост. Млади ловац му се одмах придружи. Пошто су се упознали и многе згоде и незгоде једно другоме исприповедали, поменуше успут и истину и правду. Странчево мишљење било је да правде на свету нема и да се новцем свака неправда у правду може преобратити. А млади ловац је тврдио да правда увек правда остаје. Нису се могли сложити. Напослетку предложи странац да се опкладе у три стотине талира. Али младић није имао толико новаца, па уместо талира заложи своју главу. Договоре се да одмах пођу и од три суца одговор затраже.

            Већ другог дана обрате се они у граду првоме суцу ц питањем ко је у праву. Судац им одговори да је могуће новцем неправду у правду преиначити. Од овог продуже даље, к другоме суцу, али и он је био истога мишљења. На крају пронађу и трећег суца, који им, такође потврди да се новцем може неправда у правду преобратити. После тога, када су се поново нашли за крчмаревим столом, упита странац младића:

            - Но, шта сада мислиш? Јеси ли се најзад уверио да се од грубе неправде може правда направити?

            Ловац одговори:

            - Када суци тврде, морам веровати. Али у главу ми то, збиља не иде!

            Тако је млади ловац изгубио опкладу. Странац му хтеде оставити главу за три стотине  талира, али толико новаца овај није имао. Док су се око тога објашњавали, приђе им један од присутних гостију. Чувши о чему ова двојица расправљају, приговори им да се у клађењу мора остати при ономе како је уговорено: ловац је своју главу заложио и изгубио, сада је мора дати. Али странац то нипошто није хтео. Како га је непознати упорно хушкао, он одузе младићу само очни вид, а главу му остави и при том рече:

            - Ако ти се вид поврати, тада ћу и ја поверовати да на свету правда увек правда остаје.

            Сада је млади ловац био потпуно слеп. Иако је вече одмакло, њему се није остајало у тој крчми, где су га тако ништавним и беспомоћним начинили. Зато замоли крчмара да га изведе на пут који води у град. Али, и крчмар је био неваљалац. Он одведе младића на пут за вешала и ту остави. Ловац је немоћно тапкао по земљи и убрзо више није знао куда би. А пошто је био болан и обесхрабрен, леже ту где се затекао. У себи је гајио наду да ће, кад јутро осване, неко ипак наићи и извести га на прави пут. Са удаљеног торња откуцавало је једанаест часова.

            Не потраја дуго, кад нешто запуцкета у његовој близини. Мало затим зачу ловац бат корака, а нешто касније и разговор. То су били духови који су се ту с времена на време састајали. Стајали су недалеко од њега, тако да је могао да разабере сваку њихову реч.

            - Овде смо се и прошле године у исти дан састали и расправљали о неделима које смо починили – шапутали су духови – Зато, нека и данас свако од нас изнесе свој најуспешнији посао у протеклој години.

            - Ја сам – поче први – становницима града Рамула воду одузео а да они до дана данашњег нису открили шта је то што је учинило да им врело пресахне.

            - А шта је то,  у ствари? – упита други.

            - Ја сам велику крастачу на врело ставио. Ако жабу одстране, вода ће извирати као и пре.

            На то ће други:

            - Ја сам у Сарагавину принцезу зачарао да јој ишчили лепота и да постане сама кост и кожа. Но њој би се могло помоћи, кад би неко извукао сребрни клинац забоден у зид више њене постеље.

            - Ја сам данас једног човека толико наговарао, све док овај није одузео очни вид некаквом ловцу, који се кладио, главу заложио и изгубио. Али, и њему би се могло помоћи кад би му неко очи умио водом која ту, недалеко од нас, из малог извора истиче.

            Тако се хвалио трећи дух. Али убрзо изби поноћ и духови се изгубише.

            Млади ловац је добро упамтио све што је ту чуо. Највише га је обрадовало сазнање да свој вид може повратити. Сутрадан рано зачу он да кола мимо њега пролазе. Дозва возача и запита га за онај извор, али бозач о извору ништа није знао, па продужи даље. И сви други који су после њега пролазили истим путем и које је ловац за извор питао, нису умели да одговоре. Тако је седео све до подне и већ почео да се колеба обузет сумњом. На крају прође туда  и некаква старица. Она је за извор знала и поможе слепоме ловцу да до њега дође. Младић накваси своје очи водом. Намах све сину и постаде јасно, што је значико да му се вид повратио.

            Сада запита људе за град Рамул и запути се тамо. Када стиже у то место, понуди се мештанима да има пронађе изгубљену воду. Али житељи Рамула су само вртели главом, говорећи:

            - До прошлог месеца билпо је много људи који су то покушавали, али ништа нису постигли. Ми смо свима доста новаца давали, а када смо видели да је све узалуд, дигли смо руке од трагања.

            Ловац им одговори да новац не тражи, већ само жели да помогне унесрећеном становништву. Тада су они дозволили да покуша. Ловац поручи радницима да копају на месту где је некад вода извирала натапајући околне њиве. Када су копајући дошли до самог врела, ловац распусти људе, а даље настави сам да копа. И гле – на некадашњем врелу стоји жаба крастача, велика и дебела као ћуп. Он је одгурну, а вода шикну и потече у њиве. За кратко време били су сви студенци у граду пуни воде. Мештани потом припремише богату гозбу у његову част и ловца богато наградише.

            После немолико дана отпутова ловац у Сарагвин. Тамо сазна да је принцеза још јако болесна и да јој ниједан лекар не може помоћи. Краљ је изјавио да ће своју кћер дати за жену ономе ко је буде излечио.

            Ловац купи себи раскошну одећу и оде у двор. Тамо се представи као странац који је из туђине запуцао да излечи оболелу принцезу. Краљ му одговори да нема више ни трунке наде, али да ће још једном и са њим покушати. Ловац на то рече да иде у град по лекове, али да ће се одмах вратити. Он се у граду накупова разних слаткиша, па се врати принцези. Даде јој то као лек и поче пажљиво да разгледа више њене главе, тражећи сребрни клинац.

            Сутрадан рано био је опет код принцезе, којој је поново дао мало слаткиша. Али сада је захватио прстима сребрни клинац и вукао га док се није расклимао. Од тога се принцеза осети много боље.

            Трећега дана посети ловац још једном принцезуи, док је она његове „лекове“ узимала, зграби сребрни клинац, сасвим га извуче из дувара и стрпа у џеп. Већ у подне принцеза је била потпуно здрава и тражила да једе.

            У част своје опорављене кћери и ловца, њеног заручника, краљ приреди велику гозбу. На гозби уговоре да убрзо и свадбу објаве. Али ловац замоли краља да га пре свадбе пусти кући, јер се свога дома зажелео. Краљ на то пристаде.

            Када се од куће поново враћао својој заручници принцези, заноћи ловац у оној крчми на друму где су му вид одузели. Тамо опет затече странца с којим се био кладио. У разговору са њим, исприповеда он све шта је доживеои, на крају, упита странца верује ли сада да правда увек правда остаје. Странац се веома зачуди и рече да сад у то верује.

            После тога се у двору прослављало венчање краљеве кћери.

            Али странац у крчми није више имао мира. Он је свом познанику ловцу завидео на срећи и стално се питао зар је могуће да један слепац такво богатство стекне. Најзад се реши да оде под она вешала и да у заседи вреба. Можда ће се догодити да се и њему каква тајна открије, па да се такои сам неком принцезом ожени.

            Кад мину година, оде странац под вешала и тамо леже. Са удаљеног торња откуцавало јеједанаест часова. После тога не потраја дуго, и у близини нешто запуцкета. Један дух је већ стигао на зборно место, за њиме дође други, а нешто касније и трећи. Одмах заподенуше разговор, и уто један рече:

            - Не знам као се то догодило, али неко је за време нашег прошлогодишњег састанка овде био, прислушкивао, и све оно о чему смо разговараали искористио да би нам послове покварио. Зато, пре негошто почнемо говорити о својим неделима, проверимо да нас опет ко не прислушкује.

            На то духови скочише и претражише целу околину. Пронађоше странца и растргоше га.

            А ловац је са својом принцезом био срећан. Кад му таст умре, постаде и краљ, и целог живота се бринуо о томе да у његовом краљевству правда увек правда остане.

Tри прстена - бајка Лужичких Срба

Био негда краљ који је поред свог дворца имао прекрасан врт. У врту је пре много година засадио јабуково дрво на коме су свакога лета успевале свега три јабуке. Али краљ још ниједну није убрао ни окусио, јер су се сваке године на тајанствен начин губиле. Зато је у позно лето, када су јабуке почињале да сазревају, постављао стражара испод дрвета. Али јабуке  су нестајале, а стражари нису знали како се то догађало.

            Једном се опет ближила јесен, а на дрвету су се црвенеле три дивне јабуке. Тога лета је испод јабуковог дрвета стражарио храбар и искусан војник. Била је управо средина ноћи и часовник на кули је избијао дванаест, кад стражар наједном угледа како се сабласни облак над крошњу надноси. Облак у трену опет нестаде, али с њиме заједно исчезоше и три јабуке. Војник ипак виде да се облак изгуби у трновом грму на крају врта.

            Рано сутрадан оде војник краљу и обавести га о необичном догађају. На то краљ позва раднике и са своја три сина оде у врт. Тамо истражише трнов грм са свих страна, али не нађоше ништа необично. Онда рече краљ:

            - Ископајте грм!

            Радници прионуше на посао. Али, што су дуже копали и рили, што су силније грм чупали, све је гушће бивало његово корење и све чвршће га држало. Тада краљ схвати да је тај грм зачаран. Брзо посла људе у град по чаробњака, да са трна чаролију скине. И гле – од речи чаробњакових корење се стањи и прореди и радници најзад трн ишчупаше. Сада угледаше дубоку, срну јаму. У јаму бацише камен, али дуго је потрајало док су чули да је камен пао на дно. Сад упита краљ:

            - Ко ће да сиђе доле?

            После дужег времена, иступи краљев најстарији син и рече:

-  Ја! Хоћу да ту тајну испитам. Спустите ме у дубину!

Радници донесоше дугачко уже, завезаше краљевића и спустише у дубину. Али пре тога је радницима наредио: „Чим ја повучем конопац, одмах ме извуците!“

Када је краљевић допрео до дна, угледа пред собом дуг и таман ходник. Он се њиме одмах запути и стиже тако на некакав мост, а са моста у велику дворану. Насред дворане горела је светлуцава ватра. На другој страни налазио се студенац, у коме се искрила бистра вода. На зиду крај студенца висио је велики, бритки мач. Около ватре седеле су три лепе девојке. Оне одмах устадоше и пријатељски дочекаше неочекиваног посетиоца. Једна од њих рече:

- Нас три смо зачаране. А ти, ако си довољно храбар, напиј се са овог студенца, јер у њему је вода живота, која доноси снагу. После узми тај мач и опаши се њиме. Тако ћеш нас ослободити, а изборићеш се и за сопствену срећу.

Краљевић приђе студенцу и напи се воде. Још ни последњу кап није испио, а осети у себи такву снагу какву у животу није имао. Потом скиде мач са зида и припаса га. Како то учини, приказаше се зли духови, који у силном метежу навалише на њега. Он извуче мач из ножница и јурну на њих. Дуго се морао борити, али је на крају све духове уништио или одагнао од себе.

Гледајући краљевића како се бори, девојке су клицале од радости. Кад све би готово, најстарија и најлепша рече:

- Ти си нас ослободио. Сада нас изведи на земљу да опет сунце угледамо. Али, пре тога, од сваке ћеш добити дар. Чувај те успомене добро, јер ће ти једном затребати.

Најмлађа скине са руке прстен на коме је сунце сијало и даде га краљевићу, а даде му и мараму на којој је био исти знак. Друга девојка, која је била лепша, подари му прстен са сунцем и месецом, и уз то мараму са истим знамењем. Трећа, пак, девојка, најлепша међу њима, даде му прстен са сунцем, месецом и звездама, а такође и свилену мараму са истим обележјем.

Краљевић тада поведе девојке истим оним путем, прво преко моста, па дугачким тамним ходником, све до места где су га доле спустили. Тамо најпре веза једну од њих, па повуче крај ужета и браћа његова је брзо извукоше горе. Потом су конопац опет спустили и извукли тако другу, а одмах затим и трећу девојку. Горе краљ смести све три девојке у кочију и повезе их у двор. Али браћа, заслепљена њиховом лепотом, истог часа позавидеше брату. Зато, када краљева кочија замаче, шапну један брат другоме:

- Оставимо га доле! Онда ћемо имати све три девојке, и моћи ћемо да изаберемо најлепшу.

И два брата спустише уже само до пола јаме, а после оцу рекоше да брат није повукао за други крај, што значи да је свакако погинуо. Краљ и девојке се се јако растужише и отац за својим сином прогласи једногодишњу жалост у целој земљи.

Најстарији брат је у дубини јаме дуго чекао да му одозго спусте конопац. Како се конопац не појави, реши се да потражи други излаз. Данима је тако лутао по мрачним ходницима тражећи некакав отвор. Најзад, после много времена, када га је већ свака нада напустила, придружи му се неочекивано један од добрих духова и рече:

- Ја ћу те извести одавде. Твој отац би иначе од туге пресвиснуо. А и девојке су веома жалосне.

Добри дух га је дуго водио тамним ходницима док га на крају није извео из јаме. Када се поново нашао на земљи, обазре се краљевић на све стране и угледа некакво село. У селу су звонила звона. Он упита једног путника , који му је у сусрет ишао, шта та звоњава значи.

- Ах! – испусти путник зачуђено – Зар ти то не знаш? Скоро је недеља дана како је најстарији краљев син нестао. Свакога дана у исти час сва звона у земљи звоне.

            Краљевићу тада сину мисао да ће најбоље бити да се одмах не казује, али му је сметала краљевска одећа. Досети се, и путнику, који је иначе био странац, рече:

-          Дај ми, ако хоћеш, твоју одећу, а ја ћу ти уступити своју!

Путник на то без двоумљења пристаде. Тако заменише одела и краљевић крену у град. Тамо ситже баш кад је краљев гласник пролазио улицама вичући: „Свима златарима на знање: краљ наручује прстен са знаком сунца. Ко такав прстен има, нека дође у двор!“

Пошто је то чуо, краљевић се није дуго премишљао. Пронашао је брзо старог мајстора златара и запитао га треба ли му вешт помоћник.

- О, да – одговори му златар – само ако уме да изради прстен на коме сунце сија.

- То је за мене ситница – рече златару млади намерник.

Стари мајстор га прими на посао и похита у двор. Тамо краљу обећа да ће такав и такав прстен израдити. Али већ за неколико дана краљев изасланик дође у радионицу. Старац брзо оде к своме помоћнику и упита га је ли прстен израдио. Овај се само насмеја, па се маши џепа и предаде мајстору прстен који је од најмлађе девојке добио. Када златар и краљев изасланик угледаше прстен, раширише очи од чуда, јер тако лепу и скупоцену ствар у животу нису видели.Они похвалише вештину младога златара.

Не потраја дуго, а краљев изасланик се опет појави и рече старцу да краљ сада прстен са сунцем и месецом наручује. Златар запита свог помоћника може ли да обећа да ће и такав прстен израдити. А овај одговори:

- Зашто да не! Кад сам могао први, могу и други.

После девет дана дође краљев изасланик по прстен. Мајстор, који се за посао свог помоћника није бринуо, похита сада к њему. Краљевић се маши џепа и предаде мајстору други прстен. Опет га мајстор и краљев изасланик похвалише, одајући велико признање његовој вештини.

Не прође отад ни седмица, кад ево ти краљевог изасланика и по трећи пут. Сада је краљ наручивао да му се изради златан прстен са сунцем, месецем и звездама. Али златарев помоћник одби да и то обави, јер није желео да се растане од успомене коју је добио од најлепше девојке. Зато рече:

- Мени се више не ради. Морам на пут.

Стари златар похита краљу и поче да се правда, говорећи:

- Мој помоћник, који је оба прстена израдио, неће више да ради, већ се спрема на пут.

Краљ се на то разљути и викну:

- Послаћу свог заповедника, па нека га баци у тамницу! Тамо ће више памети стећи и прстен израдити!

И збиља, не потраја дуго, а краљев заповедник дође по краљевића. Када су већ пред тамничким вратима били, краљевић се наједном предомисли и рече:

- Вољан сам да и тај прстен израдим, али само на краљеве очи.

Заповедник то одмах пренесе краљу и овај дозволи златаревом помоћнику да прстен ради на његове очи. На то заповедник доведе краљевића у дворану, где га је краљ са два сина и девојкама већ очекивао. Тада се краљевић маши џепа, извуче прстен са сунцем, месецом и звездама и, уместо да га да краљу, предаде га најстаријој девојци. Потом извуче из торбе и оне три мараме, рашири их и показа. На то скочи најстарија девојка и повика:

- Ти си онај који нас је из зачараане дубине избавио! Тебе сам за себе изабрала и овим знамењем означила.

Сада и краљ у златарском помоћнику препозна свога сина, за кога је мислио да је мртав, и веома се обрадова. Неколико дана касније ожени се краљевић најлепшом девојком, а стари краљ му предаде своје краљевство. Убрзо затим и два брата, којима је најстарији све опростио, оженише се оним двема девојкама и тако поживеше срећно и задовољно.   

Бајка о Ивану-царевићу, жар-птици и сивом вуку - Руска бајка

Живео у једном царству неки цар по имену Вислав Андронович. Имао тај цар сина царевића: најстаријег – Димитрија-царевића, средњег – Василија-царевића и најмлађег – Ивана-царевића. Цар Вислав Андронович имао је тако богат врт каквог ни у једном царству не беше. У том врту је расло разно ретко дрвеће са плодовима и без њих. Имађаше у њему цар једну омиљену јабуку. На тој јабуци расле су јабуке од сувога злата.

            Навади се жар-птица да долеће у царев врт. Перје јој беше од злата, а очи налик на источњачки кристал. Сваке ноћи она би долетела у врт, цела на омиљену цареву јабуку, стресла са ње златне јабуке и опет одлетела.

            Цару Виславу Андроновичу беше веома жао јабуке и зато позва к себи своја три сина те им рече:

            - Децо моја драга, ко од вас може да ухвати у мом врту жар-птицу? Ономе ко је буде живу ухватио даћу још за живота половину свога царства, а после моје смрти и другу половину.

            Тада царевићи рекоше углас:

            - Милостиви господару, оче наш, ваше величанство! Са великом радошћу ћемо се трудити да ухватимо жар-птицу живу.

            Прве ноћи пође у врт Димитрије-царевић да чува стражу. Кад седе под јабуку са које је жар-птица јабуке отресала, заспа и не чу када је жар-птица долетела и јабуке отресла. Цар Вислав Андронович позва ујутру свога сина Димитрија-царевића  и пита га:

            - Шта је, сине мој драги, јеси ли видео жар-птицу?

            Царевић одговори оцу:

            - Не, милостиви оче-господару! Ноћас није долетела.

            Друге ноћи пође у врт Василије-царевић да чува стражу. Седе под ону исту јабуку и како је седео тако је и заспао, те не чу када жар-птица долете и јабуку отресе. Ујутру га цар Вислав призва себи и упита:

            - Шта је, сине мој драги, јеси видео жар-птицу?

            - Не, милостиви оче-господару! Ноћас није долетела.

            Треће ноћи пође Иван-царевић да чува стражу и седе под ону исту јабуку. Седи он тако, седи,   кад одједном нека светлост обасја цео врт као да је у њему хиљаду свећа. Долете жар-птица, седе на јабуку и поче трести јабуке. Прикраде се Иван-царевић вешто птици и ухвати је за реп. Али је не могаде задржати. Оте се жар-птица и одлете, а Ивану-царевићу остаде у руци само једно перо из њеног репа. Ујутру, чим се цар Вислав пробуди, оде Иван-царевић к њему и даде му перо жар-птице. Обрадова се цар што је најмлађи син успео макар једно перо жар-птице да добави. А то перо било је тако прекрасно и сјајно да би у мрачној соби намах тако заблистало као да си у њу унео мноштво свећа. Цар Вислав стави то перо у своје одаје и нареди да се оно чува.

            Отада жар-птица није више долетала у врт.

            После неког времена цар Вислав дозва себи своје синове и рече им:

            - Децо моја драга! Дајем вам свој благослов, пођите и нађите ми жар-птицу те је живу донесите. А оно што сам раније обећао добиће онај који ми жар-птицу донесе.

            Царевићи Димитрије и Василије узеше од оца благослов и кренуше да траже жар-птицу сами, јер им је било криво што је Иван-царевић успео да ишчупа жар-птици перо из репа. А Иван-царевић стаде моилити оца да и њему да благослов. Цар Вислав му рече:

            - Сине мој мили! Чедо моје драго! Ти си још млад и наук ѕа тако далек и тежак пут. Немој се од мене одвајати! И тако су браћа твоја пошла. А ако и ти одеш, сва тројица се нећете скоро вратити. Ја сам већ стар и смрт ми се приближава. Ако умрем за време вашег одсуства, ко ће уместо мене царством управљати? Може доћи од буне и неслоге међу народом, а војску неће имати ко да предводи.

            Али ма како се цар Вислав трудио да задржи Ивана-царевића, не пође му то за руком, те Иван- царевић узе благослов од родитеља свога, одабра себи коња и пође на пут, ни сам не знајући куд.

            Ишао он тако путем, те стиже, најзад, на једно широко поље. А у пољу стоји стуб, и на стубу записане речи: „Онај ко пође од овога стуба право, тај ће бити гладан и јадан; ко пође на десну страну, тај ће бити жив и здрав, а коњ ће му бити мртав; а ко пође на леву страну, сам ће бити убијен, а коњ ће му жив и здрав остати.“

            Прочита Иван-царевић овај натпис и крене на десну страну. Мишљаше: коњ ће ми бити убијен, али ја ћу остати жив па ћу себи касније наћи другог коња.

            Ишао он тако један дан, два дана, три, кадодједном у сусрет му иде велик и превелик сиви вук те му рече:

            - Здраво да си, јуначе млади, Иване-царевићу! На стубу си прочитао шта је написано: да ће твој коњ мртав бити, Зашто онда овуда идеш?

            Изговори вук те речи, растрже коња на две половине и оде.

            Ивану-царевићу би жао коња, заплака горко и пође пешице. Ишао тако читав дан, умори се и хтеде мало да одахне, када га достиже сиви вук и рече му:

            - Жао ми је, Иване-царевићу, што си се ходајући тако измучио. Жао ми је и што сам  твога доброг коња растргао. Узјаши мене, сивога вука, и реци куда да те носим и зашто?

            Иван-царевић рече сивоме вуку куда треба да иде. Покјури вук брже од коња и не прође дуго а вук га донесе усред ноћи до једног каменог зида, не много високог. Заустави се вук и рече:

            -Е, Иване-царевићу, сиђи са мене, сивога вука, и пређи преко овог каменог зида. Ту, иза зида, налази се врт, а у врту жар-птица седи у кавезу златном. Узми жар-птицу, али кавез не дирај. Ако кавез узмеш, нећеш моћи из врта изаћи: одмах ће те ухватити.

            Прескочи Иван-царевић преко зида и нађе се у врту. Спази жар-птицу у златном кавезу и полакоми се. Извади птицу из кавеза и и пође натраг, па промисли и рече: „Шта ће ми птица без кавеза? Куд ћу са њом?“ Врати се и тек што скиде златни кавез, одједном нешто загрме и затутњи по целом врту, као да су кроз златни кавез биле жице спроведене. Стражари се одмах пробудише, дотрчаше у врт, ухватише Ивана-царевића са жар-птицом и доведоше га своме цару Долмату.

            Цар Долмат се разгневи на Ивана-царевића и повика:

            - Како те није стид, млади човече, да крадеш! Ко си и одакле си, чији си син и како те зову?

            Иван-царевић му одговори:

            - Ја сам иу Виславовог царства, син цара Вислава Андроновича, а зову ме Иван-царевић. Твоја жар-птица се навадила да нам сваке ноћи долеће у врт и откида златне плодове са омиљене јабуке мог оца. Сво je дрво већ обрала. И отац ме је послао да пронађем жар-птицу и да му је донесем.

            - Ех, ти, младићу, Иване-царевићу – рече цар Долмат – зар се тако ради? Да си дошао мени, ја бих ти часно и поштено жар-птицу дао. А шта ће бити сада ако ја по целоме царству тазгласим како си ти нечасно поступио. Али слушај, Иване-царевићу! Ако испуниш ово што ти тражим и одеш преко девет брда и девет вода у десето царство, и донесеш ми од цара Афрона коња златогривог, опростићу ти грешку и уз велике почасти ћу ти жар-птицу дати. А ако то не извршиш, разгласићу по читавом царству да си лопов нечастан.

            Иван-царевић напусти цара Долмата тужан и жалостан обећавши да ће му довести коња златогривог.

            Дође он сивоме вуку те му исприча све што му је задао цар Долмат.

            - Здраво да си, јуначе млади, Иване-царевићу! – рече му сиви вук. – Зашто ме не послуша, зашто узе златни кавез?

            - Крив сам пред тобом – одврати му Иван-царевић.

            - Добро, хајде! – на то ће вук. – Узјаши мене, сивога вука, однећу те куда треба.

            Узјаха Иван-царевић вуку на леђа, а вук појури брзо као стрела.

            Јурио он тако, јурио, најзад стиже усред ноћи у царство цара Афрона. Када стигоше до царских коњушница од белога камена, сиви вук рече Ивану-царевићу:

            - Уђи, Иване-царевићу, у коњушницу. Сви стражари чврсто спавају. Узми коња златогривог. На зиду виси златна узда, али еј ти немој узети, иначе ће зло бити.

            Иван-царевић уђе у коњушницу, узе коња и хтеде да се врати. Кад на зиду угледа златну узду, полакоми се. Тек што је скиде, настаде тресак и тутњава по свим коњушницама, као да су у ту узду биле жице спроведене. Стражари се одмах пробудише, дотрчаше, Ивана-царевића ухватише и цару Афрону одведоше. Цар Афрон га стаде испитивати:

            - Здраво да си, младићу! Реци ми из које си земље, ко ти је отац и како ти је име?

            Иван-царевић му одговори:

            - Из Виславовог сам царства, цин цара Вислава Андроновича, а име ми је Иван-царевић.

            - Ех, ти, млади јуначе, Иване-царевићу! – рече му цар Афрон – Зар то може часни јунак да ради? Да си дошао к мени, ја бих ти часно и поштено златогривог коња дао. А шта ће бити сада ако ја по целом царству разгласим да си ти у моме царству нечасно поступио? Али, послушај, Иване-царевићу! Ако испуниш ово што ти тражим и одеш преко девет брда, девет вода у десето царство и доведеш ми принцезу Јелену Прекрасну, за којом одавно моје срце и душа тугују, ја ћу ти грешку опростити и коња златогривог са златном уздом даривати. А ако то не извршиш, по читавом царству ћу разгласити да си ти неластан лопов и да си неласно дело у моме царству починио.

Тада Иван-царевић обећа цару Афрону да ће му довести принцезу Јелену Прекрасну, а кад изиђе из одаја, горко заплака. Дође своме сивом вуку и исприча шта му се све десило.

- Здраво да си, јуначе млади, Иване-царевићу! – рече му сиви вук. – Зашто ме не послуша, зашто узе златну узду?

- Крив сам пред тобом! – одврати му Иван- царевић.

- Добро, хајде! – настави сиви вук. –Узјашп мене, сивога вука, ја ћу те однети куд треба.

Узјаха Иван-царевић вуку на леђа, а вук појури брзо као стрела. Јурио је он тако брзо као што се у причи прича, и дојури до царства у коме је живела принцеза Јелена Прекрасна. Када стиже до златне ограде која је окруживала прекрасан врт, вук ће царевићу:

- Сиђи, Иване-царевићу, са мене, сивога вука, и врати се оним путем којим смо дошли, те ме чекај на пољу испод храста зеленог.

Пође Иван-царевић куд му је заповеђено. А сиви вук седе покрај златне ограде и чекаше да изиђе у врт принцеза Јелена Прекрасна. Пред вече, када се сунце клонило западу и ваздух постаи пријатнији и прохладан, изиђе принцеза Јелена Прекрасна у врт да се шета са својим дворкињама и пратиљама. Када дође до онога места где је сиви вук седео иза ограде, он одједном прескочи ограду, зграби Јелену прекрасну, поново скочи назад и даде се у трк. Дојури он тако до зеленог храста, где га је Иван-царевић очекивао и рече му:

- Иване-царевићу, седни ми брзо на леђа!

Иван-царевић седе на њега, а сиви вук појури ка царству цара Афрона. Принцезине пратиље и дворкиње које су шетале по врту заједно са принцезом, отрчаше у дворац и послаше потеру не би ли стигла сивога вука. Али ма како гоничи били хитри, не успеше да стигну сивога вука па се вратише.

Док је Иван-царевић седео на сивоме вуку заједно са прекрасном принцезом Јеленом, заљуби се он у њу и она у Ивана-царевића. Када сиви вук дође до царства цара Афрона, Иван-царевић мораде да одведе принцезу Јелену у дворац и да је преда цару. Царевић се тада ражалости и поче сузе проливати. Сиви вук га упита:

- Зашто плачеш, Иване-царевићу?

Иван –царевић му на то одговори:

- Сиви вуче, пријатељу мој! Како да не плачем и не тугујем? Заволео сам из дна душе прекрасну принцезу Јелену, а сада треба да је предам цару Афрону за коња златогриво, а ако је не предам, цар Афрон ће ми част укаљати у свим земљама.

- Служио сам те много, Иване-царевићу – рече сиви вук – учинићу ти још и ово. Послушај ме, Иване-царевићу: ја ћу се начинити прекрасна принцеза Јелена. Ти ме одведи цару Афрону и узми коња златогривог. Цар ће мислити да сам ја права принцеза. Кад узјашеш коња златогривог и одеш далеко, тада ћу ја измолити цара Афрона да изиђем на широко поље у шетњу. И када ме он пусти са пратиљама и дворкињама, ти ме се сети – и ја ћу се опет створити крај тебе.

Тек што сиви вук изговори те речи, удари о земљу и претвори се у красну принцезу Јелену, тако да нико ни познати не би могао да то није она. Иван-царевић узе сивога вука и пође у дворац цару Афрону, а прекрасној Јелени рече да га чека изван града. Када Иван-царевић дође цару Афрону са тобожњом принцезом Јеленом Прекрасном, цар се веома обрадова што је добио благо које је одавно желео. Поведе лажну принцезу, а коња златогривог предаде Ивану-царевићу. Иван-царевић узјаха коња и изиђе из града. Смести на коња Јелену Прекрасну и крену према царству цара Долмата.

Сиви вук је живео код цара Афрона три дана као прекрасна принцеза Јелена, а четвртог дана дође цару молећи га да се прошета по равном пољу како би голему своју тугу ублажила. А цар Aфрон одговори:

- Ах, прекрасна моја принцезо Јелена! Ја ћу за тебе све учинити, пустићу те у поље равно да се прошеташ.

И одмах нареди пратиљама и дворкињама да пођу са прекрасном принцезом у шетњу у поље широко.

А Иван-царевић ишао путем са Јеленом Прекрасном, разговарао са њом и умало не заборави на сивога вука. Сети се и рече:

- Ах, где ли је мој сиви вук?

Тек што је то рекао, стаде сиви вук пред царевића и рече му:

- Узјаши, царевићу, мене, сивога вука, а прекрасна Јелена нека јаше коња златогривога.

Иван-царевић узјаха сивога вукате тако пођоше у царство цара Долмата. Ишли они, ишли и када стигоше на три врсте од тог царства, Иван-царевић стаде молити сивога вука:

- Саслушај ме, пријатељу драги, вуче сиви! Много си ми добра учинио, учини ми још и ово последње. Ево шта да учиниш: претвори се у коња златогривог, јер се ја не могу од овога коња растати.

Наједном удари сиви вук о земљу и претвори се у коња златогривог. Иван-царевић остави прекрасну принцезу Јелену на зеленој ливади, узјаха сивога вука и пође у дворац цару Долмату.

Чим стиже, спази га цар Долмат где јаше на коњу златогривом, много се обрадова, и изиђе из својих одаја. Дочека царевића на дворишту, изљуби га срећан, узе га за десну руку и поведе у дворац. Од силне радости, цар Долмат нареди да се приреди гозба. Пили су, јели, веселили се равно два дана, а трећега предаде цар Долмат Ивану-царевићу жар-птицу у златном кавезу.

Узе царевић жар-птицу, изиђе из града, седе на коња златогривог са прекрасном принцезом Јеленом и пође у своју земљу, царство цара Вислава Андроновича.

Цар Долмат хтеде сутрадан да пројаше на своме коњу златогривоме. Нареди да се оседла, узјаха и крену у широко поље. Тек што је разиграо коња, коњ збаци са себе цара Долмата, претвори се у сивога вука, одјури и стиже Ивана-царевића.

- Царевићу-Иване! – рече он. – Узјаши мене, сивога вука, а принцеза Јелена Прекрасна нека јаше на коњу Златогривом.

Царевић-Иван узјаха сивога вука и пођоше на пут, Када стигоше до онога места где је сиви вук растргао коња Ивану- царевићу, вук се заустави и рече:

- Е, па, Иване-царевићу, доста сам те верно и поштено служио. На овоме месту сам твога коња растргао, довде сам те и довео. Сиђи с мене, сивога вука, сада имаш коња златогривог, узјаши њега и путуј куд ти је драго. А ја ти више нисам слуга.

Тек што то изговори, сиви вук ишчезе. Иван-царевић заплака горко за сивим вуком и пође даље са својом прекрасном принцезом.

Јахао је он тако, јахао са својом принцезом Јеленом на коњу златогривом и заустави се на дванаест врста од своје земље.Сјаха са коња и заједно са прекрасном принцезом леже под једно дрво да се мало одмори од врућине која беше припекла. Златогривог коња привеза за дрво, а кавез са жар-птицом постави крај себе. Док су тако лежали у трави ухвати их сан.

За то време браћа Ивана-царевића – Димитрије и Василије – лутајући по разним царствима и не нашавши жар-птицу, враћаху се у своју земљу празних руку. Наиђоше они на свога уснулог брата Ивана-царевића и прекрасну принцезу Јелену. Када угледаше на трави жар-птицу у златном кавезу и коња златогривог, полакомише се и смислише како да убију свога брата Ивана-царевића. Царевић-Димитрије исука мач из корица, прободе Ивана-царевића и сасече га. Затим тазбуди прекрасну принцезу Јелену и стаде је испитивати:

- Прекрасна девојко! Из ког си ти царства, чија си кћи и како ти је име?

Прекрасна принцеза Јелена, када спази Ивана-царевића мртвог, препаде се и стаде горке сузе проливати. Кроз плач она говораше:

- Ја сам принцеза Јелена Прекрасна, а довео ме је Иван-царевић кога сте ви страшној смрти предали. Да сте ви били прави јунаци, изишли бисте са њим на равно поље и живога га победили. А ви убисте човека у сну, и какву сте похвалу заслужили? Човек у сну је исто што и мртав човек.

Тада царевић Димитрије прислони свој мач на груди прекрасне принцезе Јелене и рече јој:

- Слушај, Јелено Прекрасна! Ти си сада у нашим рукама. Ми ћемо те повести оцу нашем, цару Виславу Андроновичу, а ти му реци да смо ми довели тебе, и жар-птицу и коња златогривог. Ако то не речеш, одмах ћу те убити!

Прекрасна принцеза Јелена уплаши се смрти и обећа да ће говорити онако како су јој заповедили. Тада царевић-Димитрије и царевић-Василије бацише коцку коме ће припасти прекрасна принцеза Јелена, а коме златогриви коњ. И прекрасна принцеза припаде царевићу-Василију, а златогриви коњ  - царевићу-Димитрију. Тада царевић-Василије поведе прекрасну принцезу Јелену, посади је на свог доброг коња, а царевић-Димитрије узјаха коња златогривог и узе жар-птицу даје преда своме оцу, цару Виславу Андроновичу. Тако они кренуше даље.

Иван-царевић лежаше мртав на оном месту равно тридесет дана. Наиђе туда сиви вук те позна по мирису Ивана-царевића. Хтеде да му помогне, да га оживи, али није знао како то да учини.

Опази вук једнога гаврана и два гавранчића који су туда летели и хтели да се на земљу спусте. Сакри се вук иза жбуна и тек што се гаврани спустише на земљу, вук искочи из жбуна, зграби једног гавранчића и хтеде да га растргне. Тада му гавран рече:

- Здраво да си, сиви вуче! Не дирај ми моје младе птиче, оно ти ништа није скривило.

- Слушај, Гавране Гаврановићу! – рече сиви вук. – Твоје птиче нећу дирнути и пустићу га жива и здрава ако ми нешто учиниш. Одлети преко девет брда, преко девет вода, и из десете земље ми донеси мртву и живу воду.

Тада Гавран Гаврановић одговори вуку:

- Ово ћу ти учинити, али ми сина не дирај.

Тек што то изговори, гавран одлете.

После три дана гавран долете и донесе са собом два меха: у једном жива вода, а у другом – мртва. Даде их сивом вуку. Сиви вук узе воду, растргну гавранчића на два дела, попрска га мртвом водом – и гавранчић срасте поново, попрска га живом водом – гавранчић се прену и полете. Затим сиви вук попрска Ивана-царевића мртвом водом и његово тело срасте, попрска га живом водом, а Иван-царевић устаде и проговори:

- Ах, како сам дуго спавао!

Сиви вук му на то одговори:

- Да, Иване-царевићу, спавао би ти вечно да мене не беше. Твоја браћа те убише и са собом прекрасну принцезу Јелену одведоше, и коња златогривог, и жар-птицу. Сада без одлагања похитај да што пре стигнеш у своју земљу. Твој брат Василије жени се данас твојом невестом, прекрасном принцезом Јеленом. Да би што пре стигао тамо, узјаши мене, сивога вука, и ја ћу те однети тамо.

Иван-царевић узјаха сивога вука и он одјури у царство цара Вислава Андроновича.

Не прође дуго, а они стигпше у град. Иван-царевић сјаха са сивога вука, пође у градф и када стиже у дворац, затече царевића-Василијагде се жени прекрасном принцезом Јеленом.

Иван-царевић уђе у палату, а чим га Јелена Прекрасна спази, скочи одмах иза стола, стаде га грлити и љубити те повика:

-  Ово је мој драги суђеник, Иван-царевић, а не онај злотвор који за столом седи!

Тада се цар Вислав Андронович диже са стола и запита прекрасну принцезу Јелену о чему она то говори. Јелена Прекрасна му исприча целу истину, шта је и како је било: како је Иван-царевић дошао до ње, до коња златогривог и жар-птице, како су га старија браћа убила док је спавао и како су јој претили и натерали је да каже како су они све то нашли. Цар Вислав Андронович се разгневи и нареди да царевиће Димитрија и Василија одведу у тамницу.

Иван-царевић се ожени прекрасном принцеѕом Јеленом и живео је са њом у слози и љубави, тако да једно без другога нису никако могли.

https://kinorusija.wordpress.com/2012/04/15/ivan-tsarevich-i-seryy-volk-2011/#more-2032

Златна јабука - бајка Лужичких Срба

Живео некад отац који је имао три сина. Најмлађи, кога су звали Јанк, одликовао се марљивошћу и добротом, али је био глуп, па, како отац од њега није имао користи у управљању великим домаћинством, посла га у далеки свет.

На свом путовању обре се Јанк у туђинском селу и тамо од неког сељака заиште посао. Сељак му одмах рече:

- Имам за тебе посла. На ливади ми леже три пласта сена. Треба да их преко ноћи чуваш. Али пази ... многи су то пре тебе чинили, али ником није пошло за руком да сено сачува.

Јанк пристаде. Пре него што је на ливаду отишао, даде му сељак вечеру да га у пољу не би глад мучила, а даде му и виле, да се има чиме бранити.

На путу, неочекивано, придружи се Јанку сива мишица, која га људским гласом  запита куда ће. А Јанк мишици, као да су стари пријатељи, све по реду исприповеди. На то рече мишица:

- Још нико досад није тако пријатељски са мном разговарао. Зато желим да ти помогнем. Ако се будеш по мојим саветима управљао, сачуваћеш сено. После тога ће ти се и срећа осмехнути.

Јанк обећа да ће се по њеним саветима управљати, па мишица отпоче:

- Не брини ништа и не плаши се ничег. Кад стигнеш, лези на средњи пласт лицем према земљи и не обазири се, ма шта да се око тебе догађа. Три коња ће доћи сено да чупкају.

Јанк послуша мишицу и леже потрбушке на средњи пласт. Усред ноћи, око дванаест часова, створише се три коња – један бели, други мрки, трећи црни, и одмах почеше сено јести. Када више нису имали шта да једу, почеше и Јанкову одећу чупкати. Повлачили су га са пласта час на једну, час на другу страну, али Јанк је непомично лежао и ни за педаљ се није хтео помаћи. Када откуца дванаести час, изгубише се коњи, а Јанк уморан усни.

У зору пође сељак да види да ли је Јанк још жив. Угледа га како на пласту спава, повуче га за рукав и упита како је било. Јанк само одговори:

- Добро.

Другог дана навече, када се Јанк поново упутио на ливаду, придружи му се опет мишица и рече:

- Јанк, данас ће бити горе, али не брини. Важно је да се не мичеш, ма шта да се око тебе одиграва. Када откуца дванаести час, цве ће се свршити, а ти ћеш остати жив.

Опет дођоше три плаха коња да сено једу. На крају одвукоше и Јанка са пласта и почупаше му сву одећу. Али Јанк се и не помери нити јаукну када су га за ноге уједали. Тачно у дванаест изгубише се, а он исцрпен усни.

У зору се сељак још више зачуди када га на пласту угледа, али задовољно протрља руке.

Треће вечери се и по трећи пут придружи Јанку мишица, али овог пута показа му дрво на коме је висио велики бич и рече:

- Јанк, данас ће бити лоше! Не смеш да заспиш. Ниједан од коња не сме се средњем пласту приближити. Они ће бити веома дивљи и насртљиви, налетаће на пласт, али ти замахуј бичем, брани се.

Када коњи дођоше, одмах навалише на средњи пласт, али их Јанк спремно дочека бичем. Што је више замахивао, све више су и коњи дивљали. Налетали су у махнитом галопу, али их је заустављао Јанков бич, тако да се нису могли ни приближити пласту, а камоли сено чупнути. Тако су целе ноћи наваљивали, али их Јанк, снажно размахујући бичем, распршивао на све стране. Када откуца дванаести час, све се наједном стиша, коњи ишчезоше, а Јанк изломљен леже на пласт и усни.

У рану зору дође сељак да погледа да ли је Јанк жив, а кад тамо – момак лежи на чистом злату. Док је спавао, сено се претворило у злато.

Сељак га одмах пробуди и повика:

- Јанк, па ти си срећан, пресрећан! Не само да си ми сено сачувао него си га у злато претворио. Колико новаца желиш, реци!

Али Јанк одговори

- Шта ће ми новац! Ја од њега нећу постати паметнији. Желим да одем у неки други крај па ми ти, ако хоћеш, дај нешто хране за пут.

Сељак се зачуди, али му ипак напуни џепове златом и рече:

- Путуј срећно, момче! А ово мало злата што сам ти дао биће довољно да се путем храниш и превоз плаћаш. Желим ти да увек тако предано радиш као што си код мене радио и да себи праву срећу пронађеш!

Јанк се опрости од сељака и, певајући, пође из села. Али већ је однекуд за њим трчала мишица, стиже га и рече:

- Ако напушташ овај крај, и ја идем с тобом. Пут нас води преко мора. Али не бој се, ја ћу увек бити уз тебе да те саветујем.

Јанк упита мишицу шта треба  да чини када у другу земљу дође, а она му поче да објашњава:

- Укрцај се на лађу, а када у туђи и далеки крај стигнеш, па те људи буду  за ово и оно питали, можеш одговорити само „функ“ и „фонк“, и ниједне речи више. Али добро слушај шта теби говоре, ради како ти се каже и не брини ништа.

Јанк се укрца на лађу и отплови у туђу земљу. Тамо га мишица одведе староме градинару, који га одмах запита да ли би хтео да остане на његовој градини. Јанк одговори:  „функ“, а на питање градинарево уме ли да риља и копа, одговори: „фонк“. Градинар га тада узме у службу, одведе на земљиште где је био врт и објасни му како да цвеће и бокоре негује, а како леје да обрађује.

Јанк је пажљиво слушао и радио како му се говорило. Његово је цвеће дивно процветало, замирисало опојним мирисом, тако да се и сам стари градинар зачудио.

Једнога дана рече му он:

- Твоје цвеће дивно цвета. Ти добро радиш па сам одлучио да ти дам посебну башту. Сади на њој шта желиш.

И  даде Јанку најбољи део земље. Сада је Јанк самостално радио и цвеће засађивао, а мишица га је саветовала како да посао најбоље обави, на који начин да земљу обделава, ђубри и залива, а на који начин да растиње одржава.

За кратко време сав расад процвета, и пред очима мештана указа се нови врт. Сви су радо навраћали на Јанков део земље. И властелин, коме је цела земља припадала, одушеви се вртом. Он затражи од старог градинара да Јанка ослободи других послова, јер ће убудуће момак само за њега и његов двор радити.

То је било највеће признање баштованском помоћнику и стари градинар, веома задовољан, оде да пренесе то Јанку. Али пре тога он упита момка:

- Умеш ли тако добро да радиш, да ти ни сам властелин не може наћи мане?

Јанк одговори „функ“. А када га овај запита уме ли и боље од тога, одговори „фонк“, и тако постаде дворски цвећар.

Властелин је имао лепу кћер, коју је намеравао да уда, па је једног дана позвао најугледније јунаке из целе земље на свечаност избора младожење. На тај дан саопшти млада властелинка да Јанк, који одгаја тако лепо цвеће, може такође да дође на ову свечаност. Слуга оде Јанку на градину и саопшти му то. Јанк одговори „функ“.

Око властелиновог дворца брзо су се окупили сви позвани јунаци. Млада властелинка оде у горње одаје, отвори прозор и рече окупљеним витезовима:

- Ја ћу сада ову јабуку бацити доле, и на кога падне, тај ће бити мој заручник.

И девојка баци јабуку, а она паде право Јанку на главу. На то сви повикаше: „Срећно, младожењо!“ Али само он одговори „функ“.

Млада властелинка се озлоједи што је златна јабука право на Јанка пала, али је дату реч морала одржати. Зато на двору убрзо прославише свадбу и Јанк поста млади властелин. Али, када год би га његова жена нешто запитала, он би само изговарао „функ“ и „фонк“, и ништа више.

Тако протече неколико година. Млада жена се све више љутила што Јанк  и даље остаје нем. А највише је у себи беснела када би витезови из суседних дворова  у посету долазили. Јанк би тада изговарао само „функ“ и „фонк“, и то је био цео његов разговор са гостима. Најзад одлучи стари властелин да стање измени и рече својој кћери:

- Ја ћу да започнем рат  и твога Јанка да истурим у прве редове. Тада ће га непријатељ лако убити.

И учини како је наумио. Једнога дана позва Јанка и рече му:

- Рат је избио. Ти ћеш нашу војску предводити, али као предводник, мораш ићи испред ње.

Јанк одговори „функ“.

- Поведи војску и сутра у једанаест започни битку! – закључи властелин.

А Јанк одговори са „фонк“.

 Када се Јанк отпреми за битку, дадоше му коња, али тако бедног да је једва ноге дизао. Али мишица истрча на пут и рече:

- Јанк, биће ти тешко, али чини како те саветујем. Тај коњ је изнемогао, но ти ћеш добити бољег. Одјаши за онај грм и чекај до једанаест. Тада ће се ту створити други коњ. Мамузе и сабљу имаће на себи.

Јанк је већ био некакву сабљу добио, али се одмах могло видети да је стара и зарђала. Зато послуша мишицу. Брзо се појави очекивани коњ и он без страха одјаха у бој. Како је ишао први, непријатељски војници одмах навале на њега, али он се чврсто држао и обарао их својом сабљом. Тачно у дванаест затрубеше трубе и означише крај битке. Тада он за оним грмом замени коња и врати се на староме кући. Код куће су га сви очима пуним милоште гледали, питајући га како је победио. Доносећи му најбоља јела, почеше га наговарати да и сутра крене у бој. Он само одговори „фонк“.

Али другог дана доби Јанк још беднијег коња. И сабљу му утрапише тупу, само да не би победио. На путу га је већ чекала мишица, која рече:

- Данас ће бити страшније. Чувај се! Одјезди опет ономе грму, тамо ћеш затећи силнијег коња и оружје боље од јучерашњег, Овога пута биће то мач. Коњ ће ти много помоћи, али се ти мораш снажније борити, јер ће непријатељ војевати сурово.

Када Јанк до грма дојаха, затече тамо младог, огњевитог коња, који му је светли мач носио. Јанк узјаха коња и одјезди право у бој. Он све непријатеље порази, а сам не би ни рањен.

Стари властелин се јако зачуди када доброга коња и светли мач на Јанку угледа. Пошто је Јанк опет добио битку, лукави старац рече у себи: „Сутра ћу му дати најгоре кљусе, па ће га непријатељ свакако убити.“

Млада властелинка дочека га тако као да се његовој победи радује. Он је поздрави са „функ“, а када га она запита како је то све постигао, одговори „фонк“. Трећега дана дадоше Јанку старо кљусе које је једва ноге дизало, а уз њега и тупи, рђом изједен мач којим се више није могло да војује. Али опет дотрча мишица и рече:

- Данас ће бити јако зло, и бићеш близу погибељи. Али, добићеш доброг коња, ватренијег од пређашњег.

Мишица му даде и завој којим ће крв зауставити у случају да буде рањен. Јанк зађе за грм, а коњ пристиже у једном скоку. Јанк се на њега баци и – хуу! као ветром отфијука у битку. Али га непријатељ овога пута спремно дочека. Витлајући мачевима, ранише Јанка. Када видеше да са њега крв лије, обрадоваше се, верујући да ће убрзо умрети. Али Јанк хитро преви себи рану, па мушки настави борбу док не савлада непријатеља. А кад би све готово, пусти он огњевитог коња и врати се на оном хромом кљусету кући. Тамо га сви дочекаше веома пријатељски.

Властелин, пак, посла одмах по лекара, коме нареди да Јанку отров у рану стави. Али то Јанку ништа не нашкоди, јер је завој који му је мишица дала одавно затворио рану. Док је Јанк још у постељи лежао, јави му се поново мишица и рече:

- Сад си оно најгоре претурио преко главе, ал` нешто још мораш за мене учинити. После тога слободно проговори, јер је прошло седам година од како си нем. Вечерас у једанаест часова отиди у коњушницу. Тамо ћеш затећи три коња који на хрбатима леже. Крај средњег ћеш наћи и велики сребрни нож. Њиме распори коњима трбухе.

Замало се Јанк не успава, јер је прошло већ једанаест кад се прену. Брзо отрча у коњушницу, зграби нож и распори првоме коњу трбух. Из њега искочи човек. Из трбуха другог коња изађе жена, а из трећег -  необично лепа кнегињица. Јанк се од свега тога толико уплаши, да одбаци нож и утече из коњушнице. Све трчећи, врати се у дворац и поново леже у постељу, где чврсто заспа.

У зору дође лекар да опипа Јанково чело и увери се да је мртав. Али Јанк је био жив. Он пође лекару у сусрет и пријатељски га прими. Лекар тад хтеде да му рану погледа, али Јанк рече:

- Није потребно. Она је већ зарасла.

На то се сјатише дворани и зачуђено запиташе:

- Како то да ти говориш и да више ниси нем?!

Јанк им поче да приповеда, али не доврши, јер се у дворишту заустави лепа стаклена кочија. Из ње изађе девојка, која замоли Јанка да са својом женом уђе у кочију, а она ће их одвести где треба.

Јанк са својом женом уђе у кола, а девојка их одвезе у суседни дворац. Тамо је велики сто, препун богатих јела и пића, већ био припремљен за свечану гозбу. Не потраја дуго, а појави се кнез, са кнегињом и кнегињицом. Он Јанка срдачно дочека и рече:

- Ми смо оно троје које си ослободио. Да ниси све тачно извршавао како ти је мишица казивала, остали бисмо заувек зачарани. Зато ти велико хвала!

Потом су сели, јели и пили и заједно се радовали. И од тог времена беху срећни као добри суседи и пријатељи.  

Глупи Петар - бајка Лужичких Срба

У мужаковској црногорици живео је некада богати сељак који је имао три сина: Јана, Јурија и Петра. Јан беше вешт, Јуриј предузимљив, а Петар помало глуп. Због тога је Јан водио бригу о домаћим пословима, Јуриј превозио угљен и жито у град, а Петар је из дана у дан палио луч. Једном се врати Јуриј из града и исприповеда браћи да се Ханка, млада господарица Стакленог града, удаје и да њен отац, ради тога, позива младе људе из целе земље на велико такмичење. Ко први дојаше у Стаклени град, добиће лепу Ханку за жену. А Стаклени град је био на високој и стрмој планини.

Јан и Јуриј одмах одлуче да учествују на такмичењу. Купе себи кићену одећу, а за коње набаве најлепшу опрему. Много бриге су потом поклањали својим риђанима: чешљали су их, тимарили и давали најбољу зоб.

Свакога дана је Петар, док су обедовали, слушао прекомерна хвалисања оба брата. Они су се понашали тако као да су већ победили. И Петар је желео да иде на то такмичење, али своју жељу није смео ни поменути, јер се бојао да га браћа због тога не исмеју. А ни коња није имао.

На три дана пред такмичење, Петар је морао отићи на ливаду да напласти сено. Када се заморио, легао је на пласт. Изненада, нешто поче да чупа и једе његово сено. Петар се прену и угледа прекрасног ждрепца. Намах га дограби за узду. Коњ поскочи да би се отргао, али Петар га је чврсто држао и говорио:

- Не пуштам те! Моја браћа ће за три дана одјездити у Стаклени град, а ја не могу са њима јер немам коња. Сад ћу на теби јахати.

- Ако ли ме данас пустиш, обећавам да ћу ти се за три дана поново вратити, још боље опремљен и са кићеном одећом за тебе.

Петар је само часак размишљао, па пусти коња.

Трећега дана спремише се браћа за такмичење. Обукоше блистава одела која је и Петар много волео, а није имао. Када паде вече, одјездише према планини на којој се уздизао Стаклени град.

Петар је, сав зајапурен, трчао по повртњаку тражећи свога коња, али њега нигде није било. Гневан и очајан, леже под врбов грм. Тек што га свлада сан, кад зачу рзање и угледа оседланог коња, а на њему китњасту, сребром и златом опточену одећу. Он ухвати ждрепца и поче да навлачи одело. Али, као је оно било ново и круто, а он неспретан, десет пута га је навлачио и свлачио и у томе проведе целу ноћ.

У рану зору је био готов. Скочи на свог зеленка и потера га ка Стакленом граду. На себи је имао необично одело, а под собом коња страшно плаховитог: скакао је преко гора и долова. На послетку је и полетео и убрзо престигао све такмичаре.

На врху планине нађе се Петар први пред градским вратима, која се уз силан тресак отворише. Тамо га је, на улазу у дворац, очекивала лепа и млада кћи господара Стакленог града са својим оцем и целом четом дворана. Она му се осмехну, а њен отац га позва к себи и пријатељски упита:

- Одакле си, јуначе?

- Ја сам из Лучаног града – одговори Петар смело.

Али господар за тај град није никада чуо. Зато одлучи да се најпре обавести, па онда да Петру дà своју кћер за жену. Млада господарица стави победнику блистав златан прстен на прст, а њен отац га богато награди и поручи му да за три недеље поново дође.

Петар пође кући. Коњ га врати у повртњак и тамо му обећа да ће за три недеље поново догалопирати.

Када су се браћа другога дана у зору вратила кући, Петар је већ стајао крај пећи и палио луч. Дарове је сакрио испод боровине, а прст на коме је био прстен завио, као да се тобоже посекао.

За време обеда Јан и Јуриј су навелико и нашироко приповедали о протеклом такмичењу.

- Ја сам на свом риђану тако силовито јурио даје камење на све стране летело – рече Јуриј.

А Јан додаде:

- И мој риђан је био међу првима, али није могао све шанчеве да прескочи. Штета, много је обећавао.

Јуриј запита:

-Петре, ниси ли можда посматрао такмичење?

Петар одговори:

-Нешто мало сам видео. Онај момак је имао прелепог коња и сјајну одећу.

Описао је победника, али се ниједном речју није одао, већ се само исшпотиха смејао браћи зато што га нису познала.

После неког времена, уђе у двориште њихове куће необична путница. Била је то дворска дама, која запита: „Драги домаћини, ја тражим Лучани град. Покажите ми ако знате пут до њега!“  

Ни отац, ни Јуриј, ни Јан о томе граду ништа нису знали. Напослетку позваше Петра. Иако је Петар био у своме замашћеном радном оделу, дворска дама га је одмах познала.

- Шта се догодило када имаш завијен прст? – упита га она.

- Ох, ништа ... мало сам се секиром рецнуо и прст обложио комадићем коре – промрси Петар.

Дворска дама зачута и одмах одјезди даље.

Протекоше три седмице и пред заказан дан, навече, оде Петар у повртњак, тамо леже под грм и усни. У сред ноћи се прену. Угледа мајушног човека а иза њега господску стаклену кочију са четири коња.Мали човек, који је на рукама носио злаћано одело, приђе му и рече:

- Обуци ову одећу и седни у кочију! Пођи у Стаклени град, али пре него што тамо стигнеш, покупи све просјаке које на путу сретнеш.

Убрзо наиђе Петар на некаквог гегавог пешака, који је на друму од богатијих пролазника милостињу скупљао

- Ко си ти? – упита га Петар.

- Ја сам велика испичутура – одговори му просјак.

- Седни у кочију, требаће ми испичутура!

Нешто касније срете човека с огромним устима и трбухом великим као буре. Петар га запита:

- Ко си ти?

- Ја сам велики ждерац, изелица.

- Седни у кочију, изелица ће ми требати.

Потом наиђе на једног брзог тркача, на снажног тегљача и на једног громогласног викача. И све их Петар прими у кочију. Пре заласка сунца, стиже он са својим људима на врх планине. Тамо угледа дугачак ред дивних посребрених кочија које су, све до једне, према Стакленом граду јездиле. Толико је било кочија да су закрчиле пут. Пошто је Петар био на зачељу, он израчунада се ни за цео дан неће приближити граду, па зато пређе на шумсли путељак. Али и шумски путељак био је закрчен обореним деблима. Тада повика тегљач:

- Хоћеш ли, господару, да пут рашчистим!

И одмах скочи са кочије и одбаци дрвље устрану. Џиновска дебла летела су увис. Захваљујући томе, стиже Петар пред вече пред врата Стакленог града, која му се одмах отворише.

Цео двор је био на ногама. Млада господарица ухвати Петра за руку. Он се осмехивао док гаје она водила, али њен отац грубим гласом рече:

- Ја још не знам, у ствари, ни шта си ни ко си ти, Петре. За твој Лучани град смо се распитивали, али ништа нисмо сазнали. Зато мораш, пре него што ти ишта обећам, да извршиш три задатка. Прво: заповедио сам да се за тебе и твоје људе напече дванаест хлебова од дванаест фунти. То морате за три дана појести.

Петар се није дуго премишљао. Једанаест хлебова је дао великом ждеравцу, а дванаести је оставипо за себе и остале пратиоце. Убрзо су сви хлебови били поједени, па господар Стакленог града заповеди да им принесу дванаест џиновских врчева пива. То је морао Петар са својим људима да попије за шест дана. Ни овог пута се Петар не узбуди. Једанаест врчева не дао великом пијачу, који их је испио сам.

Млада господарица, која се веома бојала да Петар неће моћи да испуни све задатке, одједном се од бриге и стрепње разболи. Лекар је тврдио да ће господарица оздравити једино од воде са здравца-студенца, који је био сто миља удаљен. Због тога постави господар Стакленог града и трећи услов Петру: за дванаест часова да довуче котао воде са здравца-студенца.

Петар испрва није знао шта да чини, а онда се сети брзог тркача. Њега посла по здраву воду. За три часа је тркач већ био код здравца-студенца. Тамо се и сам здраве воде напио, али ... како је био уморан, сео је мало на обалу и ту и заспао.

Петар је стајао на градским вратима и чудио се што нема тркача да се врати. Већ је и једанаести час минуо. Тада се момак сети громогласног викача и поручи му да тркача дозове. Овај поче тако ватрено да виче да се земља тресла. И млада господарица је из постеље на земљу пала. Али тркач се пробуди, поскочи, зграби свој котао и поче тако грабити да је петама у леђа ударао, а коса му се вијорила око главе. У последњем тренутку дванаестог часа, стиже он у Стаклени град и Петар однесе котао воде господару.

Како је Петар и трећи задатак извршио, млада господарица, која је од воде оздравила, замоли оца да се венчање више не одлаже, већ да се одмах обави. Господар није имао куд, па мораде дозволити. Цвадбено весеље трајало је много дана. Најбоље су прошли испичутура и изелица, али и господарица је била веома срећна.

У међувремену се код куће отац и мајка забринули шта ли се то Петру могло догодити. Они нису знали ни кад је, ни куд је пошао, ни како се изгубио.

После три седмице, пожеле Петар да своју младу жену поведе кући. Стари господар даде зету на дар десет црних, а својој кћери пет снежнобелих коња и велику невестинску спрему. Тако стигоше у мужаковску црногорицу и на Петров зелени повртњак. Али, тамо где је стајао пласт, сизао се сада прекрасан двор, а око двора врт. Пред улазом је стајао исти онај мајушни човек, који рече:

- Ја сам се о теби побринуо и саградио ти све ово. Двор припада теби, јер си ме оне ноћи пустио иако сам ти био веома потребан. А и зато што си се држао мојих савета.

Отац, мајка, Јан и Јуриј чудили су се како је на њиховом повртњаку могао да никне такав сјајан двор. Највише су се, ипак, зачудили када је у њихово двориште ушла блистава кочија у коју су била упрегнута четири коња. Из кочије је изашао наочит витез, а за њим чудесно лепа властелинка. Мајка прва препознаде свог Петра, а браћа се згрануше. Али их Петар све топло поздрави и исприповеда им шта се са њим збило  и како је своју срећу нашао.

Напослетку замоли оца и мајку да код њега у двору станују. Тако и би. Браћа су становала у кући и управљала родитељским добром. Петар је са својој лепом женом имао миран и срећан живот, а ако није у међувремену умро, он и данас живи у Лучаном граду.