ПОХВАЛА ВУЧЈЕМ ПАСТИРУ IV

4.

Летимо ти у сусрет
На ископаном твом штапу

Радуј се вучји пастиру

Нанизали смо на штап пршљенове
Заболи ребра у његове шаре
Натакли лобање на његов врх

Радуј се вучји пастиру

Савладали смо вихоре гониче
Прелетели јаме и кочеве
И замке у ваздуху

Радуј се вучји пастиру

Летимо ти у сусрет
Да ти погледамо у очи
И своју искажемо радост

Радуј се вучји пастиру

Васко Попа

ПОХВАЛА ВУЧЈЕМ ПАСТИРУ III

3.

Око нас се мирно јагње
Белоруни женски облаци
И громови воде љубав
С лепим нашим успоменама

Радуј се вучји пастиру

Брњице рђају на киши
И гризу пешчане хумке
Које личе на наше телесине

Крезуба вучја гвожђа хватају
Залутале урлике ветрова
И шкљоцају напразно

Осамостаљеним вилицама
Ми жваћемо псеће камење
И претварамо га у хранљиво сребро

Радуј се вучји пастиру

Васко Попа

ПОХВАЛА ВУЧЈЕМ ПАСТИРУ II

2.

Истргли смо се из својих шапа
Ишчупали се из својих зуба
Изишли из своје коже

Радуј се вучји пастиру

Од своје кичме
Саздали смо обруч око света
Укрстили остале своје кости

Нашли смо осовински отвор
У коме се за нашег живота окретао
Одбегли црвени камен

Добре твоје пламене поуке
Већ увелико цветају
У корову над нама

Радуј се вучји пастиру

Васко Попа

ПОХВАЛА ВУЧЈЕМ ПАСТИРУ I

1.

Радуј се вучји пастиру

Из мушке наше карлице
Оплођене мушком земљом
Израсла је девојачка липа

Из њеног корена
Ка теби тече
Извор рујног млека

У њеном стаблу
Рој пчела за тебе справља
Очински мед

У њеној круни
Загрљени теби певају
Гавран паун и орао

Радуј се вучји пастиру

Васко Попа

ВУЧЈА ЗЕМЉА VI

6.

Кроз вучја ребра сине
земљу нашу заветну видим
Облик ускршњег јајета има

Вучје обасјава је срце
Усред рујнога мора

Или је већ одавно прогутана
Па није више ни жива ни мртва
Или је тек сада спремна
За друго рођење

Од вучје то зависи глади
И од наше звезде водиље
Ни од чега другог сине

Васко Попа

ВУЧЈА ЗЕМЉА V

5.

Видим оче вука
Са роговима младог месеца на глави
Земљу нашу девичанску
На роговима носи

Носи је и она се не брани
Као да је мртва
Или смртно заљубљена

Ниједним је земаљским путем не носи

Носи је некуда увис
У небеску ваљда своју јазбину
Коју смера за њу
И себе да ископа

Отима ли је од нас оче
или је напротив спасава

Васко Попа

ВУЧЈА ЗЕМЉА IV

4.

Видим сине земљу нашу распету
Између четири оцила
На којима вук зубе оштри

Вук се над њу надноси
И огледа љутито
У зеленим њеним очима

Искре са оцила
Стварају му златокруг за златокругом
Око лепе главе

Четири ће оцила знати сине
Оштри ли вук зубе на њу распету
Или за оне који су је распели

Васко Попа