Био неки цар, па је имао сина јединца. Отац би био јако рад оженити
својега сина, али овај се није никада ни у коју цуру хтио да заљуби.
Једнога дана изиђе царевић на прошетњу крај мора, иза једне шуме, кад
наједном али ти иде по мору брод и на броду отворен прозор, а на прозору цура. Док
он њу види, одмах се у њу заљуби и заволи је тако да се одмах разболио. Све дивани:
„Умријети, умријети!“ И гле, баш умријети! Најпослије дође најстарији лекар и каже
да му се не може помоћи. Управ исти дан стајао је и један малар крај мора, кад се по
мору провезао брод и ђевојка, и он наслика онако скупа брод и ђевојку на прозору.
Малар се, дакле, сад спреми да он иде пробати лијечити царева сина. Кад је дошао
пред двор, замоли да га пусте унутра. Али га не хтједоше одмах пустити, ван му рекну:
— Не можеш: син царев умире.
Тада он рече:
— Али пустите ме, можда ћу га ја излијечити.
Затим га пусте пред царева сина. Како малар к њему уђе, помоли му одмах
слику ђевојчину. Царев син одмах скочи, па ухвати малара говорећи:
— Дај ми је, ђе је? Немој се шалити!
Малар рече:
— Немам је ту; али ћемо је наћи.
Брже царев син даде ухватити коње под кочију, узме новаца доста, па сједе с
маларом да иде тражити ону лијепу ђевојку. Кад су већ цио дан путовали, срету
једнога чоека, а то је био Оштар Дан. Он их упита камо иду; они му кажу. А он рече
малару:
— Ти, господине, хајде сад кући, а ја ћу ићи тражити непознату ђевојку; па ако је
нађемо, онда ћемо се веселити.
Малар се врати натраг, а њих два оду. Кад је била ноћ, дођу они у једну шуму, и
ту нађу једну кућу. Кад унутра, али столови намјештени, тањири накладени, само да се
једе. Али рече Оштар Дан: „Нећемо“, и отиду у другу собу, и тамо све постављено: само
па једи. Сад спреме коње, па сједну вечерати. Пошто су вечерали, царев син леже
спавати, а Оштар Дан остане сједећи. Кад али ето ти дођу виле унутра, па се стану
разговарати. Онда рече најстарија вила:
— Мама, овђе крст мирише.
— Јест, кћери, рече она — царев син и Оштар Дан иду тражити једнога краља
кћер, али неће је наћи; јер да знаду што не знаду, ласно би је нашли. Кад отиду одавде,
срешће их дивља планина, преко које неће моћи пријећи, јер нема никуд цесте; него
на крају те планине има јабука, и на њој три јабуке да уберу, па да се једном баце на
планину, одмах би им се цеста начинила; али да оставе и натраг кад пођу.
Оштар Дан све то запише. Пошто је свануло, рече царев син да иду. Али Оштар
Дан још не да, него рече да још остану. Увече опет дођу виле, као и прије. Онда рече
средња вила:
— Мама, овђе мирише крст.
— Јест, кћери, царев син и Оштар Дан траже краљеву кћер, али тешко да је нађу;
јер да знаду што не знаду ласно би је нашли. Пошто пријеђу дивљу планину, срешће
их море, преко њега не могу никако; него накрај мора имаду три јагоде: да уберу те три
јагоде, па да једну баце на море, одмах би им се начинио мост; али да оставе и кад отуд
пођу.
Оштар Дан опет запише. Кад буде ујутру, опет вели царев син да иду; али Оштар
Дан не да, већ каже да ће још један дан остати, па да ће онда ићи. Увече опет дођу
виле, као и прије. Тад рече најмлађа вила:
— Мама, овђе мирише крст.
Мати јој одговори:
— Да, кћери, царев син и Оштар Дан иду тражити краљеву кћер; али тешко да је
нађу, јер кад пријеђу дивљу планину и велико море, онда ће их срести гвоздена
планина, која је свезата са небом и земљом; него на крају те планине има лијеска и у
њој три младице: да укрше те младице, па да прекрсте на планини, сама би се цеста
начинила; али да оставе и кад отуд пођу, ваљало би им.
Оштар Дан запише. Сјутрадан, чим је свануло, дигне се царев син и Оштар дан
на пут. Најприје срете их дивља планина. Царев син пита: „Шта ћемо сад?“ а Оштар
Дан погледа на страну, те упази јабуку, брже убере све три: једну баци преко планине,
а двије остави. Док је бацио јабуку, одмах му се начини цеста, и они пријеђу.
Кад су прешли преко дивље планине, срете их велико море. Царев син опет пита
шта ће, а Оштар Дан погледа те види три јагоде; брже убере све три, једну баци на
море и одмах му се начини мост, а двије остави у џеп. Сад пријеђу преко мора и отиду
даље.
Наједном срете их гвоздена планина, која се свезала с небом и земљом. Сад
царев син пита:
— Шта ћемо? Све смо некако прешли, ма ту нећемо.
Оштар Дан ништа не вели, већ се огледа и нађе лијеску и у њој три младице; сад
укрши све три, једном прекрсти преко планине, а двије остави за други пут, и одмах му
се начини цеста. Онда они лијепо пријеђу и отиду даље.
Кад су већ доста далеко отишли, дођу у један златан град (а вила им је још прије
казала да ће наћи ту цуру у томе златном граду). Дошавши тамо, царевић се намах
упише код цара да би рад с његовом кћери разговарати се. Цар му допусти и рече:
— Три дана ти је слободно виђети је: први дан шест часа, други десет, а трећи
тринаест.
Први дан само ју је виђео; други дан су се спознали; а трећи дан договоре се
како ће побјећи. Ђевојка њега напути нека он даде начинити од злата коња и
приковати за руду. Коњ тај нека буде шупаљ на ребрима, „па ћеш“, вели, „мене унутра
затворити“. Царев син брже начини коња златна, прикује га за руду, и тако је чекао до
подне. Кад је царска вамилија изишла на прошетњу, царев син попане ту ђевојку, па је
однесе и затвори у коња, па бјежи с њом кући.
Цар то опази, те се отисне за њима у поћеру. Дошавши до гвоздене планине,
Оштар Дан прекрсти младицом, и начини им се цеста, а они бјежи. Али и цар
прекрсти младицом, те му се дала цеста. Кад к мору, Оштар Дан баца јагоду, а мост им
се гради; али и цар баца јагоду, па иде за њима. Кад су стигли до дивље планине,
Оштар Дан баци јабуку, а цар је нема, и тако побјегоше с ђевојком.
Пошто су дошли опет у ону планину ђе су најприје ноћили, отиду у исту кућу и
ту заноће. Послије вечере рече царев син да иду спавати; а Оштар Дан рече да ће он
сједити. Истом што је царев син заспао, дођу виле опет, па рече једна између њих:
— Мама, овђе мирише крст.
А мати рече:
— Јест, кћери; царев син и Оштар Дан воде кћер једнога краља; али је се ипак
неће ужити, јер откад је царев син отишао од куће, њему се чини да нема него три
дана; али тому има већ управ три године; и у том је њему умрла мати, а отац му се
оженио маћијом. Сада кад они дођу ниже двора, срешће их маћија на мосту и даће сваком по једну чашу вина нека попију. Чим то вино испију, постаће од њих два слана
камена.
Оштар Дан то одмах запише. Ујутру, чим сване, дигну се на пут. Како дођу на
мост више двора, срете их маћија и даде сваком по једну чашу вина да попију. Оштар
Дан кад је виђео то, рече им:
— Кад сам вас саставио и толико се за вас промучио, ја ћу и то попити, а ви
будите сретни.
То рекавши узе чаше с вином, те испије обадвије, и намах се створи у слан
камен.
Послије три године добију њих двоје сина. Једне ноћи усни царев син ђе му
некакав чоек каже да закоље то своје дијете, па ону крв да ухвати и пошкропи онај
камен слани, да ће одмах оживети опет чоек. Он то одмах, како је свануло, каже својој
жени, а она му рече:
— Па слободно.
И он закоље дијете, па однесе и пошкропи камен њоме, и чоек одмах устане. Сад
се дигне царев син и Оштар Дан у двор. Кад су дошли у собу, упита Оштар Дан
царевића:
— Шта то имаш на столу?
— Ништа, шта би било? — одговори он.
Оштар Дан приђе к столу, те подигне покровац; али дијете лежи заклато. Тад га
Оштар Дан прихвати руком, а дијете се макне једанпут, а послије се дигне. Царев син
онда убије маћију, оца проћера, а Оштар Дан отиде по свијету опет чуда да ради.
Била је некака ђевојка која није рођена од оца и мајке, него је начиниле виле од снијега извађена из јаме бездање према сунцу Илијнскоме, вјетар је оживио, роса је подојила, а гора лишћем обукла и ливада цвијећем накитила и наресила. Она је била бјеља од снијега, руменија од ружице, сјајнија од сунца, да се таке на свијету рађало није нити ће се рађати. Она пусти глас по свијету да ће у тај и у тај дан на томе и на томе мјесту бити тркија, па који је младић на коњу претече да ће бити његова. Ово се у мало дана разгласи по свему свијету, те се просаца скупи хиљаде на коњма да не знаш који је од којега бољи. И сам царев син дође на тркију. Ђевојка стане на биљегу и сви просиоци нареде се на коњма а она између њих без коња, него на својијем ногама, па им онда рече:
-"Ја сам онамо поставила златну јабуку, који најприђе до ње дође и узме је, ја ћу бити његова, а ако ја прва к њој дођем и узмем је приђе вас, знадите да ћете ви сви мртви на оно мјесто остати, него пазите добро што чините."
Коњаници сви се погледају и сваки се у себе уздаше да ће задобити ђевојку, па рекоше између себе:
-"Знамо одиста да неће она ни једноме од нас на ногама одбјећи, него неко од нас, а ко, тогај ће бог и срећа данас помоћи."
Те тако кад ђевојка руком о руку пљасну, сви потекоше у један трен. Кад је било на по пута, богме ђевојка одвојила бјеше, јер пусти некака мала крила испод пазуха. У то укори један другога, те приошинуше и ободоше коње, и пристигоше ђевојку. Кад она виђе, извади једну длаку из главе, те баци и они исти час узрасте страшна гора да не знадоше просци ђе ће ви куда ће, но тамо амо те за њом, а она опет далеко им одвојила, а они ободи коње и опет је стигоше. А кад ђевојка виђе злу и гору, пусти једну сузу, док – букнуше страшне ријеке, те се за мало сви не потопише, за ђевојком нико више не пристајаше до самога царева сина, те он плиј на коњу те за њом, али пошто виђе да му је ђевојка одмакла, закле је три пута да стане и она стаде на ономе мјесту на којему се нађе; онда је он ухвати, те за се на коња врже, и преплива на сухо, па се упути једном планином дома, али кад дође у највисочију планину, обазре се, кад ли му ђевојке нема.
Били старац и баба, па имали два сина и двије снахе. Они су били врло сиромашни и нијесу ништа имали до једнога јарца. Један дан пошље старац млађу снаху да води јарца у шуму, да му накреше да не би крепао од глади. Она по заповијести отиде с јарцем, али мало час, ето ти јарца кући, па се стане дрекењати око куће: "Мехехе!" Старац изиђе и запита га шта му је и шта је дошао кући." А он одговори: "Послао си снаху да ми креше да брстим, а она ми натакла гужву на губицу, па не могу." Онда старац пошље другу снаху; али јарац онако уради и код ње. Пошље старац сина млађега, али јарац онако уради и њему; пошље старијега, и старијему учини јарац онако. Сад пође бака, узме у рукавицу осјевина, и стане просипати за собом, вабећи јарца: "Јац, јацо, јац, јацо!" Јарац иђаше за бабом, докле тецијаше из њезине рукавице осјевина, а кад нестаде, он се онда врати кући по своме обичају и стане га дрека око куће: "Мехехе!" Опет га старац запита, што му је, а он одговори: "Послао си бабурину да ми креше да брстим, а она ми натакла гужву на губицу, па не могу."
Старац мислећи да је истина, што јарац говори, пође сам с њиме; а јарац исто онако уради и њему. Тада се старац разљути, и како дође кући, одмах јарца закоље, одере га, осоли, натакне на ражањ и припече га к ватри, а мој ти јарац скочи с ражња, па бјежи! бјежи! те у лисичију јаму, а лисице не бјеше код куће. Кад лисица дође, чује да има неко у њезиној кући, и не смједне уљећи унутра, него пође до своје куће невесела и жалосна. Идући тако ето ти пред њу зеца, па је запита, шта тражи туда тако невесела. А она му каже да се неко увукао у њезину кућу, пак сад не смије унутра. Онда зец рече: "Хајдемо нас двоје, да видимо, ко би то био." И тако пођу. Кад дођу пред јаму, повиче зец: "Ко је у тетиној јами?" А јарац изнутра одговори: "Ја сам јарац живодерац, жив клан не доклан, жив сољен не досољен, жив печен не допечен! зуби су ми као колац, прегришћу те као конац." Кад то чују зец и лисица, поплаше се па побјегну без обзира. Бјежећи тако наиђу на вука, међеда и лава, па их ови запитају, шта им је, што бјеже. Кад лисица и зец виде овако друштво, они се зауставе па им приповједе, шта је и како је. Онда се дигну сви заједно, еда би како увели тету у њезину кућу; али им залуд бјеше мука, јер им јарац свакоме одговори као и зецу. Ходајући тако невесели по пољу и бринући се тетом, сретну јежа, и он их запита, шта раде у друштву толики, а они му кажу све шта је и како је. Онда рече јеж: "Хајде да и ја срећу покушам, да видим ко је то." Кад дођу пред јаму, повиче јеж: "Ко је то у тетиној кући?" Јарац одговори: "Ја сам јарац живодерац, жив клан, не доклан, жив сољен недосољен, жив печен не допечен! зуби су ми као колац, прегришћу те као конац." На то му јеж рече: "Ја сам јеж, свему селу кнез, савићу се у трубицу, убошћу те у гузицу" А мој ти јарац бјежи!
Био једном, у стара времена, у Кијеву неки кнез витез, а крај Кијева живљаше Змај и сваке године му слаху данак: младог момка или девојку. Дође ред и на кнежеву кћер. Шта да се ради – кад су грађани давали, мора и он да да! Посла кнез своју кћер Змају. А она беше тако лепа да се ни описати не може. И Змај је јако заволе. Поче она да му ласка и угађа, па га једном запита:
– Постоји ли на свету такав човек који би тебе могао да победи?
– Постоји – рече Змај – један такав у Кијеву, живи изнад Дњепра. Кад он заложи пећ у својој кућици, дим се диже до самог неба; а кад сиђе на Дњепар да кваси коже (јер он је кожар), не носи једну кожу, него одмах по дванаест. Па кад се коже у Дњепру наквасе, ја се закачим за њих да видим хоће ли их извући или неће. А њему свеједно: извуче и мене заједно с
кожама. Само се, ето, њега бојим.
Запамтила то кнегињица, па мисли: како би могла да пошаље поруку кући, докопа се слободе и врати оцу? Крај себе не имађаше никог до једног голуба. Отхранила га је још у оно срећно време кад је живела у Кијеву. Мислила је, мислила, а онда узе и написа оцу: "Тако и тако", пише. "Живи код вас оче, у Кијеву, један човек по имену Кирило, а зову га Кожемјака. Замолите га преко старих људи да подели мегдан са Змајем и мене, јадницу, ослободи из ропства! Молите га, оче, и речима и поклонима, и пазите да се не увреди због неке речи случајно речене." Написа она то, па привеза голубу под крило и пусти га онда кроз прозор. Подиже се голуб небу под облаке и долете до кнежевог конака. Баш у то време двориштем трчаху кнежева деца и угледаше голуба.
– Татице, татице – повикаше – долетео је сестрин голуб!
Обрадовао се кнез у почетку, а онда помисли, помисли и ражалости се:
"Сигурно ми је, проклетник, убио дете."
Дозва к себи голуба, и гле! – у голуба под крилом писамце. Узе кнез писмо, прочита шта му кћер пише, па одмах позва к себи све начелнике.
– Има ли овде неки човек по имену Кирило Кожемјака?
– Има, кнеже. Живи изнад Дњепра.
– Како да му се приђе, а да се не увреди и да пристане на оно што хоћу да
га молим?
Посаветоваше се они и послаше Кирилу најстарије људе у граду. Дођоше ови до његове куће, отворише полако и са страхом врата, па уплашено застадоше. Виде – седи Кожемјака на земљи, окренут њима леђима, и гњечи рукама дванаест кожа, само му се клати седа брада. У том часу један од изасланика кину: "А-апћиха!"
Трже се Кожемјака, а коже само: прас! прас! – све попуцаше. Окрете се он, а изасланици му се клањају до појаса:
– Тако и тако је, послао нас кнез теби с молбицом.
А он, нити их гледа, нити слуша: разљутио се што је због њих поцепао дванаест кожа. Они га опет моле, преклињу (на колена су пали). Зло је – не слуша их!
Молише га, молише, па одоше без ичега, оборених глава.
Шта да се ради? Очајан је кнез, жалосни и сви начелници. А да пробамо са млађима? Послаше Кожемјаки млађе људе – ни они ништа не учинише, толико се Кирило наљутио због оних кожа. А кнез онда поразмисли, па посла Кожемјаки малу децу. Кад деца дођоше, па кад почеше да га моле, кад падоше на колена и заплакаше, не издржа Кожемјака, расплака се и он с њима па рече:
– Е, за вас ћу то учинити!
И оде кнезу.
– Дајте ми – рече – дванаест буради катрана и дванаест товара конопље!
Обмота се он конопљом, намаза добро катраном, узе једну топузину у којој беше добрих десет пуди, па пође Змају.
Пита га Змај:
– Шта је, Кирило, јеси ли дошао да се бијемо или да се миримо?
– Та где да се миримо?! Дођох да се бијем с тобом, створе погани!
И почеше они да се бију, задрхта земља. Кад год се Змај залети, ухвати Кирила зубима и откине комад катрана; кад год се залети и ухвати га – ишчупа прамен конопље. А кад га Кожемјака удари својом топузином, у земљу га сатерује. Гори Змај као ватра, тако му је врућина; и док стрчи до Дњепра да се напије, и скочи у воду да се мало охлади, Кожемјака се већ новом конопљом обмотао и катраном опет намазао. Искаче из воде проклети створе, залеће се у сусрет Кожемјаки, а овај га дочека топузином и трас! Кад год се залети Змај, Кирило га удара топузом: трас! трас! тако да само одјекује. Туку се, туку, подигла се прашина, варнице само искачу.
Таква лупа и треска се подигла као у ковачници у пролеће када је свакоме потребан раоник за орање; тада ту и ковач кује, и његови помоћници кују, а ковачки мех шишти без престанка, варнице лете и пуцкају и из пећи и из гвожђа, а ковачница се сва тресе, чује се лупа до на крај села – ето такву лупу и буку подиже Кирило ударајући Змаја гвозденом топузином по глави. Као из ковачке пећи, букти плави пламен из Змајеве чељусти, из очију, из ушију. Загрејао Кирило Змаја боље него ковач раоник у својој пећи – тако фркће, тако дашће, проклетник, да под њим и сама земља јечи. А људи у звона звоне, на брдима народ стоји као укопан, стиснутих песница: чекају да виде шта ће бити! Кад одједном, Змај – ба-а-ах! – и земља се затресе! Народ само пљесну рукама: "Хвала ти!"
А Кирило, убивши Змаја, ослободи кнегињицу и врати је кнезу. Кнез просто није знао како да му захвали, како да га награди.
Од то доба се крај у коме је Кирило живео зове Кожемјаке.
*Кожемјака – кожар
Живео један млинар-чаробњак и имао помагача. Радио је тај помагач код њега три године, па једном рече млинару:
– Дајте ми, мајсторе, нешто пара за пут, хоћу да идем кући.
А мајстор му рече:
– Пара немам, ал' ћу ти дати виолину, па кад засвираш на њој, свакаква ћеш чуда видети.
Узе момак виолину и пође. Ишао тако, ишао, и пут га наведе кроз шуму, у којој га нападоше неки разбојници. Питају га разбојници:
– Куда то журиш, млинару?
– Журим кући – одговори овај.
– Дај нам паре, а ако не даш, нећеш извући живу главу.
– Немам пара, али имам ову виолину; кад на њој засвирам, разна чуда се појаве.
– Е па, засвирај онда.
Поче млинар да свира, стадоше разбојници да играју, никако да се зауставе.
– Престани, престани да свираш, млинару, даћемо ти торбу злата!
Престаде млинар да свира, а лопови му дадоше пуну торбу злата. Узе млинар злато и настави пут. А разбојници стадоше да се јадају:
– Е, баш смо будале, играли смо, играли, и смо што нисмо богу душу дали, па смо му још поклонили и торбу злата.
Спреми се тада један разбојник, оде у суд па рече судији:
– Такав и такав млинар ми је украо торбу пуну злата.
Судија не размишљаше дуго, него позва своје људе и нареди им да ухвате млинара. Растрчаше се ови на све стране, ухватише млинара и доведоше га у суд.
– Јеси ли ти – упита судија млинара – украо торбу злата?
– Нисам – одговори млинар – разбојници су ми сами дали злато.
– Лажеш – рече судија – разбојници никоме не дају злато, они га узимају.
Тебе треба обесити.
Наместише вешала на сред села. Скупише се људи да виде како ће да вешају млинара. А млинар моли:
– Добри људи, дозволите ми да последњи пут засвирам на својој виолини, јер више нећу за то имати прилике.
Разбојник тад повика:
– Не, не, немојте му дозволити да свира!
– Не – рече судија – његова последња жеља мора да се испуни.
Чим млинар засвира, сви почеше да играју, заиграше чак и пси, и мачке, а млинар свира ли, свира; и свирао је све док разбојник не признаде да му је дао злато.
Тада млинара пустише, а разбојника обесише.
Био је један цар који се звао Тројан. У тога цара биле су уши козје, па је редом звао бербере да га брију; али како је који ишао, није се натраг враћао, јер како би га који обријао, цар Тројан би га запитао шта је видео на њему, а берберин би одговорио да је видео козје уши; онда би га цар Тројан одмах посекао. Тако дође ред на једног берберина, али се овај учини болестан, па пошље свога момка. Кад овај изиђе пред цара, запита га цар што није мајстор дошао, а он одговори да је болестан. Онда цар Тројан седе те га момак обрије. Момак, бријући цара, опази да су у њега козје уши, али кад га Тројан запита шта је у њега видео, он одговори да није видео ништа. Онда му цар да дванаест дуката и рече му да одсад увек долази он да га брије. Кад момак отиде кући, запита га мајстор како је у цара, а он му одговори да је добро и да му је цар казао да га свагда он брије и покаже му дванаест дуката што је од цара добио, али му не каже да је у цара видео козје уши. Од то доба овај је момак једнако ишао и Тројана бријао, и за свако бријање добијао по дванаест дуката, и није никоме казивао да цар има козје уши. Али га најпосле стане мучити и гристи где не сме никоме да каже, те се почне губити и венути. Мајстор то опази, па га стане питати шта му је, а он му на много запиткивање најпосле одговори да има нешто на срцу. али нс сме никоме казати, „а да ми је", вели „да коме год кажем, одмах би ми одлакнуло." Онда му мајстор рече: — Кажи мени, ја нећу никоме казати; ако ли се бојиш мени казати, а ти иди духовнику, па кажи њему; ако ли нећеш ни њему, а ти изиђи у поље иза града, па ископај јаму те закопај главу у њу, па у три пута земљи кажи шта Знаш, па онда опет јаму затрпај. Момак избере ово треће: отиде иза града у поље, па ископа јаму, те у њу завуче гдаву и у три пута рекне: — У цара Тројана козје уши! — Па онда загрне земљу, и тако се смири и отиде кући. Кад после тога прође неко време, али из оне јаме никла зова, и три прута нарасла лепа и права као свећа. Чобанчад, кад нађу зову, одсеку један прут и од њега начине свиралу, али кад почну свирати, свирала издаје глас: — У цара Тројана козје уши! То се одмах разгласи по свему граду, а најпосле и цар Тројан сам собом чује како деца свирају: — У цара Тројана козје уши! Чувши то, цар Тројан одмах дозове онога берберског момка, па га запита: - Море, шта си ти огласио народу за мене? А он се сиромах стане правдати да није никоме ништа казао, али да је видео шта он има. Онда цар истргне сабљу да га посече, а он се препадне, па све по реду искаже како се земљи исповедао па како је сад на ономе месту нарасла зова, од које свака свирала издаје онаки глас. Онда цар седне с њим на кола, и пође на оно место да види је ли истина; кад тамо, али још само један прут нађу. Цар Тројан заповеди да се начини свирала од онога прута да види како ће свирати. Кад они начине свиралу и почну свирати, а свирка издаје глас: — У цара Тројана козје уши! Онда се цар Тројан увери да се на земљи не може ништа сакрити, па ономе берберину опрости живот, и после допусти да сваки може долазити да га брије.
Били отац и мати, и имали једну кћер. Њој умре мати. Пошто је отац често путовао, одлазила је девојка к својој куми. Једном јој рече кума:
– Поради код оца да ме за жену узме, па ће и теби добро бити! Сваке вечери ћу ти главицу млеком, а ножице пивом умивати!
И отац узме куму за жену. Прве вечери опере она девојци, како је обећала, главу млеком, а ноге пивом. Али већ другог дана стрпа је неумивену у постељу. Кума, која је и сама имала једну девојчицу, убрзо рече мужу:
– Шта ће нам обе? Гледај да нам твоја кћи из куће оде!
Потом испече за њу хлеб од коре и песка и даде јој суви, тврди сир. Отац поведе девојку из куће, а пас и мачка крену за њима. Како није знао куда би с девојком, сагради јој колибу од грања и лишћа и ту остави.
Тамо је сад девојка са псом и мачком становала. Кад би огладнела, јела би суви хлеб и сир и тиме још хранила пса и мачку.
Једне вечери дође шумски дух Космодеј, залупа на врата и позове:
– Лепа девојко, пусти ме унутра!
Девојка упита пса и мачку:
– Псићу и мацо, да ли да га пустим или не пустим?
Они јој одговоре:
– Да, иди пусти га унутра! Буде ли зао, ми ћемо га грепсти и уједати.
Пред вратима је стајао брадати старац. Он рече:
– Лепа девојко, ја сам гладан, дај ми нешто да једем!
Девојка опет упита:
– Псићу и мацо, смем ли?
А они одговоре:
– Дај му свакако мало!
Кад је вечерао, рече старац:
– Лепа девојко, опери ми ноге!
Девојка опет упита:
– Псићу и мацо, морам ли?
А они одговоре:
– Да, опери му ноге!
Потом рече брадати човек:
– Лепа девојко, покажи ми постељу!
Девојка поново запита, а пас и мачка јој одговоре:
– Да, припреми му свакако постељу!
Потом су сви полегали и уснули.
Када се двојка у рану зору пробудила, није више била у шумској колиби, већ у прекрасном дворцу. Уставши, одмах погледа кроз прозор. У дворишту су певали певци и кокодакале кокоши, моме су пословале око крава, а момци око коња. На стрехама су гукали голубови, а у башти је силно цвеће цветало.
Тада приђу слушкињице, које девојку у лепу хаљину обуку. Потом дође и Космодеј. Уместо брадатог старца, сад је пред њом стајао лепи младић. И одмах приреде свадбу са много гостију, која је три дана трајала. Девојка је била веома срећна. После неког времена пошаље млада свога
гласника оцу и маћехи и јави им да сада у дивном дворцу станује и позове их у посету.
Али маћеха позавиди својој пасторци ина тако великој срећи и рече своме мужу:
– Одведи и моју девојку у шуму!
Она јој испече колач од белог пшеничног брашна, даде јој мастан сир с чистим кајмаком и купи јој још буклију вина. Потом одведе отац девојку ушуму и начини јој тамо колибу од грања и лишћа. Пас и мачка пођу с њима.
Девојка је јела кајмак и сир, а псу и мачки ништа није давала. Навече дође шумски дух Космодеј, залупа на врата и позове:
– Лепа девојко, пусти ме унутра и дај ми нешто да једем!
Девојка упита пса и мачку:
– Смем ли да га пустим унутра?
А они одговоре:
– Сама си јела, сама си пила – сама себи савет дај!
Девојка пусти духа унутра и даде му мало јела. После вечере рече
Космодеј:
– Лепа девојко, опери ми ноге!
А она му принесе четку и убрус. Али стари брадати човек рече:
Не, не, моја девојчице, својим рукама ми мораш опрати ноге!
Када му она опра ноге, заповеди Космодеј:
– Лепа девојко, сада ми припреми постељу за ноћ!
Девојка опет упита:
– Псићу и мацо, смем ли?
Али они одговоре:
– Сама си јела, сама си пила – сама себи савет дај!
Девојка припреми брадатом старцу постељу па оде и легне. Када се девојка у зору пробудила, била је сама. Старац, пас и мачка нестали су. Она је седела испод жбуна и плакала.
