Баба Јага, коштана нога

Били муж и жена, па имали кћер. Умре жена, а муж се поново ожени, па и са другом женом добије кћер. Али маћеха није волела пасторку; сиротици ту није било живота. Мислио је, мислио наш сељак па одвезе своју кћер у шуму. Ишли су шумом и угледају колибу на кокошијим ногама. Тад рече сељак:

„Колибице! Колибице! Окрени се задњом страном према шуми, а лицем према мени.“

Колиба се окрене. Уђе сељак у колибу, а у њој баба-Јага: напред јој глава, у једном углу једна нога, а у другом друга.

„На руско мирише!“ вели Јага.

Сељак се поклони:

„Баба-Јаго, коштана ного! Довео сам кћер да ти служи!“

„Добро! Служи ме и слушај!“ вели Јага девојци, „па ћу те за то наградити.“

Отац се опрости и пође кући. А баба-Јага зададе девојци да испреде пуну кошарицу вуне, да наложи пећ, набави све што је потребно, па оде. Девојка се мучи да наложи пећ и стално горко плаче. Дотрчаше мишеви, па јој веле:

„Девојко, девојко, зашто плачеш? Дај нам каше па ћемо те научити шта да радиш.“

Она им даде каше, а они јој рекоше:

„А сад на свако вретено по нит напреди.“

Дошла баба-Јага:

 „Шта је“, вели, „је ли све готово?“

А девојка беше већ све урадила.

„А сад дођи да ме окупаш у купатилу.“

Похвалила баба-Јага девојку и надавала јој лепих хаљина. Баба-Јага опет оде, а девојци још тежи задатак зададе. Девојка опет стаде плакати. Дотрчаше мишеви:

„Што ти“, веле, „лепа девојко, плачеш? Дај нам каше па ћемо те научити шта да радиш.“

Она им даде каше, а они је научише шта и како да уради. Баба-Јага је опет, кад дође, похвали и даде јој још више лепих хаљина...А маћеха послала мужа да види да ли је жива његова кћи?

Дошао сељак, кад има шта да види – кћи му постала богата и пребогата. Јаге није било код куће, и он је одведе са собом. Прилазе они свом селу, а код куће пас само што се не отргне:

„Вау, вау, вау! Госпођицу возе, госпођицу возе!“

Маћеха истрча, па оклагијом по псу:

„Лажеш,“ вели, „реци: у сандуку кости лупају!“

А пас и даље по своме. Дођоше. Маћеха онда потера мужа да и њену кћер тамо одвезе. Сељак је одвезе.

Баба-Јага је и њој задала шта да уради, и отишла. Девојка се због тога тако разбеснела да је почела да плаче. Дотрчаше мишеви.

„Девојко! Девојко! Зашто“, веле, „плачеш?“

А она им не даде ни изговорити, већ оклагијом – удри по њима. С њима се тако мајала да од посла ништа није урадила. Вратила се Јага и наљутила. Други пут је било исто тако; Јага је онда зграбила девојку, сву је растргла, а кости јој у сандук ставила.

А мајка послала мужа по кћер. Дође отац и одвезе само кости. Кад се приближио селу, опет пас на доксату* стаде лајати:

„Вау, вау, вау! У сандуку кости довозе!“

Маћеха дотрча са оклагијом:

„Лажеш“, вели, „реци: госпођицу довозе!“

А пас и даље све по своме:

„Вау, вау, вау! У сандуку кости лупају!“

Муж дође: тек тада жена стаде јаукати! Теби скаска, а мени ћуп масла.

*доксат - трем

Никита Кожемјака - Руска бајка

Навадио се на Кијев змај, узимао је он од народа велики намет; из сваке куће по лепоту девојку; узме девојку и изједе је. Дошао ред и на царску кћер да иде том змају. Змај зграби принцезу, али је не изједе – била је права лепотица – већ је одвуче у брлог и узе за жену. Кад год је змај одлазио у лов, принцезу затвори брвнима да не побегне.

                Та принцеза је имала псетанце, које је за њом пошло од куће. Напише, тако, принцеза, посамце оцу и мајци, закачи га псетанцету за врат, а оно одјури, однесе га, па чак и одговор донесе. Једном цар и царица напишу принцези: сазнај ко је од змаја јачи?

                Принцеза се стаде улагивати своме змају, стаде га испитивати ко је од њега јачи. Он дуго није хтео да јој каже, али једном сеизговори да у Кијеву граду живи Кожевмјака – он је од њега јачи. Чим је то чула, принцеза напише оцу: пронађите у Кијеву граду Никиту Кожемјаку и пошаљите га да ме из невоље избави.

                Кад је сазнао за то, цар пронађе Никиту Кожемјаку и сам оде да га замоли да одлободи његову земљу од страшнога змаја и избави принцезу. Никита је баш тада коже штавио, држаше у рукама дванаест кожа. Кад виде да је цар главом дошао, задрхта од страха, руке му се затресоше и покида оних дванаест кожа. Колико год да су преклињали цар и царица Кожемјаку, он не пристаде да се бори против змаја. Смисле и скупе пет хиљада малолетне дечице и нареде им да моле Кожемјаку не би ли се на њихове сузе сажалио! Дођу код Никите дечица нејака и стану га са сузама у очима молити да пође на змаја. Гледајући њихове сузе Никита се и сам расплаче, узме триста пуди кудеље, намочи је добро смолом, умота се њоме да га змај не би изјео и пође на њега. Никита стиже до змајевог брлога, а змај се затворио и не излази.

                „Изађи боље у широко поље или ћу ти сав брлог растурити!“ рече Кожемјака и стаде ломити врата.

                Виде змај да му се зло спрема па изађе у широко поље. Дуго се са змајем Никита Кожемјака био док није змаја на земљу оборио. Ту змај стаде молити Никиту:

                „Немој да ме убијеш, Никита Кожемјака! Нема на свету никог јачег од нас двојице; поделићемо читаву земљу, читав свет на равне делове: ти ћеш у једној половини живети, а ја у другој.“

                „Добро“, рече Никита, „треба међу поставити.“

                Начини Никита рало од триста пиди, упрегне у њега змаја и поче од Кијева да међу прави. Узора Никита бразду од Кијева до мора Кавстријскога.

„Сада смо“, рече змај, „сву землју поделили.“

                „Земљу јесмо“, рече Никита, „ а сад хајде да море делимо, да не кажеш да се твоја вода узима.“

                Крену змај с ралом на средину мора а Никита Кожемјака га уби и у мору утопи. Та се бразда и дан-данас види; два је хвата висока. Око ње се земља оре, али бразду нико не дира. Они који не знају како је настала, зову је бедем.

                А Никита Кожемјака, извршивши светло дело, не хтеде ништа узети, пође опет коже штавити.

*Пуд, стара руска мера за масу. 1 пуд једнак је 16,3805 кг.

Додајте натпис

Перун

Дрхте земља и камен тврди
и траве се преплашено по тлу стеру,
долази бог громова Перун
а срце му од огња и туча
дими се и срди
и кључа,
падају огњене брадве
на шуме, торове, угљарске чадре, -
још трен само па ће Перун
и на Цареве конаке да надре.


Слушају стрелци тек стигли са војне                 и уплашени и срећни:
Ипак има неко моћнији од Цара,
од Цара већи,
који небо саздаје, и разара
у парампарчад,
има страшнијег од Царева гнева.
Нека и погину под Перуновим громом
од његова мача,
али има неко моћнији од Цара.


Радују се и уплашени,
чобани, орачи, угљари, просјаци:
Ипак има неко
ко и Цару страх у срце сагна,
пред ким бежи
и Царева и Волосова јагњад,
пред ким се и Световид
у Месечеве заоблачне куле склања,
и бежи Морана
у звезда гробишта,
неко пред ким и сунчеви петли
узлећу на неба највиши торањ.
Нека гром побије и стада са гора,
нека усеве попали,
али има неко пред киме и цар је мали.

Десанка Максимовић

ŽIVANA - EPILOG

Vladimir Nazor

EPILOG

*ЖИВА* Игорь Ожиганов

Iz krajeva vječna sniega, sa vrhunca ledenjakâ,

Lutajući mrzlom tamom, Črt je gledo u daljini

Gdje se zemlja uznijela cviećem gajâ i pašnjakâ.

Eto, dvor se Radogostov opet gradi; Vida sini

Prilaze mu. Nema snage što bi Zemlju opustila

I mostove do nebesâ u jaz mračni porušila.

Led i oganj! Mrak i svietlo! Al sve to je hrana za nju.

Nadji što će jézgru gristi. Treba crv u njenu panju!

Prede Nevid nove varke, snuje svadje i osvete.

A kad nojca na sviet pane, sa stožera na jug sidje

Da zametne novu borbu: O, zemnik je ludo diete!

U njegovu srcu moram sagraditi kulu svoju.

Ustopce ću za njim ići dok mu duša meni pridje.

U grud ću mu posijati čkalj i trnje. Silu svoju

Sad ću drukče pokazati da raspalim ljudske strasti,

Pa se ljudi, podivljali, nadju svi u mojoj vlasti. –

I Črt podje medju ljude. – Od praga je k pragu luto,

A u liku žreca. Med mu na usnama, jed u duši.

Pogled svaki nešto vriedja, rieč mu svaka nešto ruši.

Seljacima hvale pjevo, no, naviešto da će žuto

Klasje njino sutra gnjiti, da će suhe i pljesnive

Jesti hlepce, da će skoro opustjeti sve im njive.

- Rodilo se novo sunce na istoku. Vašu muku

Prokleli su bozi, novi sad se Biesi k vama vuku.

Ima kraj gdje ljude râjê i vesèlê bolje Moći.

One češće mieh nebeski izlievaju, da raskvašen

Zgusnu prah i grȕdu sliepe. Ondje, zimi o ponoći,

Ćuk ne straši; i ne treba torit zemlju; a.preplašen,

Zmaj od ljudi samo bježi u kamene rasjeline.

Ondje volu do koljena struk je trave deteline.

Oštro nebo, zemlju škrtu vama bozi dodielili.

Vi ste licem o tle pali, a drugi se osilili! –

I zemnik je tužbu digo na svog boga. On je sila;

Al je hrana, što njoj treba, krv il znôj iz ljudskih žila.

U borbama što ih vodi protiv Jadâ i Bjesóvâ

Mora uviek da se kida komad mesa čovjekova.

Išla priča naokolo o dalekim krajevima

Kojim teku meda rieke, i sama se pase stoka.

Sada tih, a sada jači, šapat išo po selima.

Čekala se nova zviezda što će sinut sa istoka.

Narodi se onda ljudski usplahire. Burni vieci

Prohujaše. Iz pustinja prilazili ljudma Sveci

Ili – Biesi? Učestaše Mučenici il – Krvnici?

U vir jedan okretahu ponori se i zrenici.

Usplamtjela ko još nikad borba medju bogovima.

Grčila se od njih zemlja. Otvarahu grudi njene

Mač i koplje ubojito. Krv je tekla potocima

Na kipove porušene, na hramove razvaljene.

I kad kneže Vladimire u kijevskom svetom hramu

U prah sruši kip Peruna, slavenskoga gromovnika,

Žešćim gnjevom boštvo planu s toga novog odmetnika,

Pa s Urala sve do Dnjepra širit poče strah i tamu.

Stislo grome u desnici; grȁd pozvalo i svih mora

Uzbunilo bezdna mračna, zaljuljalo vrhe gorâ,

Te, dignuvši moćnu ruku, razljućeno, uvriedjeno,

Iščupalo kraj Kijeva hrašće bogu posvećeno.

I, baciv se u mah jedan Karpatima iznad bila,

Sve u jedno breme složi ono hrašće ponosito.

I udari munjom. Planu ognjenome biesu sila;

Razmaha se požar velji. – zablještivo, strahovito

Gorjela je vatra gnjevom u jesenjih olujina.

Ječala je nadaleko i ravnica i dolina.

Sa lomače orijaške kidale se iskre žive.

Klicalo se širom zemlje: Gdje ste Moći milostive?

Protrnuše puci razni; pale žrtve pomirnice.

Alo, niem i blieda lica, pred kolibom Sloven stoji.

U tom glasu iz daljine ima nešto čeg se boji.

U tom plamu dalekomevidi neko strogo lice.

Pomozi nam, Svantevide! Jad se nama grdan sprema.

Božanstvo je osvetljivo, a odbrane od njeg nema!

Pomozi nam, Svantevide! Taj je plamen opomena.

Od vjernika zar će tvojih nestati i uspomena? –

Bjesnio je požar onaj osam dana, osam noći,

A deveti kada svane dan, jačim plamom Karpat gori.

Od Volge je do Rujana obratio Sloven oči

Božanskome znaku tome; strah mu dušu mori.

A zatim , u noć mračnu, ljućim biesom vatra planu,

Kad grom jače zatutnjio, i grad sprži svaku granu,

Podižu se slavski puci, redjaju se kupe, jate;

Usklik im je zajednički: Na Karpate! Na Karpate!

Na karpatskoj visočini zgrnuli se slavski puci

Tam’ od Labe i Dunaja, s Baltičkog i Crnog mora.

Pastirâ su i oračâ puni vrsi onih gora:

Na vatri se bliešte kuke, rala, bati, mjeden luci.

A požar se dalje širi lapćuć ognjen jezicima

Da okruži narod onaj uviek užim obručima.

Oblačina crna dima smrknuo se danak bieli.

Vaj , od gnjeva Perunova nastradati puk će cieli!

No, plam jenja i već trne. Vjetar dunu, dim rasprši.

U oblaku što se crni nad glavama mnoštva toga,

Pojavi se ljudma Perun, kovač groma strahotnoga.

Niti rieč se ljudska diže, niti vito koplje strši.

Šutke motre pradjedovi slavskih roda i plemena;

Osjećaju, znaci to su novih zgoda i vreménâ.

A bog tutnjeć zadrmao dô i vršak Karpat-gori,

I tad, glasom koji tutnji, narodima progovori:

Zvao sam vas, slavska djeco, osam dana, osam noći

Na te hridi u planini gdje su gniezda sokolovâ.

Pobedom će sada novom uznieti se crne Moći,

Muk i tama tragom ići svietlih vila i bogova.

Ljudskiem se narodima novo doba približava.

Na ognjištu vatra naša već se gasi. Iščezava

U srcu vam vjera, bliedi Vidov lik u vašoj duši;

Na Rujanu hram izgori, u Kijevu kip se sruši.

Kada jošte u zametku bjehu slavska pokoljeja,

Nad glavom smo vašom bdjeli, ulili vam prvu snagu.

A kad poče stablo vaše bacat pruće iz korienja,

Spremali smo plahe dažde, svietle dane, rosu blagu.

Mi smo vama na dar dali uviek širi dio zemlje.

I za vas smo probudili snagu koja u njoj driemlje.

Pružali vam ruku svoju bozi veliki i mali,

Kad ste onog puta tlom još tvrdim prohodali.

Vas ljubavlju Lada raji, a veselju Momir uči.

Gnjev junaka na dno srca Davor vam je usadio.

Dok Jarilo zvieri tjero, Dabog vam je davač bio

Hrane, pića i topline. Protiv Črta svedj se muči

Stojanbog za vaše dobro: odapinje s visa strielu,

Sieče mačem ognjeniem, na Labudu, konju bielu.

A nad lugom koji cvjeta prvo voće zreti stane,

Svjedoci ste i vi braka div-Daboga i Živane.

Sudjeno je, znam, do skora da pobiede nove Moći,

Da se ruši kip u hramu, da se čupa hrašće sveto.

Da što dosad svetost bješe, bude lažno i prokleto.

Mladom suncu na ishodu uz osmieh se dižu oči!

Znam, daleko doba nije, u dan gnjeva, krvi, bola

Kad će Volga, drevna rieka, k moru drugom tok da skrene

I na nebu sjevernome prevrnu se Velja Kola.

Starom suncu na zapadu okreću se uz rug zjene!

Ali, moć nam ipak ne će slomiti se, ne če pasti!

I dalje če srcu vašem govoritiPerun moćni.

A daleko pokoljenje, kad će poljem žito rasti,

Kad će naglo iznad žetve zaprietiti oblak noćni,

Kad se bude urotio roj Bjesóvâ sviet se ruši,

Kad će htjeti led il suša svaku klicu da uguši:

U pomoć će ono zvati novo Biće, Ime novo,

Al će njemu pred očima lebdjet čelo Perunovo.

U srca smo davno vaša, slavski puci, usadjeni.

Čuti ćete na dnu duše i u kasnim vremenima

Rieč bogova prastarinskih. Ponositi, božanstveni

Stas Davorov uviek će pokazati vama svima

Kada bojni rog da zovne. Pjevat ćete svedj o Zori

Što Prijezdi konja sprema da je nosi stazom sunca.

A kad oblak širit počne strah u selu, mrak u gori,

Pitat ćete: Zar ne grmi glas Perunov sa vrhunca?

Zvao sam vas, slavski puci, sred tih šuma i grebena,

K vrhuncima koji gore, gdje su gniezda sokolovâ,

Nek znadete kakva moć je u silnijeh u bogova,

Neka znate sudba vaša da je s nama prepletena.

O, vi puci i narodi: uspomene mladih dana

I za gomile je ljudske srcu plamen, duši hrana!

O, vi puci i narodi: nit se kida nit se briše

Pečat što ga nasred čela bozi stari udariše.

Razlijte je kao voda diljem zemlje! Na vas čeka

Gruda jošte netaknuta. Plivat će vam plug po tegu

Kad zaroni u ledinu crtalo, kad zemlja meka

Pucat počne, kada budu dahtat stali voli gojni.

Slušat ćete škrip lemeša, ćutjet ćete sunca žegu.

Prionite žedni, znojni

Na rad! Nove bogove će radovati muka vaša;

Dobit ćete nove zemlje da vam budu gladu paša.

Ti ćeš Ruse jak i krupan preliti se ko slap vode

Za istočnim gorjem, rodit Svjatogora gorostasa

Kojega će teško nosit ruska zemlja. Ti ćeš brode

U tri sinja gurat mora. Strepit će od tvoga glasa

Skit, Tatarin i Pečeneg. Raširit će stablo tvoje

Grdno granje od Urala do Karpata kamenita.

Sȁti sok češ, vodu piti od sto brazda i korita.

Bit ćeš, sine, kao sunce u ponosu snage svoje.

Ti ćeš Lehu ojaditi srca naša. – bit ćeš kao

Vinograd što njime prodje čopor konjâ. Voće palo

Sa čokota potučena; al još lista i miriše

Bus na koji divlje ždriebe kopitom je svojim stalo.

Ti ćeš kao jelen biti za kim lovci udariše,

Dok ga hajka umorila, i na zelen travu pao.

Bit ćeš kao labud kada na umoru slatko pjeva,

A pjesma se kroz vjekove opetuje i razlieva.

A ti, Čehu, mladi lave, ti ćeš rikat na kamenu

Svoga briega; plašit zvieri na Sudetu i vukove

U Šumavi. Libuša će na Vltavi grabit pjenu

Da umije lice svoje. U krvave ćeš valove

Tielo kupati, u spilji čuvat mlȁd, i gdje se pati

Ne klonuti, dok ti pandža ne otvrdne, dok ti griva

Ne naraste; al ćeš jednom novu zoru dočekati.

I zora će ona biti vedra, rujna, zablještiva!

Ti ćeš, Kleku, uviek biti sin najdraži Dabog-oca.

U večeri premaljetne, gaj dok cvjeta, niču sâdi,

Kćerka tvojih milokrvnih dizat će se iz gr’oca

Pjesma koju dragost radja što čovjeku tugu sladi.

Penjat ćeš se vrh Triglava, da se sjetiš starih dana,

Da se drevnom bogu moliš neka svaki kut tvog stana

Blagoslovi, nek ti šalje sunce zimi, ljeti kišu

Što će od nje naokolo njive da ti zamirišu.

T, Hrvate, najdalje ćeš od sviju se maknut: k moru!

Pa da ondje ladje praviš, mreže pleteš, lozu sadiš.

Bićeš kao galeb morski. Zasužnjen i na umoru,

I od stiena što te biju znat ćeš sebi zid da gradiš.

Bit ćeš kao gola sablja u desnici gorostasa,

Ko visòke krme ladja što obzoru trozub pruža

I bokove dok je svoje nakitila viencem ružâ

Na jug plov. Bit ćeš, sine, vječan odjek moga glasa!

Zaledje će tvoje branit Srbin, kurjak u planini

Što će jednom na Balkanu rastrgnuti zvijer ljutu.

On će biti plot od gvoždja, oro stražar na pećini

Na kojoj se sudba gradi. Pjesmu slavnu na svom putu,

Prema suncu, ko strijèlu, udes tvoj će s njim da baca,

Nek je ciela zemlja gleda. Balkanskijeh s vrhunaca

Silazit će vile vaše da se sretnu sa sestrama

Što su zemlju niz Maricu posadile ružicama.

Stavit ja ću znak na nebo i pečat na čela vaša

Da ko prah ne iščeznete kad prestane sila naša.

Vječan biljeg udarit ću na čelo vam i na grudi

Da vam trag ne izgubimo u šarènoj pukâ smesi.

Svak će sebi sviet da gradi i da sudbu svoju miesi.

Kraj je priči o bozima, i počinje poviest ljudi.

Sve je naše u vas ušlo. U vas mi se ukopasmo.

Živjet ćete dok nosite što vam jednom ovdje dasmo. –

Tako reče kovač groma triesuć briegom i nizinom.

A kad svrši, podigne se oblak onaj u visine.

Sjajan, silan i strahovit jurne nebeskom vedrinom.

Šutke slavski puk se trgnu. – Dignule se oblačine

Da ga štite na tom putu od sunčanog ljetnog traka.

Silazio rod pastirâ i lovacâ i seljakâ;

Spuštalo se niz Karpate do šest veljih ljudskih rieka:

Odbilo se, ociepilo šest izdanka drevna hreka.

Bješe sparan ljetan danak. – s obronaka onih sviju

Silazilo šest bujica na ravninu. Krieštili su

Sokolovi što visoko na timoru gniezdo viju.

Vrebali su muče orli na gorskome stražeć visu.

Spuštahu se slavski puci, grmeć bogu i mladosti

Novu himnu, novu pjesmu budućijeh pobjednika:

Za njim blago uspomena, trud i riječ gromovnika;

Pred njim staze nedogledne i sjen tamne budučnosti

ŽIVANA - PJESMA O DABOGU 2.deo

Vladimir Nazor

X

PJESMA O DABOGU  2.deo

*ЖИВА* Игорь Ожиганов

I bog kroz bukovu šumu još rjedjim puteljcima podje

Krušvici, malome selu.

Gledo je bršljane što se ovijaju oko drvètâ.

Slušao tetrieba krik je i lupanje žune po kori.

Zvjerad su bježala grmljem zanjihavši granama tanjim.

Bio nemir je svuda, šumarcima ko da se vile

Šuljahu u dan sve ljepši.

Hodao dalje je Putnik promatrajuć kako su jele

Zašle u bukovu šumu. Gladao liesku i drienak

Što se zgurili bukvi pod visoku krošnju.

Ispred nȍgû se njemu sag sterao od maha; paprat

Piknjicama se žutim ponosila ko što se diči,

Momak pločama sjajnim na prsluku svome.

Išo Hranitej šumom i gledao kako je lišaj

Pokrio vlažne brazde na liti i prokislu koru

Jasenu mrtvom i hrastu što munja prelomila. – Vedro

Bijaše lice božansko u gaju što svodjem visokim

Gradio dvore i hrame. – Plòtôvâ pruće po kojem

Hladolež, krcat cvjetòvâ,, razgranio grančice svoje;

Vrbe čupavih glava; i grmovi ružice divlje

Oko koje se tanke ovijale stabljike hmelja;

Klopot vodènice; dim što visoko ga nosio vjetar:

Sve to putniku bogu kazivalo kako je sada

Na rub luga već stigo.

                Sidje Hranitelj tada medj johe, u biele brezike.

Titralo srebrno lišće vrbika; pričao nešto

Potok u travi; a ondje, gdje miruje voda,

Lopoč se, s kožnatim lišćem i s vjenčićem bielim ko snijeg,

Uznio izmedju žutog lokvánja i žabljaka zlatnog.

Okrieci, sitni ko leće, pokrivahu vodu.

Tankim strukom se svojim uznosila trstika; dalje,

Iza znakova polja, sva modra, perunika cvala,

Bilje gromovnik-boga.

Bijaše kada se sunce ko požar na obzoru gasi.

Preko drùmôvâ duge protezali jablani sjene.

Gorjeli vrsi planinâ. Sa obližnjih njiva

Vraćo se seljanin k selu.

O ti povrače slatki za trudom dugoga dana

Prvim večernjim hladom!

Prali su seljani ruke na gazu, gdje miruje potok;

Vodile djevojke stado na pojila, škropile vodom

Naramak uvele trave.

Pito ih Hranitelj, čemu se nadaju, čega se boje.

Motrio obiest je kojom seocetu hitaju svome,

Još pjane od jare sunčane,

Usijev dok večernji vonja sve oštrije, vjetrići nose

Žamore u brda i dola.

                Vozio seljanin Pijast u suton krcata kola.

Stiže do potoka. Uzde pritegnuo. Putniku reko:

Konje da na vodu svratim, pomozi! Umor. Težina. –

Priskoči Putnik; a konji, kad osjete njegovu ruku,

Za’rznu, snažno povuku i ugaze u vodu hladnu.

- Sranče, koljeno kleca, al ruka je tvoja još jaka. –

Došljak prozbori: Sretan, tko tako, u dane mu kasne,

K očevu ognjištu ide, predveče, s kolima punim! –

Tudjinče – tada će Pijast – vaj tebi, kada mi nemaš

No štap suha gloga da staro podupreš tielo!

Popni sad se do mene. U prvome ti ćeš me mraku

Razgovarati; ti ćeš ispričati što te dovèlo

Krušvici, našemu selu. –

Ležo Putnik na stogu. Mirisalo sieno pod njime.

Ušutkivao šum se i žamor. A došljak je pričo

Svojim o zgodama, dobroj o ljetini kojoj se zemlje

Nadaju tamo na Donu; kazivao kako ga lani

Gostili seljani slatkom medòvinom, mesom debelim,

Kada u Vislanska sela oluja ga jesenja baci.

                Teško vukli su konji stog trave, trh tiela božanskog

Škripahu točkovâ osi. A Putnik je gledo

Kako pred kućom mnogom u selu glavanj se puši:

Umorna sjela su čeljad u dvorištu; čekaju mirno

Da im nevjesta dodje i s vatre, koja puckètâ,

Čadjavu kotlušu skine.

Večernja zviezda je sjala, kad Pijast, krušvički ratar,

Pod krov Putnika primi.

Sjedili dugo za stolom. A Zemovit, Pjastov porod,

Stajao uz njih i stranca promatro sve krupnijem očma

I rieč njegovu, nalik sad zujanju pčélâ sad šumu

Lišća u ljetnom gaju, da u dušu sidje mu pušto.

Svaka dlaka na bradi došljakovoj ko da se svietli;

Iz oka pogled mu svaki ko val je što na sunce nosi

Blago koje se krije u mulju korita tvoga.

                I on prozbori. Mladić kazivaše kako je Gnjezno

Pritislo uboštvo; glad ga pohodio, pritisla bieda.

Digoše seljani tad se da prte, da nose, da vuku,

Gnjezno dok spasoše slavno.

A kad, preklani, gladnih vukova čopori zimski

Selima prodjoše, s gladnom su nasladom gradjani oni

Gledali s bedema svoga

Nevolju djece i žénâ što bježahu ispred zvijèri

K zaprtim vratima gradskim.

Ali, u nas je snaga zemaljska. I zdravlje. I hrana. –

Tako je klicao mladić. Širile grudi se njemu

Kao hrastu krošnja kad vjetar gorama ide

I šuma ciela se trgne. Vonjao prsluk je njegov

Kao bukova kora kad proljetni sokovi struje

Skritog iz koriena k vrhu. Iz usta mu zvučile rieči

Kao potoku voda, na brdu kad okopni snijeg;

A muško njegovo lice, na kome treptahu žile,

I oko gorjelo, bješe ko lice Stojana boga

Kad sunce pobiedi tamu.

Hranitelj rame mu dirne i reče: Mladiću, samo

Iz grudi Živane majke hrast buja i niče trava.

Ćovjeka porodi ona. Na goru jednom ga diže

Otkud polja se vide, rijèke, lugovi, doci.

Rekla je zemniku: Sve ćeš kvasiti znojem.

Ja ću ti jačati mišku. Ja ću ti kriepiti srce.

Rasuli zemljom se ljudi, za vârkom i tlapnjama srću

Lažan im pred očma bliešti raj jedan; u srcu zvier im.

Kolju se, žrtvuju sebe za nešto čega ni sami

Shvatiti ne će.

Ali, kad umor ih svlada, kad padnu i udare o tle,

Gmižu po prašini, ljube tu grudu, te hridine grle,

I kliču: Živana majko, podoji me svojim mlijekom!

Oraču svanuti dan će u koji će pobjeda tvoja

Čuti zemljom se cielom. –

Tako je zborio Putnik; a Pijastu sjale se oči

Od sreće i udivljenja.

Na nebu trepeću zviezde. Rijèka za selima šúmȉ

U tihu sladjanu snu.

Putnik je na silu pošo. – Zemovit na prag je sio

I sluša žamore noćne.

Pjevaju popci, i sve se na prekid biserje runi.

Šumore lipove grane, živice šuškaju uz drum.

Pričinja sada se momku kao da disanje čuje,

Disanje umorne zemlje u noćnoj tišini.

                Osjeća Zemovit sreću života i veliku radost

Štono je dijele dobri bogovi onome koji

Vesela srca i znojna će čela požeti njivu

Pod njinom zaštitom gordom.