SLOVENI, narod koji ima dušu

 SLOVENI, narod koji ima dušu - je članak štampan u časopisu MISTIKA  br. 1 jula 2010. godine

Баба Јага и Липко

 

Живели у неком селу старац и старица, а деце нису имали. Једном оде старац у шуму по дрва; то је било зими. Старац нацепа дрва колико му је било потребно, и исече још и једну липову цепаницу. Вратио се кући, сложио дрва у дворишту, а липову цепаницу унео у кућу и ставио је испод пећи. Трећега дана нешто испод пећи стаде да се мрда, а затим повика:

                „Тата! Мама! Извадите ме.“

                Старац и старица се уплашише, али зачуше и други пут исти глас:

                „Тата! Мама! Извадите ме.“

                Старац погледа испод пећи и угледа малога дечака. Извади га оданде и показа старици. Дадоше му име Липко и стадоше га хранити и појити.

                Дође лето, дечак стаде рибу ловити и старца и старицу њоме хранити. Старица би, тако, дошла на обалу и звала га:

                „Липко, Липко, Липко мали, приближи се ти обали: гладан си већ знам, хоћу пирога да ти дам.“

                Липко, чим зачује материн глас, доплови до обале, узме од мајке комад пирога и да јој рибу.

                Видела то једном баба-Јага, па дође на то место и стаде га звати истим речима којим га је и мајка дозивала; Липко зачу дебели баба-Јагин глас па јој одговори:

                „Није то глас моје мајчице, одмах сам то видео, твој је много дебео! Иди, језик истањи!“

                С тим се и баба-Јага и упути. После тога дође тамо старица, његова помајка, па га поче звати:

                „Липко, Липко, Липко мали, приближи се ти обали, гладан си већ зна, хоћу пирога да ти дам.“

            

    

            Липко зачу мајчин глас, доплови до обале, узе од ње пирог, а њој даде рибу. Старица оде. А баба-Јага је на тоцилу истањила језик, одмах после тога дошла на обалу и стала дозивати Липка. Липко није препознао њен глас, помислио је да га његова мајка зове па доплови до обале. Баба-Јага га зграби и однесе својој кући. Баба-Јага је имала три кћери. Најстаријој заповеди да добро заложи пећ и испеће Липка, а она оде у поље да прошета. Најстарија кћи наложи пећ, доведе Липка и рече му да седне на лопату. Липко је био мудар, правио се да не зна како да седне:

                „Покажи ми“, замоли је, „како да седнем!“

                Баба-Јагина кћер седне на лопату, а Липко зграби лопату за дршку и суну је у пећ, а он се попе на таван.

                Дође баба-Јага и нареди да јој донесу Липка. Кћери извадише из пећи своју сестру и донеше је мајци: она је поједе. Изађе у двориште и рече:

        

        „Поваљаћу се, поваљушкаћу се на Липковим кошчицама!“

                А Липко седи на тавану и за себе говори:

                „Ваљај се, ваљушкај на кћериним кошчицама!“

                Баба-Јага спази Липка па повика:

                „Само да устанем, ухватићу ја тебе, Липко!“

                Довукла је Липка, дала га кћерима и наредила да га испеку па опет пошла. Кћери наложише ватру; средња хреде да стави Липка на лопату, али је он њу преварио и у пећ убацио. То исто је учинио и са најмлађом.

                Вратила се баба-Јага кући и стаде да дозива кћери – нема ниједне. Извадила је сама печење и појела, па онда изашла у двориште и вели:

                „Поваљаћу се, поваљушкаћу се на Липковим кошчицама!“

                А Липко јој са тавана одговара:

                „Ваљај се, ваљушкај се, глупачо, на ћеркиним кошчицама!“

                Спази га баба-Јага, расрди се и наже да га ухвати. Липко повика жалостивим гласом:

                „Ах, ви гуске, ах, ви лабудови! Долетите, по перце ми ишчупајте.“

                Гуске лабудови долетеше, по перце ишчупаше, направише два крила и дадоше их Липку; он их узе и одлете од бабе-Јаге оцу и мајци и настави са њима срећно да живи и ради и рибу из воде да вади.

Ивашко и вештица

             

                Живели баба и деда па имали само једног сина, Ивашка. Толико су га волели да се то не може речима исказати!

                Замоли једном Ивашко оца и мајку:

                „Пустите ме да идем да ловим рибу.“

                „Шта ти пада на памет! Још си мали, могао би се удавити, а шта ћемо ми онда?“

                „Не, нећу се удавити, уловићу вам рибе, пустите ме!“

                Баба му обуче беку кошуљу, опаса га црвеним појасом и пусти Ивашка. Он уђе у чунић и рече:

„Чунићу, чунићу, отплови далеко!

Чунићу, чунићу, отплови далеко!“

                 Чунић отплови далеко, далеко, а Ивашко стаде ловити рибу. Не прође дуго, дође баба на обалу и зове сина:

„Ивашко, Ивашко, синчићу мој!

Дотерај до обале чунић свој,

Јела сам ти и пића донела.“

                А Ившко рече:

„Чунићу, чунићу, доплови до обале,

То мене моја мајчица зове.“

                Чунић доплови до обале. Баба покупи рибу, нахрани и напоји сина, промени му кошуљу и појас и опет га пусти да лови рибу:

                Он опет уђе у чунић и рече:

„Чунићу, чунићу, отплови далеко!

Чунићу, чунићу, отплови далеко!“

                Чунић отплови далеко, далеко, а Ивашко настави да лови рибу. Не прође дуго, дође деда на обалу и зове сина:

„Ивашко, Ивашко, синчићу мој!

Дотерај до обале чунић свој,

Јела и пића сам ти донео.“

                А Ивашко ће на то:

„Чунићу, чунићу, доплови до обале,

То мене мој отац зове.“

             

               Чунић доплови до обале. Деда покупи рибу, нахрани и напоји сина, промени му кошуљу и појас и пусти га да опет лови рибу. Прислушкивала вештица како су баба и деда дозивали Ивашка па наумила да ухвати дечака.

                Дође она на обалу и викну промуклим гласом:

 

„Ивашко, Ивашко, синчићу мој!

Дотерај до обале чунић свој,

Јела сам и пића донела.“

                Ивашко слуша, али препозна да то није глас његове мајке, већ глас вештице и запева:

„Чунићу, чунићу, отплови што даље,

Чунићу, чунићу, отплови што даље,

То није глас моје мајке,

То мене вештица зове.“

                Вештица се досети да Ивашка треба звати истим гласом каквим га његова мати зове па онда оде ковачу и замоли га:

                „Ковачу, ковачу! Искуј ми танак глас као у Ивашкове мајке, а ако нећеш – појешћу те!“

                Ковач јој искова танак глас као у Ивашкове мајке. Вештица оде ноћу на обалу и стаде певати:

„Ивашко, Ивашко, синчићу мој!

Дотерај до обале чунић свој!

Јела сам ти и пића донела.“

                Ивашко доплови. Она покупи рибу, а њега зграби и кући однесе. Дође кући и нареди својој кћери Аљонки:

                „Наложи пећ што јаче и добро испеци Ивашка, а ја идем да позовем госте, моје пријатеље.“

                Аљонка до усијања наложи пећ па рече Ивашку:

                „Хајде попни се на лопату!“

                „Ја сам још мален и глуп“, рече Ивашко, „још ништа не знам и не разумем, научи ме како да седнем на лопату.“

                „Добро“, рече Аљонка, „сад ћу ти ја показати!“

                И само што је села на лопату, Ивашко је зграби и стрпа право у пећ, затвори засун, изађе из колибе, затвори врата и попе се на високи, високи храст.

                Дође вештица са гостима и куца; куца, а врата јој нико не отвара.

                „Ах, проклета Аљонка! Сигурно је отишла негде да се игра.“

                Вештица уђе кроз прозор, отвори врата и пусти госте. Сви поседаше за сто, а вештица спусти заун, извади печену Аљонку – и на сто. Јели су, јели, пили су, пили па изашли у двориште и стали се по трави ваљати.

                „Поваљаћу се, поваљушкаћу се, Ивашкина меса најевши се!“

                А Ивашко јој са врха храста вели:

                „Поваљаћу се, поваљушкаћу се, Ивашкина меса најевши се!“

                „Чини се да сам нешто чула“, рече вештица. „То сигурнолишће шушти!“ Опет вели вештица: „Поваљаћу се, поваљушкаћу се, Ивашкина меса најевши се!“

                А Ивашко понови:

                „Поваљај се, поваљушкај се, ало Аљонкина меса најевши се!“

                Вештица погледа горе и спази Ивашка. Скочи и стаде да гризе онај храст на коме беше Ивашко; гризла га је, гризла, гризла, два је предња зуба поломила и ковачу отрчала. Дотрчала и каже:

                „Ковачу, ковачу! Искуј ми гвоздене зубе, а ако нећеш – појешћу те!“

        Ковач јој искује два гвоздена зуб. Врати се вештица и настави да гризе храст. Гризла га је, гризла, и само што га није прегризла, кад Ивашко прескочи на други храст, а онај што је вештица прегризла тресну на земљу. 

        Види вештица да је Ивашко прешао на други храст, зашкрипа од беса зубима и навали поново да гризе дрво; гризла је, гризла, гризла, два је доња зуба поломила и ковачу отрчала:

                „Ковачу, ковачу! Искуј ми гвоздене зубе, а ако нећеш – појешћу те!“

                Ковач јојс искова још два гвоздена зуба. Врати се вештица и настави да гризе храст. Ивашко не зна шта да ради сад; гледа – лете гуске лабудови. Он их замоли:

 

„Гуске моје, лабудови бели,

Кад би мене на крила узели

Па ме оцу и мајци однели.

Они ће вас све лепо примити,

Јелом и пићем добро угостити!“

                „Нека те понесу они што иза нас лете“, рекоше му птице. Ивашко сачека; лети друго јато. Он их стаде молити:

„Гуске моје, лабудови бели,

Кад би мене на крила узели

Па ме оцу и мајци однели.

Они ће вас све лепо примити,

Јелом и пићем добро угостити!“

                „Нека те следећи понесу.“

Ивашко опет сачека. Лети треће јато, а он их замоли:  

„Гуске моје, лабудови бели,

Кад би мене на крила узели

Па ме оцу и мајци однели.

Они ће вас све лепо примити,

Јелом и пићем добро угостити!“

                Гуске лабудови га узеше и кући однеше. Долетеше до куће, Ивашка на чардак спустише.

                Рано ујутру баба стаде пећи палачинке. Пече, а све спомиње сина:

                „Где ли је сад мој Ивашко? Да ми је да га бар у сну видим!“

                А деда јој на то вели:

                „Сањао сам да су гуске лабудови донели нашег Ивашка на својим крилима.“

                Испекла баба оалачинке и вели:

                „Хајде, старче, да поделимо палачинке: Ова теби, деда, ова мени; ова теби, деда, ова мени...“

                „А мени нема!“ одазва се Ивашко.

                „Види, стари“, рече баба, „шта је то тамо?“

                Деда се попе на чардак и доведе оданде Ивашка. Деда и баба се обрадоваше, стадоше о свему испитивати сина и наставише да живе срећно и задовољно.

Баба-Јага и Чуфиљ-Фиљушка

У једној породици била три брата: најстаријег су прозвали Ован, средњега Јарац, а најмлађега Чуфиљ-Фиљушка.

Пођи једном сва тројица у шуму, а у тој шуми је чувар био њихов рођени деда. Код тога деде Ован и Јарац су оставили свога брата Чуфиљ-Фиљушку и пошли у шуму да лове. Фиљушка је могао да ради шта хоће: деда је био стар и недовитљив, а Фиљушка несташан и враголан. Приједу му се јабуке, и он се искраде од деде, пође у врт и попне на дрво. Одједномм се створи баба-Јага у гвозденој ступи са тучком у руци. Приђе јабуци и рече:

           „Здраво, Фиљушка! Зашто си се попео тамо?“

„Хоћу да уберем јабуку“, одговори Фиљушка.

„Ево ти, рођени, моја јабука.“

„Та је гњила“, рече Фиљушка.

„Ево ти друга!“

„А та је црвљива.“

„Не будали, Фиљушка! Ево ти узми јабуку из моје руке.“

Он пружи руку,  баба-Јага га зграби, стави у ступу, и брзо одјури преко жбуња, шума и јаруга, ударајући тучком по ступи. Ту се Фиљушка освести и стане запомагати:

„Јарче! Овне! Долазите што пре! Јага ме је однела иза стрмих гора, иза тамних шума и далеких степа.“

Јарац и Ован су се тада одмарали; један од њих је лежао на земљи па му се учини да неко виче.

„Прилегни и ти на земљу!“ вели онај што лежи ономе што седи.

„Ох, па то виче наш Фиљушка!“

Појуруше колико их ноге носе. Јурили су, јурили и стигли баба-Јагу, Фиљушку отели и деди довели, а деда скоро с ума сишао због њега! Наредише деди да чува Фиљушку и одоше. Фиљушка се опет искраде и попне на јабуку. Тек што се попео, а баба-Јага се опст створи пред њим и нуди му јабуку.

„Не, нећеш ме преварити, злотворко!! Вели Фиљушка.

„Узми, Фиљушка, од мене јабуку, бацићу ти је.“

„Добро, баци!“

Јага намерно баци јабуку ниско. Он се наже да је дохвати, и таман да је ухвати – баба-Јага га шчепа и опет као без главе појури с њим, преко планина, преко долина, преко тамних шума. Довукла га је у своју кућу, окупала, обрисала и на сандук ставила. Ујутру се Јага спремила да иде и својој кћери наредила:

„Деде, кћери, заложи добро пећ и испеци ми Чуфиљ-Фиљушку за вечеру!“ и оде у лов. Кћи је добро загрејала пећ, узела Фиљушку, свезала га, ставила на лопату, али кад хтеде да га у пећ гурне – он упре ногама о пећницу.

„Не тако, Фиљушка!“ рече баба-Јагина кћи.

„А како?“ нато ће Фиљушка. „Ја не умем .“

„Ево како, пусти ме да ти покажем!“ па леже на лопату, а Чуфиљ-Фиљушка зграби лопату па је убаци у пећ и чврсто затвори вратанца.

Не прође више од два, три сата, а Фиљушка осети мирис печења, отвори врата од пећнице и извади испечену баба-Јагину кћер. Намаза је маслом, покри тигањ убрусом и стави на сандук па се попе на таван и са собом понесе тучек и ступу баба-Јаге. Предвече дође баба-Јага и право на сандук. Узела је печење, све појела, кости скупила, на земљу их бацила и стала се по њима ваљати. За кћер и не хаје – мисли да она седи у другој соби – вуну преде. И тако се Јага ваља и говори:

„Мила моја кћери! Изађи, дођи да се поваљаш по Фиљушкиним костима!“

А Фиљушка с тавана довикује:

„Поваљај се, мајко, поваљај се, мајко, по кћериним костима!“

„А, ти си тамо, разбојниче? Чекај, сад ћу ја теби показати!“ зашкрипа зубима, залупа ногама и стаде се пети на таван. Фиљушка се није уплашио, дохватио је тучак и из све снаге је ударио по челу: Јага се само стропошта на земљу. Фиљушка се попе на кров и угледа како лете гуске. Он им повика:

„Дајте ми по перце да направим себи крилца.“

Оне му дадоше по перце и он полете кући. А код куће му већ увелико даћу спремају па кад га угледаше, сви се неизмерно обрадоваше и уместо даће, припремише богату гозбу и наставише да живе у срећи и изобиљу.

Баба-Јага и делија

 

                Живели мачак и врабац, а трећи јe био делија. Пошли мачак и врабац да наберу дрва и рекоше добром момку:

                „Послуј по кући и пази: ако дође баба-Јага и стане бројати кашике, ти ништа не проговарај, ћути!“

                „Добро“, одговори делија.

Мачак и врабац оду, а делија седне на пећ. Одједном се појави баба-Јага, узме кашике и броји:

                „Ово је мачорова кашика, ово је врапчева кашика, а трећа је делијина.“

                Делија не отрпе, већ повика:

                „Не дирај, баба-Јаго, моју кашику!“

                Баба-Јага зграби делију седне у ступу и одјури. Ступу тера, тучком маше, а метлом трагове брише. Делија зајаука:

                „Мачоре, дотрчи! Врапче, долети!“

                Они чуше и дојурише. Мачак стаде баба-Јагу грепсти, а врабац кљуцати, и отеше делију.

                Сутрадан се опет спремише да иду у шуму и насеку дрва, па рекоше делији:

                „Пази, ако дође баба-Јага, ништа не проговарај, данас ћемо далеко отићи.“

                Тек што је делија сео на пећ, опет се појави баба-Јага и стаде бројати кашике:

                „Ово је мачорова кашика, ово је врапчева, а ова делијина.“

                Делија не отрпе, већ повика:

                „Не дирај баба-Јаго, моју кашику!“

                Баба-Јага зграби делију, повуче га, а он закука из свег гласа:

                „Мачоре, дотрчи! Врапче, долети!“

                Они га чуше и дојурише. Мачак стаде Баба-Јагу грепсти, а врабац кљуцати! Отеше делију и вратише се кући.

                Трећег дана кренуше у шуму да насеку дрва и рекоше делији:

                „Пази, ако дође баба-Јага – ћути; ми ћемо данас далеко отићи.“

                Мачак и врабац оду, а делија опет седне на пећ. Одједном се опет појави баба-Јага, узе кашике да броји:

                „Ово је мачорова кашика, ово је врапчева кашика, а трећа је делијина.“

                Делија ћути. Баба-Јага по други пут броји:

                „Ово је мачорова кашика, ова је врапчева, а ова је делијина.“

                Делија ћути. Баба-Јага стаде и трећи пут бројати:

                „Ово је мачорова кашика, ово је врапчева кашика, а ова је делијина.“

                Делија не издржа, већ гласно повика:

                „Не дирај, курво, моју кашику!“

                Баба-Јага зграби делију и одвуче. Делија стаде запомагати:

                „Мачоре, дотрчи! Врапче, долети!“

                Али побратими га не чују.

                Довукла баба-Јага делију кући, посадила га на клупу иза пећи, наложила ватру и вели најстаријој кћери:

                „Кћери, ја одох у Русију, а ти ми за ручак испеци овога делију.“

                „Добро!“ одговори јој она.

                Пећ се угрејала и девојка нареди делији да дође. Он је послуша.

                „Легни на тигањ!“ вели му девојка.

                Делија легне једном ногом у таваницу, а другом у под упро. Девојка му вели:

                „Не тако, не тако!“

                „Него како? Покажи ми!“

                Девојка легне на тигањ. Делија брзо ухвати дршку и гурну у пећ тигањ са Јагином кћерком па оде на клупу иза пећи и седе – чека баба-Јагу да се врати. Одједном – ето баба-Јаге:

                „Да се поваљам, да се поваљушкам по делијиним костима!“

                А делија ће нато:

                „Поваљај се, поваљушкај по кћериним костима!“

                Баба-Јага скочи и погледа: њена кћи испечена па зајаука:

                „Ах, ти неваљалче, чекај! Нећеш ми умаћи!“

                Нареди средњој кћери да испече делију и оде. Средња кћи је заложила пећ и наредила делији да дође. Он дође, леже на тигањ, једном ногом у таваницу, а другом у под упро. Девојка му вели:

                „Не тако, не тако!“

                „А ти ми покажи како?“

                Девојка леже на тигањ, а делија је гурну у пећ, пође према клупи иза пећи и седе.

                Кад ето ти баба-Јаге:

                „Да се поваљам, да се поваљушкам по делијиним костима!“

                А делија ће нато:

                „Поваљај се, поваљушкај по кћериним костима!“

                Јага се разбесне:

                „Стани“, вели, „Нећеш ми умаћи!“

                Нареди најмлађој кћери да га испече. Али и она је прошла као њене сестре, делија је и њу испекао! Баба-Јага се распомами:

                „Чекај“, вели, „мени нећеш умаћи!“

                Заложила је пећ и викнула:

                „Излази, делијо! Легни на тигањ!“

                Делија леже, једном ногом у таваницу, а другом у под упро, никако да уђе у пећницу. Баба-Јага му вели:

                „Не тако, не тако!“

                Али делија се прави да не зна.

                „Ја“, вели, „не знам како, покажи ми!“

                Баба-Јага се скупила и легла на тигањ. Делија је хитро зграби, гурну у пећ, и одјури кући. Стигао је и браћи рекао:

                „Ето, шта сам учинио са баба-Јагом!“

               

Баба Јага и Недоношче

Били старац и старица, а деце нису имали. Шта све нису радили и ма колико су се богу молили, старица није могла да роди. Једном старац пође у шуму по гљиве, кад га уз пут срете један стари деда.

                „Ја знам“, вели, „шта мислиш; теби су увек деца на памети. Пођи по селу, узми из сваког дворишта по једно јаје, па та јаја под чавку насади па ћеш видети шта ће се догодити!“

                Старац се врати у село; у њиховом селу је било четрдесет и једно двориште; оде у свако, у сваком узме по јаје и насади чавку на четрдесет и једно јаје. Прођу две недеље. Гледају старац и старица – а из тих јаја се изродили дечаци, четрдесет крепких и здравих, а само један није како треба – јадан и слабашан беше! Свима је дао, а само за последњег му недостаде имена.

                „Е па“, вели, „ти буди Недоношче!“

                Расту у старца и старице деца, расту не по данима, већ по часовима. Одрасли су и почели да помажу оцу и мајци. Четрдесет добрих момака ради у пољу, а Недоношче код куће послује. Дошло време косидбе. Браћа су траву косила, сено у стогове садевала, радила су недељу дана, и вратила се у село; појели што је бог дао, и легли да спавају. Старац их гледа и говори:

                „Млади су и зелени! Једу много, спавају чврсто, а кад погледаш, ништа нису урадили!“

                „А ти нејпре погледај , оче!“ одазва се Недоношче.

                Старац се спреми и пође на ливаде. Погледа, а тамо – четрдесет стогова садевено:

                „Е баш сте вредни, момци! Колико сте само за једну недељу накосили и у стогове садели!“

                Сутрадан се опет старац спреми на ливаде, хтео је опет да ужива у свом добру. Дође – нема ни једног стога, као да их никада није ни било! Врати се кући и вели:

                Ах, децо! Нестао је сваки стог, до једнога!“

                „Не брини, оче!“ – одговори му Недоношче. „Ухватићемо тог лопова. Дај ми сто рубаља, а остало је моја брига.“

                Узе од оца сто рубаља и оде ковачу:

                „Можеш ли ми исковати такав ланац, да се њиме може обмотати човек од главе до пете?“

                „Могу, како да не!“

                „Али, пази, направи га што чвршће; ако ланац издржи, платићу ти сто рубаља, а ако пукне – узалуд си се мучио!“

                Ковач искова гвоздени ланац. Недоношче га обмота око себе, потегну – он пуче. Ковач направи други, и тај је ваљао. Недоношче узе ланац, плати сто рубаља, и оде да стражари сено. Сео је под стог и чека. У саму поноћ наступи невреме, море се узбурка, а из морских дубина изађе прекрасна кобила, дотрча до првог стога и стаде јести сено. Недоношче скочи, обмота је гвозденим ланцем и узјаха. Кобила стаде да се рита, и понесе га по брдима и долинама, али не могаде да збаци јахача. Она се заустави и рече му:

                „Слушај, добар јуначе, кад си могао на мени да се одржиш, узми да држиш моју ждребад.“

                Отрча кобила према сињем мору и гласно зарза. Ту се сиње море узбурка и на обалу изађе четрдесет и једно ждребе, не знаш који је коњ од којега лепши! Цео свет да обиђеш, не би их такве нашао! Ујутру зачу старац у дворишту рзање и топот. Помисли шта то може бити, а оно његов син Недоношче читаво крдо догнао.

                „Здраво“, вели, „браћо! Сад сваки ид нас има по коња, хајдемо да тражимо за себе невесте.“

„Хајдемо!“

Отац и мајка их благословише и браћа кренуше на далеки пут.

Дуго су лутали по белом свету, али где да нађу толике невесте? Одвојено да се жене нису хтели, да никоме не буде криво, а која се мајка може похвалити да је четрдесет и једну кћер изродила? Дођоше добри јунаци иза тридесет земаља. Гледају: на стрмој планини стоји палата од белога камена, опасана високим зидом, а покрај капије гвоздени стубови. Избројаше четрдесет и један стуб. Они привежу за те стубове своје богатирске* коње и уђу у двориште. Дочека их баба-Јага:

„Ах, ви незвани гости! Како сте смели без питања да привежете коње?“

„Стани, стара, што вичеш? Најпре нас напој, нахрани, купатило спреми, па онда питај зашто смо дошли.“

Баба-Јага их нахранила, напојила, у купатило одвела па их стаде питати:

„Шта је, добри јунаци, или нешто тражите ил` од нечег бежите?“

„Тражимо нешто, бако!“

„А шта тражите?“

„Тражимо невесте.“

„Ја имам кћери“, рече баба-Јага и оде у високе одаје па доведе четрдесет и једну девојку. Ту се венчаше, приредише свадбу и стадоше пити и веселити се. Увече пође Недоношче да обиђе свога коња. Добри коњ га угледа и рече му људским гласом:

„Пази, господару! Кад легнете да спавате са својим невестама, обуците им своја одела, а на себе навуците њихова; ако не – сви ћемо изгинути!“

Недоношче то рече браћи. Обукоше своје жене у њихова одела, а они навукоше женина, и легоше да спавају.. Сви заспаше, само Недоношче очи не склапа. У саму поноћ повика баба-Јага громким гласом:

„Еј, ви слуге моје верне! Одсеците незваним гостима русе главе!“

Дотрчаше верне слуге и одсекоше русе главе баба-Јагиним кћерима. Недоношче разбуди своју браћу и исприча им све што је било. Узеше одсечене главе, натакоше их на гвоздене шиљке на зиду, оседлаше коње и брзо кренуше.

Ујутру устала баба-Јага, погледала кроз прозор, кад тамо – на зиду стоје пободене по шиљцима главе њених кћери. Распомами се, нареди да јој донесу њен огњени штит и одјури у потеру. Уз пут је на све четири стране палила својим огњеним штитом. Где да се сакрију добри јунаци? Испред њих је сиње море, а позади баба-Јага – и пали и жари! Сви би изгинули, да се Недоношче није сетио да узме од баба-Јаге мараму. Махну том марамом испред себе – и одједном се створи ћуприја преко сињег мора. И тако, добри јунаци пређоше на другу страну – ћуприје нестаде, баба-Јага се врати, а браћа одоше кући.  

*богатир - руски јунак, витез

Баба Јага костонога

Живели баба и деда. Деда је обудовео* и оженио се другом женом, а од прве жене му беше остала девојчица. Зла маћеха је није волела, тукла је и стално мислила како да је се ослободи. Једном отац оде некуда, а мећеха рече девојци:

„Иди код своје тетке, а моје сестре, тражи иглу и конац да ти кошуљу сашијем.“

А та тетка је била баба-Јага костонога.

Али девојка није била глупа, него је најпре отишла код своје рођене тетке:

„Помоз` бог, теткице!“

„Бог ти помогао, рођена! Којим добром?“

„Мајка ме је послала код њене сестре да тражим иглу и конац да ми кошуљу сашије.“

Ова је посаветова:

„Тамо ће те, сестричино моја, бреза по очима шибати – ти јој пантљику привежи; тамо ће ти врата шкрипати и лупати – ти их уљем подмажи; тамоће те пси напасти – ти им хлеба баци; тамо ће ти мачор очи грепсти – ти му шунке подај.“

Девојка пође. Ишла је, ишла и стигла. Стоји колиба, а у њој седи баба-Јага костонога и тка.

„Помоз` бог, теткице!“

„Бог ти помогао, рођена!“

„Послала ме мајка да ми даш иглу и конац – хоће да ми кошуљу сашије.“

„Добро. Седи овде и мало ткај.“

Девојка седе за разбој, а баба-Јага изађе и рече својој слушкињи:

„Загреј купатило и окупај сестричину, само пази, добро је окупај, хоћу да је за доручак поједем.“

Девојка седи ни жива ни мртва; сва преплашена, моли она слушкињу:

„Рођена моја! Не подстичи ватру толику колико је заливај водом, а воду носи решетом“, и даде јој мараму.

Баба-Јага нестрпљиво чека; приђе прозору и пита:

„Ткаш ли, сестричино, ткаш ли, мила?“

„Ткам, теткице, ткам, мила!“

Баба-Јага оде, а девојка даде мачору шунке и упита га:

„Може ли се некако изаћи одавде?“

Илустрација БОРИС ЗВОРИКИН

„Ево ти чешаљ и убрус“, рече мачак, „узми их и бежи. Баба-Јага ће кренути да те гони, ти прислони уво на земљу, па кад чујеш да је она близу, баци најпре убрус – створиће се широка, широка река. Ако баба-Јага преплива реку и настави да те гони, ти опет прислони уво на земљу па кад чујеш да је она близу, баци чешаљ – створиће се густа, густа шума; кроз њу се она неће пробити!“

Девојка узме убрус и чешаљ и побегне. Пси је нападоше – она им баци хлеба, и они је пропустише; врата хтедоше да се залупе- она их подмаза уљем, и она је пропустише; бреза јој хтеде очи ископати – она јој привеза пантљику, и ова је пропусти. А мачор седи за разбојем и тка: више мрси него што тка. Баба-Јага приђе прозору и упита:

„Ткаш ли, сестричино, ткаш ли, мила?“

„Ткам, ткам, тетка, ткам, мила“, одговори грубо мачак.

Баба-Јага упаде у кућу, виде да је девојка побегла и поче тући и грдити мачка што девојци није очи изгребао.

„Откад те служим“, рече мачак, „нисам ни кошчицу од тебе добио, а девојка ми је шунке дала.“

Баба-Јага кидиса на псе, капију, брезу, слушкињу и поче их све редом грдити и тући. Пси јој рекоше:

„Откад те служимо, ниси нам ни загорелу корицу бацила, а она нам је хлеба дала.“

Врата јој рекоше:

„Откад те служимо, ниси нам ни водом шарке полила, а она нас је уљем подмазала.“

Бреза рече:

„Откад те служим ниси ме ни кончићем превезала, а она ми је пантљику свезала.“

Слушкиња рече:

„Откад те служим ниси ми ни крпицу дала, а она ми је мараму поклонила.“

Баба-Јага костонога брзо у ступу седе, тучком је тера, метлом траг уклања, и пође у потеру за девојком. А девојка прислони уво на земљу и чу да је баба-Јага гони, да је већ близу. Узе и баци пешкир: створи се широка, широка река! Баба-Јага дође до реке, шкрипну зубима од љутине и врати се кући. Скупи своје бикове и дотера их до реке. Бикови попише сву реку до дна. Баба-Јага опет крену у потеру. Девојка прислони уво на земљу па кад чу да је баба-Јага близу, баци чешаљ: створи се густа, страшна шума! Баба-Јага поче да је гризе, али ма колико се мучила, није могла да је прогризе, и врати се натраг.

Деда се већ вратио кући и пита:

„Где је моја кћи?“

„Отишла је код тетке“, рече маћеха.

Не прође много, а девојка дојури кући.

„Где си била?“ упита је отац.

„Ах оче!“ рече она. „Тако и тако – мајка ме послала код тетке да тражим иглу и конац да ми кошуљу сашије, , а тетка, баба-Јага је хтела да ме поједе.“

„А како си побегла, кћери?“

Тако и тако – исприча девојка. Деда је све дознао, на жену се наљутио и убио је, па је остао са кћерком да живи у здрављу и весељу. И ја сам тамо био, медовину и пиво пио; бркове сам квасио, ал` гушу нисам сквасио.  

*обудовео - постао удовац