Никита Кожемјака - Руска бајка

Навадио се на Кијев змај, узимао је он од народа велики намет; из сваке куће по лепоту девојку; узме девојку и изједе је. Дошао ред и на царску кћер да иде том змају. Змај зграби принцезу, али је не изједе – била је права лепотица – већ је одвуче у брлог и узе за жену. Кад год је змај одлазио у лов, принцезу затвори брвнима да не побегне.

                Та принцеза је имала псетанце, које је за њом пошло од куће. Напише, тако, принцеза, посамце оцу и мајци, закачи га псетанцету за врат, а оно одјури, однесе га, па чак и одговор донесе. Једном цар и царица напишу принцези: сазнај ко је од змаја јачи?

                Принцеза се стаде улагивати своме змају, стаде га испитивати ко је од њега јачи. Он дуго није хтео да јој каже, али једном сеизговори да у Кијеву граду живи Кожевмјака – он је од њега јачи. Чим је то чула, принцеза напише оцу: пронађите у Кијеву граду Никиту Кожемјаку и пошаљите га да ме из невоље избави.

                Кад је сазнао за то, цар пронађе Никиту Кожемјаку и сам оде да га замоли да одлободи његову земљу од страшнога змаја и избави принцезу. Никита је баш тада коже штавио, држаше у рукама дванаест кожа. Кад виде да је цар главом дошао, задрхта од страха, руке му се затресоше и покида оних дванаест кожа. Колико год да су преклињали цар и царица Кожемјаку, он не пристаде да се бори против змаја. Смисле и скупе пет хиљада малолетне дечице и нареде им да моле Кожемјаку не би ли се на њихове сузе сажалио! Дођу код Никите дечица нејака и стану га са сузама у очима молити да пође на змаја. Гледајући њихове сузе Никита се и сам расплаче, узме триста пуди кудеље, намочи је добро смолом, умота се њоме да га змај не би изјео и пође на њега. Никита стиже до змајевог брлога, а змај се затворио и не излази.

                „Изађи боље у широко поље или ћу ти сав брлог растурити!“ рече Кожемјака и стаде ломити врата.

                Виде змај да му се зло спрема па изађе у широко поље. Дуго се са змајем Никита Кожемјака био док није змаја на земљу оборио. Ту змај стаде молити Никиту:

                „Немој да ме убијеш, Никита Кожемјака! Нема на свету никог јачег од нас двојице; поделићемо читаву земљу, читав свет на равне делове: ти ћеш у једној половини живети, а ја у другој.“

                „Добро“, рече Никита, „треба међу поставити.“

                Начини Никита рало од триста пиди, упрегне у њега змаја и поче од Кијева да међу прави. Узора Никита бразду од Кијева до мора Кавстријскога.

„Сада смо“, рече змај, „сву землју поделили.“

                „Земљу јесмо“, рече Никита, „ а сад хајде да море делимо, да не кажеш да се твоја вода узима.“

                Крену змај с ралом на средину мора а Никита Кожемјака га уби и у мору утопи. Та се бразда и дан-данас види; два је хвата висока. Око ње се земља оре, али бразду нико не дира. Они који не знају како је настала, зову је бедем.

                А Никита Кожемјака, извршивши светло дело, не хтеде ништа узети, пође опет коже штавити.

*Пуд, стара руска мера за масу. 1 пуд једнак је 16,3805 кг.

Додајте натпис

ДЕДА МРАЗ И ПАСТОРКА - Руска бајка

Ви́ктор Миха́йлович Васнецо́в

Живели једном муж и жена. Муж имао своју кћер, а жена своју. Жена је своју кћер мазила и тепала јој, а старчеву кћер је мрзела, сав посао је на њу сваљивала, за све ју је грдила, псовала и глађу морила.
Девојка би сваки посао урадила, што год би јој се наре-дило. Људи је гледају и нахвалити се не могу. А о жениној кћери сви говоре:
— Гле ти ње, лењивице-нераднице! Лоше ткаље, лоше преље!
Жена је постајала још више зла и све свадљивија. Гризла је девојку као црв, и стално мислила како би се ње отресла.
Пође тако једанпут старац на пазар, а зла жена се са својом кћерком договара:
— Е, сад ћемо је ми, гадуру отерати са овога света!
Позва жена девојку те јој рече:
— Пођи у шуму по суво грање!
— Па сувoга грања имамо и без тога много — одговори девојка.
Стаде зла жена да виче, ногама да топће, окоми се са својом кћерком на девојку, те је изгураше из куће.
Виде девојка да нема куд и пође у шуму. А напољу све пуца од мраза, ветар завија, а мећава шиба...
А жена са својом кћерком по топлој кући се шетка и једна другој говори:
— Неће се вратити та мрска девојка. Смрзнуће се у шуми!
А девојка зађе у шуму, заустави се испод густе јеле и не зна шта да чини, куда да иде...
Одједном се зачу шум и пуцкетање: скаче Деда Мраз по јеловој шумици, по брезовој шумици, са дрвета на дрво скакуће, шкрипуће и пуцкета. Сиђе тада са јелке и рече:
— Здраво, лепо девојче! Зашто си по оваквој студени залутала у шуму к мени?
Исприча му девојка како није по својој вољи дошла у шуму, исприча и ништа не сакри.
Саслуша је Деда Мраз и рече:
— Не, девојче-лепојче, нису тебе овамо по грање послали. Али кад си већ дошла у моју шуму, покажи ми колико си вична и вешта у послу!
Даде јој кудеље и преслицу и нареди:
— Испреди од ове кудеље пређу, изаткај платно, а од платна ми кошуљу сашиј!
Рече то Деда Мраз и оде. Девојка се ни часа не премишљаше, већ се одмах посла прихвати.
Када јој се прсти укоче, она мало дуне на њих па опет даље ради. Целе се ноћи није ни дигла од посла. Само је мислила како да што боље кошуљу сашије.
Ујутру се покрај јелке зачу шум и пуцкетање: Деда Мраз дође. Погледа кошуљу и похвали је:
— Е, девојче-лепојче, лепо си то урадила!
Изнесе тада Деда Мраз велики оковани ковчег, стави пред девојку и рече:
— Какав рад, таква и награда!
После тога даде он девојки топлу бундицу, шарену мараму и показа јој пут.
— Збогом, лепојче-девојче! Сад ће ти већ добри људи помоћи и до куће те отпратити.
То рече и нестаде га као да никад није ни постојао.
А за то време старац се кући вратио.
— Где је моја ћеркица? — упита он.
— Она је још јуче у шуму по суво грање отишла и још се није вратила.
Узнемири се старац, не испреже коње, већ одмах крену у шуму. Кад има шта и видети: покрај пута његова кћи стоји, лепо одевена и весела.
Посади је старац у саонице, Деда Мразов ковчег са даровима натовари и пође кући.
А зла жена са кћерком за столом седи, колачима се слади и овако говори:
— Жива се кући неће вратити! Старац ће само кошчице донети!
А псетанце покрај пећи кевће:
— Ав, ав, ав! Старчева кћи ће скупоцене дарове донети, а старичину кћер нико неће узети!
А жена је и колачиће псетанцету бацала и жарачем га тукла.
— Умукни, неваљалче! Боље реци: „Старичина кћи ће се удати, а старчеву кћер неће живу довести!”
А псетанце стално исто понавља:

Ива́н Я́ковлевич Били́бин

— Старчева кћи ће скупоцене дарове донети, а старичину кћер нико неће узети!
У тај час зашкрипа капија, отворише се врата на колиби и уђе девојка, румена, лепо одевена, а за њом људи велики ковчег унеше, сав леденим шарама украшен.
Полете жена са својом кћерком ка ковчегу, стаде хаљине извлачити, разгледати, на клупе размештати, а стално запиткује:
— Од кога си такав богат поклон добила?
Када жена сазнаде да је Деда Мраз девојку наградио, устрча се по кући, обуче и умота што топлије своју кћер, гурну јој у руке завежљајчић са колачима и нареди старцу да је одвезе у шуму:
— Она ће два оваква ковчега довући!
Довезе старац женину кћер у шуму, остави је испод високе јелке. Стоји она, на све стране се окреће, дрхти и грди:
— Што то Деда-Мраза нема ? Куд ли се само, прокле-тиња једна, денуо?
Тада се зачу шум и пуцкетање: скаче Деда Мраз по јеловој шумици, по брезовој шумици с дрвета на дрво скакуће, шкрипуће и пуцкета. Сиђе тада са јелке и рече:
— Зашто си к мени дошла, девојче-лепојче?
— Као да не знаш? Дошла сам по дарове!
Осмехну се Деда Мраз и рече:
— Покажи ми прво колико си вична и вешта у послу — исплети ми рукавице!
Даде јој игле и клупче вуне и оде.
Женина кћи забоде игле у снег, а клупче ногом ћушну:
— Види ти старца, шта је смислио? Ко је то чуо и видео да по оваквој студени плетем? Да ми се прсти смрзну!
Ујутру стаде нешто да шкрипуће, пуцкета — стиже Деда Мраз:
— Па, лепојче-девојче, покажи ми шта си урадила?
Окоми се на њега женина кћи:
— Ма какав посао, стара будало! Зар си слеп, зар не видиш — сва сам озебла чекајући те, једва сам жива остала!
— Па какав рад, таква и награда! — рече Деда Мраз.
Затресе брадом — диже се страшна мећава и вејавица, сву земљу и путеве завеја. А Деда Мраз нестаде, као да га никад ни било није.
Стаде женина кћи да лута, пут не може да нађе, залута у једну дубоку јаругу и ту је снег завеја...
Ујутру, чим се раздани, стаде старица да дрмуса старца, пробуди га и нареди да у шуму крене по њену кћер. А сама стаде колаче да пече. А псетанце под клупицом лежи и кевће:
— Ав, ав, ав! Старчева кћи ће се удати, а женина кћи се из шуме неће вратити!
Жена је псетанцету и колаче бацала и жарачем га тукла:
— Умукни, неваљалче! Колач једеш, а тако причаш! Боље реци: „Старичина кћи ће скупоцене дарове донети, а старчева кћи младожењу неће имати!”
А псетанце колач једе и опет исто:
— Ав, ав, ав! Старчева кћи ће се удати, а женина кћи се из шуме неће вратити!
„Да се заиста мојој кћери нешто зло не догоди! Да на путу скупе дарове не изгуби! Да потрчим ја за старцем!”
Навуче она бунду и отрча у шуму. А мећава још више завија, још више витла. Цео пут завејала...
Изгуби се жена с пута и снег је затрпа...
А старац тражио женину кћер у шуми, тражио и није нашао. Врати се кући, кад ни жене нема. Сакупи он суседе. Стадоше сви жену и кћер да траже. Тражили, тражили, све сметове преврнули, и нису их нашли.
Остаде старац да живи са својом кћерком. А када стиже пролеће, запроси је добар момак — ковач из ковачнице.
Приредише они веселу свадбу и стадоше да живе у љубави и слози. И сада још живе.

РУСКИ БОГАТИР ИЉА МУРОМЕЦ - Руска бајка

      Некада давно у старо време живео је крај града Мурома, у селу Карачарову, сељак Иван Тимофејевич са својом женом Јефросињом Јаковљевном. Имали су они сина-јединца.

Отац и мајка су га много волели и стално су плакали, гледајући га: тридесет година Иља на пећи лежи, а не може ни руком ни ногом да макне. Иља је био стасит, мудар, имао је око соколово, али на ногама је био слаб - као да су му се брвна свалила па се ни маћи с места не може.

Слушао Иља док је на пећи лежао како мајка плаче, а отац тужно уздише, како се народ жали и јадикује. Навалио непријатељ на Русију, поља гази, људе убија а деца сирочићи остају. По друмовима раз- бојници харају, не дају људима с миром да прођу. А Змај Горинић долеће у Русију, одвлачи девојке у свој брлог.

Слуша то Иља и горко се јада на своју судбину:

— Ех, ви, ноге моје непокретне, ех ви, руке моје непомичне! Да сам ја здрав не бих дозволио непријатељу и разбојницима да вређају моју родну груду — Русију!

И тако су пролазили дани, пролазили месеци...

Једнога дана пођоше отац и мајка у шуму да крче пањеве, да их ваде и припремају поље за орање. А Иља лежи сам на пећи и гледа кроз прозор.

Кад одједном угледа он како се његовој колиби приближују три бедна путника. Застадоше они крај капије и покуцаше звекиром, па рекоше:

— Устај Иља, отвори нам капију.

— Рђаве шале правите, путници моји: тридесет година ја на пећи седим и не могу да се дигнем.

— Покушај, Иљушка, покушај-де, придигни се!

Трже се Иља и скочи са пећи, стоји на поду и сам

својој срећи не верује.

— Прошетај се мало, Иља!

Иља закорачи, начини други корак и види да га ноге чврсто држе и лако носе.

И обрадова се Иља толико да није био у стању речи да изусти. А путници му рекоше:

— Хајде Иља, донеси-дер мало воде студене!

И Иља оде и донесе ведро студене воде.

Један од путника нали воде у кутлић:

— Испиј, Иља. У овом кутлићу је вода свих река, свих језера мајчице-Русије.

Кад је Иља испи, осети усеби снагу јуначку. А путници га питају:

— Осећаш ли много снаге у себи?

— Много, путници. Да ми је ашов, сву бих земљу прекопао.

— Испиј, Иља, оно што је остало. У томе остатку је роса са читаве земље: са зелених лугова, високих шума, житних поља. Пиј!

И тако Иља испи и остатак воде.

— А осећаш ли и сада много снаге у себи?

се ухватио за алку на небу, само кад би постојала, и сву бих земљу руску преврнуо.

— Одвише је снаге у теби. Морамо смањити, иначе те земља неће моћи држати. Донеси-дер још мало воде.

Пође Иља по воду, а земља га заиста држати не може: тоне му нога час у земљу, час у блато, кад се за храст прихвати — с кореном га ишчупа, ланац од бунара покида као да је какав кончић.

Иља хода лагано, а патос се под њим крши. Говори Иља шапатом, а врата са шарки спадају.

Кад је Иља донео воде, путници су му налили још један кутлић:

— Пиј, Иља!

И тако Иља испи воду са бунара.

— Колико је сад снаге у теби?

— Сад имам снаге за половину мање.

— Доста ће ти бити, јуначе. Бићеш ти, Иља, велики богатир, туци се, ратуј с непријатељима рођене земље, с разбојницима и чудовиштима. Штити удовице, сиротице и нејаку децу. Али никад немој у спор какав улазити са Свјатогором — снагом се он својом држи на земљи. Немој се свађати ни са Микулом Сељаниновичем — њега воли мајка земља. Немој ићи на Волгу Всеславјевича — он те неће на снагу, већ на превару победити. А сад, збогом остај, Иља!

Иља се поклони путницима и они одоше.

Тад Иља узе секиру и пође на поље оцу и мајци. Виде он где су мало места родитељи раскрчили и, пошто су се добро заморили, прилегли и спавају: људи стари, а рад тежак.

И тад Иља узе да крчи шуму — само иверје лети на све стране. Старе храстове једним ударцем обара, а младе с кореном чупа.

За три сата раскрчио је толико поља колико цело село не би било у стању да раскрчи ни за три дана. И тако је он раскрчио велико поље, побацао дрвеће у дубоку реку, забо секиру у пањ, дограбио ашов и грабуље и ископао и изравнао то широко поље — остало је, само да се семе побаца!

Кад су се мајка и отац пробудили, зачудили су се, обрадовали се и благословили стране путнике.

Иља је, међутим, кренуо да себи тражи коња.

Кад је кренуо у околину срете једног сељака где води ждрепчића риђег, косматог, шугавог. Ждрепчић није више вредео од гроша, али је сељак за њега тражио баснословну суму: педесет и по рубаља у сребру.

Иља купи ждрепчића, доведе га кући и смести у коњушницу: поче га он хранити пшеницом-белицом, појити прекуваном водом, тимарити, пазити, свеже сламе под њега увек простирати.

После три месеца Иља је почео да изводи Бурушку рано у зору на ливаду. Када се ждрепчић поваљао по јутарњој роси, постаде од њега богатирски коњ.

Тада га Иља приведе високој живици. Коњ поче поигравати, скакутати, главом махати, гривом трести. И прескочи он десет пута узастопце преко живице а да је копитом ниједном не додирну. Иља стави своју јуначку руку на Бурушку, а коњ се не помаче с места.

— Добар коњ! — рече Иља. — Биће ми то веран пријатељ.

Тада узе Иља да тражи себи мач. Како стегне у шаци дршку мача, тако се она сва распрсну. И никако Иља не могаде да нађе за себе мач. Баци Иља мачеве женама да цепкају луч. Пође он тада сам у ковачницу и искова себи три стреле, од којих је свака тежила читав пуд. Начини он себи лук, узе дугачко копље и поврх тога буздован.

Када се тако опреми пође он мајци и оцу.

— Пустите ме, родитељи драги, у престони Кијев-град, кнезу Владимиру. Служићу Русији верно и часно бранићу руску земљу од непријатеља.

Стари Тимофејевич му на то одговори:

— За добра дела ћу ти свој благослов дати, а за рђава мој благослов нећеш добити. Брани нашу земљу руску не за злато, не из користољубља, већ због части и јуначке славе. Узалуд не проливај крв људску, а ни сузе материнске, нити заборављај да си ти рода сељачкога.

Иља се поклони оцу и мајци до земље и пође да оседла Бурушку-Косматушку. Стави он на коња прво ћебе, па онда черкеско седло са дванаест свилених колана и тринаестим железним, не ради лепоте, већ ради чврстине.

Иља хтеде да окуша своју снагу. Дојаха до реке Оке, упре плећимау високи брег на обали реке и обали га у Оку. Затрпа брег корито речно и река потече новим правцем.

Иља узе тад корицу ражаног хлеба, спусти је у реку Оку и рече реци:

— Хвала теби, мајчице Ока-реко што си појила и хранила Иљу Муромца.

На растанку узе он прегршт земље рођене, узјаха коња, узмахну бичем...

Људи видеше како узјаха Иља коња, али не видеше куда одјаха. Само се на путу појави облак прашине.

* Богатыръ - јунак, храбар човек.  

* Колан - каиш који држи седло

СЕСТРИЦА АЉОНУШКА И БРАЦА ИВАНУШКА - Руска бајка

Живели једном један старац и старица и имали кћер Аљонушку и сина Иванушку.

Старац и старица умреше. Остадоше Аљонушка и Иванушка сами самцати на свету.

Пође Аљонушка да ради и брата са собом поведе, Дуго су тако ишли и Иванушка ожедне.

— Сестрице Аљонушка, жедан сам!

— Причекај, брацо, да дођемо до извора.

Ишли они тако, ишли, а сунце припекло, жега их мучи, а зној тече. Наиђоше они на кравље копита пуно воде.

— Сестрице Аљонушка, да гуцнем ја из копита!

— Немој пити, брацо, теле ћеш постати!

Брат послуша. Кренуше даље.

Сунце припекло, извор далеко, жега их мучи, а зној тече. Наиђоше они на коњско копито пуно воде.

— Сестрице Аљонушка, напићу се ја из копита!

— Немој пити, брацо, јер ћеш ждребе постати!

Уздахну Иванушка. Тако опет кренуше даље.

Иду они, иду — сунце припекло, извор далеко, жега их мучи, а зној тече. Наиђоше на козје копито пуно воде.

Иванушка рече:

— Сестрице Аљонушка, снаге више немам: напићу се из копита!

— Немој пити, брацо, јер ћеш јаре постати!

Иванушка не послуша и напи се из козјег копита. Напи се и постаде јаре...

Зове Аљонушка брата, а уместо Иванушке, за њом трчи бело јаре.

Аљонушка горко заплака, седе испод стога сена, а јаре поред ње скакуће.

У то време пролазио туда један трговац.

— Зашто плачеш, лепа девојко?

Исприча му Аљонушка своју невољу.

А трговац јој рече:

— Удај се за мене. Златом и сребром ћу те окружити, а и јаре ће живети с нама.

Размисли Аљонушка, размисли, па пође за трговца.

Живели они тако лепо и јаре с њима: једе, пије са Аљонушком из једног тањира, из једне чаше.

Оде једанпут трговац од куће. Кад одједном, створи се ту вештица. Стаде под Аљонушкин прозор и поче је љубазно звати на реку да се купају.

Кад вештица доведе Аљонушку до реке, баци се на њу, привеза јој камен о врат и гурну је у воду. А сама се начини Аљонушком, обуче њене хаљине и дође у њене одаје. Нико не познаде вештицу. Кад се трговац врати кући, ни он не познаде вештицу.

Само је јаре све знало. Поче оно да тугује, покуњи се, нити једе, нити пије. И ујутру и увече иде покрај воде и зове:

Аљонушка, сестрице моја!

Испливај, испливај на обалу...

Сазнаде за ово вештица и стаде молити мужа: закољи јаре, закољи.

Трговцу би жао јарета,навикао се на њега. А вештица се наврзла те моли. Напослетку трговац мораде да пристане:

— Па, закољи га...

Нареди вештица да се заложи ватра голема, да се угреју котлови гвоздени, да се наоштре ножеви челични...

Када јаре виде да му се ближи крај, рече своме поочиму:

— Пусти ме да пред смрт одем на реку, да се водице напијем и црева своја да исперем.

— Хајде, иди!

Отрча јаре на реку, стаде на обалу и жалостивим гласом повика:

Аљонушка, сестрице моја!

Испливај, испливај на обалу.

Ватре горе големе,

Котле реде гвоздене,

Ноже оштре челичне,

Хоће мене заклати!

Аљонушка му из реке одговара:

Брацо мили, Иванушка!

Камен тешки на дно вуче,

Трава свиласта ноге спутава,

Песак жути груди покрива!

А вештица тражи јаре и не може да га нађе, те посла cлугу:

— Иди нађи јаре и доведи га мени.

Оде слуга на реку и види: по обали јаре скаче и жалостиво зове:

Аљонушка, сестрице моја!

Испливај, испливај на обалу

Ватре горе големе,

Котле реде гвоздене,

Ноже оштре челичне,

Хоће мене заклати!

 А из реке му одговара:

Брацо мили, Иванушка!

Камен тешки на дно вуче.

Трава свиласта ноге спутава,

Песак жути груди покрива!

Тада слуга отрча кући те исприча трговцу шта је видео и чуо на реци. Скупи се народ те пође на реку.

Бацише мреже свилене и извукоше Аљонушку на обалу. Скидоше јој камен са врата, окупаше је у води изворској, обукоше је у гиздаве хаљине. Оживе Аљонушка и постаде још лепша него што је била.

А јаре се од радости три пута преврну преко главе и претвори се у дечака Иванушку.

Злу вештицу привезаше коњу за реп и пустише у равно поље.

Момак с чаробним коњем - бајка Лужичких Срба

Једном човек угледа на реци, крај обале, ковчег. Када ковчег отвори, нађе у њему дечачића. То је био принц, кога су у ковчег положили и у реку бацили да би се утопио.

Човек узе дечака и он у његовој кући израсте у лепог младића. Када је момку било осамнаест година, рече му човек:

– Сад си одрастао и можеш отићи у свет да себи срећу потражиш. Ишти шта ти треба, и ја ћу ти радо дати.

Момак на то одговори:

– Нећу ништа друго, осим једног коња из твоје коњушнице.

Стари на то рече:

– Изабери оног који ти се највише допада!

Затим се обојица упуте у коњушницу. Ту момак изабра најбеднијег коња, оседла га, опрости се са старим и одјаха у далеки свет.

Путујући тако, стиже у велику шуму. Тамо на земљи угледа перо, које се сијало као сунце. Младић хтеде да га подигне, али коњ заврте главом и рече:

– Остави га нек лежи, навући ћеш беду на врат!

Али момак не послуша коња, већ подиже перо. Потом одјезди даље, а после дугог путовања стиже у главни град, у коме је био и краљев двор. Тамо запита краљеве слуге има ли посла за њега. На то ће слуге:

- О да, можеш остати, потребан нам је неко да коње храни и тимари.

Младић пристане да то ради. Слуге га одведу у краљеву коњушницу. Тамо је било велико мноштво најлепших коња. У зору и увече коњушницу је осветљавало дванаест свећа, али је младићево перо сијало јаче од свих свећа заједно. зато он окачи своје перо на таваницу и погаси свеће. Сад је у коњушници било светло као по дану.

После неког времена, примете остале слуге да је у коњушници видно иако

свеће не горе. Они почну да мотре на младића, открију перо и известе краља. Краљ рече:

– То перо морам да имам. Одмах ми га донесите!

На то оду слуге у коњушницу по перо, али им га младић не хтеде дати, већ одговори:

– Чекајте да размислим!

Па оде к своме коњу и запита:

– Смем ли да им дам перо?

Коњ одговори:

– Да, да, дај им га! Нисам ли ти одмах рекао: остави га нек лежи, навући ћеш беду на врат!

Момак поступи како га је коњ, саветовао, а људи перо однесу краљу у двор. Он, пак, дозва младића и заповеди му:

– Сад имам прео, али ми ти мораш набавити и птицу којој оно припада.

Младић оде тужан к своме коњу и све му исприповеда. Коњ га умири:

– Видиш, нисам ли ти одмах рекао: остави перо нек лежи, навући ћеш беду на врат! Али, не буди забринут, и птицу ћемо некако добавити. Замоли краља да ти златне и сребрне клопке за птицу да!

Тад оде младић поново краљу и заиште златне и сребрне клопке. Кад их доби, оседла свога коња и одјезди у шуму. Тамо постави клопке и убрзо ухвати светлећу птицу.

Зачас дојаха младић краљу и предаде му птицу. Краљ се веома обрадова, али рече:

– Поставићу ти једно питање, јер си ти необичан момак. Ако ми на њега одговориш, богато ћу те наградити, аколи ми не одговориш, умрећеш.

Кажи ми: зашто сунце зими ниско, а лети високо стоји?

Момак на то рече:

Треба ми мало времена да о томе размислим, па ћу одговорити.

И оде жалостан к своме коњу и исприча му шта краљ од њега тражи. Коњ одговори:

– Нисам ли ти одмах рекао: остави то перо нек лежи, навући ћеш беду на врат! Ипак ћу те посаветовати како краљу да одговориш. Отиди к њему и реци: "Сунце зими ниско, а лети високо стоји зато јер је на мору кнегињица која се зими смрзнути, а лети опрљити не сме."

Тада оде младић краљу и рече му то. На то краљ заповеди:

– Доведи ми ту кнегињицу!

Момак опет заиште мало времена да размисли, па оде к своме коњу и изјада се. Чувши за његову невољу, коњ рече:

Нисам ли ти одмах рекао: остви перо нек лежи, навући ћеш беду на врат! Али не брини: некако ћемо се и те девојке домоћи. Заишти од краља златну постељу са свиленим пресвлакама, затим златан сто, златне и сребрне пехаре и уз то неколико врста најбољих вина. Нека то слуге на море одвезу. Тада ће кнегињица на обалу испливати, вино испити и уморна у постељу лећи. Ми ћемо је онда пренети заједно са постељом.

Младић оде краљу и заиште све што му је коњ поручио. Краљ нареди да се ове ствари на обалу превезу, а момак на своме коњу дојаха, размести постељу, постави сто и разноврсна вина усу у пехаре. Не потраја дуго, и девојка доплива. Она седе за сто и поче да пије вино из златних и сребрних пехара. Од толиког вина девојци се смучи. Зато леже у постељу и тврдо усни. Тада је заједно са постељом пренесу у краљеве одаје.

Али другога дана рече кнегињица краљу:

– Мене сте овамо пренели, али сте на другој обали оставили моје кобиле, које се морају свакога дана зобом нахранити и помусти.

На то посла краљ по младића и заповеди му да кобиле дотера. Он оде тужан своме коњу, који ига умири:

– Нисам ли ти одмах рекао: остави перо нек лежи, навући ћеш беду наврат! Ипак, не буди забринут, јер се кобиле могу намамити. Одјездићемо на море. Ти тамо звижди, а ја ћу да ржем. На то ће, сасвим извесно, кобиле допливати и искочити на обалу. Потом ћемо их потерати краљу.

У зору одјаха младић на своме коњу к мору. Тамо коњ зарза, а момак поче да звижди. Не потраја дуго, а кобиле допливаше, искочише на обалу и момак их са својим коњем потера краљу. Када кнегињица кобиле угледа, веома се обрадова. Али сутрадан девојка позва момка и у краљево име заповеди му:

– Кад си ми већ кобиле догнао, сад их и помузи! Кобиле се морају мусти свакога дана.

Младић безвољан оде с своме коњу и исприча му шта девојка од њега тражи. Коњ рече:

– Нисам ли ти одмах рекао: остави перо нек лежи, навући ћеш беду на врат! Али не бој се, кобиле ће за време муже мирно стајати.

Момак одвеза коња и доведе га пред кобиле. Оне се одједном умире. Младић их је сада могао мусти без страха. За кратко време и тај посао оконча. Али, тренутак касније, позва га поново краљ и рече:

– Нешто сам сазнао, па хоћу на теби да проверим је ли то тачно. Зато то млеко скувај и скочи у њега!

Збуњени младић опет оде к свом коњу и исприча му какав чудовишан захтев поставља краљ. Али коњ рече:

– Нисам ли ти одмах рекао: остави перо нек лежи, навући ћеш беду на врат! Али та беда неће бити и последња. Ми можемо у млеко скочити, а да се не опаримо. Када буде сварено, заједно ћемо стати уз ведро, па плакати и сузе ронити, све док се млеко не охлади. После није страшно да се у њега скочи.

Чувши то, младић прионе да млеко скува. Кад млеко проври, он оде по свога коња. Потом заједно уз ведро стадоше, па узеше плакати и сузе ронити, све док се млеко није охладило. Онда младић у млеко скочи, али из њега изађе много лепши и снажнији него што је био. Када то виде краљ, који је био већ стар и изнемогао, помисли у себи: "Истина је што сам дочуо. Када се у сварено кобиље млеко скочи, постаје се млађи и снажнији." Па заповеди да млеко још једном сваре, а потом и сам скочи у ведро. Он се при том тако опари да одмах издахну. А младић се ожени лепом кнегињицом и постаде много бољи краљ од претходног.

Кирило Кожемјака - Украјинска бајка

Био једном, у стара времена, у Кијеву неки кнез витез, а крај Кијева живљаше Змај и сваке године му слаху данак: младог момка или девојку. Дође ред и на кнежеву кћер. Шта да се ради – кад су грађани давали, мора и он да да! Посла кнез своју кћер Змају. А она беше тако лепа да се ни описати не може. И Змај је јако заволе. Поче она да му ласка и угађа, па га једном запита:
– Постоји ли на свету такав човек који би тебе могао да победи?
– Постоји – рече Змај – један такав у Кијеву, живи изнад Дњепра. Кад он заложи пећ у својој кућици, дим се диже до самог неба; а кад сиђе на Дњепар да кваси коже (јер он је кожар), не носи једну кожу, него одмах по дванаест. Па кад се коже у Дњепру наквасе, ја се закачим за њих да видим хоће ли их извући или неће. А њему свеједно: извуче и мене заједно с

кожама. Само се, ето, њега бојим.
Запамтила то кнегињица, па мисли: како би могла да пошаље поруку кући, докопа се слободе и врати оцу? Крај себе не имађаше никог до једног голуба. Отхранила га је још у оно срећно време кад је живела у Кијеву. Мислила је, мислила, а онда узе и написа оцу: "Тако и тако", пише. "Живи код вас оче, у Кијеву, један човек по имену Кирило, а зову га Кожемјака. Замолите га преко старих људи да подели мегдан са Змајем и мене, јадницу, ослободи из ропства! Молите га, оче, и речима и поклонима, и пазите да се не увреди због неке речи случајно речене." Написа она то, па привеза голубу под крило и пусти га онда кроз прозор. Подиже се голуб небу под облаке и долете до кнежевог конака. Баш у то време двориштем трчаху кнежева деца и угледаше голуба.
– Татице, татице – повикаше – долетео је сестрин голуб!
Обрадовао се кнез у почетку, а онда помисли, помисли и ражалости се:
"Сигурно ми је, проклетник, убио дете."
Дозва к себи голуба, и гле! – у голуба под крилом писамце. Узе кнез писмо, прочита шта му кћер пише, па одмах позва к себи све начелнике.
– Има ли овде неки човек по имену Кирило Кожемјака?

– Има, кнеже. Живи изнад Дњепра.
– Како да му се приђе, а да се не увреди и да пристане на оно што хоћу да
га молим?
Посаветоваше се они и послаше Кирилу најстарије људе у граду. Дођоше ови до његове куће, отворише полако и са страхом врата, па уплашено застадоше. Виде – седи Кожемјака на земљи, окренут њима леђима, и гњечи рукама дванаест кожа, само му се клати седа брада. У том часу један од изасланика кину: "А-апћиха!"
Трже се Кожемјака, а коже само: прас! прас! – све попуцаше. Окрете се он, а изасланици му се клањају до појаса:
– Тако и тако је, послао нас кнез теби с молбицом.
А он, нити их гледа, нити слуша: разљутио се што је због њих поцепао дванаест кожа. Они га опет моле, преклињу (на колена су пали). Зло је – не слуша их!
Молише га, молише, па одоше без ичега, оборених глава.
Шта да се ради? Очајан је кнез, жалосни и сви начелници. А да пробамо са млађима? Послаше Кожемјаки млађе људе – ни они ништа не учинише, толико се Кирило наљутио због оних кожа. А кнез онда поразмисли, па посла Кожемјаки малу децу. Кад деца дођоше, па кад почеше да га моле, кад падоше на колена и заплакаше, не издржа Кожемјака, расплака се и он с њима па рече:
– Е, за вас ћу то учинити!
И оде кнезу.
– Дајте ми – рече – дванаест буради катрана и дванаест товара конопље!
Обмота се он конопљом, намаза добро катраном, узе једну топузину у којој беше добрих десет пуди, па пође Змају.
Пита га Змај:
– Шта је, Кирило, јеси ли дошао да се бијемо или да се миримо?
– Та где да се миримо?! Дођох да се бијем с тобом, створе погани!
И почеше они да се бију, задрхта земља. Кад год се Змај залети, ухвати Кирила зубима и откине комад катрана; кад год се залети и ухвати га – ишчупа прамен конопље. А кад га Кожемјака удари својом топузином, у земљу га сатерује. Гори Змај као ватра, тако му је врућина; и док стрчи до Дњепра да се напије, и скочи у воду да се мало охлади, Кожемјака се већ новом конопљом обмотао и катраном опет намазао. Искаче из воде проклети створе, залеће се у сусрет Кожемјаки, а овај га дочека топузином и трас! Кад год се залети Змај, Кирило га удара топузом: трас! трас! тако да само одјекује. Туку се, туку, подигла се прашина, варнице само искачу.
Таква лупа и треска се подигла као у ковачници у пролеће када је свакоме потребан раоник за орање; тада ту и ковач кује, и његови помоћници кују, а ковачки мех шишти без престанка, варнице лете и пуцкају и из пећи и из гвожђа, а ковачница се сва тресе, чује се лупа до на крај села – ето такву лупу и буку подиже Кирило ударајући Змаја гвозденом топузином по глави. Као из ковачке пећи, букти плави пламен из Змајеве чељусти, из очију, из ушију. Загрејао Кирило Змаја боље него ковач раоник у својој пећи – тако фркће, тако дашће, проклетник, да под њим и сама земља јечи. А људи у звона звоне, на брдима народ стоји као укопан, стиснутих песница: чекају да виде шта ће бити! Кад одједном, Змај – ба-а-ах! – и земља се затресе! Народ само пљесну рукама: "Хвала ти!"
А Кирило, убивши Змаја, ослободи кнегињицу и врати је кнезу. Кнез просто није знао како да му захвали, како да га награди.
Од то доба се крај у коме је Кирило живео зове Кожемјаке.


*Кожемјака – кожар

Чаробна виолина - Украјинска бајка

Живео један млинар-чаробњак и имао помагача. Радио је тај помагач код њега три године, па једном рече млинару:
– Дајте ми, мајсторе, нешто пара за пут, хоћу да идем кући.
А мајстор му рече:
– Пара немам, ал' ћу ти дати виолину, па кад засвираш на њој, свакаква ћеш чуда видети.
Узе момак виолину и пође. Ишао тако, ишао, и пут га наведе кроз шуму, у којој га нападоше неки разбојници. Питају га разбојници:
– Куда то журиш, млинару?
– Журим кући – одговори овај.
– Дај нам паре, а ако не даш, нећеш извући живу главу.
– Немам пара, али имам ову виолину; кад на њој засвирам, разна чуда се појаве.
– Е па, засвирај онда.
Поче млинар да свира, стадоше разбојници да играју, никако да се зауставе.
– Престани, престани да свираш, млинару, даћемо ти торбу злата!
Престаде млинар да свира, а лопови му дадоше пуну торбу злата. Узе млинар злато и настави пут. А разбојници стадоше да се јадају:
– Е, баш смо будале, играли смо, играли, и смо што нисмо богу душу дали, па смо му још поклонили и торбу злата.
Спреми се тада један разбојник, оде у суд па рече судији:
– Такав и такав млинар ми је украо торбу пуну злата.
Судија не размишљаше дуго, него позва своје људе и нареди им да ухвате млинара. Растрчаше се ови на све стране, ухватише млинара и доведоше га у суд.
– Јеси ли ти – упита судија млинара – украо торбу злата?

– Нисам – одговори млинар – разбојници су ми сами дали злато.
– Лажеш – рече судија – разбојници никоме не дају злато, они га узимају.
Тебе треба обесити.
Наместише вешала на сред села. Скупише се људи да виде како ће да вешају млинара. А млинар моли:
– Добри људи, дозволите ми да последњи пут засвирам на својој виолини, јер више нећу за то имати прилике.
Разбојник тад повика:
– Не, не, немојте му дозволити да свира!
– Не – рече судија – његова последња жеља мора да се испуни.
Чим млинар засвира, сви почеше да играју, заиграше чак и пси, и мачке, а млинар свира ли, свира; и свирао је све док разбојник не признаде да му је дао злато.
Тада млинара пустише, а разбојника обесише.

У цара Тројана козије уши - Српска бајка

Био је један цар који се звао Тројан. У тога цара биле су уши козје, па је редом звао бербере да га брију; али како је који ишао, није се натраг враћао, јер како би га који обријао, цар Тројан би га запитао шта је видео на њему, а берберин би одговорио да је видео козје уши; онда би га цар Тројан одмах посекао. 

Тако дође ред на једног берберина, али се овај учини болестан, па пошље свога момка. Кад овај изиђе пред цара, запита га цар што није мајстор дошао, а он одговори да је болестан. Онда цар Тројан седе те га момак обрије. Момак, бријући цара, опази да су у њега козје уши, али кад га Тројан запита шта је у њега видео, он одговори да није видео ништа. Онда му цар да дванаест дуката и рече му да одсад увек долази он да га брије. Кад момак отиде кући, запита га мајстор како је у цара, а он му одговори да је добро и да му је цар казао да га свагда он брије и покаже му дванаест дуката што је од цара добио, али му не каже да је у цара видео козје уши. 

Од то доба овај је момак једнако ишао и Тројана бријао, и за свако бријање добијао по дванаест дуката, и није никоме казивао да цар има козје уши. Али га најпосле стане мучити и гристи где не сме никоме да каже, те се почне губити и венути. Мајстор то опази, па га стане питати шта му је, а он му на много запиткивање најпосле одговори да има нешто на срцу. али нс сме никоме казати, „а да ми је", вели „да коме год кажем, одмах би ми одлакнуло." Онда му мајстор рече: 

— Кажи мени, ја нећу никоме казати; ако ли се бојиш мени казати, а ти иди духовнику, па кажи њему; ако ли нећеш ни њему, а ти изиђи у поље иза града, па ископај јаму те закопај главу у њу, па у три пута земљи кажи шта Знаш, па онда опет јаму затрпај. 

Момак избере ово треће: отиде иза града у поље, па ископа јаму, те у њу завуче гдаву и у три пута рекне: 


— У цара Тројана козје уши! — Па онда загрне земљу, и тако се смири и отиде кући. 

Кад после тога прође неко време, али из оне јаме никла зова, и три прута нарасла лепа и права као свећа. Чобанчад, кад нађу зову, одсеку један прут и од њега начине свиралу, али кад почну свирати, свирала издаје глас: 

— У цара Тројана козје уши! 

То се одмах разгласи по свему граду, а најпосле и цар Тројан сам собом чује како деца свирају: 

— У цара Тројана козје уши! 

Чувши то, цар Тројан одмах дозове онога берберског момка, па га запита: 

- Море, шта си ти огласио народу за мене? 

А он се сиромах стане правдати да није никоме ништа казао, али да је видео шта он има. Онда цар истргне сабљу да га посече, а он се препадне, па све по реду искаже како се земљи исповедао па како је сад на ономе месту нарасла зова, од које свака свирала издаје онаки глас. Онда цар седне с њим на кола, и пође на оно место да види је ли истина; кад тамо, али још само један прут нађу. Цар Тројан заповеди да се начини свирала од онога прута да види како ће свирати. Кад они начине свиралу и почну свирати, а свирка издаје глас: 

— У цара Тројана козје уши! 

Онда се цар Тројан увери да се на земљи не може ништа сакрити, па ономе берберину опрости живот, и после допусти да сваки може долазити да га брије.

Космодеј - бајка Лужичких Срба

Били отац и мати, и имали једну кћер. Њој умре мати. Пошто је отац често путовао, одлазила је девојка к својој куми. Једном јој рече кума: 
– Поради код оца да ме за жену узме, па ће и теби добро бити! Сваке вечери ћу ти главицу млеком, а ножице пивом умивати! 
И отац узме куму за жену. Прве вечери опере она девојци, како је обећала, главу млеком, а ноге пивом. Али већ другог дана стрпа је неумивену у постељу. Кума, која је и сама имала једну девојчицу, убрзо рече мужу: 
– Шта ће нам обе? Гледај да нам твоја кћи из куће оде! 
Потом испече за њу хлеб од коре и песка и даде јој суви, тврди сир. Отац поведе девојку из куће, а пас и мачка крену за њима. Како није знао куда би с девојком, сагради јој колибу од грања и лишћа и ту остави. 
Тамо је сад девојка са псом и мачком становала. Кад би огладнела, јела би суви хлеб и сир и тиме још хранила пса и мачку. 
Једне вечери дође шумски дух Космодеј, залупа на врата и позове: 
– Лепа девојко, пусти ме унутра! 
Девојка упита пса и мачку: 
– Псићу и мацо, да ли да га пустим или не пустим? 
Они јој одговоре: 
– Да, иди пусти га унутра! Буде ли зао, ми ћемо га грепсти и уједати. 
Пред вратима је стајао брадати старац. Он рече:
– Лепа девојко, ја сам гладан, дај ми нешто да једем!
Девојка опет упита:
– Псићу и мацо, смем ли?
А они одговоре:
– Дај му свакако мало!
Кад је вечерао, рече старац:
– Лепа девојко, опери ми ноге!
Девојка опет упита:
– Псићу и мацо, морам ли?
А они одговоре:
– Да, опери му ноге!
Потом рече брадати човек:
– Лепа девојко, покажи ми постељу!
Девојка поново запита, а пас и мачка јој одговоре:
– Да, припреми му свакако постељу!
Потом су сви полегали и уснули.
Када се двојка у рану зору пробудила, није више била у шумској колиби, већ у прекрасном дворцу. Уставши, одмах погледа кроз прозор. У дворишту су певали певци и кокодакале кокоши, моме су пословале око крава, а момци око коња. На стрехама су гукали голубови, а у башти је силно цвеће цветало.
Тада приђу слушкињице, које девојку у лепу хаљину обуку. Потом дође и Космодеј. Уместо брадатог старца, сад је пред њом стајао лепи младић. И одмах приреде свадбу са много гостију, која је три дана трајала. Девојка је била веома срећна. После неког времена пошаље млада свога
гласника оцу и маћехи и јави им да сада у дивном дворцу станује и позове их у посету.
Али маћеха позавиди својој пасторци ина тако великој срећи и рече своме мужу:
– Одведи и моју девојку у шуму!
Она јој испече колач од белог пшеничног брашна, даде јој мастан сир с чистим кајмаком и купи јој још буклију вина. Потом одведе отац девојку ушуму и начини јој тамо колибу од грања и лишћа. Пас и мачка пођу с њима.
Девојка је јела кајмак и сир, а псу и мачки ништа није давала. Навече дође шумски дух Космодеј, залупа на врата и позове:
– Лепа девојко, пусти ме унутра и дај ми нешто да једем!
Девојка упита пса и мачку:
– Смем ли да га пустим унутра?
А они одговоре:
– Сама си јела, сама си пила – сама себи савет дај!
Девојка пусти духа унутра и даде му мало јела. После вечере рече
Космодеј:
– Лепа девојко, опери ми ноге!
А она му принесе четку и убрус. Али стари брадати човек рече:
Не, не, моја девојчице, својим рукама ми мораш опрати ноге!
Када му она опра ноге, заповеди Космодеј:
– Лепа девојко, сада ми припреми постељу за ноћ!
Девојка опет упита:
– Псићу и мацо, смем ли?
Али они одговоре:
– Сама си јела, сама си пила – сама себи савет дај!
Девојка припреми брадатом старцу постељу па оде и легне. Када се девојка у зору пробудила, била је сама. Старац, пас и мачка нестали су. Она је седела испод жбуна и плакала. 

Баба Јага и Василиса Прекрасна - Руска бајка

У једном царству живео трговац. Дванаест година је био у браку и имао само једну кћер, Василису Прекрасну. Кад јој је мајка умрла, девојчица је имала осам година. На самрти, трговчева жена позове кћер, извади испод покривача лутку, даде јој је и рече:

»Слушај, Василушка! Запамти и изврши моју последњу жељу. Ја умирем и остављам ти с родитељским благословом ову лутку. Чувај је и носи увек уза се и ником је не показуј, а ако ти се догоди каква невоља, дај јој да једе и за савет је питај. Она ће појести и рећи ти како да се избавиш од несреће.«
Затим мајка пољуби кћер и умре. После женине смрти трговац је мало туговао, као што је обичај, а затим почне размишљати како би да се опет ожени. Био је леп човек и могао је да бира невесту, али њему се највише допадне једна удовица. Била је већ у годинама и имала је две кћери, скоро вршњакиње Василисине, а била је добра домаћица и мајка. Ожени се трговац удовицом, али се превари, није нашао у њој добру мајку за своју Василису.Василиса беше прва лепотица у целом селу. Маћеха и сестре завиделе су јој на лепоти, мучиле је свакојаким пословима не би ли од рада поружнела и од ветра и сунца оцрнела; лепо јој живота није било!
Василиса је све то без роптања подносила и сваким даном све лепша и стаситија била, док су маћеха и њене кћери, иако су увек седеле скрштених руку као какве госпође, од злобе постајале све мршавије и ружније. Како се то могло десити? Василиси је помагала њена луткица. Да није било тога, како би девојка излазила накрај с толиким послом? Зато Василиса никад ништа не би појела сама, већ би се увече, кад сви полегају, затворила у своју собицу и хранила је говорећи: »Узми, луткице, пробај и моју тугу послушај! Живим у очевој кући и радости никакве немам; зла маћеха ме тера са овога света. Научи ме како да живим и шта да чиним?«
Лутка мало поједе па јој даје савете и у тузи је теши, а ујутро све послове уместо Василисе заврши; она само у хладовини седи и цвеће бере, а леје су јој оплевљене, купус заливен, вода донета и пећ наложена. Лутка је показала Василиси којом травом да се од сунца заштити. Лепо је она живела са својом лутком.
Прође неколико година; Василиса порасте и стаса за удају, Сви просци у граду просе Василису, маћехине кћери нико ни да погледа. Маћеха се љути више него раније и свима просцима одговара: »Не дам млађу пре старијих«, а кад просце испрати, мржњу према Василиси батинама искали.
Једном трговац отпутује од куће на дуже време за послом. Маћеха се пресели у другу кућу. А покрај те куће била је густа шума, а у шуми на пољани стајала кућица, а у кућици живела баба Јага. Никога није к себи пуштала и јела је људе као пилиће. Преселивши се у нову кућу, трговчева жена је сваки час слала њој мрску Василису неким послом у шуму, али се ова увек срећно кући враћала; лутка јој је показивала пут и није дала да се приближи баба Јагиној кућици.
Дође јесен. Маћеха одреди свим трима девојкама шта да увече раде: једној даде чипке да кукича, другој чарапе да плете, а Василиси да преде. И свакој одреди колико да уради. Погаси светлост у читавој кући, остави само једну свећу тамо где су девојке радиле па леже да спава. Девојке су радиле. Кад је свећа почела да догорева, једна од маћехиних кћери узе маказе да скрати пламен, па по мајчиној наредби намерно угаси свећу. »Ста ћемо сад?« рекоше девојке. »У читавој кући нема ватре, а посао нисмо завршиле. Треба отрчати до баба Јаге по ватру!« »Мени је довољно светло и од кукице!« вели она што је кукичала чипку. »Ја нећу да идем.« »Ни ја нећу да идем«, вели она што је плела чарапу. »Мени је довољно светло од игала!« »Ти мораш ићи по ватру«, повикаше обе. »Иди баба Јаги!« и изгурају Василису из собе. Василиса оде у своју собицу, стави пред лутку припремљену вечеру и каже: »Ево ти, луткице, окушај и моју невољу послушај: шаљу ме по ватру баба Јаги, а баба Јага ће ме појести.«
Лутка појела и очи јој засветле као две свеће. »Не бој се, Василушка«, вели јој она. »Иди куда те шаљу, само понеси и мене са собом, са мном ти се никакво зло код баба Јаге неће догодити!« Василиса се спреми, метну лутку у џеп, прекрсти се и пође у густу шуму. Иде она и дршће. Одједном пројаше поред ње коњаник: сав бео, у белом оделу, на белом коњу, и седло на коњу бело — то поче да свиће. Иде она даље — јаше други коњаник: сав црвен, у црвеном оделу, на црвеном коњу — то сунце поче да излази. Василиса је ишла целу ноћ и цео дан и тек другог дана предвече стиже на пољану где је стајала баба Јагина колибица. Око колибице ограда од људских костију, на огради штрче људске лобање с очним дупљама; уместо капије — људске ноге, уместо реза — руке, уместо браве—уста са оштрим зубима.
Василиса занеме од ужаса и стаде као укопана. Одједном опет јаше коњаник: сав црн, у црном оделу, на црном коњу. Дојаха до баба Јагине капије и нестаде, као да је у земљу пропао — то настаде ноћ. Али мрак не потраја дуго: у свим лобањама на огради засветлеше очи и на читавој пољани постаде светло као у сред дана. Василиса дрхташе од страха, али, не знајући куд да бежи, остаде на месту. Ускоро се зачује у шуми страшна бука: дрвеће је затрештало, суво лишће зашуштало. Из шуме се појави баба Јага — ступу јаше, тучком маше, а метлом њише и траг брише. Дојаха она до капије, стаде, помириса око себе и викну:»Пих, пих! На нешто руско наноси. Ко је ту?« Василиса са страхом приде старици, дубоко јој се поклони и рече: »То сам ја, бакице. Маћехине кћери су ме послале код тебе по ватру.«
»Добро«, рече баба Јага, »познајем ја њих. Најпре ћеш мало да останеш код мене да ми радиш па ћу ти онда дати ватре, а ако нећеш, појешћу те!« Затим се окрене вратима и викне: »Еј, браве моје чврсте, одапните се, капијо моја широка, отвори се!«Капија се отвори и баба Јага ујаше звиждући; за њом уђе Василиса Прекрасна, а онда се опет све затвори. Ушавши у собу, баба Јага се протегну па рече Василиси Прекрасној; »Донеси све овамо шта има у пећи, хоћу да једем!« Василиса упали луч са оних лобања са ограде, стаде да вади из пећи јела и да их даје баба Јаги, а јела је било спремљено за десеторицу. Из подрума донесе кваса, меда, пива и вина. Старица је све појела, све попила, а Василиси остави само мало чорбе, корицу хлеба и комадић прасетине. Стаде се баба Јага спремати за спавање па рече: »Кад сутра одем, ти гледај да двориште почистиш, колибу пометеш, ручак зготовиш, рубље опереш, па у амбар пођи, мерицу пшенице узми и од кукоља је очисти. Све да буде готово, а ако не — појешћу те!« Пошто јој нареди, баба Јага захрка, а Василиса стави старичине остатке јела пред лутку, сузе је облише и рече: »Ево, ти, луткице, окушај и моју невољу послушај!
Тежак ми је посао задала баба Јага и прети ми да ће ме појести ако све не урадим; помогни ми!« Лутка одговори: »Не бој се, Василиса Прекрасна! Вечерај, помоли се, па лези да спаваш; ујутро је мудрије од вечери!« , рано ујутро пробуди се Василиса, баба Јага беше већ устала, и погледа кроз прозор: у лобањама се очи гасе; уто промаче бели коњаник — и потпуно се раздани. Баба Јага изађе у двориште и звизну — пред њом се појавише ступа, тучак и метла. Промаче црвени коњаник — и изаде сунце. Баба Јага седе у ступу и одјаха из двориста, тучком маше, а метлом њише и траг брише. Остаде Василиса сама, разгледа баба Јагину кућу; зачуди се изобиљу свега у кући и стаде размишљати: ког би се посла најпре прихватила ? Гледа — а сав посао већ свршен; лутка одваја из пшенице последња зрнца кукоља.

»Ах, спаситељко моја!« рече Василиса лутки. »Ти си ме из невоље избавила.« »Теби је остало још само ручак да скуваш«, одговори лутка улазећи у Василисин џеп. »С богом га скувај, па се у здрављу одмарај!« Предвече Василиса постави сто и чека баба Јагу. Почело се смркавати, крај врата је промакао црни коњаник — и сасвим се смрачи; само се у лобањама очи светле. Дрвеће је затрештало, лишће је зашуштало — то иде баба Јага. Василиса јој изађе у сусрет. »Је ли све готово?« упита баба Јага. »Изволи, погледај сама, бакице!« одговори Василиса. Баба Јага све прегледа па, љута што нема зашта да грди, рече: »Добро је!« Затим викну: »Слуге моје верне, пријатељи искрени, самељите ми пшеницу.« Појаве се три пара руку, узму пшеницу и некуд је однесу. Баба Јага се наједе, стаде се спремати за спавање и опет нареди Василиси: »Сутра све исто уради што и јуче, а поврх тога узми из коша мак, оћисти га од земље, зрно по зрно, неко ми га је из пакости са земљом помешао!« Старица то рече, окрену се према зиду и захрка, а Василиса стаде хранити своју лутку. Лутка поједе, па јој као и јуче рече: »Помоли се богу и лези да спаваш. Јутро је паметније од вечери. Све ће бити учињено, Василушка!«
Сутра ујутро баба Јага опет узјаха и оде из дворишта, а Василиса и лутка посвршавају све послове. Старица се врати, све разгледа па викну: »Слуге моје верне, пријатељи искрени, исцедите из мака уље!« Појаве се три пара руку, узму мак и некуд га однесу. Баба Јага седе да руча; она једе, једе, а Василиса стоји и ћути. »Зашто ти ништа не говориш са мном?« упита је баба Јага. »Стојиш ту као нема!« »Нисам се усудила«, одговори Василиса, »ах ако дозвољаваш, питаћу те нешто.« »Питај, само не води добру свако питање: што више знаш, брже стариш.« »Хтела бих да те питам, бакице, само оно што сам видела. Кад сам ишла к теби, стигао ме један коњаник на белом коњу, сав бео, у белом оделу. Ко је он?« »То је мој дан светли«, одговори баба Јага. »Онда ме стигао други коњаник на црвеном коњу, сав црвен, у црвеном оделу. Ко је он?« »То је моје сунце румено!« одговори баба Јага. »А шта представља црни коњаник који ме је стигао пред самом твојом капијом?« »То је моја ноћ тамна! Сви су они моје верне слуге!« Василиса се сети оних три пара руку, али је ћутала. »Зашто ме још не питаш?« рече баба Јага. »Доста ми је и то. Па сама си рекла, бако, што више знаш, брже стариш.« »Добро је«, рече баба Јага »што питаш само о оном што си видела ван дворишта а не у дворишту! Не волим да се износи шта се у кући ради и оне исувише радознале једем! А сад ћу ја тебе питати: како ти стигнеш да посвршаваш све послове које ти задам?«»Помаже ми благослов моје мајке«, одговори Василиса. »Тако, значи! Онда се чисти из моје куће, благословена кћери! Нису ми потребни благословени!« Она истера Василису из собе и изгура кроз капију, скине са ограде једну лобању са пламеним очима, набије је на штап, дадне је Василиси и каже: »Ево ти ватра за маћехине кћери, узми је, оне су те по њу послале овамо.« Василиса се даде у трку при светлости лобање која се угаси тек кад је јутро свануло. На крају, увече другога дана стигла је до своје куће. Дошавши до капије, хтеде да баци лобању. 'Сигурно код куће', помисли, 'и неће више требати ватре!' Али се из лобање наједанпут зачу мукао глас: »Не бацај ме, носи ме маћехи!« Она погледа на маћехину кућу па, не видевши ни на једном прозору светлост, одлучи да оде тамо с лобањом. По први пут су је љјубазно дочекале и испричале да у кући није било ватре од оног часа откад је она отишла: саме никако нису могле да укрешу, а свака ватра коју су доносиле од суседа — гасила се одмах, чим би је унеле у собу. »Можда ће се твоја ватра одржати!« рече маћеха. Унеше лобању у собу, а очи из лобање само гледају у маћеху, и њене кћери, сажижу их! Оне покушају да се сакрију, али куд год се окрену, очи их непрестано прате. До јутра су их сасвим сагореле, у угљен претвориле. Једино се Василиси ништа није догодило. Ујутру Василиса закопа лобању у земљу, закључа кућу па оде у град и замоли једну самотну старицу, без игде икога свога, да је прими да живи код ње. Живи она, тако, и чека оца. Једном рече она старици: »Досадно ми је да седим беспослена, бако! Иди купи најбољега лана да бар предем.« Старица купи доброга лана. Василиса седне да преде, посао све лети, а пређа излази равна и танка као длака. Много се пређе накупило, време је било да почне да тка, али нигде не нађоше такво брдо које би одговарало Василисиној пређи; нико се и не прихвати да га направи. Василиса стаде молити своју лутку, а ова јој вели: »Донеси ми какво старо брдо, стари чунак и коњске гриве и ја ћу ти све направити.«
Василиса набави што је тражила и леже да спава, а лутка за једну ноћ направи диван разбој. Пред крај зиме и платно беше изаткано, и то тако танко да се у углу уместо конца уденути могло. У пролеће платно избелише и Василиса рече старици: »Продај, бако, ово платно, а новац узми за себе.«
Старица погледа платно и узвикну: »Не, дете моје! Овакво платно је само за цара! Однећу га у дворац.« Оде старица до царског дворца и све испод прозора шета. Спази је цар и упита: »Шта тражиш, старице?« »Ваше царско величанство«, одговори старица, »донела сам необичну робу. Ником другом осим тебе нећу ни да је покажем.« Цар заповеди да пусте старицу к њему па кад виде платно, изненади се. »Шта тражиш за њега?« упита цар. »Њему нема цене, царе господаре! Донела сем ти га на дар.« Цар се захвали, дарива старицу и отпусти је. Скројише цару кошуље од тог платна; искројили, али нигде да нађу шваљу која би могла да их сашије. Дуго су тражили; напослетку цар позове старицу и каже:»Кад си умела да испредеш и изаткаш такво платно, мораш сад и кошуље од њега да сашијеш.« »Нисам га ја, господару, ни прела ни ткала, то је урадила девојка, моја усвојеница.« »Па нека их она и сашије!«
Врати се старица кући и све исприча Василиси. »Знала сам«, рече Василиса, »да ме тај посао неће мимоићи.« Затвори се у своју собицу, узе да ради; шила је не дижући главе и туце кошуља било је зачас готово. Старица однесе цару кошуље, а Василиса се уми, очешља, обуче и седе под прозор. Седи и чека шта ће бити. Види: у двориште улази царев слуга, уђе у собу и рече: »Цар господар хоће да види мајсторицу која му је кошуље сашила и да је из својих царских руку награди.« Оде Василиса и јави се пред светлога цара. А кад цар угледа Василису Прекрасну, намах се тако у њу загледа да главу изгуби. »Не«, рече, »лепотице моја! Нећу се растати од тебе, но ћеш ти бити моја жена.« Ту узме цар Василису за беле руке, посади је покрај себе и одмах свадбу прославише. Ускоро се врати и отац Василисин, обрадује се њеној срећној судбини и остане да живи код кћери. И старицу Василиса узме код себе, а лутку је до краја свог живота увек у џепу носила.